Natrag

Kako biološki otac Aleksandra Vučića Fahri Musliu ruži Srbiju

Nazire li se kraj srpskih zabluda o Kosovu

Biološki otac Aleksandra Vučića, novinar Fahri Musliu, prevazišao je samog sebe u tekstu koji je napisao i objavio 8. avgusta ove godine, na sajtu globalne TV mreže, Al Džazira. Blaćenje Srbije, poništavanje nespornih istorijskih činjenica, glorifikacija njegovog vanbračnog sina Aleksandra, ordinarne laži da je Srbija okupirala Kosovo 1912. godine i čitav repertoar ruženja Srba i Srbije, našao se i u ovom njegovom tekstu, koji Magazin Tabloid prenosi u elektronskom izdanju.

Piše: Fahri Musliu

Svaka dobronamerna inicijativa i predlog predstavnika vlasti iz Beograda i Prištine, skoro uvek, nailazi na različite reakcije na obe strane i gleda se sa nepoverenjem i skepticizmom. Dok stranke na vlasti, deo civilnog društva, mediji i grupe intelektualaca podržavaju takve inicijative, opozicione stranke i razne nacionalističke grupe, pojedini mediji i intelektualci se protive, nazivajući ih "štetnim po državu i naciju; izdajničkim delima".

To potvrđuje i predlog srpskog predsednika Aleksandra Vučića o unutrašnjem dijalogu u Srbiji o Kosovu, koji je naišao je na različite reakcije, kako u samoj Srbiji, tako i na Kosovu. To i ne čudi, imajući u vidu duboko nepoverenje, predrasude, mržnju i neprijateljski odnos Srbije i Kosova, odnosno Srba i Albanaca.

Dijalog o inicijativi predsednika Vučića već je počeo u samoj Srbiji, u štampi, gde političari, intelektualci i drugi iznose svoje stavove, koji dokazuju da na srpskoj političkoj sceni dolazi do "nekog otrežnjenja", mada sami predstavnici vlasti, vrh Srpske pravoslavne crkve (SPC) i kleronacionalistički deo srpskog društva i dalje ne mogu da se oslobode zabluda.

Ovi potonji već optužuju predsednika Vučića "za gubitak Kosova", a svi znaju da se gubi jedino ono što je vaše, a što je tuđe samo se vraća vlasniku, kao što je slučaj sa Kosovom, koje je od 1912. godine okupirano od Srbije.

Ministar spoljnih poslova Ivica Dačić ne odustaje od svoje stare, nasleđene (ćosićevske) ideje o razgraničenju na ono "što je srpsko i što je albansko", kao "jedino moguće trajno kompromisno rešenje u predstojećem dijalogu o Kosovu i Metohiji".

Prema njegovim rečima, dijalog o "Kosovu i Metohiji" daje odgovor na pitanje "koliko smo zreli".

"Kosovo jeste naša vrednost, ali samo u onoj meri u kojoj se i sami prema njemu tako ponašamo. Mi smo ti koji mu određujemo vrednost i važnost uz samo jedan uslov, uslov svih uslova naše budućnosti. Ona ne sme da bude krvava i to mora da bude naša crvena linija", naveo je Dačić u autorskom tekstu u beogradskom Blicu.

Dok drugi ministar u Vladi Srbije, Rasim Ljajić predlaže da normalizacija odnosa ide u tri faze: prijem Kosova u sve međunarodne organizacije, izuzev UN-a i bez priznavanja od strane Srbije; da Srbija dobije finansijsku podršku za razvoj infrastrukture, povezivanje Kosova sa centralnom Srbijom, izgradnja puta Niš - Priština - Drač; ubrzanje evropskih integracija, status Srba na Kosovu.

Poglavar SPC-a Irinej pozvao je vlast u Srbiji da "ne predaje Kosovo jer ono što se predaje nikad se ne može vratiti, a ono što se otima, može se vratiti, kad-tad".

Tibor Varadi, stručnjak međunarodnog prava, smatra da je "teritorijalna i personalna autonomija za Srbe na severu Kosova i Metohiji linija ispod koje se ne smeju spustiti srpski interesi".

„Trebalo bi da se suočimo sa tim da Kosovo de fakto pravno danas nije deo Srbije - jer ni zakonodavna, ni administrativna, ni sudska vlast Srbije tamo se ne prostire. U toj situaciji govoriti da ćemo sačuvati Kosovo nije sasvim adekvatna retorika. Jer teško je sačuvati ono što nije u našem posedu", rekao je Varadi.

Poznati dramaturg i akademik, Dušan Kovačević kaže da Srbija, posle stradanja u šest ratova u 20. veku "više nema naroda i dece za sedmi rat, jer bi taj novi rat bio kraj ove zemlje". On je podvukao da cilj svakog dijaloga koji političari vode u ime građana "mora da bude sprečavanje rata u kojem bi ginula srpska deca."

Prvo priznavanje nezavisnosti

Jedan od vodećih srpskih intelektualaca i književnik Filip David kaže da ne zna šta znači promena zvanične politike o Kosovu, "ali ako to podrazumeva i razgovor o priznavanju Kosova, pozdravio bih. Jer razgovor o priznanju kosovske nezavisnosti je najbolji način da se počnu rešavati svi problemi, od imovinskih do zaštite manjina".

Dok poznati srpski pisac, Svetislav Basara misli da je "gotovo siguran da će taj dijalog o Kosovu u Metohiji - ukoliko do njega uopšte dođe - biti još jedno od bezbroj mlaćenja prazne slame i prebacivanja odgovornosti sa jedne na drugu stranu".

Na ideju Dačića o podeli i razgraničenju reagovala je Rada Trajković, jedna od poznatih srpskih lidera na Kosovu, koja to ocenjuje kao "nekreativno rešenje i pokazatelj da u Vladi Srbije sede stari ljudi sa starim rešenjima". Ona kaže da "takva rešenja, vode ka destabilizaciji, ne samo Srba i Srbije, već čitavog regiona" i dodaje da, ukoliko se ispostavi da je to zvaničan stav države, takva razmišljanja bila bi veliki problem.

Aktuelni kosovski političari podržali su poziv predsednika Vučića i njegovu inicijativu tumače kao unošenje "novog duha realizma" o kosovskom pitanju, dok su analitičari još skeptični prema toj inicijativi, ali dodaju da zvaničinici u Srbiji treba da se uzdrže od opasnih političkih izjava o podeli Kosova jer taj diskurs ne može da služi kao platforma za promovisanje svih vrsta ideja.

Odlazeći kosovski ministar spoljnih poslova Enver Hodžaj kaže da je plan Aleksandra Vučića da reši odnose Beograda i Prištine dobrodošao kao "preokret u politici Srbije prema svojoj zemlji".

Hodžaj je to "prekidanje tišine" interpretirao kao "prihvatanje istine o nezavisnosti i suverenitetu", koje će "otvoriti put za društveno pomirenje, regionalnu saradnju, evropske integracije i međunarodnu afirmaciju".

Kosovski publicista Veton Suroi ocenio je da posle inicijative predsednika Srbije i Priština treba da izradi novu platformu za pregovore.

Suroi smatra da bi Vučićev poziv na ovaj put predstavljao "ozbiljnu akciju" u cilju sređivanja odnosa Beograda i Prištine te mogao da ima pozitivan efekat na međunarodnu zajednicu, odnosno novi pregovarački proces,.

"Evropska unija i SAD mogu da značajno doprinesu novom pregovaračkom procesu. Pogotovu ako i one odluče da budu 'sada ozbiljno' uključene", ističe Suroi u autorskom tekstu.

Prema njegovim rečima, nova platforma trebalo bi da bude strukturirana oko sve tri vrste problema koje Priština ima sa Beogradom; prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, i morala bi da ima jasnu podršku među albanskom većinom.

Jedan od boljih poznavalaca kosovske političke scene, politolog Ramuš Tahiri, ocenjuje da je Vučić izrazio uverenje da treba poštovati realnost bez nametnutog rešenja. "Upravo poštujući realnost, a to je da je Kosovo nezavisna država, bez promene granica i razmene teritorija. Mislim da će to biti vizija i pouka za Vučića. Ali to treba da nametne u Srbiji u raspravi sa tamošnjim činiocima i da se nadamo da će to biti i konačna platforma srpskog naroda i Vlade Srbije o Kosovu kao i o odnosima sa albanskim narodom na Balkanu", kaže Tahiri.

I albanski premijer, Edi Rama, pozdravio je predlog predsednika Vučića kao "put ka poboljšanju odnosa između Albanaca i Srba".

Rama je istakao da će obostrani napori u dijalogu dovesti do daljeg opuštanja u tim odnosima radi, kako je naveo, "dece naša dva naroda i odgovornosti za budućnost u miru i dobrobiti naša dva naroda".

Rama je pozvao Srbiju da prizna nezavisnost Kosova, rekavši da će to doprineti stabilizaciji balkanskog regiona. Jer, srpsko priznanje Kosova bilo bi "jasno rešenje na putu iz mračnog tunela ka svetlosti".

Zašto Beograd uvijek kasni?

Da li je došlo vreme za otrežnjenje srpskog naroda, i realpolitike u Srbiji koju pokušava da nudi predsednik Vučić, ili će se i dalje nastaviti da se živi u magli, zabludama i lažima?

Kosovo je od početka 90-ih godina prošlog veka, a naročito posle rata 1999, uvek mesto na kom se sakupljaju politički poeni i poprište takmičenja u patriotizmu na srpskoj političkoj sceni.

Ni vlast, ni opozicija (uz izuzetak pokojeg političara), nisu bili u stanju, ili nisu želeli, da priznaju realnost: da je Kosovo više od 18 godina nezavisno od Srbije, a devet godina nezavisna država, priznata od približno 120 zemalja sveta. I još se upotrebljava retorika iz minulog vremena i neprestano odjekuju pokliči: "Kosovo je Srbija"; "Ne damo Kosovo"; "Kosovo je najskuplja srpska reč"; " Kosovo bilo, jeste i ostaće sastavni deo Srbije"...

A vlast i opozicija otišli su još dalje i nanovo su zamajavali srpsku javnost ugrađivanjem u preambulu novog Ustava da su "Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije..." Čime su faktički hteli da započnu "treći kosovski boj" za vraćanje Kosova?

Tokom devedesetih na Kosovu su nad Albancima sprovedene najsurovije mere državne represije (po mom mišljenju je bilo i elemenata genocida), kao i aparthejd. A kruna toga je oružani sukob u kom je država Srbija ratovala protiv svojih građana (Albanaca)... Vlast u Beogradu jeste u poziciji da prizna ili ne to faktičko (nasleđeno) stanje, pošto je i međunarodna zajednica napravila grešku što juna 1999., nije stavila tačku na tu krizu kao poslednju u lancu raspada bivše SFRJ.

Oktobra 2006. godine, pre početka bečkih pregovora o Kosovu, u autorskom tekstu objavljenom u Politici predlagao sam da vlast i opozicija u Srbiji analiziraju šta bi se dobilo, a šta izgubilo ako bi Skupština Srbije odmah priznala nezavisnost Kosova (uz taksativne uslove i vremenske rokove, kako za kosovske institucije i Albance, tako i za međunarodnu zajednicu, odnosno UN, EU i SAD).

Moje analize su tada govorile u prilog priznavanju nezavisnosti: Srbija bi dokazala svetu svoje demokratsko opredeljenje; potvrdila diskontinuitet sa prethodnim režimom; rasteretila bi se vekovnog problema; otvorila put za ubrzani ekonomski razvoj i integracije u evroatlantske strukture; stvorila mogućnost bržeg i većeg broja povratka iseljenih Srba na Kosovo, i što je najvažnije - stvorila realne šanse za istorijsko pomirenje Srba i Albanaca bez čega nema mira na prostorima Balkana. Svako odlaganje je gubljenje vremena.

Ali i taj dobronameran predlog je naišao na gluve uši i to je dokaz da političari na Balkanu nemaju osećaj za vreme: ono što treba da urade odmah, oni urade nakon više godina ili decenija.

Istorijski dogovor i pomirenje između Srba i Albanaca je i potrebno i moguće. To je trebalo biti učinjeno još kada se Jugoslavija raspala, ali na srpskoj strani tada, a ni kasnije, nije bilo ni spremnosti ni sagovornika za to. Nažalost, te šanse su propuštene od 1989, kada je suspendovana autonomija Kosova sve do 2010, kada je Međunarodni sud pravde utvrdio da "proglašenje nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom, ni sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN-a", čime je zapečatio nezavisnost Kosova.

Ali, sada dati bilo kakve predloge o "rešenju kosovskog problema", koje je već nezavisna država, dosta je anahrono i nepolitički. Sada je krajnje vreme da se do "istorijskog sporazuma" dođe, a kruna tog "istorijskog dogovora" treba da bude međusobno priznanje Kosova i Srbije u postojećim granicama, uspostavljanje diplomatskih i dobrosusedskih odnosa.

Ako predsednik Vučić bude dobro osluškivao te "glasove razuma" i uspe da transformiše radikalno srpsku politiku prema Kosovu, ne samo da će na taj način osloboditi zemlju od istorijskih mitova i destruktivne politike, već će istovremeno učiniti i veliku uslugu zemljama regiona da prevaziđu posledice sukoba iz prošlosti.

Time predsednik Vučić ima šansu da bude i srpski Šarl de Gol.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

www.milovanbrkic.com

podeli ovaj članak:

Natrag