Natrag

Krivičnoprocesni aspekti odluke suda u Kolmaru u slučaju Haradinaj

Ko je iz Srbije pomogao Ramušu?

Jelena Dinčić, doktorand na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu i Draško Đurović, doktorand na Školi za visoke studije društevnih nauka u Parizu, objavili su 9. maja ove godine na sajtu Advokatske komore Srbije analizu "Slučaja Haradinaj'', odnosno postupka koji je prethodio u francuskom apelcionom sudu u Kolmaru, koji baca svetlo na ulogu srpskog Tužilaštva za ratne zločine i postupanju koje je dovelo do oslobađajuće odluke.

......

Ramuš Haradinaj, osumnjičen za ratni zločin protiv civilnog stanovništva, uhapšen je 4. januara 2017. godine na francuskom delu tronacionalnog međunarodnog aerodroma Bazel-Muluz-Frajburg (Basel-Mulhouse-Freiburg), na osnovu naredbe o izdavanju poternice istražnog sudije Posebnog odeljenja za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu od 1. oktobra 2004. godine.

Dan nakon njegovog hapšenja, Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije donelo je naredbu o proširenju istrage, a Ministarstvo pravde Republike Srbije je, već 6. januara 2017. godine, Ministarstvu pravde Republike Francuske uputilo zahtev za njegovo izručenje, u skladu sa odredbama Evropske konvencije o ekstradiciji. Pozivajući se na ovu konvenciju, a imajući u vidu naredbu o proširenju istrage, Ministarstvo pravde Republike Srbije, dana 11. januara 2017. godine, upućuje još jedan zahtev za izručenje Ramuša Haradinaja, te Apelacionom sudu u Kolmaru, u vremenskom razmaku kraćem od jedne sedmice, stižu dva zahteva za izručenje istog lica upućena od strane iste države.

Dodatne informacije o krivičnom postupku koji se protiv Ramuša Haradinaja vodi u Srbiji, kao i izvode iz spisa predmeta, Republika Srbija samoinicijativno upućuje sudu u Kolmaru, posredstvom Ambasade u Parizu, prvog dana marta. Međutim, već narednog dana, a pre nego što je ovaj podnesak i stigao u Kolmar, Sud zaključuje da se iz spisa predmeta ne može utvrditi da li su ispunjeni uslovi za izručenje okrivljenog. Doneta je odluka o zastajanju u postupku i srpskim pravosudnim organima je naloženo dostavljanje dodatnih obaveštenja. Republika Srbija je tražena obaveštenja uputila 29. marta 2017. godine, a postupak je nastavljen na ročištu koje je održano 6. aprila 2017. godine.

Konačno, nakon gotovo četiri meseca od hapšenja Ramuša Haradinaja, Apelacioni sud u Kolmaru je odluku, kojom odbija zahtev Republike Srbije za njegovo izručenje, doneo 27. aprila 2017. godine. Istekom roka za žalbu ova odluka je postala pravosnažna, te je autorima ovog teksta dostavljena u izvornom obliku.

U tekstu će biti razmatrano da li je istraga protiv Ramuša Haradinaja proširena za nova krivična dela, a od čega zavisi ispunjenost formalnih uslova za odlučivanje o zahtevima za njegovo izručenje (I), kao i ispunjenost materijalnih uslova da on bude izručen Republici Srbiji (II).

Da li je istraga protiv Ramuša Haradinaja proširena ili ne?

Zakon o krivičnom postupku Francuske (ZKPF), u članu 696-8, između ostalog, predviđa da svaki zahtev za izručenje mora biti praćen osuđujućom presudom ili krivično-pravnim aktom kojim se nalaže dovođenje okrivljenog pred krivični sud, bilo da je reč o nalogu za hapšenje ili drugom sudskom aktu koji ima jednaku pravnu snagu, kao i da ovi akti moraju sadržati precizno određenje dela koje se okrivljenom stavlja na teret i vreme njegovog izvršenja. Kako su se pred Apelacionim sudom u Kolmaru našla dva zahteva za izručenje Ramuša Haradinja Republici Srbiji, ispunjenost navedenih uslova cenjena je u odnosu na svaki od njih pojedinačno.

Ovaj pravni galimatijas izazvan upućivanjem dva zahteva za izručenje istog lica istoj državi, u izuzetno kratkom vremenskom periodu, rezultirao je odlukom Suda da zastane u postupku, te da naloži Republici Srbiji da uputi dodatna obaveštenja u formi odgovora na precizno postavljena pitanja.

Glavna misterija u koju Apelacioni sud u Kolmaru ne uspeva da pronikne iz spisa predmeta jeste zbog čega je istraga proširena samo dan nakon hapšenja okrivljenog. Takođe, ostaje nepoznanica koja su to krivična dela za koje je proširena istraga, te da li je proširenje istrage praćeno i proširenjem poternice.

U pokušaju da objasne novonastalu situaciju, srpski pravosudni organi navode da je istraga zapravo proširena u odnosu na isto krivično delo, ratni zločin protiv civilnog stanovništva, koje je predviđeno članom 142. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije (KZSRJ), a za koje je i određeno sprovođenje istrage. Takođe, u podnesku upućenom Apelacionom sudu u Kolmaru se ističe da je ovim članom krivičnog zakona predviđeno više alternativnih radnji izvršenja krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva, te da ovo krivično delo može biti izvršeno bilo kojom od tih radnji i da, ukoliko jedna osoba izvrši više istih radnji izvršenja ili više različitih radnji izvršenja, one čine jedno krivično delo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva, čak i ako ih je učinilac izvršio na različitim mestima, protiv različitih lica i u različitim vremenskim periodima. Stoga, mišljenja su srpski pravosudni organi, ne postoji potreba za novim određivanjem pritvora, niti raspisivanjem nove poternice (Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Kr. 185/2002 od 22. marta 2007. godine). Od momenta kada je jedan od zahteva za izručenje praćen naredbom o raspisivanju poternice i rešenjem o određivanju pritvora, otkriće novih činjenica u prilog prvobitnog zahteva, zaključuju srpski pravosudni organi, ne mora biti praćeno novom naredbom o raspisivanju poternice odnosno novim rešenjem o određivanju pritvora, naročito imajući u vidu da je privođenje već obavljeno na osnovu prvobitne naredbe suda, a sve u skladu sa članovima 296, 297. i 306. Zakonika o krivičnom postupku Republike Srbije (ZKPRS).

Navedeno rezonovanje srpskih pravosudnih organa zahteva podrobniju analizu. Naime, iako je prvobitna istraga protiv Ramuša Haradinaja pokrenuta još 2004. godine, Tužilaštvo za ratne zločine je naredbu o proširenju istrage donelo samo dan nakon njegovog hapšenja u Francuskoj, a na osnovu odredbe iz člana 306. stav 2. ZKPRS. Međutim, proširenje istrage je moguće samo u dva slučaja: u odnosu na nova krivična dela ili u odnosu na druge okrivljene. Kada se istraga proširuje u odnosu na nova krivična dela istog učinoca, zapravo je reč o novom postupku, što podrazumeva ocenu uslova za određivanje pritvora u odnosu na novootkrivena krivična dela, te eventualno donošenje novog rešenja o određivanju pritvora i raspisivanje nove poternice. Ukoliko se pak radi o otkrivanju novih činjenica, ostaje nejasno zašto je Tužilaštvo za ratne zločine donelo naredbu o proširenju istrage.

I pored kontradiktornih navoda srpskih pravosudnih organa, Apelacioni sud u Kolmaru, imajući pred sobom dva zahteva za izručenje istog lica od kojih se jedan zasniva na rešenju o sprovođenju istrage od 1. oktobra 2004. godine, a drugi na naredbi o proširenju istrage Tužilaštva za ratne zločine od 5. januara 2017. godine, logično polazi od pretpostavke da je zaista reč o proširenju istrage na nova krivična dela. Stoga je, kako se ispravno uče pripravnici neposredno po dolasku u tužilaštvo, naredba o proširenju istrage morala biti praćena, najpre ispitivanjem uslova za određivanje pritvora, potom rešenjem o određivanju pritvora u odnosu na nova krivična dela i raspisivanjem poternice za ista. Kako naredba o proširenju istrage od 5. januara 2017. godine nije praćena nijednim od navedenih akata, niti bilo kojim drugi aktom kojim se nalaže dovođenje okrivljenog pred krivični sud, Apelacioni sud u Kolmaru ispravno zaključuje da formalni uslovi, propisani članom 698-8 ZKPF, za razmatranje naknadnog zahteva za izručenje okrivljenog nisu ispunjeni, te isti odbacuje. S druge strane, prvobitno upućen zahtev za izručenje ne samo da je praćen naredbom o raspisivanju poternice već ispunjava i sve druge zakonom propisane uslove i o njemu Apelacioni sud u Kolmaru meritorno odlučuje.

Konačno, pažnje je vredan i podnesak koji je Republika Srbija, preko Ambasade u Parizu, samoinicijativno uputila Apelacionom sudu u Kolmaru dana 1. marta 2017. godine, a o čijoj dopuštenosti i eventualnom združivanju spisima predmeta je Sud morao posebno da odlučuje. Grubo kršeći ne samo francuske propise, već i domaće zakonodavstvo, i pre nego što su od nje tražena bilo kakva dodatna obaveštenja, Republika Srbija se obraća francuskom sudu i dostavlja mu dodatne informacije o krivičnom postupku koji se protiv Ramuša Haradinaja vodi u Srbiji, kao i izvode iz spisa predmeta. Pravni zastupnici Ramuša Haradinaja tvrdili su da je ovaj podnesak nedopušten, a francusko tužilaštvo je, s druge strane, od Suda samo zahtevalo da o njegovoj dopuštenosti odluči. Svojom meritornom odlukom, Apelacioni sud u Kolmaru je utvrdio i da se "pismeno sa prilozima, koji su sastavni deo postupka pred stranim sudom, spontano dostavljeno ovom sudu jeste podnesak koji mora biti odbačen jer država koja je podnela zahtev Šza izručenjeĆ nije strana u postupku". (2 Cour d'appel de Colmar, E 1-2/2017 (FJ/MM) od 27. aprila 2017, str. 12).

II Politički argumenti zaodenuti u pravno ruho

Nakon što je Apelacioni sud u Kolmaru odbacio naknadni zahtev za izručenje i utvrdio urednost prvobitnog zahteva, usledila je ocena ispunjenosti materijalnih uslova za izručenje Ramuša Haradinaja Republici Srbiji.

Dvostruka kažnjivost krivičnog dela za koje se izručenje zahteva, kao i maksimalna visina zaprećene kazne u trajanju jednakom ili dužem od dve godine dva su uslova, predviđena članom 696-3 ZKPF, koja moraju biti kumulativno ispunjena.

Razmatrajući zahtev koji je Ministarstvo pravde Republike Srbije uputilo 6. januara 2017. godine, Apelacioni sud u Kolmaru konstatuje da se izručenje traži za krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. KZSRJ. Međutim, francuski Zakon o suzbijanju ratnih zločina stupio je na snagu tek 9. avgusta 2010. godine.

Ocena ispunjenosti uslova dvostruke kažnjivosti stoga je razmatrana u odnosu na odredbe Krivičnog zakona Francuske (KZF) koji je važio u trenutku izvršenja dela. Apelacioni sud u Kolmaru je radnje izvršenja navedene u zahtevu za izručenje kvalifikovao kao protivpravno lišenje slobode, teško ubistvo, silovanje, mučenje i nečovečno postupanje, te konstatuje da je uslov dvostruke kažnjivosti ispunjen. A kako je za tako kvalifikovana krivična dela u francuskom pravu bila zaprećena maksimalna kazna od 15 godina do kazne doživotnog zatvora, dok je za krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništa iz člana 142. KZSRJ u trenutku njegovog izvršenja bila zaprećena maksimalna kazna od 20 godina zatvora, Sud je utvrdio i da je uslov za izručenje koji se odnosi na minimum maksimalne zaprećene kazne ispunjen.

Članom 696-4 stav 1. tačka 2. ZKPF propisano je da se izručenje neće odobriti ukoliko je reč o političkom krivičnom delu ili ukoliko se može zaključiti da je zahtev upućen iz političkih razloga.

Pravni zastupnici Ramuša Haradinaja su u prilog ovoj tezi isticali i da je Sud u Vestminsteru (City of Westminster Magistrate's Court) svojom odlukom od 27. jula 2010. godine odbio zahtev Republike Srbije za izručenjem Ejupa Ganića, smatrajući da je isti upućen iz političkih razloga. Međutim, Apelacioni sud u Kolmaru se u svojoj odluci poziva na ustaljenu sudsku praksu i konstatuje da se, koji god da je cilj zahteva odnosno okolnosti u kojima je on upućen, a imajući u vidu težinu krivičnog dela koje se okrivljenom u ovom slučaju stavlja na teret, ne može smatrati da je reč o zahtevu za izručenje koji ima politički karakter. Vredno je pomena i da Apelacioni sud u Kolmaru citira navode Dika Martija (Dicky Marty), specijalnog izvestioca Saveta Evrope i autora izveštaja "Nehumano postupanje sa ljudima i nezakonita tajna trgovina ljudskim organima na Kosovu", prema kojima "ŠnĆe može i ne sme postojati jedna pravda za pobednike, a jedna za pobeđene. U svakom sukobu, svi zločinci moraju biti gonjeni i kažnjeni za svoja nedela bez obzira na stranu kojoj pripadaju i političku ulogu koju igraju." ( 3 Ibid., str. 14.)

Članom 696-4 stav 1. tačka 4. ZKPF propisano je da se izručenje neće odobriti za ona krivična dela za koja je okrivljeni već gonjen i u vezi sa kojima već postoji pravosnažna presuda. Pravni zastupnici Ramuša Haradinaja su isticali da bi njegovim izručenjem bilo povređeno načelo ne bis in idem jer je njihov branjenik pravnosnažno oslobođen pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju. Apelacioni sud u Kolmaru, međutim, konstatuje da je optužnicom pred Haškim tribunalom Ramušu Haradinaju stavljeno na teret učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu na teritoriji Kosova i Metohije u periodu između 1. marta 1998. i 30. septembra 1998. godine, dok se protiv njega pred srpskim sudom vodi istraga zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva izvršenog u periodu od 12. do 20. juna 1999. godine, te da nema mesta primeni načela ne bis in idem. „Okolnost da je tužilac pri Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju odlučio da ne goni okrivljenog za ovo delo", zaključuje Apelacioni sud u Kolmaru, "ne može imati svojstvo presuđene stvari u smislu člana 9 Evropske konvencije o ekstradiciji od 1957". (4 Ibid., str. 18.)

Apelacioni sud u Kolmaru je, takođe, konstatovao da nije nastupila zastarelost krivičnog gonjenja za delo za koje se izručenje traži, kao i da je srpski krivični sud nadležan da okrivljenom za isto sudi. Konačno, i pored toga što, po mišljenju ovog suda, pravosuđe u Srbiji nije imuno na političke pritiske, okrivljenom bi bilo garantovano pravo na pravično suđenje. Time su, izričit je Apelacioni sud u Kolmaru, "ispunjeni svi pravni (5 kurziv naš) uslovi za izručenje za dela koja su predmet zahteva" (6 Cour d'appel de Colmar, E 1-2/2017 (FJ/MM) od 27. aprila 2017, str. 24.), propisani Zakonom o krivičnom postupku i Evropskom konvencijom o ekstradiciji od 13. decembra 1957. godine.

Međutim, Francuska iako jedna od prvobitnih potpisnica Evropske konvencije o ekstradiciji od 13. decembra 1957. godine, istu ratifikuje tek 10. februara 1986. godine, kada i stavlja veliki broj rezervi na njen tekst. Tako je jednom od dve rezerve već na prvi član konvencije predviđeno da izručenje može biti odbijeno ukoliko bi ono proizvelo izuzetno teške posledice za okrivljenog, naročito imajući u vidu njegovu starosnu dob ili zdravstveno stanje. Apelacioni sud u Kolmaru je, nakon što je utvrdio da su ispunjeni svi pravni uslovi za izručenje Ramuša Haradinaja Republici Srbiji konstatovao da bi ono za njega izazvalo izuzetno teške posledice, "naročito imajući u vidu njegovu ulogu u oružanom sukobu na Kosovu i Metohiji, te u političkom životu Kosova, kao i činjenicu da je on državljanin države koju država podnosilac zahteva ne priznaje"(7 Ibidem). Dakle, najširim mogućim tumačenjem navedene rezerve, Apelacioni sud u Kolmaru zaključuje da se utvrđeno činjenično stanje može podvesti pod pravnu normu koja je u njoj sadržana i odbija zahtev za izručenje okrivljenog.

Zaključak

Imajući u vidu kako su se raniji postupci po zahtevima Republike Srbije za izručenja okrivljenih za najteža krivična dela učinjena tokom ratnih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije okončavali pred sudovima različitih država u Evropi, drugačiji razvoj događaja pred Apelacionim sudom u Kolmaru, malo ko je očekivao.

Dokazi koji su do sada prikupljeni protiv Ramuša Haradinaja brojni su i naizgled neoborivi, a od same pomisli na zverstva koja mu se stavljaju na teret ledi se krv u žilama. Međutim, pravda je u ovom slučaju i dalje nedostižna, a razlozi zbog kojih Ramuš Haradinaj i dalje izmiče njenoj ruci dvojaki su.

S jedne strane, čini se da oni kojima je dužnost da obezbede da se ovaj okrivljeni nađe pred nadležnim sudom ponekad svesno propuštaju da rade svoj posao. Kada je Ramuš Haradinaj uhapšen na aerodromu u Ljubljani, u junu 2015. godine, Ministarstvo pravde Republike Srbije nije ni uputilo zahtev za njegovo izručenje. Situacija nije ništa bolja ni sa onima kojima je posao da zločine istražuju, te da protiv njihovih izvršilaca prikupljaju nepobitne dokaze. Pravni propusti Tužilaštva za ratne zločine, koje protivno odredbama zakonika o krivičnom postupku, samo dan nakon hapšenja Ramuša Haradinaja u Francuskoj donosi naredbu o proširenju istrage protiv njega za isto krivično delo, nesporni su. Konačno, samoinicijativno obraćanje Republike Srbije, preko Ambasade u Parizu, sudu u Kolmaru ne može govoriti u prilog stručnosti i znanju onih koji su ovaj podnesak uputili.

Republika Srbija kao da čini jedan korak kako bi se okrivljeni našao pred nadležnim sudom, a zatim dva koraka kojima bi se pružila odstupnica sudu koji razmatra zahtev za izručenje i stvorio osnov da do izručenja ne dođe. To, međutim, ne oslobađa odgovornosti sudove koji o ispunjenosti uslova za izručenje odlučuju. Iz obrazloženja odluke Apelacionog suda u Kolmaru nedvosmisleno proizlazi da bi zahtev Republike Srbije za izručenje Ramuša Haradinaja bio odbijen sve i da je bio pravno perfektan. A ukoliko sudije ovog suda zaista veruju da ne može i ne sme postojati jedna pravda za pobednike, a jedna za pobeđene" i da „svi zločinci moraju biti gonjeni i kažnjeni za svoja nedela bez obzira na stranu kojoj pripadaju i političku ulogu koju igraju" na kraju ostaje otvoreno pitanje kako izrečeno pomiriti sa obrazloženjem da je zahtev Republike Srbije odbijen „naročito imajući u vidu ulogu okrivljenog u političkom životu Kosova" kao i njegovu „izuzetno veliku ličnu popularnost o kojoj svedoče medijski odjeci ovog postupka". (8 Ibid., str. 25.)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane