Natrag

Amerika

Da li spasavati novine ili novinarstvo i kuda ide informisanje u eri elektronskih medija

Nebo pada na američke novine

Gledajući iz bilo kog ugla, američke novine masovno se urušavaju. Neke su već „presavile", druge ređe izlaze, dva do tri puta nedeljno, mnoge duguju veće količine novca, otpuštanja reportera i urednika svakodnevna je pojava, čitaoci gube poverenje i postaju nezainteresovani. Malobrojni su „svetli primeri" kao što je Njujork tajms i neka, ali samo neka, glasila na španskom jeziku. Ovo važi ne samo za slova na papiru, već i za digitalna izdanja koja, iskreno govoreći, nikad nisu mogla da zarade ni približno onome što je papir zgrtao. Ovako propadanje nije počelo koliko juče već to traje deceniju ili dve, ako ne i više. Štampano propada, digitalno ne pomaže. Novinarstvo je živo, možda življe nego ikada i cveta na internetu po raznoraznim portalima. Međutim, među tim cvećem ima mnogo korova, a tu leka nema. Najveći pad tiraža odigrao se između 2013. i 2015. godine. Bilo je to očekivano, ali ne u tolikoj meri. Sada izranja pitanje da li spasavati novine ili novinarstvo, objašnjava Milan Balinda,dugogodišnji novinara američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Možda nije ni potrebno napomenuti da je upravo ta američka štampa bila vodilja i pokretač novina i novinarstva širom sveta. Standard je postavljen tamo, a ostatak planete merio se na primerima Njujork tajmsa, Lajf i Tajm magazina, Wolstrit džurnala i Vašington posta. Tokom te dve spomenute godine cirkulacija Džurnala pala je za 400.000 primerak, Tajmsa za 200.000, Posta i Los Anđeles tajmsa za po 100.000. Nebo pada nad štampanim novinama brže nego što bilo ko može da zamisli. To se događa uprkos predviđanjima da će propast biti mnogo sporija. Jedini pozitivan znak održavanja pojavio se u finišu prošle predsedničke kampanje i nakon inaguracije novog Predsednika. Cirkulacija Njujork tajmsa i Vašington posta znatno je povećana. Koliko će to trajati je sasvim drugo pitanje. Problem je što oglasi u novinama zavise pre svega od cirkulacije i ako oglašavanje pada sa grebena, a štampana izdanja se smanjuju, pretpostavlja se da bi plaćanje pretplate na digitalnim verzija spasle situaciju. Međutim, konjica niti stiže, niti daje najave. Naime, oglasi na kompjuterskim ekranima neuporedivo manje su delotvorni od boje na papiru. Ceo svet se zamorio od šarenih najava u digitalnoj formi i internet oglasi su postali skoro kontraproduktivni. Prebacivanje novinskog biznisa na internet i očekivanja materijalnih dobitaka nije realno. Za sada se čini da se neće dogoditi.

Priča o novinama započela je skoro monopolom koji su novinski izdavači uživali tokom jednog veka. Tokom zlatnog doba novina, od otprilike 1900. do 1970-ih, mnogi dnevnici nalazili su se u rukama neke familije koje su pravile od pet do 10 odsto godišnjeg profita (u nekim slučajevima taj profit je išao i do 40 odsto). Onda su sredinom prošlog veka tehnološke inovacije poprilično promenile izdavačku industriju. Fotokompozicija, poznata kao „hladan slog", zamenila je komplikovani linotip, „topao slog", a to je omogućilo izdravačima da ne plaćaju skupo svoje školovane grafičke radnike i da im broj prepolovi na polovinu. Profit se duplirao. Dodatna ušteda došla je sa prelaskom na ofset štamparske mašine koje su bile manje i lakše i jeftinije za upotrebu. Sve to je, naravno, i smanilo tržišnu vrednost novinskih kuća koje nisu više mogle da odole u rukama porodice.

Velike porodične novine pretvorene su u akcionarsko društvo i vremenom prodate lancima novinskih izdavača kao što su kompanije Ganet, Tompson i Najt-Rider. To se dogodilo između 1960. i 1990-ih. Takve novine više nisu u svom prvenstvenom zadatku imale za cilj da služe društvu u okruženju i Volstrit je zahtevao profite od 20 do 40 odsto da bi akcionari bili zadovoljni. Prelazak uloge sa služenja društvo na pravljenje profita još uvek je u procesu u Americi. Neki insistiraju da novine socijalnu obavezu da služe društvu, dok drugi, kao ekonomista Milton Fridman, koji je tvrdio da je jedina socijalna dužnost novina da ostvaruju profit. Volstritu se više dopada Fridmanov pogled.

Konačno, uštede koje su nastale zbog hladne tipografije i ofset štampanja su izbledele, a izdavači su počeli da smanjuju broj zaposlenih. Pre svega u redakcijama. Neko je uočio da Volstrit zahteva kvalitet kada neke novine imaju direktnu konkurenciju, ali kad to više nije slučaj, tržište akcija zahteva smanjenje troškova, smanjenje redakcije.

Izdavači tada objašnjavaju svojim čitaocima, a i zaposlenima, da smanjenjem redakcije novine će postati kvalitetnije, bolje. Suprotno je istina - otpuštanjem reportera i urednika novine postaju lošije, dosta lošije, a to i čitaoci primete i počinju manje da čitaju i kupuje te novine. Izdavači mogu da budu ubeđeni da su visoki profiti koji se postižu njihovo pravo po rođenju, ali to nije slučaj. Ti profiti su rezultat situacija u kojima su nastali, a to se stanje već promenilo. Dnevne novine su dnevne, nešto kao način na koji operišu samoposluge i shodno tome ne bi trebalo da imaju više od nekih pet-šest odsto profita. Nema više monopola i pravila profita su se promenila. Mnoge pouke mogu da se izvuku iz kolapsa novinske industrije na početku ovog veka, a jedan od njih je i da kvalitet društvene koristi neminovno gubi kada se na prvom mestu istakne profit. Bilo kako bilo, društveno korisnu ulogu koje su imale dnevne novine, a i magazini, neko će morati da nadomesti. Šta će to biti ostaje da se vidi, ali je sigurno da će nešto da popuni tu rupu jer društva to uvek zahtevaju. I podržavaju.

U par američkih gradova nekoliko novina eksperimentišu sa svojim poslovnim statusom, profitnih na one bez profita, na neprofitan status. Međutim, i tu se pojavljuju veoma slični problemi. A to je problem imanja dovoljno novca da bi se operacije nesmetano odvijale. Neke novine, a i časopisi, žive od donacija, od dobrovoljnih priloga. Među njima ima i poprilično uspešnih. Podržavanje novina, vesti, kroz neprofitne kompanije i nije novi izum.

Još je 1936. vlasnik britanskih novina Gardijan odustao od svojih akcija koje je uložio u fondaciju sa ciljem da održi političku i finansijsku nezavisnost tih novina. Ovih godina Gardijan je investirao izvestan kapital u tehnološke kompanije i dobit iskoristio da otvori sajt vesti u Americi. A u Americi, Tampa Bej tajms, dnevne novine sa Floride, živi kao neprofitna kompanija pod upravom Pointer institucijom još od 1978. Kada je Nelson Pointer, tadašnji vlasnik Tampe, odlučio da svoje akcije preda novoj instituciji za promovisanje novinarstva, Modern media institušn, to je bio potez koji su mnogi iz struke veoma pažljivo pratili. Nakon njegove smrti taj je Institut preuzeo ime Pointer. U poslednje vreme startap kompanije, kao što su ProPublika i Maršal projekt, razvijaju neprofitne novinske projekte uz podršku donatora iz cele zemlje. Konačno, ovih dana čuveni dnevnik Filadelfija inkvajerer, sa svojim tabloidnim izdanjem Dejli njuz i sajtom fili.com, krenuli su ka neprofitnoj strukturi. Inače, u štampanim novinama nekih 85 odsto novca upotrebljava se za troškove nevezane za vesti, a samo 15 odsto na redakciju. Te novine iz Filadelfije krenule su sa radnim kapitalom od 20 miliona dolara i računa se da će gubiti ne više od jednog miliona godišnje.

Govorilo se ranije, možda više kao uzrečica, da sloboda štampe važi za one koji poseduju štamparije. Ko su onda vlasnici američkih dnevnih novina i magazina? To su uglavnom akcionari, ali ima među akcionarima i finansijskih kompanija. U poslednjih desetak godina nekoliko stotina je presavilo, spjilo se sa drugim novinama ili izlaze samo nedeljno. Mnoge novine se prešle iz ruke u ruku. Više od 33 odsto američkih novina promenilo je vlasnika od 2004. godine. Novi vlasnici uglavnom režu troškove da bi povratili investiciju u nekoliko kratkih godina. Krajem 2004. tri najveće kompanije bile su vlasnice 487 novina sa tiražom od skupa 9,8 miliona kopija. Danas tri najveće kompanije imaju oko 900 novina sa tiražom od 12,7 miliona primeraka. Zato što u svom vlasništvu imaju toliko novina one mogu da apsorbuju gubitke pojedinih novina kao i njihov pad. Ukoliko investitor ne može da spase novina koje mnogo gube, on ih zatvori i sredina ostaje bez glasila, bez informacija o lokalnim vestima i događanjima. Inače, priče o tome ko su vlasnici američkih medija, neke od tih priča, graniče se sa zonom konspiracijama. Postoji tvrdnja da ti mediji, svi, pripadaju Rotšildima. Priča ide u stilu da postoje šest medijskih kompanija u današnjoj Americi i da svih šest dobijaju vesti od Asosietid presa i Rojtersa. E sad, Rojters je vlasnik AP, a Rotšildi su vlasnici Rojtersa. Zaključak bi bio da ta bankarska imperija kontroliše sve što ljudi čitaju, a to nije tačno. Niti kontrolišu, niti su to u stanju da urade, niti ih baš mnogo interesuje. Osim toga, mediji se ne zasnivaju na vestima iz AP i Rojtersa.

Ali bez obzira na te i takve glupave tvrdnje, manji deo kompanija su vlasnice većih američkih novina i situacija u novinama je veoma, veoma loša. Ne u svim, ali u većini. Mnoge finansijske firme imaju udeo u vlasništvu medija, ali svaka od njih ne poseduje više od nekoliko procenata akcija i nikako ne može da deluje na uređivačku politiku. Uglavnom se u to ne mešaju jer to nije njihov posao koji je da prave profit za sebe i samim tim činom postižu dovoljno štete po novinarstvo.

Ozbiljnija istraživanja o vlasnicima američkih medija zaključila su da su vlasnici i finansijskog sektora brojni i da ni jedan od njih ne poseduje više od 10 odsto akcija u nekom glasilu. Ali, kada se sve te investicije saberu ispada da finansijski sektor ima vlasništvo na od 60 do 90 odsto glasila u zemlji. Ipak, svako ponaosob nema značajniji procenat i ne može mnogo toga da promeni u smeru novina. Čak se i vlasnici koji drže u nekim novinama većinu akcija koriste „starim trikom". To bi bilo ako bi se pretpostavilo da je dotični vlasnik konzervativnih političkih i socijalnih nazora i koji tada za glavnog urednika odredi nekog liberala. Na taj način novine postaju balansirane, ato više odgovara čitaocima. Zašto vlasnik ne sprovodi svoja politička ubeđenja? Zato što on ima novine da pravi novac, a ne da promoviše svoje stavove i na taj način ugasi glasilo koje pravi novac.

Poslednjih godina problem američkih novina je taj što ih dezertiraju čitaoci. Jedan od razloga je taj što nemaju poverenje u novine. Pitanje da li Amerikanci veruju svojim novinama često se ponavlja, ali, ruku na srce, to i nije veoma precizno pitanje. Poverenje se ne meri metrom. Novine, medija generalno, nije singularan objekat, već je više „galaksija informacija" u kojoj rade mnogobrojne osobe. Po izveštajima Biroa za radnu statistiku skoro 200.000 ljudi rade na televiziji, 197.000 rade u digitalnoj sferi, 183.000 rade u novinama, 99.000 rade za magazine, 86.000 za radio i 64.000 zaposleno je u izdavaštvu knjiga.

Ipak, kada Amerikanci moraju da odluče da li veruju novinama, to poverenje očigledno opada. Hipoteze su da je to greška medija, ili greška političkih izbora, ili da su stigla neka nova vremena informisanja i, na kraju, poslednjih godina Amerikanci se samo informišu iz medija koja su na njihovoj političkoj strani i ne veruju onim drugim. Na kraju kad se sve sabere i oduzme, samo 32 odsto čitalaca veruje da su vesti poštene, istinite i vredne pažnje, tvrdi agencija za ispitivanje javnog mnenja Galup. Amerikanci takođe zameraju medijima zato što se ove isuviše koncentrišu na nevažnim detaljima i na pojedinim ličnostima. Taj nedostatak poverenja najverovatnije utiče na smanjenje broja prodatih primeraka novina, ali problem nije samo u tome. Problem je konkurencija interneta gde mnogi blogeri privlače svoje „navijače" koji su spremni više da veruju njima jer ti blogeri otkrivaju i stvari koje mejnstrim novine ne žele da objave. Blogerima se veruje bez obzira što je teže utvrditi šta je u njihovim pisanjima tačno.

Dakle, tiraž opada i zbog toga što ljudi ne veruju novinama. Ipak, mnogo puta pad tiraža duguje se strateškoj odluci novinske kompanije. Rukovodstvo odluči da im cena štampanja i distribucije „mrsi račune" i odluči da suzi zonu ponude. Novine u nekim gradovima, kao što je Detroit, ne objavljuju sedam dana u nedelji, već uglavnom tri. Sve to se radi ili da bi se smanjili gubici, ili da bi se ostvario manji profit. Jedine novine koje u ovom trenutku imaju model koji im izvanredno funkcioniše je Njujork tajms. Te novine imaju preko milion i 500.000 digitalnih pretplatnika. To bi bilo povrh onih milion što su ili pretplaćeni, ili novine kupuju na kiosku. Njujork tajms je nakon prošlih predsedničkih izbora dobio novih 132.000 pretplatnika, mada veći deo njih na digitalno izdanje.

Vašington post je takođe značajno povećao tiraž nakon izbora, toliko da je zaposlio 60 dodatnih novinara. Bilo kako bilo, kadgod novine pokušaju da uštede, bilo otpuštanjem novinara i drugog osoblja, smanjenjem broja stranica, smanjenjem formata za inč ili dva, sve vodi ka manjoj čitanosti. U današnjem svetu informacije i zabava ne zavise samo od novina, bilo dnevnih, bilo nedeljnih ili mesečnih. Neki se zadovoljavaju televizijom, a mnogi surfuju internetom na kome sve i svašta može da se nađe. Možda je nešto veći problem kada neko insistira da redovno čita svoje omiljene kolumniste. Ali i za to ima leka: kad neko hoće da čita kolumniste iz, recimo Njujork tajmsa, a te novine besplatno dozvoljavaju samo 10 tekstova mesečno, uvek može da nekom sajtu da se nađu prenesene kolumne. To najverovatnije nije legalno prenositi, ali internet još ne može da se sasvim kontroliše.

Rukovodstvo, menadžment, novina je jedna stvar, a vlasnici su druga. Ko su sve vlasnici novina? Najveći vlasnici novina spadaju u jednu od četiri kategorije. U prvu grupu spadaju novine koje su u vlasništvu velikih javnih korporacija. Javnih, utoliko što njihove akcije mogu da se kupe. U drugu grupu spadaju novina čiji su vlasnici velike privatne kompanije, a one mogu da budu i u rukama neke familije. Njihove akcije nisu u javnoj prodaji i od tih kompanije ne mogu da se traže detaljni izveštaji o njihovom poslovanju. Treća grupa je interesantna jer vlasnici tih novina su super-bogati pojedinci.

Najpoznatiji je vlasnik Vašington posta. To bi bio Džef Bezoz, milijarder i osnivač Amazon.koma. On je Post kupio za „tričavih" 70 miliona dolara jer su bile u dubokim problemima i bilo je potrebno spašavati ih. Čuveni Njuzvik je prodat jednoj globalnoj digitalnoj kompaniji po ceni od jednog (1$) dolara, jer je i njega trebalo spasavati. Toj ceni potrebno je dodati i 40 miliona dolara na koje se kupac obavezao da bi se pokrio penzijski fond. Njujork tajms se otarasio Boston globa za nekih 70 miliona dolara, mada ga je prethodno, 1993, kupio za 1,1 milijardu. Globe je kupio vlasnik bejzbol kluba Red soks, Džon Henri. Još se nagađa zašto je to uradio, a istina može biti i ta da je kupovina slavnih glasila ušla u modu među super-bogatašima. Jedan od najbogatijih ljudi na svetu, Varen Bafet, ima "flotu" od 63 lokalne novine širom Amerike. Bafet sasvim dobro zarađuje i na toj investiciji. Mora biti da je zaključio da je dobit u lokalnim novinama i da je sa velikim završena priča. A možda milijarderi kupuju velike novine iz dva razloga: imaju novac i dosadno im je.

Sjedinjene Države takođe štampaju novine i to pet puta nedeljno. Zovu se Federal redžister (Službeni glasnik) i kao naš Glasnik rade isti posao - objavljuju zakone da bi isti postali punopravni. To je sve što američka država redovno štampa. Inače, Amerika je jedna od malobrojnijih država sveta kojoj je zabranjeno da izdaje dozvole i za novine i za novinare. Postoje lokalne poslovne pod-dozvole da bi mogli da se plaćaju lokalni porezi, a postoje i upotrebne dozvole da neko ne bi postavio veliku štampariju u nekoj baraci smeštenoj u delu grada predviđenom za stanovanje. U Los Anđelesu ne postoje čak ni te dve dozvole.

Vlada ne može nijedno glasilo da zabrani i tako nešto se do sada nije dogodilo. Takođe ne može da ograničava šta sme da se objavljuje, osim u jednom slučaju. Naime, strogo je zabranjeno objavljivanje imena i podataka tajnih agenata-špijuna. To bi bili oni koji nisu kao obaveštajci registrovani u stranim zemljama. A što se uvreda političara tiče, ispada da se njima ne isplati da se žale po sudovima jer moraju da dokažu da su ih novine namerno uvredile i da su znale da ono što objavljuju nije tačno. Na Floridi je takođe zabranjeno da se objavljuju imena žrtava silovanja, bez obzira da li su žrtve punoletne. Sve drugo je dozvoljeno objavljivati. Tabloidi iz samoposluga, tako ih nazivaju, redovno objavljuju priče sa fotografijama u stilu da Hilari Klinton ima bebu sa vanzemaljcem. To je dozvoljeno.

A 1. Povratak građanskog novinarstva

Istorija građanskog novinarstva je sama istorija novinarstva, osim što je građansko nekih 200 godina starije. Prve novine u američkim kolonijama objavljene su 1690. i tokom više od sledećih 200 godina štampari i skloni pisanju pokrenuli su stotine novina sa manje ili više uspeha. Tokom tog vremenskog perioda niko ko je pisao za novine nije bio profesionalni novinar jer ta profesija još nije bila stvorena. Tadašnji novinari su bili samo građani koji su gajili jaka osećanja prema nečemu, imali pristup štampariji i pisali su, štampali i distribuirali su novine na najbolji način na koji su umeli.

Možda je novinarstvo stasalo 1846. kada je osnovana agencija Asosiated pres, ili je to bilo 1909. kada je oformljeno Društvo profesionalnih novinara. Ali bilo je potrebno profesiji izvesno vreme da bi postala profesionalna. Početkom prošlog veka novine su se žestoke takmičile koje će imati veći tiraž i mnogo puta istinitost vesti nije bila najvažnija stvar. Od tada potiče i termin „žuta štampa". Novinarstvo kao profesija cvetalo je sledećih 100 godina tokom kojih su napisani i razni novinarski kodeksi, a i otvorene novinarske škole.

Primetno je da se građani-novinari vraćaju na scenu. Blogeri, videografi i fotografi na internetu neguju građansko novinarstvo. Da li će profesionalno novinarstvo biti bolje ili gore zbog vraćanja profesije u ruke pojedinaca? I da li će uopšte preživeti?

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane