Natrag

Kontranapad

Kako je politika ubila sport, ili: zašto su sportske institucije i sporstki mediji postali nemi, jalovi, udvarački, prazni i bez sadržaja

Slavna prošlost i siva sadašnjost

Teza da je sport odvojen od politike, nikada nije imala istinsko uporište. Praksa je to demantovala u svakom istorijskom razdoblju i sistemima. Politika sporta je sastavni deo opšte politike u jednoj državi. Ona diktira odnose i pravila ponašanja, kadrovske i finansijske tokove u sportu. Pitanje je samo kakva opšta politika podupire sport. Ako je reč o politici koja se vodi u interesu građana, naroda i države, onda se i o sportu kao važnom segmentu državne politike govori najpozitivnije. Loša politika koju vodi diktatorska vlast u Srbiji učinila je sportsku politiku praznom, kukavičkom, podrepaškom, a kad zatreba, prostačkom, bahatom, obmanjivačkom. U tako stvorenom ambijentu, sve draži koje donose sportske vrednosti bivaju opore, konstatuje Miroslav Vislavski urednik sportske rubrike Magazina Tabloid

Miroslav Vislavski

Ovih dana sam razgovorao sa prijateljem koji redovno prati naš magazin. Velimir Ciga Đorđević, poznati fudbalski trener mi zameri zašto u poslednje vreme moji tekstovi odišu politikom, a manje stanjem u sportu i prilikama koje ga karakterišu. Pitao sam ga da li bi mogao da mi ilustruje primere o tome šta se događa u sportu na sistemskom planu. Odgovor je bio - ništa! Na žalost, to je istina!

U sportu se ništa ne događa što bi značilo njegovo reformisanje i suštinski preobražaj. Puno je obećavano, a malo je realizovano. Podsećanja radi, ali bez elaboracije najavljivanih reformskih i kapitalnih poduhvata, reč je o: privatizaciji sporta, stimulacijama kroz poresku politiku, finansiranju sporta na lokalu kao bazi društva, blokiranju javnog sektora za sponzorstva, obračunu sa korupcijom i kriminalom posebno u fudbalu, zabrani naprednjačkim (vladajućim) kadrovima da obavljaju funkcije u sportu, zaustavljanju i suzbijanju nasilja u sportu, izgradnji nacionalnog fudbalskog stadiona...

Za razliku od praznih obećanja iz ekspozea ili intervjua Aleksandra Vučića, eventualno Vanje Udovičića, stalno se širi propaganda i stvara lažna predstava o uspesima države u politici sporta. Glorifikuju se neke tehničke radnje poput efikasnosti države u isplatama nagrada za rezultate na međunarodnim takmičenjima. Pompezno se izveštava o prijemu sportista kod predsednika Republike ili Vlade, koji, uzgred više pogoduju državnim funkcionerima nego samim sportistima. Propagiraju se posete predsednika Vlade okrečenim sportskim objektima, preuveličava se značaj po nekog rekonstruisanog sportskog objekta, a od otvaranja novosagrađene sportske sale pravi se senzacija jer je otvara, ko bi drugi već ONAJ koji jedini radi u državi...Dakle, u suštini je reč o tekućim i tehničkim sadržajima svakodnevne brige o sportu, o stvarima koje se u iole organizovanoj i odgovornoj državi marginalnog karaktera.

Čini se da je u Srbiji utihnula i strast prema vrhunskom sportu. Ili vrhunski sport više ne stanuje u Srbiji. Izuzeci su svakako individualni primeri poput Đokovića i uspešnih kao i talentovanih tenisera, Španovićke i njenih kolega vrhunskih atletičara, Jokića i Teodosića i drugih košarkaških internacionalaca...Svi oni, povremeno gostuju u Srbiji. Uz njih, Štefanek i saborci u rvanju, strelci, tekvondistkinje Milica Mandić i Tijana Bogdanović, kanuisti i veslači, eventualno plivači, čudesni vaterpolisti ili odbojkaši, pažnju javnosti privlače kada se vraćaju sa trofejima na velikim takmičenjima. Naša fudbalska reprezentacija nakon dugog posnog perioda, konačno ima izglede da izbori plasman na završnicu Svetskog prvenstva u Rusiji 2018. U Srbiji nestaje ili je isčezla sportska atmosfera, priče u kafićima i restoranima, komentari prilika u sportu i o rezultatima. Sve je nekako učmalo, depresivno, defektno. Još se malo sportska atmosfera doživljava na utakmicama košarkaša Zvezde ili Partizana. Ostalo je čemer. Politika je zasenila svaku drugu delatnost u Srbiji. Vučić oličava takvu politiku. On je tema „za" i „protiv". Oko njega se sve vrti!

Zbog toga i takve atmosfere, straha u medijima, nema ni pisanja, nema zanimljivih emisija u vezi sporta. Sportski novinari su jalovi statisti na izdisaju sporta i njegove energije koju prirodno poseduje i koju bi morao da usađuje u sve pore društvenog života. Kada je to tako, onda se događa da se jedne od retkih sportskih emisija pretvaraju u političke tribine i poligone. Zato su emisije „Sportska galaksija" Milojka Pantića ili „Sport" na tv KCN Dejana Anđusa postale najkritičnije prema političkim dešavanjima i političarima. Zbog toga je i rubrika Kontranapad u Magazinu Tabloid u dobroj meri obojena političkim sadržajima. Politika je uzročnik i posledica događanja u našim životima, pa prema tome i u sportu.

A sportske institucije su poput mnogih novinara ili drugih javnih delatnika ostale neme i jalove, bezsadržajne, udvaračke i prazne čak i kada se radi o nečemu što su lepe navike, plemenit i human odnos prema istoriji i tradiciji sporta, sećanje na najveće uspehe i poštovanje velikana sporta. Reč je o sadržajima koji ne koštaju ili su zanemarljiva investicija u aktivnosti koje razvijaju dobar i prijatan osećaj. Takve aktivnosti su zahvalne jer približavaju sportske institucije na najpozitivniji način akterima sporta. Nažalost, negovanje tradicija je prepušteno na volju i energiju pojedinaca koji se odupiru zaboravu.

Ovih dana sam bio učesnik među stotinak gostiju koje je okupio nekadašnji bokserski šampion, osvajač brojnih medalja, velikan jugoslovenskog sporta Tadija Kačar. U restoranu Verige u Novom Sadu je obeležio četiri decenije od svog najvećeg rezultata u karijeri. Sećanja su nas vratila na put do srebrne medalje na Olimpijadi u Montrealu u kategoriji do 71 kilograma. Bio je najistaknutiji u sedmočlanom sastavu bokserske ekipe našeg olimpijskog tima. Rutinskim pobedama u prvom i drugom kolu protiv Danca Frandsena i Iranca Azarhazina najavio je svoj najveći uspeh. Usledila je pobeda i obezbeđena bronzana medalja protiv Rumuna Didee. U polufinalu se namerio na Garbeja, prvog svetskog prvaka u amaterskom boksu. Te 1976 godine, Tadija je već slavio u meču sa Kubancem na međunarodnom turniru u Bugarskoj. Ta pobeda mu je ulila samopouzdanje i psihološku prednost. Imponovala je Kačareva sigurnost. Svo vreme je držao protivnika na distanci i skupljao poene. Tako je došao do finala u kome se namerio na Ribickog. Poljak je imao prednost u prvoj rundi, da bi ga naš šampion u drugoj, a posebno trećoj nadmašio. Ostavio je bolji utisak i po mišljenju stručnjaka morao je biti proglašen pobednikom. Na žalost, sudijska nepravda uslovljena višim interesima da Poljska osvoji jedino zlato na turniru, uzrokovali su da Jugoslavija posle Parlova 1972 u Minhenu, ostane bez drugog bokserskog zlata u svojoj istoriji. Četiri godine kasnije, Tadiju je „osvetio" brat Slobodan koji je u Moskvi 1980 osvojio zlatnu medalju!

U danu sećanja uz porodicu, među prijateljima su bili mnogi uglednici iz sportskog i javnog života. Bili su tu njegovi saborci Dragomir Vujković i Mirko Puzović, Milan Šarić, Janoš Gereg, Milivoje Labudović, Zoran Vuković, Kokanović, Sekulić i Gligić EABA sudije, olimpijci Zoran Pančić, Aleksandar Jovančević, legendarni gradonačelnik Novog Sada Jovan Dejanović, privrednici, univerzitetski profesori, lekari, sportski radnici...

Slavljenička torta sa tri sveće, okruglog oblika u bojama zastave SFRJ na površini izvajanom olimpijskom medaljom je svojim izgledom poručila šta šampion misli o prošlosti i svom najvećem uspehu.

Iako su godine protekle u Novom Sadu su i dalje velikani sporta Stevan Horvat i Branislav Simić, Slobodan Kačar, Slavko Obadov, Branislav Simić, Dušan Dačić, Aleksandra Ivošev, Aranka Binder, Marija Veger, Olga Gere Pulić, Gizela Farkaš, Stevan Zorić, Čajo Pavićević, Mića Jotić... Monika Seleš je najbolje rezultate u karijeri ostvarila kao novosađanka i jugoslovenka. Odavno je zaboravljena. Ima ih još. U dijaspori su Todor Veselinović i Silvester Takač. Mnogi su u nebeskim njivama. Ostavili su za sobom svoja dela: Vujadin Boškov, Dobrosav Krstić, Zdravko Rajkov, Novak Roganović, Aleksandar Kozlina, Saša Svinjarević, Ilija Pantelić, Dobrivoj Trivić, Hugo Ruševljanin, Žarko Petrović, Čile Mišković... Iza ovih i drugih imena se nalaze bogate karijere, uspesi, medalje, inspiracija za negovanje tradicije i afirmaciju vrednosti koje su bile temelj sportskog napretka država u kojima smo živeli. Da imamo institucije u sportu, eto im deo sadržaja na kojima bi se angažovale. Ne bi prepuštale ličnom nahođenju i mogućnostima pojedinaca da sačuvaju od zaborava ono sa čime se kroz njihove rezultate svojevremeno ponosila nacija.

Ako su sadržaji negovanja tradicija sporta, današnjim generacijama utisak o prevaziđenom dobu i vrednosnim postulatima iz prošlosti koja se često negira od aktuelnih „autoriteta", preporuka im je da zavire u običaje i manire razvijenih naroda i zemalja. Da se ne upuštamo kako se gradi i obogaćuje istorija jednog kluba na zapadu, kako se poštuju i čuvaju uspomene na legendarne igrače i znamenite ljude iz prošlosti. Sjajni primeri govore o izdavačkim poduhvatima, video i filmskoj produkciji, muzejskom prostoru i eksponatima, slikama ili skulpturama pojedinaca koje se postavljaju na stadionu ili u njegovom krugu. Isuviše je to za naše prilike. Međutim primeri pažnje su dovoljna ilustracija onoga na čemu plediram. U „Srpskoj Atini" istorija sporta je zanemarena. Nisu realizovane ideje o Muzeju sporta. Ako se izuzime reljefna ploča na objektu Centra za fizičku kulturu posvećena misionaru sporta Jaši Bakovu i bista fudbalskom posleniku s početka dvadesetog veka Kosti Hadžiji, druga obeležja istoriji sporta u gradu šampiona i sporta ne postoje. Nisu ni razmatrane inicijative da se velika sala SPENS nazove imenom velikana naše odbojke Žarka Petrovića. U Spoletu (Italija) u kome je igrao Žare, naziv jednog trga je poneo njegovo ime.

Nedavno sam čestitao rođendan jednom od znamenitih u istoriji Partizana i jugoslovenskog fudbala (55 nastupa za reprezentaciju), legendarnom Fahrudinu Jusufiju. Bio je jedan od najboljih prijatelja mom pokojnom bratu Joakimu Vislavskom. „Julku" je dirnula čestitka koju sam mu uputio, ali još više je bio pogođen čestitkom FC Ajntrahta iz Frankfurta za koji je igrao od 1966 - 1970. U Partizanu Jusufi je bio njegov simbol kao fudbaler. Bio je i trener. Iz Partizana, nikada nije stigla čestitka za rođendan! Slično se dogodilo 19 februara u slučaju Rajka Aleksića, člana šampionskog sastava FK Vojvodina iz 1966 i reprezentativca Jugoslavije. Krajem sedamdesetih, igrao je tri godine za Lion u Francuskoj. Trideset pet godina kasnije, Francuzi čestitaju Aleksiću njegov rođendan! U Vojvodini koja je često menjala rukovodstva, mnogi koji su defilovali nisu znali o Rajku Aleksiću! Slične priče sam svojevremeno slušao od Žarka Nikolića i Đorđa Pavlića iz prve šampionske generacije, a koji su posle Vojvodine karijeru nastavili u Šalke 04, odnosno Duizburgu. O tome imam saznanja i za neke druge fudbalere kao što je primer Ivana Golca koji je posle Partizana igrao za Sautempton, ili Dragoslava Stepanovića, koji nakon Crvene Zvezde odlazi u Ajntraht iz Frankfurta. I jedan i drugi su legende ovih klubova. Partizan i Zvezda nemaju kontakt sa svojim nekadašnjim istaknutim igračima i reprezentativcima.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane