Natrag

Na tragu

Gde nestaju desetine miliona evra koje Vlada Srbije, bez kontrole javnosti, daje strancima iz budžeta

Stranci plaćaju radnike parama iz budžeta

Milioni evra nestaju kroz takozvane subvencije novih radnih mesta. Čak i veliki poverioci kojima ova država duguje, nemaju podatak koliko je izneto iz Srbije u poslednjih deset godina. Najbolji primer je Svetska banka, koja je, na osnovu onoga što je dobila od Ministarstva privrede, izračunala da je dato preko pola milijarde evra od 2006. godine do danas. To, naravno, nije ni približno tačno! Ozbiljne procene govore da je samo u poslednje dve godine, na ime subvencija za zapošljavanje, dato skoro milijardu evra. Tačna suma za period od poslednjih deset godina se neće saznati dok je Vučićeva kriminalna družina na vlasti, jer, prema Vladinoj uredbi iz februara ove godine, svaka subvencija može da se proglasi državnom tajnom! Isto tako se ne zna ni efekat ovakvih stranih „ulaganja", jer većina „investitora" raznim legalnim sredstvima izbegava plaćanje poreza u Srbiji.

Milan Malenović

Zahvaljujući takozvanim „subvencijama" koje Vlada Srbije odobrava stranim kompanijama za novootvorena radna mesta, država Srbija je daleko najveći investitor u sopstvenu privredu. Tačnije, novac daju svi građani kroz različite poreze i namete kojima se puni republički budžet. Zbog toga zvuči neverovatno da do aprila ove godine republička vlast, posle deset godina davanja „subvencija", nije uspela da pribavi nikakvu valjanu studiju kojom bi ispitala uspešnost ovog načina arčenja para. Ni u aprilu ona to nije uspela sama da ispita, ali je zato posao poverila ekspertskoj grupi Svetske banke koja je svoje nalaze krajem jula dostavila Ministarstvu privrede.

Pošto su se eksperti pomenute svetske finansijske organizacije oslanjali isključivo na podatke dobijene od Ministarstva, a koji se ne podudaraju u svakom pogledu sa realnim stanjem koje isto to Ministarstvo i Vlada objavljuju u svojim zvaničnim izveštajima, to je razumljivo zašto dolazi do odstupanja rezultata izveštaja od stvarnog stanja.

Tako je Svetska banka dobila podatak, kako je od 2006. do zaključno sa 31. decembrom 2016. iz srpskog budžeta stranim „investitorima" isplaćeno 530.481.924 evra za 327 ugovora. Sa druge strane, ispitujući i sabirajući ranije objavljivane izveštaje Ministarstva, dolazi se do zaključka kako je plaćeno 439.004.653 evra za 304 ugovora. Razlika je „samo" 100 miliona evra.

Takođe, prema analizi, koju je Svetska banka uradila a u kojoj je posmatrano 30 projekata, za period od oktobra 2015. do januar 2017., kompanije su donele investicije vredne 340,9 miliona evra, a zaposlile su 21.276 radnika. Neto plate su uglavnom bedne, negde čak i ispod 185 evra (Aster Tekstil). Država ovih 30 kompanija podstiče sa ukupno 125,4 miliona evra. To je 5.898,61 evra u proseku po novootvorenom radnom mestu.

Postoje i sasvim drugačije procene koje je iznela nevladina organizacija „Transparentnost Srbija" 12. juna 2017., prema kojima je samo u periodu od 2015. do 2017. dato subvencija stranim investitorima u vrednosti od 850 miliona evra! Do ovako drastičnih razlika došlo je jer država odavno više ne objavljuje sve ugovore o subvencijama. Istraživači „Transparentnosti", su nailazili i na slučajeve da su subvencije davane bez ikakve odluke nadležnog organa. U suštini, sve subvencije odobrava Ministarstvo privrede u saradnji sa Razvojnom agencijom Srbije i uz nadzor i procenu vladine Komisije za kontrolu državne pomoći. U praksi, međutim, ovo znači da neko u Ministarstvu ili samoj Vladi donosi sve odluke, a da ih RAS ćutke sprovodi i Komisija aminuje.

Konačno je u februaru mesecu Vlada donela i Uredbu po kojoj u svakom slučaju davanja subvencija može da se donese podzakonski akt kojim se isključuje mogućnost nadzora koji po zakonu ima Komisija. Na ovaj način sva davanja stranim „investitorima" mogu da budu i zvanično proglašena državnom tajnom i sklonjena od očiju javnosti.

Zbog svega ovoga teško je utvrditi koji iznos subvencija je tačan.

Poslednjih deset godina stranci su, po javno dostupnim podacima, uložili 1.699.424.933 evra u srpsku privredu, odnosno u subvencionisane projekte. Problem nastaje i zbog činjenice da je raskinuto 97 ugovora, a da u zvanične izveštaje nisu ušla povraćena sredstva. Još jedan problem čini „FCA Srbija", odnosno „Fijat" iz Kragujevca, koji je subvencionisan po sasvim drugom modelu i zakonskim okvirima (preciznije: bez ikakvog zakonskog okvira), a čiji se podaci po potrebi uključuju u zvanične statistike, iako se visina subvencije i danas krije.

Posebno je zanimljivo što je Svetska banka u svojoj studiji izrađenoj za interne potrebe srpskog Ministarstva privrede, konstatovala kako je u pojedinim slučajevima isplaćivana prosečna plata manja od zakonom zagarantovanog minimalca, iako su uzete subvencije pod uslovom da mesečna plata bude za 20 odsto viša od minimalca. Primera radi, turski „Aster tekstil" je u Nišu otvorio fabriku za koju je dobio subvencije od dva miliona evra, ali prosečna plata u njoj iznosi 183 evra.

Kako se konkretno postupa sa parama koje se iz republičkog budžeta isplaćuje stranim „investitorima" slikovito se vidi iz nekoliko nasumično izabranih primera.

Subvencionisanje druge fabrike „Gorenje" u Valjevu 2011. godine pratio je niz skandala i svađa u tadašnjoj vladajućoj koaliciji. Dve godine kasnije, pogon je otvoren i u njemu je posao odmah dobilo 200 radnika, a naredne, 2014. otpušteno je iz oba pogona ukupno 400 radnika, dok se proizvodnja, jedno vreme, odvijala samo u onoj prvoizgrađenoj fabrici iz 2006. godine.

Bez obzira na ovaj fijasko, tadašnji predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić 1. decembra 2016. obećavao nove državne subvencije kako bi „Gorenje" ponovo zaposlilo 300 radnika?!?

Iako u svojoj studiji Svetska banka procenjuje da se date subvencije kroz uvećane javne prihode u proseku vraćaju već za 14,07 meseci (?!?) upravo je slučaj „Gorenje" iz Valjeva demantuje. Ova slovenačka firma je i pre izgradnje prvog pogona 2006. prodavala svoju robu u Srbiji i plaćala porez na dodatu vrednost. Zbog toga povećanje uplata PDV-a za proizvode napravljene u Valjevu, a prodate u Srbiji, ne treba uzimati u obzir kod procene povećanja javnih prihoda, jer bi oni uz plaćanje odgovarajućih dadžbina bili ionako prikazani. Za procenu uspešnosti subvencionisanja primarno je pitanje plaćanja poreza i doprinosa na plate radnicima.

Po podacima koji su zvanično objavljeni od strane Agencije za privredne registre, „Gorenje" iz Valjeva je 2016. prosečno zapošljavao 1.446 radnika (računajući i one privremeno zaposlene kao ispomoć) u svim svojim pogonima (ne samo u onom izgrađenom 2013.) i za plate, poreze i doprinose platio 1.188.874.000 dinara.

Ako pretpostavimo da je trećina pomenute sume zaista plaćena za porez i doprinose na plate, onda to iznosi manje od 400 miliona dinara, odnosno svega oko tri miliona evra za godinu dana.

Nišku fabriku „Leoni" Aleksandar Vučić je do sada otvarao čak tri puta, a izgleda da će biti još „svečanih otvaranja". Prvi put su se svi svečano okupili i slikali 18. oktobra 2016. kada su instruisani mediji brujali o otvaranju još jedne fabrike u Nišu, mada je Vučić tada samo prisustvovao potpisivanju ugovora o davanju podsticajnih sredstava iz budžeta. Ugovor su potpisali ministar Goran Knežević i direktor preduzeća „Leoni Wiring Systems Southeast" d.o.o. iz Prokuplja, Klemens Saks.

Pošto se ovo druženje uz uzajamno delenje para svima dopalo, repriza je napravljena 24. februara 2017. kada je opet, po domaćim instruisanim medijima, Vučić otvorio fabriku u Nišu, ovog puta u prisustvu još jednog gosta: Ralfa Mausa, izvršnog direktora "Leonija" koji je specijalno za tu priliku doputovao iz Nemačke.

Ni ovog puta nije otvorena nikakva fabrika, već je postavljen kamen temeljac, a Saks je u investicionom zanosu izjavio jednu od najvećih gluposti ikada izgovorenih na ovim prostorima: "Pre nekoliko meseci ovde su bile njive, a danas imamo kamen temeljac za fabriku." Koliko godina bi "efikasnim" Nemcima bilo potrebno da postave kamen temeljac da se nije radilo o njivama već, recimo, o placu na kome prvo treba porušiti postojeće objekte?

Treće svečano otvaranje desilo se poslednjih dana jula kada je Vučić obišao sazidani pogon. Za tu priliku dovedeni su statisti koji su odglumili radnike, a većina mašina nije bila u pogonu, jer uopšte još nisu ni priključene, a neke su još uvek zapakovane. Pravi početak rada očekuje se tek na jesen, a tada će, verovatno, Saks i Vučić da upriliče još jedno "svečano otvaranje".

U svakom slučaju, u tri fabrike "Leonija" (jedna od njih je ona u Nišu) država je do sada uložila više od 30 miliona evra direktnih novčanih subvencija. Prema rečima Saksa, kome ni logika, a ni istina nisu jače strane, "Leoni" je zapošljavao 5.631 radnika. Saks je ovo rekao 24. februara 2017, a samo dva meseca ranije stručne službe "Leonija" su u svom redovnom i zvaničnom finansijskom izveštaju napisale da je u 2016. godini u svim pogonima bio zaposlen 4.731 radnik, računajući i one primljene na osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima, odnosno 900 radnika manje od onoga što je dotični direktor tvrdio u prisustvu Aleksandra Vučića.

"Leoni" je izvanredan primer onoga šta se stvarno dešava sa novcem datim za subvencije, odnosno kako se ta ulaganja ne vraćaju onom brzinom kako to tvrdi Svetska banka, istina na osnovu onoga šta joj je predočilo naše Ministarstvo privrede.

Skoro svu svoju proizvodnju "Leoni" izvozi, odnosno prodaje matičnoj firmi i sa njom povezanim pravnim licima. Osnivač i vlasnik "Leonija" u Prokuplju je nemačko preduzeće "Leoni Bordnetz-Systeme GMBH" koje posluje u okviru takođe nemačke poslovne grupe "Leoni AG". Prošle godine je ovdašnji "Leoni" na srpskom tržištu prodao robe u vrednosti od samo 68.100.000 dinara, dok je istovremeno matičnoj kompaniji u inostranstvu prodao proizvode vredne 15.687.610.000 dinara. Na robu koja se izvozi u Srbiji se ne plaća PDV.

Sa druge strane, prihodi od premija, subvencija, dotacija i donacija iznosili su prošle godine 113.154.000 dinara, odnosno skoro dvostruko više od vrednosti robe prodate na domaćem tržištu na koju je plaćen PDV.

Za troškove zarada, naknada i ostalih ličnih primanja "Leoni" je protekle godine platio 3.165.877.000 dinara, a porez na dobit prijavljen u tom periodu iznosi 36.435.000 dinara. Istovremeno, "Leoni" je trgovao samo sa matičnom preduzećem i povezanim pravnim licima u 2016. godini, odnosno uopšte nije poslovao sa firmama izvan grupe "Leoni AG".

"Leoni" iz Prokuplja je dobio ukupno preko 31 milion evra subvencija od Srbije, a u 2016. godini je na osnovu poreza platio tri miliona evra i poslovao isključivo sa povezanim firmama u inostranstvu, za šta se ne plaća porez, bar ne u Srbiji. Ovim tempom, date subvencije vratiće se državi tek za nešto više od deset godina, a ne za 14 meseci kako je izračunala Svetska banka na osnovu podataka dobijenih od ovdašnjeg Ministarstva privrede.

Kada se uzmu u obzir porezi i doprinosi na plate radnika, rok otplate datih sredstava mogao bi da bude skraćen na četiri do pet godina. Ovo je pokazala jedna studija urađena 18. oktobra 2016. godine o finansijskim efektima subvencija datih južnokorejskoj "Yuri".

"Yura" je u Srbiju stigla 2010. godine i odmah na sebe skrenula pažnju javnosti ucenjivačkim i bahatim stavom prema radnicima. Prema rečima Aleksandra Vučića, ovo preduzeće je kroz direktne novčane subvencije od Republike Srbije dobilo 28 miliona evra, a tu je još i besplatno zemljište i mnoge druge privilegije i povlastice date od lokalne samouprave na teritoriji na kojoj su Južnokoreanci zidali svoje pogone.

Pomenutu sumu treba uzeti sa oprezom, ne samo zato što je Vučić poznat po tome da voli da laže, već i zbog činjenice da je "Yura" dobijala između osam i 10 hiljada evra po otvorenom radnom mestu, a da sada zapošljava više od 5.000 radnika.

Studija iz 2016. je pokazala, kako je u 2015. godini ovo preduzeće za poreze i doprinose na plate svojih tadašnjih 5.199 zaposlenih platilo ukupno 945,106,578.6 dinara, odnosno 7,828,266.20 evra i to pod uslovom da su svi zaposleni radili svih 12 meseci, odnosno da nije bilo zaposlenih po ugovorima o privremenim i povremenim poslovima. Tim tempom bi se date subvencije koje je pomenuo Vučić (računajući samo one direktne finansijske iz republičkog budžeta) vratile za tri i po do četiri godine, odnosno za šest do osam godina ako je plaćeno za svakog od sadašnjih preko 5.000 zaposlenih prosečno po 9.000 evra.

Porezi i doprinosi na plate zaposlenih su kod ovakvih preduzeća skoro sve što država može da zaradi. "Yura" je u 2016. prijavila da je na ime poreza na dobitak platila 207.879.000 dinara. Ona svoju kompletnu proizvodnju prodaje povezanim pravnim licima u inostranstvu, te tako ne plaća nikakav PDV u Srbiji.

Identična je situacija i sa „IGB Automotive Comp" d.o.o. iz Inđije, preduzeću u vlasništvu nemačke kompanije „I.G. Bauerhin GMBH", koje je samo za svoj pogon u Inđiji dobilo subvencije u visini od milion i po evra. Ovo preduzeće u 2016. godini nije platilo nikakav porez na dobit, a svoju celokupnu proizvodnju prodalo je matičnoj kompaniji i zavisnim pravnim licima u inostranstvu. Zvanično „IGB" u Srbiji u prethodnoj godini nije ništa prodao, niti je ostvario bilo kakvu dobit.

Pomenuta analiza Svetske banke je, inače, efekat davanja subvencija izračunavala na slučajnom (ili namernom) uzorku od samo 30 preduzeća i to u njihovom poslovanju poslednje dve godine. Da je posmatrana celokupna slika nastala u poslednjih deset godina, od kada se dele subvencije, došlo bi se do sasvim drugačijih zaključaka.

Samo nekoliko dana pre početka rada na pomenutoj studiji, Nacionalna služba za zapošljavanje je objavila podatke kako tri četvrtine radnika dobije otkaz čim istekne period predviđen ugovorom o subvencijama. Posle su čelnici NSZ-a i Ministarstva privrede tvrdili kako je ova procena netačno preneta, odnosno da je istrgnuta iz konteksta.

U ukupne subvencije mora da bude uračunato i ono što daju lokalne samouprave, kao na primer besplatno građevinsko zemljište sa kompletnom potrebnom infrastrukturom.

A 1. Sa ovoliko novca, mogli smo i sami...

Istražujući slučajeve dodele subvencija stranim "investitorima" saradnici organizacije "Transparentnost Srbija" su otkrili i čitav niz ugovora koji su potpuno nezakonito bili sklopljeni.

U slučaju davanja subvencija kineskoj kompaniji "Mei Ta" Ministarstvo privrede se pozvalo na mišljenje Komisije za kontrolu državne pomoći koje je bilo izdato tri meseca posle donošenja rešenja Ministarstva. Ni do danas nije potpuno jasno šta je i koliko platila srpska Vlada za pogon Kineza u Bariču, a koliko je udeo stranog „investitora" koji je, kako izgleda, u Srbiju doneo samo dobru volju da zaradi pare bez ikakvog ulaganja.

Po nekim procenama „Mei Ta" je dobila 27.273 evra za svakog od 770 radnika koliko je obećala da će da zaposli, kao i 40 hektara građevinskog zemljišta sa kompletno urađenim priključcima i infrastrukturom. Ima analitičara koji tvrde kako je srpska država u ovaj „strani" projekat uložila polovinu potrebnih sredstava.

„Transparentnost" je utvrdila nepravilnosti i kod subvencija datih kompaniji „Geox" za fabriku u Vranju, jer nije nađen nijedan dokaz da je Komisija uopšte razmatrala ili donela rešenje o državnoj pomoći, a utvrđeno je i da se datih 11,25 miliona evra ni na koji način ne uklapa u dozvoljene limite.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane