Natrag

Ekonomija

Put u sunovrat: eksplozija spoljnog duga, implozija razvoja i dužnička omča (3)

Manično trošenje i depresivno zaduživanje

Dužnička kriza u Srbiji dostigla je tačku nepodnošljivosti, a vlast tvrdi suprotno: da je kreditno zaduživanje normalno i da je to tako u svim zemljama, a posebno u onima čije su „privrede u tranziciji". Eksplozija srpskih spoljnih zaduživanja dovela je do potpunog urušavanja ekonomskih temelja na kojima je država do sada opstajavala. Vučićevi "stručnjaci" poput Dušana Vujovića, Ane Brnabić i oko njih razni "teoretičari", stvorili su koncept ubrzanog ubijanja privrednih i ljudskih resursa. Naš ugledni ekonomista, prof. dr Slobodan Komazec, čije analize u vezi sa ovom temom Magazin Tabloid objavljuje u nekoliko nastavaka, napravio je detaljan opis ubrzanog propadanja Srbije, sa tabelarnim pregledom

Prof. dr Slobodan Komazec

Domaća privreda zbog pritiska obaveza i odliva kapitala u inostranstvo u sledećoj deceniji može doživeti sledeći scenario: Opadanje životnog standarda, izvoz i investicije malaksavaju, nezaposlenost se povećava, pritisak javne potrošnje postaje sve veći, uz narastanje inflatorne i strukturne neravnoteže. Deficit platnog i trgovačkog bilansa se proširuju, uz sve slabiju snabdevenost tržišta. Pad kvalitetnih faktora rasta ne može biti kompenzovan drugim faktorima rasta. Ekonomski rast se usporava. Privreda kreće u dugoročnu i kompleksnu krizu. Pokušaji održavanja kursa dinara i stabilnosti cena restriktivnom monetarnom politikom pogađa proizvodnju i izvoz i izaziva pandemiju nelikvidnosti privrede i banaka. To je otvoren put u finansijski slom privrede i društva. Da li je na pomolu repriza Grčke dužničke krize? Da li je na sceni u stvarnosti bankrotirana ekonomija?

Spoljni dug u svim državama nastalim raspadom Jugoslavije je prosto eksplodirao. Ukupan dug prilikom raspada iznosio je 21,3 milijarde (neto oko 17,5 milijardi) dolara. Na kraju 2015. godine dug je povećan na 145 milijardi dolara ili 133 milijarde evra, što je deset puta više. U tome dug Hrvatske iznosi 49 milijardi evra, Slovenije 45 milijardi, Srbije oko 27 milijardi, Makedonije 6 milijardi, BiH 4 milijarde i Crne Gore 2 milijarde.

Dužnička kriza pritiska Hrvatsku, Sloveniju, Srbiju, Makedoniju i Crnu Goru, pored već poznate krize Grčke, Kipra, Portugalije, Španije, Belgije, Ukrajine. Tu spadaju i Italija, Mađarska, Poljska, Letonija, Slovačka, Ukrajina. Spoljni dug Srbije iznosi oko 80% bruto domaćeg proizvoda i spada u visokozadužene države.

Sve države pod teretom duga zasnivale su rast na domaćoj potrošnji i javnoj potrošnji, ali i uvozu, a ne na investicijama i izvozu. To je dovelo do velikog porast uvoza, deficita platnog i trgovinskog bilansa i narastanja spoljnog duga za finansiranje preteranog (nekontrolisanog) uvoza. Privreda i proizvodnja su u procesu "tranzicije" razorene i gotovo uništene u procesu privatizacije.

Treba se u ovoj fazi čuvati nove omče dugova i nekontrolisanog zaduživanja, posebno neracionalne upotrebe inostranog kapitala. To bi tada bio otvoreni put u čisti kolonijalni status, uz potpunu dominaciju stranog kapitala i totalnu tehnološku i razvojnu zavisnost.

Nadam se da je konačno postalo jasno koliko je to složeno i odgovorno područje finansiranja, ali i "opasno" kada se prepušta stihiji, pojedinačnom i nekontrolisanom zaduživanju (bez odgovornosti i bez praćenja svih efekata). Valjda je isto tako postalo jasno zbog čega se moraju formirati Institut za razvoj, razvojna banka, nova kontrolna institucija kao nekada SDK, uz potpuno izmenjenu politiku Centralne banke, što sve skupa već godinama zagovaram. Ali zato stihijski procesi i dalje dominiraju, a tako i spoljno zaduživanje.

Strategija izbora - dinamiziranje rasta, porast zaduženosti, inflatorno finansiranje ili uredno izvršavanje obaveza po dugu...

Deindustrijalizacija i uništavanje domaće privrede i proizvodnje, načina raspodele i skromna novostvorena vrednost vode državu i privredu u kolonijalni položaj.

Da li i dalje prihvatiti recesiju, obaranje realne potrošnje, usporavanje procesa prestrukturiranja privrede i bedu širokih slojeva u sve bržoj inflaciji kao jedinoj perspektivi izlaska iz krize dugova?

Inostrani kapital je u celokupnom posleratnom razvoju u svim fazama kroz koje je prošla, predstavljao značajan dopunski izvor domaće akumulacije, vrlo mnogo je doprinosio izmeni njene strukture, alokaciji resursa nacionalne privrede i izvoznoj orijentaciji zemlje, samo se postavljaju pitanja: koliko je pri tome bio faktor održavanja visoke stope ekonomskog rasta, koliko generisanja neproizvodne potrošnje i otvaranja procesa rasta dugova.

Istina, u teorijskim istraživanjima, u našoj ekonomskoj literaturi, iako dosta oskudnim, ističe se da je vrlo teško ili gotovo nemoguće egzaktno utvrditi i izolovati doprinos inostranog kapitala stopi privrednog rasta, kao i oceniti njegov doprinos uvećavanju domaće akumulacije i poboljšanju tehnološkog procesa. Niko ne osporava uticaj eksterne akumulacije na privredni rast, strukturne promene, tehnologiju i stabilnost privrede. Međutim, koliki je konkretni doprinos uvozne akumulacije stopi rasta - ne postoje konkretna istraživanja.

Tako, prema jednom istraživanju, na osnovu porasta akumulacije u privredi, pod delovanjem uvoza kapitala, samo na osnovu direktnih efekata, uvoz kapitala uvećava stopu rasta za oko 2%. Prema drugom stavu, prosečno oko 25% rasta društvenog proizvoda Srbije može se objasniti delovanjem uvozne akumulacije. Delovanje se oseća u dva pravca: prvo, ubrzavanjem tehnološkog progresa i izmenom strukture privrede; drugo, povećanjem raspoložive nacionalne akumulacije. Interesantno je zapažanje da je doprinos inostranog kapitala veći u prvoj fazi razvoja do 1965. godine (povoljna struktura sredstava, uslovi korišćenja i dr.), nego u novijoj fazi razvoja.

Pogoršani uslovi korišćenja kapitala, veliki potresi na svetskom tržištu kapitala, veća vezivanja i rizik u davanju sredstava, teškoće u dobijanju sredstava, pogoršana struktura korišćenih sredstava i dr. smanjivali su pozitivne efekte uvoza kapitala.

Da li postoji takva korelacija stope rasta i uvoza kapitala, njegove strukture i dinamika korišćenja - osnovno je pitanje, posebno ako se uvoz kapitala pri tome shvati kao faktor podsticanja i samoodržavanja stope rasta (a ne održavanja eksterne likvidnosti privrede).

Ukoliko se želi sagledati stvarno stanje tereta duga, mogućnosti otplate (servisiranja), mogućnosti novog zaduživanja, podsticanja domaćih investicija i proizvodnje stranim kapitalom i sl. neophodno je napraviti (i pratiti) pravu matricu svih agregata koji odlučujuće deluju na optimalni i maksimalni nivo međunarodne zaduženosti jedne države, bez da se uleti u dužničku krizu. Da li privreda ima takvu strategiju? Zaduživanje je više od stihije. S druge strane, nije dobro da se iz preterano oprezne politike zaduživanja i „apsorpcije" stranog kapitala ne ugrozi ekonomski rast. Osnovni je problem od koga se uzima kapital, pod kojim uslovima i kako se koristi. Kod utvrđivanja optimalne granice zaduženosti, moraju se uzeti u obzir i sledeći faktori:

1) Stabilnost i stalnost rasta izvoza;

2) Dostignuti nivo uvozne zavisnosti i mogućnost smanjenja uvoza (sa supstitucijom), bez opasnosti od narastanja teškoće u normalnom poslovanju privrede;

3) Struktura dugova prema rokovima, kamatama, oblicima sredstava i dinamika dospeća dugova prema rokovima;

4) Mogućnost novog zaduživanja i pod kojim uslovima;

5) Mogućnost konverzije dugova s kraćim u dugove s dužim rokom i povoljnijom kamatom;

6) Lakše ili teže dolaženje do novih dugova u zavisnosti od stanja postojeće zaduženosti privrede, njene eksterne likvidnosti i kretanja na svetskom finansijskom tržištu;

7) Politička situacija u zemlji i svetu i drugo.

Dopunska akumulacija iz inostranstva mora biti u funkciji razvoja privrede, osnova za stvaranje dodatne nacionalne akumulacije, čijim se sistemom efikasne upotrebe stvaraju dodatna sredstva za eksterno razduživanje i brže pretvaranje privrede u „zrelog dužnika".

Dodatna akumulacija iz inostranstva ne može se koristiti za bujanje neproizvodne (javne ili lične) potrošnje i širenje inflacije u privredi, već pre svega za izgradnju projekata, koji će jačati izvozni kapacitet privrede i dovoditi do postepenog uravnotežavanja trgovinskog i platnog bilansa.

Bez novih investicija, poznato je iz brojnih teorija ekonomskog razvoja, nema dinamičkog i uravnoteženog razvoja, a bez toga nema ni veće ponude robnih fondova, zaposlenosti, a to znači ni izlaska iz dugoročne krize društva i privrede, ni labavljenja „omče" spoljnih dugova. Gde je nestao domaći inflatorni dohodak?

Očigledno je da je inflatorni dohodak završio u tekućoj potrošnji (stanovništva, države), a ne u formiranju akumulacije i finansiranju investicija. S druge strane, inflatorni dohodak nije poslužio za smanjivanje tereta spoljnih dugova.

Produbljavanje krize dugova i razvoja - arhitektura zavisne ekonomije

Dužnička kriza se stalno produbljava. Istovremeno sa zaoštravanjem problema međunarodnih dugova najvećem broju zemalja u razvoju rastu i unutrašnji dugovi, smanjuje se stopa privrednog rasta, ubrzava inflacija.

Produbljavanje krize dugova, uz njihov stalni rast, praćeno je pogoršavanjem svih indikatora duga. Odnos ukupnog duga većine zaduženih zemalja prema bruto-proizvodu se povećao. Odnos duga prema izvozu (koji opada) u ovim zemljama - dužnicima se povećao. Otplata glavnice i plaćena kamata prema bruto-proizvodu povećavaju dug. Dug i dužničke obaveze postaju iz godine u godinu sve veći teret. Kumulisanje dugova se ubrzava i postaje autonoman proces.

Dužnička kriza se produbljava i stalnim smanjivanjem realnih investicija u zemljama dužnicima, koje pogođene neto odlivom kapitala obavljaju kompresiju domaće potrošnje, obaraju investicije, podstiču domaću štednju da bi osigurali dovoljno sredstava za plaćanje fiksnih obaveza (kamata i nerefinansiranih otplata). Dalje povećanje dugova ne dovodi do povećanja realnih investicija u ovim privredama, odnosno povećanja proizvodnih kapaciteta. Upravo od stope rasta bruto domaćeg proizvoda i realnih investicija u osnovi zavisi opšta mogućnost i sposobnost daljih otplata i održavanje dovoljne stope privrednog rasta dužnika.

Politika ograničavanja (kompresije) svih oblika potrošnje (posebno lične i opšte), a manje investicione i uvozne, doveli su do smanjenja stope ekonomskog rasta i standarda stanovništva koji dobijaju tendenciju ubrzanja i nekontrolisanog kretanja, uz sve manje "izvoznih viškova" prema kojima je takva politika orijentisana. Smanjenje potrošnje, uz istovremeno sve slabiju ponudu robnih fondova i demotivisanost za razvoj, doveli su najveći broj zemalja-dužnika na ivicu finansijskog haosa.

Odliv domaće akumulacije i bekstvo kapitala u inostranstvo, odnosno u spekulativne finansijske transakcije, doveo je do velikog smanjenja realnih investicija. Učešće investicija u BDP opalo je sa 23,2% na 15%. Pritisak na formiranje domaće akumulacije, zbog izostanka priliva inostranog kapitala, uglavnom se nastoji ostvariti preko fiskalnih reformi, finansijskom stabilizacijom i merama restriktivne ekonomske politike.

Formirana funkcija u odnosima masovno zaduživanje i dramatično siromašenje postaje sve jasnije. Korene enormne zaduženosti treba tražiti u sistemu formiranja i korišćenja akumulacije u zemljama u razvoju, ali i u ekonomskim politikama koje proizvode deficite na sve strane.

Euforija trošenja, praćena masovnim (nekontrolisanim) zaduživanjem, zamenjena je politikom "stezanja kaiša", ograničavanja potrošnje, smanjenju domaće tražnje i proizvodnje, uz pokušaje da se oslobađanje od pritisaka obaveza iz spoljnih (i unutrašnjih) dugova, ostvari brzim obaranjem kursa domaće valute i dosadašnjim stalnim rastom kamatnih stopa u domaćem bankarskom i finansijskom sistemu.

Rast kamatnih stopa u razvijenim zemljama (a zatim pad u poslednjim godinama) održavao ih je u zoni visokih realnih kamata. Visoke realne kamate, uz porast kursa dolara, vodili su drastičnom pogoršavanju uslova plaćanja obaveza po dugovima (posebno najmanje razvijenih i prezaduženih zemalja).

Preusmeravanje tokova kapitala prema SAD i drugim razvijenim privredama praćeno je smanjenim neto-prilivom kapitala u zemlje u razvoju. Što više plaćaju svoje obaveze po dugovima, ove zemlje postaju siromašnije padanjem stope rasta, uz prelivanje svojih resursa u razvijene kapitalističke privrede.

Nerazvijeni svet odlivom kapitala finansira i pomaže razvoj i stabilnost razvijenih privreda u svetu. Dug stalno raste i pored urednog plaćanja kamata, a uz stalno reprogramiranje otplata.

Dužnička pozicija nerazvijenih zemalja na nestabilnom tržištu kapitala stalno se pogoršava. Priliv kapitala opada uz povećani odliv u svim godinama (kamate i otplate), tako da neto-transfer kapitala postaje negativan (veći odliv od priliva). Najveći deo priliva novog (svežeg) kapitala mora se koristiti za plaćanje kamata. Praktično kapital učini put do zemlje - dužnika i odmah se vraća poveriocu, uz gomilanje duga.

Politika rigorozne štednje (radi se, u osnovi, na obaranju lične potrošnje i javne potrošnje, a ne o štednji u klasičnom smislu kao razlici u raspoloživom dohotku i tekućoj potrošnji) vodi u kontrakciju i otežavanje razvoja. Radi se o prinudnoj (administrativnoj) štednji i odricanju od već dostignutog nivoa potrošnje i standarda. Postoji i tip inflatorne štednje preko pada realnih dohodaka i potrošnje. Politika ovakve "prinudne štednje" ima dva cilja:

1) Uredna otplata spoljnog duga, koga praktično nije moguće servisirati (što se svodi na uzimanje od stanovništva da bi se podmirile obaveze prema stranim kreditorima),

2) Veće prilagođavanje dogmi neoliberalizma kroz dodatna ograničavanja, a u konačnom dokidanje brojnih funkcija javnog sektora, a sve pod motivom smanjenja budžetskog deficita i javnog duga.

Država mora izgraditi svoje kriterije i makropolitiku razvoja, da podstakne i ubrza rast i što pre napusti politiku strogih restrikcija navodne politike stabilizacije - koja samo produbljuje i produžava krizu.

Spoljni dugovi i alternative rasterećenja

Problem eksternog duga je teško rešiv. Ekonomska slika nerazvijenih se stalno pogoršava. Kriza ih sve dublje uvlači u ponor neefikasnosti, visoke inflacije i „raspada" privrednog sistema. Stoga je jedino ispravan stav da problem duga treba rešavati u funkciji ekonomskog oporavka i bržeg rasta. Stalni pritisci obaveza prete da se jednom „upali fitilj dužničke bombe".

Dugovi su uglavnom nastali u vreme visoke kamate i niskog kursa dolara. U poslednjoj godini kurs dolara je naglo porastao, povećane su kamatne stope, teret duga je povećan. Redovni dug zemalja u razvoju dopunjen je dodatnim dugovima kroz kamate i kursne razlike. Takvu finansijsku igru na tržištu svetskog kapitala ove zemlje nisu mogle kontrolisati, a njihovim vladama je preostalo da uglavnom prihvate sve te udare svetskog finansijskog i monetarnog tržišta. To su stvarni finansijski šokovi na koje ove države nemaju odgovore.

Ekonomisti svih zemalja danas smatraju (posebno u razvijenim privredama) da položaj ovih zemalja u dužničkoj krizi zavisi i od njihove unutrašnje razvojne i stabilizacione politike i međunarodnih ekonomskih odnosa, ali i reagovanja kapitala na napore nerazvijenog sveta.

Postoje brojni predlozi za olakšavanje krize dugova. Ovde će se, bez šireg obrazloženja, istaknuti sledeće:

1) Delimično smanjenje dugova, delimičnim otpisom dugova ili raznim modalitetima snižavanja kamate (što je teško očekivati),

2) Pretvaranje dela dugova u besplatnu ekonomsku pomoć (uglavnom najmanje razvijenim zemljama),

3) Produžavanje rokova otplata (i do 20 godina), što znači rekonstrukciju duga,

4) Smanjivanje kamata na nove dugove oko 3% ispod tržišnih kamata,

5) Predlozi o privlačenju kapitala, koji se odlio iz zemalja dužnika u razvijene posebno pogodnom finansijskom politikom (visoke realne kamate) i druge pogodnosti za ulaganje tog kapitala u domaću privredu.

Ovi predlozi podrazumevaju primenu restriktivnih mera tržišne ekonomske politike, izvozno orijentisane u nerazvijenim zemljama, u dogovoru (i na preporuku) MMF. Takva politika treba da osigura uredno plaćanje obaveza po inostranim dugovima i neinflatorni razvoj. Ali, takva politika brzo iscrpljuje dužnike i produbljava dužničku krizu. Dolazi do recesije i visoke nezaposlenosti.

MMF ima izuzetno veliku ulogu u međunarodnom finansiranju. Uloga mu je presudna kada zemlje dužnici treba da uzimaju (ili druge daju) nove kredite. Komercijalne banke traže podršku Fonda (koji ima pravo kontrole ekonomske politike zemlje dužnika). MMF po pravilu odobrava kredite samo onim zemljama, koje prihvate njegove preporuke za ekonomsku politiku. Otplate dugova su prioritetne obaveze zadužene zemlje.

MMF sprovodi strategiju razvijenih zemalja - poverilaca i kod nerazvijenih i prezaduženih. „Žandarm je međunarodnih dugova", uz propisivanje liberalističkih „lekova" za dužnike. On traži brzo "prilagođavanje" ovih privreda (odricanje i pad potrošnje sredstava, restriktivna monetarna i fiskalna politika, smanjenja kontrole uvoza i drugo, što ove zemlje vodi i deflaciji i recesiji. Takva politika samo ograničava domaću i uvoznu tražnju, ali Fond nema mogućnosti niti sredstava da zaustavi smanjenje izvoznih prihoda zemlje u razvoju. Meksiko se npr. u zamenu za „stand by" kredit MMF od 1,4 milijarde dolara u svom „Pismu o namerama" obavezao da će preduzeti mere izmene poreskog sistema, smanjiti rashode, obuzdati cene i tarife javnih službi tržišnim kriterijima, ali i smanjiti državne deficite za 3%, uz pad udela države u društvenom proizvodu od 10%. Program, uobičajeno, predviđa liberalizaciju spoljne trgovine, olakšavanje transfera tehnologije i restrukturacija industrije, ukidanje barijera za prodor privatnog kapitala u ovu privredu, eliminisanje uvoznih dozvola, ali i kvantitativnih ograničenja.

Da li je nešto poznata ovakva politika u našoj privredi i u odnosima sa MMF?

Arsenal mera MMF koje primenjuje u državi koju "nadgleda" i prati kao "savetnik" i stavlja je pod "pojačani nadzor", jer je ušla u težu dužničku kriza, a kojoj preti bankrot i nemogućnost servisiranja spoljnih dugova, potpuno je primenjen i na Srbiju. Podsetimo se samo i trenutno tragičnog položaja prezadužene Grčke.

Sve su to mere kojima je osnovni cilj smanjivanje domaće potrošnje, restriktivna monetarna i fiskalna politika, visoka kamatna stopa, liberalizacija tržišta i spoljne trgovine, olakšice za priliv stranog kapitala i dr. sve u cilju da država ostane solventna i kreditno sposobna za nova "povoljnija" zaduživanja.

Svetski finansijski krugovi su spoznali da reprogram vodi naglom kumulisanju dugova, što predstavlja samo kratko rasterećenje zemlje-dužnika, uz kasnije još veće terete kamata i otplata i potpunu nemoć refinansiranja i službe duga.

Produžavanje (odlaganje, reprogram) duga dovodi do uvećanja duga, koji treba vratiti. Reprogramiranje dugova, na postojećim međunarodnim ekonomskim odnosima i položaju zemalja u razvoju, ne bi dovelo do smanjenja tereta dugova. Dugoročno reprogramiranje je jedini put (uz smanjenje otplata i kamatnih stopa) da bi se privrede zaduženih zemalja mogle izvući iz stagnacije, što je jedini vitalni put olakšanju tereta dugova.

Očito je da najbolje kotiraju dugovi onih dužnika koji dosledno provode antiinflacionu politiku prema preporukama MMF. S druge strane zemlje, koje su jednostrano procenile uslove otplata (samo u procentu od izvoznih prihoda, samo deo kamata i slično), imaju vrlo nisku kotaciju duga.

Strategija saniranja dugova se menja, a reprogramiranje u funkciji razvoja ulazi u ozbiljnu krizu. Dugovi se sve više prodaju na specifičnom tržištu dugova, na kojem se banke žele osloboditi nesigurno plasiranog kapitala.

Reprogramiranje dugova prezaduženim državama (da bi se olakšao teret dospelih obaveza iz dugova) veoma je retka operacija, dosta komplikovana i traži potpunu saglasnost poverilaca za sve elemente reprogramiranja (rokovi, plaćanja, kamate i dr).

Izuzetno su retki slučajevi reprogramiranja, a još ređi otpisa dela duga (a u celini to je gotovo nemoguća misija). Setimo se samo otpisa dela duga Grčkoj u novoj finansijskoj krizi i odmah odobravanja novog zajma

Na sastanku MMF i Međunarodne banke za obnovu i razvoj (1985) u Seulu donesen je Bejkerov plan, pomoću kojeg bi se ublažile valutno-finansijske teškoće najvećih dužnika.

Važno je da plan odstupa od oštrih deflacionih mera politike MMF i priznaje nužnost podsticaja ekonomskog rasta nerazvijenih zemalja, i to onih koje imaju najviše izgleda da pokrenu ekonomski razvoj (kao osnovne pretpostavke za rešavanje problema međunarodne zaduženosti). Ove zemlje bi prema MMF-u optimalnije koristile dobijena sredstva u politici "strukturalnog rasta" kombinovanu sa smanjenjem inflacije, uz otvaranje privrede za privatne investicije iz inostranstva.

Jasno je da su ova sredstva nedovoljna za pokretanje i održavanje stabilnog i brzog ekonomskog razvoja, a posebno za plaćanje kamata po spoljnim dugovima. Kreditori (privatne banke), uglavnom, obaveštene su da će se isplate kamata vršiti, ne na osnovu „prima rate", već Libor-a, uz naknadne finansijske pregovore s bankama-kreditorima. MMF s pravom kritikuje privatne banke da malo finansiraju razvojne potrebe privreda u tranziciji.

Bejkerov plan predstavlja jačanje uloge MMF i Svetske banke. Korišćenje ovih zajmova pretpostavlja prethodno i niz drugih dugoročnih mera, koje izlaze iz sfere ekonomskih odnosa. One duboko zadiru i u političke odnose. Od ovih zemalja se traži:

1) Da povećaju ulogu privatnog sektora u ekonomiji,

2) Privatizacija mnogih državnih preduzeća,

3) Podržavanje privatnih investicija,

4) Otvaranje unutrašnjeg tržišta za zapadne robe i inostrani kapital,

5) Jačanje makroekonomske politike bliske razvijenim kapitalističkim privredama,

6) Kontrola javnog sektora i ograničene državne investicije u privredi (smanjenje budžetskih rashoda).

Radi se, dakle, o otvorenoj politizaciji platnih, finansijskih i razvojnih problema ovih zemalja, uz „ponudu" modela razvoja koji odgovara monopolističkom kapitalizmu (razvijenih). Nerazvijene zemlje su podržale predlog o povećanju sredstava, uz stav da se izradi takva platforma za pregovore (Montevideo, decembar 1985.), u kojoj bi se obuhvatilo:

1) Vezivanje isplata po dugovima za ostvareni devizni priliv od izvoza,

2) Uvećanje visine finansijskih sredstava,

3) Povezivanje ovih sredstava sa sistemom „kompenzacionog finansiranja" od strane MMF,

4) Povećanje kredita Međunarodne banke za obnovu i razvoj i regionalnih banaka za 20% (Planom Bejkera je predviđeno 17%),

5) Istovremeno olakšavanje uslova kreditiranja,

6) Uklanjanje protekcionističkih barijera za izvoz iz nerazvijenih zemalja na tržišta razvijenih privreda,

7) Smanjivanje realnih kamatnih stopa na zajmove.

Olakšanje tereta duga se postavlja sve više na osnovu, ne duga kao monetarne obaveze, već kao instrumenta privrednog razvoja. Dužničke zemlje ne mogu plaćati dugove iz unutrašnje emisije (kao npr. SAD), već iz deviznih prihoda ostvarenih izvozom roba i usluga, odnosno novim uzimanjem zajmova u inostranstvu. Rešenja se trebaju tražiti u novim mogućnostima dinamiziranja rasta, povećanja izvoza ovih zemalja, uz istovremeni porast potrebnog (kontrolisanog) uvoza, čime se zadovoljavaju potrebe i razvijenih i nerazvijenih zemalja, ali uz obaranje kamata na niži nivo i dovođenje visine otplata na određenu visinu ostvarenih deviznih prihoda (20-25%).

Sve te mere treba gledati iz aspekta krize poverenja, opadanja ukupnog neto-priliva kapitala u nerazvijene zemlje, krize razvoja i socijalnog sistema (ali i političkih institucija i političkog sistema u većini ovih zemalja), pri čemu se i privatne banke, poput država, počinju uplitati u unutrašnje stvari zemalja-dužnika. Očito, postalo je jasno da se s dužnicima ne može dalje odnositi na već tradicionalan način - reprogramiranjem i refinansiranjem dugova. Otpočeo je nužni proces delimičnog otpisa dugova, ili transformacija dugova u vrednosne papire (obveznice).

Izmenjena je i filozofija odnosa dužnika i poverilaca (kreditora) i njihovo postavljanje u jedinstveni odnos prema problemu dugova. To je i dalje nažalost, praćeno slabim izgledima zemalja u razvoju (dužnika) da redovnim putem preko tržišta kapitala dođu do većih, potrebnih i povoljnih finansijskih sredstava za razvoj, odnosno za izlazak iz krize i recesije, a u nekim zemljama i iz negativne zone stope rasta (regresije).

Istovremeni negativnim neto-transfer kapitala iz dužničkih zemalja, slab privredni rast razvijenih industrijskih država, pad izvoznih cena, rastući protekcionizam, ogromne obaveze iz kamata i otplata dugova (odliv i blokiranje sredstava dobijenih izvozom koji ima tendenciju slabljenja), dovode do velikog pada investicija, oštrog ograničavanja potrošnje, obaranja stope rasta i puta u siromaštvo, bedu i odricanja. Socijalni, politički i ekonomski potresi sve su češći, a osećaj nemoći i beznađa obuhvata sve veći broj zemalja-dužnika.

Razmer duga se uz sva ograničenja i odricanja pogoršao, ali i uz sve brojnije reprogramiranje dugova, praćeno stabilizacionim programima i uz asistenciju MMF. Niko od dužnika pri tome nije uspeo osigurati trajniji ekonomski oporavak. Pad potrošnje na nivo od pre deset godina, uz sve oštrije političke i socijalne probleme, praćen je pravim kolapsom investicija.

Breme dugova postaje sve teže upravo zbog izostanka razvoja, ali i zbog činjenice da je nastala faza u kojoj nerazvijene zemlje kreditiraju i finansiraju razvijeni svet. Finansijski kapital, vrlo mobilan, elastičan na sve monetarne promene, postaje novo sredstvo i oružje u eksploataciji najvećeg dela čovečanstva. Ono što nije uspeo do kraja klasični sistem eksploatacije rada - izvoz kroz trgovinu robama, izvoz oružja, izvoz tehnologije i znanja - uspeo je finansijski kapital.

Dekompresija spoljne zaduženosti u uslovima stagnantnog razvoja

Dinamika ekonomskog rasta i rasta duga ukazuju da dolazi do kumulisanja duga i sasvim prisutne duže dužničke krize - posebno ako se nastavi ovakva politika uvoza-izvoza, politika zaduživanja i slabog (tromog) razvoja. Ovo je posebno došlo do izražaja u 2009. godini, ali i u 2010. i 2014. godini, kada je ekonomski rast u stvari implozija (slab ili negativan rast).

Stoga makroindikator odnosa duga i bruto domaćeg proizvoda ne pokazuje stvarno stanje i teret dugova.

Korišćenje, inače, skromne (stvarno nepostojeće) novčane akumulacije za otplatu dugova, uz korišćenje i dela amortizacije, potpuno je uništilo materijalnu osnovu za „zdravo finansiranje" investicija.

Povezivanje svih faktora za pokretanje proizvodnje oslonjene na sopstvene potencijale, uz izbor konzistentne strategije izlaska iz kompleksne krize, jeste i prva i prava pretpostavka za ponovni pristup na svetsko tržište kapitala i neto priliv „svežeg" kapitala (naravno produktivno i potpuno kontrolisano korišćenog).

Ublažavanje dužničkog tereta preko otkupa duga, eventualno delimično otpisivanje duga, pretvaranje duga u dinarske obaveze i obligacije i sl. samo bi smanjili dužnički teret i teškoće u održavanju eksterne likvidnosti, ali ih trajno ne mogu otkloniti. Taj problem je dobro poznat iz teorije i politike ekonomskog razvoja. Jasno je da se navedena strategija dugoročno može ostvariti samo aktiviranjem unutrašnjih faktora razvoja i ogromnog mrtvog kapitala, a to može osigurati samo ofanzivna strategija razvoja (povećanje stope rasta i izvoznog kapaciteta privrede).

Dinamiziranje stope rasta teško je očekivati bez dodatne akumulacije i dodatnih investicija. Teorijski gledano, za pokretanje ovog podsistema postoje tri mogućnosti:

1) Akumulacija iz raspodele dohotka,

2) Dodatni kapital iz uvoza (uvozna akumulacija),

3) Deficitno (produktivno) finansiranje investicija (ne i deficitno finansiranje budžeta i lične potrošnje, što se obično podrazumeva kada se govori o deficitnom finansiranju).

Prvi oblik formiranja akumulacije moguć je na duži rok, mada je povezan s prethodnim dinamiziranjem razvoja (ili drastičnim obaranjem svih vidova potrošnje); drugi oblik je iscrpljen, te se javlja, uglavnom, kao neto odliv kapitala, što znači da ostaje na raspolaganju samo treći pravac za brzo deficitno formiranje akumulacije i pokretanje faktora razvoja.

Kakvu je optimalnu visinu i strukturu eksternog duga i kakvu optimalnu koncepciju spoljnog zaduživanja potrebno postaviti, koja bi istovremeno delovala na uravnotežavanju osnovnih makro-agregata domaće privrede, a pre svega na odnose akumulacije i investicija, dohotka i potrošnje, deficita i emisije i drugog?

Servisiranje duga u sledećim godinama biće moguće samo preko novog zaduživanja (ili reprogramiranja), što znači autonoman rast duga, ali i snažnog pritiska na ograničavanje domaće potrošnje, odnosno "topljenja" deviznih rezervi. Štednja se neće moći „istisnuti" iz niskog bruto domaćeg proizvoda, čime će biti ugrožene investicije i proizvodnja. Sledi snažan pritisak na uvoz i naglo širenje deficita spoljne trgovine (uz novi rast duga koji sve to finansira). Treba izvršiti kompleksnu reformu finansijskog sistema i ugraditi sinhronizaciju monetarne, fiskalne i spoljnotrgovinske politike (ili drugih osam delova finansijskog sistema). Inače dosadašnji parcijalni potezi u nekim delovima sistema, nesinhronizacija mera i instrumenata koji treba da "zakrpe" pukotine u sistemu preko tekuće makroekonomske politike nigde ne daju rezultate. Malaksavanje i veliki pad proizvodnje u poslednje vreme, pritisak cena, ogroman budžetski i spoljnotrgovinski deficit uz nekontrolisano širenje (i upotrebu) inostranih dugova su procesi koji su na sceni u privredi.

Tada se može govoriti da li je privreda (i država) prezadužena i da li je u stanju da uredno izvršava obaveze prema inostranim poveriocima. Dakle, da li će država "bankrotirati" objavom da nije u stanju da servisira inostrane dugove. U sledeće dve godine, ako se nastavi politika zaduživanja dug će se povećati sa 24,8 milijardi evra na preko 27 milijardi, što će postati "nepromostiv problem", jer će spoljni dug biti gotovo jednak bruto domaćem proizvodu. Realna je opasnost ulaska u fazu dužničkog ropstva.

(Nastavak u sledećem broju)

Glosa

Redovni dug zemalja u razvoju dopunjen je dodatnim dugovima kroz kamate i kursne razlike

Glosa

Socijalni, politički i ekonomski potresi sve su češći, a osećaj nemoći i beznađa obuhvata sve veći broj zemalja-dužnika

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane