Natrag

Povodom

Ko je i zašto doneo odluku da grad Beograd pokloni Poljoprivredni kombinat Beograd (PKB) Republici Srbiji?

Ko će da radi u dolini gladi?

Skoro svi veliki evropski gradovi imaju svoje poljoprivredne kombinate, koji su na neki način okosnica poljoprivrede koja snabdeva te gradove i postoje kao takvi i iz strateških razloga. Ko je odlučan u nameri da uništi Poljoprivredni kombinat Beograd (PKB) i tako ostavi glavni grad bez ključnog, najživotnijeg resursa i iskomada ga u nekoliko privatnih gazdinstava na kojima će domaća sirotinja raditi za robovske nadnice?

Milica Grabež

Početkom septembra meseca prošle, 2016. godine, gradska vlast u Beogradu na čelu sa odlazećim gradonačelnikom Sinišom Malim, a po nalogu Aleksandra Vučića, donela je odluku da pokloni Poljoprivredni kombinat Beograd (PKB) Republici Srbiji, sa idejom da glavni grad ostane bez ikakvih ingerencija nad ovim prehrambenim gigantom. Odluka nije bila doneta odjednom, nego je Siniša Mali sa svojom mafijom u gradskoj vladi, a preko odbornika SNS, u nekoliko navrata i ranije pokušavao da izvede prvu fazu "smaknuća" PKB-a.

Podsećanja radi, krajem 2014. godine, na sednici gradske skupštine, usvojen je model i metod za privatizaciju PKB-a. Procenjena je vrednost akcija PKB-a čiji je vlasnik grad Beograd, na 24 milijarde dinara, uprkos tome što je odavno poznato da je vrednost PKB-a znatno veća (pominje se cifra od 400 miliona evra, mada je, ustvari, PKB neprocenjiv).

No, ako je vrednost samo ono što može u bescenje da se proda na tržištu, a ne i pripadajući resursi (najkvalitetnija obradiva zemlja, na primer) onda stvari izgledaju drukčije, tj. baš kako Siniša Mali i Aleksandar Vučić žele.

Naime, čak i ako je vrednost PKB-a, kako su oni drsko zamislili, samo 24 milijarde dinara, dakle, negde oko 200 miliona evra, potencijalni kupci koje "dovode" naprednjački zlotvori, traže još niže od toga (u pitanju su neke arapske kompanije). Tako je 2015. godine, na sednici gradske skupštine, doneta odluka da krene prodaja 51 odsto akcija PKB-a za ovako skandalozno nisku procenu vrednosti. Neposredno potom, doneta je još jedna odluka, da, ukoliko ne bude tako moglo, akcije PKB-a idu i do 30 odsto niže od te procene.

Da bi prljavom propagandom podstakao ideju prodaje PKB-a, Siniša Mali se pobrinuo da u medijima krene prava histerija u koju se uključila i agencija Tanjug vešću da se „Za PKB se bore Arapi, Rusi i Kinezi...Za privatizaciju PKB zainteresovani su investitori iz Rusije, Kine, Ujedinjenih Arapskih Emirata, a i Srbije i regiona".

Mali se onda i lično obratio javnosti rekavši da je PKB jedno od najatraktivnijih preduzeća, da se "trenutno" radi na sređivanju imovinsko-pravnih odnosa, da bi se privatizacija privela kraju, da će odluka o privatizaciji biti razmatrana na Skupštini grada početkom jula, da je model privatizacije jako dobar, itd.

Međutim, pre tačno godinu dana, u aprilu 2016., doneta je odluku o prestanku važenja Odluke o modelu i načinu metode privatizacije u PKB.

Skupština grada i Beograd kao vlasnik tih akcija i tog preduzeća, odustao je od privatizacije. Šta je bio cilj Aleksandra Vučića i Siniše Malog u ovoj fazi pljačke? Naravno, da "iscrpljuju temu". Da se pitanje PKB-a učini previše teškim za grad Beograd, kako bi ga gurnuli u ruke republičkoj vladi, tj. Aleksandru Vučiću koji bi se pojavio kao "spasilac" koji će već naći kupca...

Grad Beograd tako donosi odluku da sam izvrši određenu centralizaciju i da se odrekne jednog velikog dela svoje gradske imovine i da ceo PKB, bez naknade pokloni Republici. U tom trenutku, radilo se o vrednosti koja je procenjena na 24 milijarde dinara.

Da bi bilo jasnije o čemu je reč, treba videti noviju istoriju odnosa države i lokalne samouprave u Srbiji. Tako je, 1995. godine donet i tada čuveni Zakon o imovini u svojini Republike Srbije kojim je praktično lokalna imovina ukinuta, odnosno sva imovina svih opština i gradova je proglašena za Republičku imovinu. Nije postojala imovina lokalne samouprave, postojala je samo imovina države, što je bez presedana u demokratskom svetu i u Evropi.

Međutim, taj zakon se i pored promena raznih vlada i vlasti održao na snazi tamo negde do 2010. - 2011. godine, kada je usvojen Zakon o javnoj svojini, čime je ustvari omogućeno da i lokalna samouprava može da ima neku imovinu.

I tada je, u to vreme praktično, Republika Srbija prenela svoje vlasništvo nad PKB-om na grad Beograd.

Dakle, bile su tada dve mogućnosti u opticaju. Prva je bila privatizacija PKB-a, protiv koje se tadašnja Skupština grada izjasnila i Vlada Republike Srbije je donela odluku da se te akcije, to tadašnje republičko vlasništvo, prenese u gradsko vlasništvo. Inače, u to vreme, po drugoj proceduri je Grad postajao vlasnik i razne druge imovine po tom novom Zakonu o javnoj svojini. Grad je postao vlasnik i drugih svojih objekata uključujući i ovu zgradu i zgrade u javnim preduzećima i naravno zemljište kojim raspolaže Grad, i jedinica lokalne samouprave je dobila svoju imovinu i pravo da ima svoju imovinu.

Vučićeva mafija u gradskoj vladi na čelu sa Malim i Vesićem, donosi jednu suprotnu odluku, da se Beograd odrekne svojevoljno imovine koju su naprednjački mešetari procenili na 24 milijarde dinara. A, kako je poznato, radi se, pre svega, o hiljadama hektara najplodnijeg zemljišta. Jedan deo ovog zlata vrednog resursa je i zemljište koje se nalazi uz saobraćajnicu koja povezuje novoizgrađeni Pupinov most sa Zrenjaninskim putem i koje je potencijalno veoma vredno i koje prevazilazi i vrednost ovih akcija, kojih se Beograd kao lokalna samouprava, Vučićevim igrama odrekao. Naime, Vođa je takođe nesiguran u to ko će na predstojećim lokalnim izborima pobediti u Beogradu, pa je znatno ranije prionu na posao da "skloni" PKB tako što će ga uknjižiti kao republičku imovinu.

No, PKB, prema svim stručnim mišljenjima, kao strateški izuzetno važno preduzeće za glavni grad, mora da ostane u vlasništvu grada Beograda, čak i iz bezbednosnih razloga, jer se radi o najbližem i najoperativnijem snabdevaču hranom i u slučaju rata. Tamo se nalazi 9.000 muznih krava, tu je povrće i voće, hladnjače i skladišta. Konačno, u PKB-u radi preko 2.000 ljudi.

Skoro svi veliki evropski gradovi imaju svoje poljoprivredne kombinate, koji su na neki način okosnica poljoprivrede koja snabdeva te gradove i postoje takođe iz strateških razloga. Da li ovim činom Vučić želi da ostavi Beograd bez ključnog, najživotnijeg resursa i pretvori ga u raskomadanu privatnu prćiju za koju će kao robovi sa mizernom nadnicom ili bez nje, raditi nezaposleni Beograđani?

Odnos vlasti prema PKB-u je punih petnaest godina bio nejasan, netrasparentan i problematičan. Dok je gradonačelnik bio Dragan Đilas, bilo je i pokušaja privatizacije i spektakularnih "podržavljenja" nakon toga. Ali, tek sa Vučićevom vladom postalo je jasno da je njegov kriminalni tim spreman da uništi kompaniju koja praktično hrani Beograd, i to otimačinom i prodajom u bescenje.

Ideja prenosa akcija koje su u vlasništvu Beograda na Republiku Srbiju, kako bi se kroz različite modele prodaje („...kapital, imovina, strateško partnerstvo i drugi vidovi prodaje") rasturio ovaj gigant, zločinačka je, veleizdajnička i uperena protiv bezbednosti države.

Šta uopšte znači "strateško partnerstvo" u slučaju PKB-a? To nije uspelo ni sa jednim poljoprivrednim kombinatom u Srbiji. Bajke o nekakvim Arapima koji dolaze, koji će umesto nas i naših ljudi da obrađuju tu zemlju, pokazale su se kao opasna prevara. Arapi nemaju nameru da daju ni jedan jedini dolar investicija, nego hoće da srpska agroindustrija radi za njih sa postojećom, propalom mehanizacijom, kao u slučaju poljoprivrednih gazdinstava oko Bačke Palanke.

Kad je reč o ideji "prodaje kapitala", tu je reč o akcijama koje su poklonjene Republici Srbiji, a koje Vučić hoće što pre da rasproda, kako ih neka druga gradska vlast sutra ne bi prodavala.

Naravno, za dva miliona stanovnika Beograda, bilo bi bolje da te akcije ostanu gradske nego republičke (što znači u posedu Vučićevog klana). Konačno, treba pogledati i zakonska rešenja gde jasno piše da nije lokalna samouprava ta koja treba da transferiše novac i vrednost Republici, nego obrnuto.

Sva priča Siniše Malog i Aleksandra Vučića o tome kako Beograd nema para, kako je Beograd zadužen, kako ima problema u budžetu, kako ne može da se sam izdržava, pada u vodu ako on iz kriminalnih razloga "poklanja" (kao da je njegov) toliki kapital republičkoj vladi. PKB, naravno, srazmerno pripada i svim građanima Srbije, od Subotice, do južnih granica, ali Beograd nema učešće u vlasništvu poljoprivrednog zemljišta ni u Mačvi ni u Šumadiji ni u Bačkoj, pa mu je taj prehrambeni gigant jedino veliko strateško "sidro", najbliže i najoperativnije, na koje može da računa kad je u pitanju proizvodnja i distribucija mesa, mleka, povrća, voća i prehrambenih prerađevina u pitanju.

Postavlja se i pitanje šta prodaja imovine PKB-a podrazumeva osim da tog slavnog brenda više neće biti? Korporacija PKB će, kako je zamislio Vučićev "štab" za rasturanje države, biti likvidirana, radnici će da idu na ulicu. Uslediće prodaja samo zemljišta, zgrada, farmi, voćnjaka, mehanizacije, stada... Kad Beograd bude na ovoj način ostao bez PKB-a, biće i sasvim prepušten uvoznim prehrambenim proizvodima i skinut sa jedine sigurne "infuzije" koju je više od pola veka imao. No, i Beograd i PKB imaju boljih rešenja, a jedno od najboljih je da se podignu i radnici i građani i sruše Vučićev banditski režim.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane