Natrag

Tabloid istražuje

Ko hrani Vučićevu Veliku propagandu laži

„Dragi Alek, poludeli razbojniče..."

Čim je počeo da se bavi politikom, Aleksandar Vučić se zaljubio u novinarstvo. Ljubav nije uzvraćena, pa je, kao svaki psihopata, zadovoljstvo našao u silovanju. Slab, mentalno i fizički, nije mogao da se odupre kompleksu niže vrednosti. Majka mu je bila novinar, obe supruge i pastorka, a svi pismeniji, talentovaniji i vredniji od njega. Nije mu bilo druge, nedostatke je mogao da prikriva samo nasiljem. Naravno, isključivo kad su mu to političke okolnosti dozvoljavale, opisuje delovanje Vučićeve Velike propagande laži kolumnista Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i dugogodišnji Vučićev saradnik i prijatelj

Predrag Popović

Otkad je s naprednjačkim kartelom krenuo u osvajački pohod na Srbiju, Vučić je počeo da se sveti medijima koji nisu poverovali u njegove laži. Zato danas srpska medijska scena liči na njega, jadna je i bedna, na njoj dominiraju podmićeni paraziti i iskreni ludaci, dok su, s druge strane, linču izloženi retki primeri kritičkog i profesionalnog odnosa prema stvarnosti.

Silom, zahvaljujući položaju na kome se nalazi i lekovima koje ne pije, Aleksandar Vučić se danas promovisao u glavnog urednika svih televizija i novina. Iako glumi da je jači od istine, on zna da će njegove prevare imati prođu samo dok traje stroga kontrola medija. Kad se razgrne naprednjački mrak, građani će videti da je zli car go. Da bi odložio neminovno suočenje s pravdom, Vučić na kratkom povocu drži sve televizije s nacionalnom frekvencijom, režimske novine i lične biltene, preko kojih hvali voljenog sebe i satanizuje protivnike.

Vučićev psiho-profil najbolje je prikazan u informativnim emisijama Pinka, RTS-a, u vagininim monolozima na Hepiju i na naslovnim stranama njegovog tupog oruđa „Informera" i „Srpskog telegrafa". Ne prepuštajući ništa slučaju, preko kuma Gorana Veslinovića osnovao je nedeljnik „Ekspres", a nedavno je preko izvesnog Saše Blagojevića, suvlasnika marketinške agencije „Trilenium", preuzeo dnevni list „Alo", koji je napustio kompaniju „Ringier Axel Springer".

Za pet godina vladavine nijednom se nije u direktnom prenosu suočio s bilo kojim opozicionarom, niti je dao intervju novinaru koji zna da je suština medija da bude korektiv vlasti. Sve je njegovo, a i to mu je malo. Svaki nastup koristi da vređa medije koji nisu pod njegovom direktnom kontrolom. Ma koliko bile besmilene, takvim izjavama vrši pritisak na sve potencijalne saradnike, sagovornike i, naročito, marketinške komitente, kako bi ih upozorio da se distanciraju ili da se pripreme na odmazdu. Ta vrsta patologije navela ga je da prošle godine organizuje fašističku izložbu tekstova i emisija u kojima je kritikovan. Kao da veruje sebi, dosledno proziva i medije koji nemaju značajniji uticaj na javnost ili nisu opozicioni, ali bi to mogli postati. Tako TV N1 tretira kao opozicionu televiziju s nacionalnom frekvencijom, iako njen program može da se prati samo preko kablovskih provajdera, a to što u njenim emisijama gostuju predstavnici opozicionih stranaka ne znači da je uređivačka politika suprotstavljena režimu. Na isti način se odnosi prema nedeljnicima NIN i „Vreme", koji tiražom i uticajem mogu da predstavljaju samo jednu čistu kap u informerskom moru. Kao i ta dva nedeljnika, i list „Danas" balansira na ivici, s malim tiražom i sve većim brojem oglašivača koji prekidaju saradnju, da ne naljute diktatora.

- Koštunica nije samo nesposoban, nego je i izuzetno glup. Samo potpuni glupan koji ne shvata odnos politike, novca i medija može da nekome prepusti „Telekom", preko koga se upravlja televizijama i novinama - govorio je Vučić 2007, kad je formirana vlada DSS-DS.

On, pametan, čim je došao na vlast, uništio je marketinšku imperiju Dragana Đilasa i poslove prosledio na svoje firme, koje vodi Goran Veselinović. Gde su reklame, tu su pare, a one kreiraju naslovne strane po volji onoga ko ih daje. S pogačom i nožem u rukama, Vučić ucenama i mitom utiče na „Blic", „Politiku", „Novosti" i sve druge novine kojima je zarada važnija od istine.

Bez reda u glavi, nije sposoban da dovede u red najveće izdavčke kuće u Srbiji. Naprotiv, svesno održava haos koji u njima traje.

Najstariji dnevni list na Balkanu, „Politika", duže od veka deli sudbinu Srbije. „Politika" je preživela ratove, okupacije, revolucije, sankcije, vlasničke transformacije, sve i svašta, ali teško će podneti Vučića. Početak diktature vođe naprednjačkog klana „Politika" je dočekala u haosu, s ogromnim dugovanjima, nerazjašnjenom vlasničkom strukturom i nemačkim partnerom WAZ-om na izlaznim vratima.

Propast te kompanije počeo je u vreme Slobodana Miloševića, a Zoran Đinđić je nameravao da je zaustavi dovođenjem WAZ-a (Westdeutsche Allgemeine Zeitung). Bez tendera napravljen je komplikovan ugovor, po kome je WAZ posedovao 50 odsto vlasništva preduzeća „Politika novine i magazini", koje izdaje listove „Politiku" i „Sportski žurnal". Nemci su bili ovlašćeni za finansijsko poslovanje, dok je „zlatnu akciju", kojom je kontrolisana uređivačka koncepcija, zadržala odvojena partnerska firma „Politika AD" u vlasništvu Republike Srbije. U tom paketu, WAZ je dobio 55% vlasništva novosadskog lista „Dnevnik".

Akcija je izvršena uz pomoć Borisa Tadića, tadašnjeg predsednika Upravnog odbora „Politika AD" i Slavice Čedić, predsednice Skupštine akcionara, koji su imali 60 odsto vlasništva. Bez odluke Skupštine, akcije su „prodate" nemačkoj firmi „Balkan", sa sedištem u Esenu. Tako je preduzeće s osnivačkim ulogom od 50.000 maraka postalo vlasnik najveće medijske kuće južno od Beča, čiju vrednost je „Dilojd i Tuš" (Deloitte & Touche) 1998, kad je Hadži Dragan Antić završio proces transformacije „Politike" u akcionarsko društvu, procenio na gotovo pola milijarde nemačkih maraka. Mali akcionari su tada podneli dve krivične prijave, koje su se zaturile u sudijskim fiokama. Značajan doprinos spornoj kombinaciji s WAZ-om dao je tadašnji generalni direktor Davorin Darko Ribnikar. Kao što su njegovi preci bez ikakvih moralnih dilema 1941. dali „Politiku" Hitlerovim okupacionim vlastima, a četiri godine kasnije Brozovim komunistima, tako je i on bez osporavanja pristao na „prodaju" Hombahovom WAZ-u. Koliko je biznis-varijanta karikaturalna ilustruje činjenica da su novu, zajedničku kompaniju „Politika Newspapers and Magazines" Hombah i Ribnikar osnovali s po 2.500 evra.

Kako je postavljen, posao se tako i razvijao. Naopako. Medijski dinosaurus, s velikim telom i minijaturnim mozgom, nije mogao da opstane na tržištu. Posle Televizije „Politika", ugašena su pojedina izdanja, prodata je distributerska mreža sa 1.200 kiosaka, ali ni to nije moglo da zaustavi proizvodnju gubitaka. „Politikine" akcije, koje su posle 5. oktobra 2000. vredele 2.500 dinara, u rekordnom roku su pale na mizernih 50 dinara. Da bi izmirila dugovanja prema Komercijalnoj banci od 37 miliona evra, „Politika" joj je u januaru 2006. prenela u vlasništvo poslovnu zgradu u Makedonskoj ulici. Redakcija i menadžment su ostali u tim prostorijama, a država se obavezala da plaća 40 odsto mesečne kirije, koja je ukupno iznosila 100.000 evra. Pošto prihodi od prodatog tiraža, oglasa i drugih delatnosti nisu bili dovoljni ni da pokriju plate zaposlenih, dugovi su nastavili da rastu.

Posle višegodišnjih poslovnih posrtanja, Nemci su 2010. odlučili da prodaju svoj udeo u vlasništvu i odu svojim putem. Kao i uvek, Bodo Hombah se obratio predstavnicima srpske vlasti. Sa Borisom Tadićem i Miodragom Rakićem napravio je izlaznu strategiju u kojoj je učešće uzeo i Aleksandar Rodić, vlasnik „Adrija medija grupe". Iako je s WAZ-om napravio povoljan ugovor, problem je nastao u Tadićevom kabinetu.

- Pozvao me Miki Rakić, koji je tada bio šef kabineta predsednika države, na razgovor u Predsedništvo. Rekao mi je da država ima problem zbog toga što je, kako se izrazio, veliki pritisak javnosti, koja je protiv toga da „Kurir" kupi „Politiku". Na drugom sastanku Rakić mi je rekao da se njima javio Miroslav Bogićević, da iza njega stoji Svetska banka, da on ima neke silne firme i rudnike, da su oni pričali sa ljudima iz „Politike" i da smatraju kako Bogićević ne bi bio reputacioni rizik kao vlasnik „Politike" - izjavio je Rodić za potal Cenzolovka, ponosan što je uspeo da početnu cenu od 37 miliona evra, koliko su Nemci tražili za „Politiku", „Dnevnik" i potraživanja prema „Novostima", svede na ukupno 15,2 miliona evra, s rokom otplate od pet do deset godina.

Rodić se našao u problemu, sve opcije su mu bile loše. Mogao je da raskine ugovor s Nemcima i rizikuje da ga tuže, a predstavnici srpske vlasti direktno su mu rekli da ga ne žele u „Politici". Zbog toga je odlučio da preko svoje firme s Britanskih Devičanskih Ostrva „Refine Technology Investment Ltd.", odnosno njene ćerka-firme „Artesano Enterprisses Ltd." registrovane na Kipru, sa Bogićevićem zaključi ugovor o ustupanju i sporazum o kupoprodaji. Prema ugovoru, Bogićević je Rodićevu kompaniju „Refine Technology Investment Ltd." kupio za 3.562.500 evra, koliko je trebalo da do kraja 2015. isplati u četiri jednake godišnje rate.

Umesto para, Rodić je dobio menice na firme koje su propale, a Nemci su tražili da poštuje ugovor i da im isplati ono što više nije njegovo. U međuvremenu, Bogićević je uhapšen zbog sumnje da je Privrednu banku Beograd oštetio za oko 15.5 miliona evra, dok su mediji procenjivali da njegovi ukupni dugovi prema državi iznose oko 300 miliona evra.

Gde se pare love u mutnom, tu je i Vučić. Ni malverzacije s imovinom „Politikom" nisu mogle da prođu bez njega. Vučić je prvo napravio dogovor s Bodom Hombahom, koga je čak angažovao za savetnika. Hombah se naprasno setio da mu je za sve probleme kriv Boris Tadić i saradnja bi mogla da cveta, samo da je nije kvario Rodić, koji je insistirao da se ispune obaveze iz ugovora koje je imao sa WAZ-om.

Vučić je na Rodića pritisak vršio preko Gorana Veselinovića, zaduženog za specijalne operacije naprednjačkog kartela. Kad bi zapelo, Rodića je Vučić zvao na sastanke u kafiću „Džeri", gde ga je ubeđivao da smanji dug Bogićeviću. Na kraju, kad je Rodić digao glavu, Vučić je upregao Bogićevića da ga kompromituje pričom kako mu je platio dug...

Dugogodišnje čerupanje državne imovine, u kome su učestvovali predstavnici svih režima i njima podobni tajkuni, završeno je uništenjem „Politike". Bez uslova za opstanak na tržištu, 113 godina star medijski brend danas predstavlja samo relikt prošlosti koja će trajati dok postoji interes vladara da ga veštački, parama iz budžeta ili nezakonitim poreskim i drugim povlasticama, održava u životu. S uništenom privredom i osiromašenim građanima, kao posledicom naprednjačke vlasti, neizvesno je da li će „Politika" prestati s radom u vreme Vučićevog predsedničkog mandata, ali sigurno je da od njega neće dobiti pomoć za opstanak.

Poreska uprava je sredinom jula blokirala račun Kompanije „Novosti" zbog neizmirenih obaveza prema državi. Dug od 128 miliona dinara, koji s kamatama ukupno iznosi 284 miliona dinara, nastao je još 2009. godine. Menadžment „Novosti", koji je 2013. selektovao Aleksandar Vučić, ne samo što nije uspeo da reši taj, nego je stvorio i nove finansijske i ostale probleme.

- Dogodilo se ono o čemu ja govorim već četiri godine, intenzivno zadnjih 12 meseci i zbog čega sam, na kraju, podneo ostavku. Svi moji apeli, molbe da se nešto uradi, ostali su bez odjeka. Radi se o tome da za mog mandata, pune četiri godine, nije rešen nijedan od velikih problema, nasleđenih od onih koji su pre mene vodili Kompaniju „Novosti", a koje ja, skupa sa ostatkom menadžmenta, nisam mogao i ne mogu da rešim, jer nisu u okviru nadležnosti, ovlašćenja generalnog direktora, odnosno Izvršnog odbora Kompanije. Ti problemi, uključujući ovaj iz 2009. godine, mogu da se reše samo na nivou vlasnika „Novosti", odnosno nosioca upravljačkih prava u ovoj Kompaniji. Ova blokada računa zaustaviće „Večernje novosti" i ostala izdanja naše Kompanije, u vrlo kratkom roku, već za nekoliko dana - rekao je generalni direktor i glavni urednik „Večernjih novosti" Ratko Dmitrović.

Nije Dmitrović tako naivan kao što se pravi. Mudro je ukazao na suštinu problema - nerešenu vlasničku strukturu, propuštajući da otkrije koga je molio za pomoć u rešavanju krize u nekada tiražnim i uticajnim novinama. Upravo s te „anonimne" adrese, prošle godine je dobio jasan odgovor.

- Bog sveti ne može da raspetlja ko su vlasnici „Novosti". Dok se ne utvrdi ko je vlasnik, logično je da niko ne želi da ulaže svoje pare, bez kojih ne mogu da se reše nasleđeni problemi. Ja ne znam kako to može da se reši, ali mora nešto da se preduzme - rekao je Aleksandar Vučić, tadašnji premijer.

Rekao je i slagao. Vučić dobro zna ko je i kako uništio Kompaniju „Novosti", a i sam je imao istaknutu ulogu u tom zločinu. Iako zna, ne sme ništa da preduzme jer bi time udario na dvojicu svojih najkrupnijih finansijskih, političkih i logističkih sponzora, Stanka Subotića i Milana Beka.

Vlada Zorana Đinđića je 2002. pokrenula privatizaciju Kompanije „Novosti". Pošto je nemačkoj medijskoj kompaniji WAZ, na čijem čelu se nalazio Bodo Hombah, Đinđić pre toga omogućio da bez tendera, za minimalne pare, preko treće firme, kupi „Politiku", po sličnom modelu trebalo je da Nemci preuzmu i „Novosti". Taj posao Đinđić je poverio Stanku Subotiću, koji je sa WAZ-om napravio dogovor da zajednički učestvuju u privatizaciji, s tim što bi Nemci dobili „Večernje novosti", a on distributivnu mrežu. Bez obzira na ubistvo Đinđića i dolazak Vojislava Koštunice na vlast, WAZ i Subotić nisu izgubili interesovanje za kupovinu „Novosti". Međutim, posao se značajno zakomplikovao.

- Sredinom 2004. kontaktirao me Milan Beko i saopštio mi da zna za moje namere za kupovinu „Večernjih novosti" i da mi nudi svoje usluge. Kad smo se sreli, u svom arogantnom stilu stavio mi je do znanja da su „njegovi", misleći na Koštunicu, došli na vlast, te da je on, Milan Beko, apsolutni gospodar privatizacija u Srbiji. Tvrdio je da je napravio dogovor lično sa Koštunicom da, kad se radi o privatizaciji, on komanduje. Na spisku saradnika bili su Dejan Mihajlov, generalni sekretar Koštuničine vlade, Aleksandar Nikitović, šef kabineta predsednika vlade, Predrag Bubalo, ministar za privatizaciju i neki drugi. O sadržaju sastanka obavestio sam moje poslovne partnere iz WAZ-a, ali oni nisu želeli ni da saslušaju sve, objasnili su da su oni gigant u medijskoj sferi i da će sve razgovore obavljati direktno sa državom, kao najvećim akcionarom, bez ikakvih posrednika i mešetara. Imajući to u vidu, 27. januara 2005. potpisao sam ugovor sa kompanijom WAZ, a mesec dana kasnije i aneks, kojim smo precizirali naše međusobne odnose u projektu kupovine „Večernjih novosti". Tom prilikom, ja izdajem i garancije kompaniji WAZ i to kako svoje lične, tako i preko svojih firmi „D-Trade" iz Beograda i „EMI" iz Danske - objašnjavao je Subotić svoje i WAZ-ove namere, kao i probleme s kojima su se suočili, u kojima je glavnu ulogu imao Beko.

Milan Beko je 2005, prema tom svedočenju, održao seriju sastanaka sa Subotićem i predstavnicima nemačke firme, među kojima je bio i Srđan Kerim, direktor WAZ-a za jugoistočnu Evropu. Beko je Kerimu direktno saopštio da „bez njega Nemci neće moći da kupe ništa u Srbiji". Takve informacije plasirali su i ljudi iz Koštuničinog kabineta, pre svih Dejan Mihajlov i njegov kum Dragi Mićović. Upravo je Mićović, na sastanku u „Vili Montenegro" na Svetom Stefanu, saopštio Subotiću da je lično Koštunica odlučio da ne prodaje „Novosti" direktno Nemcima, jer je to suprotno njegovim izjavama i politici koju vodi. Taj stav je potvrđen odlukom vlade da promeni zakon i onemogući privatizaciju putem tendera. Ucenjeni, nemajući drugog rešenja, Subotić i vodeći ljudi WAZ-a pristali su na saradnju s posrednicima.

Napravljen je detaljan plan. Milan Beko i Miroslav Mišković će preko svojih kontakata organizovati da njihov treći, manjinski, partner Manojlo Vukotić, direktor „Večernjih novosti" tačno određenog dana raspiše prospekt u ime malih akcionara, kako bi Beko preko Olivere Savović, sekretara u Agenciji za hartije od vrednosti, i Miodraga Đorđevića, direktora Agencije za privatizaciju, organizovao kupovinu akcija preko brokerske kuće „MV investments", čiji je suvlasnik, tako da će jedino oni biti kupci, što će im omogućiti da akcije dobiju po najnižoj ceni. Mihajlov i Nikitović su se obavezali da spreče prodaju paketa akcija koji je u vlasništvu vlade i PIO fonda, što će oboriti cenu prilikom kasnije prodaje. S druge strane, WAZ je ponudio 28 miliona evra za 100% vlasništva nad Kompanijom „Novosti", dok je donja granica bila spuštena na 51%.

- U tom trenutku WAZ je već prebacio novac na moj račun, pa smo se dogovorili da ću ja potpisati ugovor sa firmama Beka i Miškovića i čim oni obave preuzimanje akcija da ću im ja prebaciti novac, a da će oni akcije prebaciti u roku od 90 dana. Za te potrebe angažovao sam firmu „Senta" iz Lihtenštajna. Pošto su partneri iz WAZ-a imali moje bankarske garancije, pristali su na njihove uslove i način na koji ćemo doći do akcija - tvrdi Subotić.

Zločinački plan za pljačku državne imovine krenuo je po utvrđenim notama. Beko i Mišković su otvorili nove firme, Manojlo Vukotić je pustio akcije na berzu kako bi ih kupila Bekova birma „Stadlux Investments" iz Luksemburga, koja je 29. avgusta 2006. postala vlasnik 60,87 odsto akcija „Novosti". Subotić je prebacio 5.779.069 evra na Bekove dve austrijske firme „Ardos holding Gmbh", iznos od 5.779.696 evra „Trimax investments Gmbh" i 3.120.266 evra na kiparsku firmu „Karamat Holdings Limited".

- Taj novac je Beku uplaćen da pokrije i druge troškove, u koje je, po Beku, spadao i honorar za Manojla Vukotića, u iznosu od 1.000.000 evra za pomoć u privatizaciji, od čega mu je odmah po izvršenoj privatizaciji plaćeno 500.000 evra na račun u Grčkoj. U prisustvu Mićovića, Beko nam je objašnjavao da će od razlike od skoro 10 miliona evra on i Mišković zadržati svega četiri ili pet miliona, a da ostatak ide Dejanu Mihajlovu i Aleksandru Nikitoviću, koji pak daju novac Draganu Jočiću, Radetu Bulatoviću, Predragu Bubalu i Vojislavu Koštunici - objasnio je Subotić.

Beko je dobio i vlasništvo nad „Novostima" i pare, a Subotić i predstavnici WAZ-a dobili su priliku da se sastaju s Miškovićem, Mićovićem, Aleksandrom Tijanićem i drugim funkcionerima tadašnje vlasti, koji su ih uveravali da će se sve rešiti posle izbora, koji su zakazani za kraj januara 2007. Otezanje je opravdavano političkim razlozima; zaista ne bi bilo dobro za Koštuničin patriotski imidž da u jeku kampanje obnaroduje prodaju „Novosti", značajnog srpskog brenda, zlim Nemcima. Kao prelazno rešenje, WAZ je pristao da učestvuje u rukovođenju „Novostima", pa je Miodrag Đorđević, bivši direktor Agencije za privatizaciju, postavljen na mesto zamenika generalnog direktora Vukotića, dok su Beko i Mišković imenovali članove upravnog odbora.

Korupcionaška afera je kulminirala 6. juna 2007, kad je Tužilaštvo za organizovani kriminal raspisalo poternicu za Stankom Subotićem. Njegov opis načina na koji je to saznao najbolje ilustruje primitivno spletkarenje, koje su primenjivali najmoćniji ljudi u državi.

- Tog dana Miroslav Mišković me pozvao na hitan sastanak u Budvi. S njim je došao Dragi Mićović, a bio je prisutan i Svetozar Marović. Tokom sastanka zazvonio mi je telefon i urednik Miškovićevog dnevnog lista „Pres" me je pozvao da pita za komentar povodom podizanja optužnice i hapšenja mojih bivših saradnika. Bio sam šokiran, kako informacijom, tako i drskošću novinara, pa sam telefon dao Miškoviću, koji je nastavio razgovor sa svojim urednikom, raspitujući se navodno o čemu to priča. Po završenom razgovoru, Mišković je, navodno šokiran, obavio nekoliko razgovora, čak je pozvao i ministra policije Dragana Jočića i Radeta Bulatovića. Od svih je dobio slične odgovore da je to urađeno van vlade. Na kraju, Mišković mi je ponudio da svu svoju imovinu, uključujući i sve firme, posebno „Futuru", prepišem na njega, da bi mi ih on „sačuvao", jer će, navodno, država da mi sve oduzme. Kontaktirao sam advokata i saznao da me ni policija ni tužilaštvo čak nisu ni pozvali i da su potpuno neosnovano i nezakonito već izdali nalog za potragu, koja se ekspresno pretvorila u poternicu Interpola, a to je, naravno, bio odličan izgovor Milanu Beku za neprebacivanje akcija, što mi je on i objasnio tvrdnjom da bi bilo jako nezgodno zbog javnosti da se sazna da se akcije dnevnog lista predaju licu koje je na poternici - kukao je Subotić.

Uzalud je Subotić podizao krivične prijave i prezentovao konkretne dokaze svojih tvrdnji - potpisane ugovore i račune - uhvatio se u kolo s većim mešetarima od sebe, zato je platio visoku cenu.

U tom pljačkaškom kolu plesao je i Aleksandar Vučić. Plesao je na Bekovom lancu. Kad god je trebalo da se kompromituju Subotić i WAZ, Beko ga je pujdao da ujeda. Gde Beko okom, Vučić skokom.

- Prodaji „Večernjih novosti" se ne protivim zbog toga što se plašim koju će političku opciju da podržavaju novine Stanka Subotića Caneta, Mila Đukanovića i Boda Hombaha. Mi smo naučili na to, ali hoću da ukažem na to da bi to bio veliki finansijski problem, s mnogobrojnim malverzacijama, i da neki ljudi o tome moraju da vode računa. Da, hoćemo strane investicije, ali ne mafijaški kapital - govorio je Vučić u Skupštini sredinom novembra 2004, a onda dodatno objašnjavao u intervjuu „Novostima":

- Tražim od vlade Srbije da zaštiti deo državne imovine u „Novostima". Jer, ako neko krene na ovakav način, mafijaškim kapitalom, da osvaja jedan po jedan medij i instituciju, očekujem da posle toga krene i na Crkvu. Žuri im se da u ovom mutnom vremenu prigrabe što je moguće više onoga što im ne pripada. I plašim se da će tu biti mnogo opasnije igre nego što neki misle. Tu moraju da budu oprezni i svi koji im se suprotstavljaju. Žuri im se zato što znaju da im vreme ne ide na ruku, jer će se konsolidovati i oni koji žele da se suprotstave otimačini, ali i da ne bi krenule velike priče u javnosti. Ja sam već čuo za neke sastanke pojedinih političara s pripadnicima tzv. mafijaških centara moći. Nema mafijaškog lobija bez političara. Ako mislite da je neko od ovih koje sam pomenuo - Đukanović, Subotić, Hombah - jači, varate se. Drugi su samo miševi. Oni su glavni i ti koji plaćaju. Oni su gazde sitnim političarima koji im samo pomažu oko pružanja neke političke podrške... - govorio je Vučić

Bez obzira što ga je nazivao ubicom i mafijašem, Subotiću se svidelo što Vučić razume igru, zna kako funkcioniše odnos između „gazde" i „sitnog političara". Zato je odlučio da sponzoriše Vučićevu ideološku, stranačku i ličnu transformaciju, kao neophodan uslov za dolazak na vlasti. Subotiću je to, pokazalo se, najpametnija investicija u životu. Čim je Vučić došao na vlast ukinuta je poternica za „kraljem duvanske mafije", da bi nedugo zatim sudski postupak obustavljen zbog zastarevanja krivičnog dela. Uporedo s tim, Vučić je sa Đukanovićem i Subotićem napravio poslovno partnerstvo u projektu „Beograd na na vodi", koji, kako tvrde pojedini političari i ekonomski eksperti, predstavlja mašinu za pranje para stečenih švercom duvana i droge.

Usput, zloupotrebom službenog položaja, Vučić je izvršio pritisak na tužilaštvo i sprečio i pomisao da se povede istraga o spornoj privatizaciji Kompanije „Novosti".

Zločin je izvršen, država je opljačkana, razbojnici su na slobodi. Briga Vučića za to, njegova jedina ambicija je da se ta korupcijska afera što pre zaboravi, čak i po cenu da se Kompanija ode u stečaj i da „Večernje novosti" i ostala izdanja prestanu da se štampaju. Vučiću je i to bolje rešenje od raščićavanja računa između Subotića i Beka.

Subotić je svakakav, samo nije naivan. Sve sastanke s korumpiranim političarima i tajkunima snima i detaljno dokumentuje, ne uzdržava se od tužakanja i objavljivanja računa, kojima dokazuje koga je koliko plaćao. Kako to izgleda na svojoj koži su osetili Dušan Mihajlović, Boris Tadić, Ružica Đinđić, Aleksandar Tijanić i mnogi drugi njegovi abonenti, koji su mislili da mogu uzeti pare, a kasnije se pretvarati da ništa nije bilo. Subotićevi najistaknutiji medijski neprijatelji, koji su 2002/03. objavljivali tekstove o švercu duvana, Duško Jovanović i Ivo Pukanić, završili su dva metra ispod zemlje. Crnogorska i hrvatska policija nisu otkrili ko je nalogodavac atentata. Srpska policija do danas nije otkrila ko je i zašto naručio ubistvo Milana Beka.

Da se ne bi, kao Beko, stalno osvrtao preko ramena, Vučić se mudro ne petlja u „Novosti". Neka bude što mora da bude. Neka se Kompanija ugasi, neka 1.200 zaposlenih ostane na ulici, baš ga briga. On će lagati da nema veze s tim slučajem, pokušavajući da sakrije činjenicu da je vrlo aktivno učestvovao u prevari koja je, prema zvaničnim podacima, za rezultat u 2008. i 2009. godini imala 6.836.532 evra gubitka „Večernjih novosti".

Kad su naprednjaci preuzeli vlast, pod Vučićevom šapom našla se i Kompanija „Novosti". Ratko Dmitrović je godinama, kao urednik frankfurtskih „Vesti", žestoko kritikovao Vučića, sve dok nije dobio ponudu koja se ne odbija. Dmitrović je pristao da preuzme funkciju generalnog direktora i glavnog urednika novina koje su propale. S komesarskim karakterom kontrolisao je redakciju, da se slučajno ne omakne neka istina o Vučiću. Na šta je spreman, dokazao je progonom kolege Srđana Škora, koji se u jednoj televizijskoj emisiji usudio da primeti kako je Vučić ministarske mandate mogao da poveri i nekim kvalitetnijim kadrovima. Bezazlena primedba poslužila je Dmitroviću da vođi dokaže svoju pravovernost. Hrabri novinari su glasno ćutali dok je trajalo šikaniranje Škora, koje je završeno njegovim izbacivanjem iz „Novosti". Iako su znali da je u pitanju politički progon, kolege su otpor zadržali na nivou ogovaranja Dmitrovića, tvrdeći da mu Vučić svakog meseca na ruke isplaćuje 10.000 evra, pa, eto, mora da mu slepo služi.

Vučićev odnos prema „Novostima" video se i na primeru lista „Sport". Kad je Saša Mirković poželeo da preuzme najstarije sportske dnevne novine na Balkanu, vođa je naredio Dmitroviću da napravi kombinaciju i proda taj brend. Međutim, kad je Mirković napustio SNS i počeo da kritikuje vlast, Vučić je učinio sve što je mogao da uništi „Sport". Uspeo je.

Vučić je Poreskoj upravi dozvolio da pre mesec dana blokira račun „Novosti" samo zato da bi stranim diplomatama mogao da plasira neistinu da hajku na „Kurir" ne vodi zbog uređivačke koncepcije, nego zbog utaje poreza. Eto, „Novosti" drže prorežimsku politiku, hvale ga i štite od istine, ali ni to im neće pomoći ako ne plate dug državi. Providnim alibijem vezao je „Kurir" za gigantskog mrtvaca „Večernje novosti", s namerom da ih zajedno sahrani. Ipak, prestanak rada „Novosti" i preteće nezadovoljstvo brojnih novinara, kojima će biti ugrožena egzistencija, poslednje je što Vučiću treba pred izbore u Beogradu i, izvesno, vanredne parlamentarne izbore. U svom stilu, jedan zločin Vučić prikriva drugim. S njegovim odobrenjem organizovana je finansijska šema, po kojoj radnici Kompanije „Novosti" plate dobijaju s računa drugih firmi. Iako su, kako tvrde novinari, zakinuti za penzione i zdravstvene doprinose, zabrinuti i uplašeni za egzistenciju još ćute i nadaju se kakvom-takvom rešenju, koje će omogućiti nastavak rada „Večernjih novosti".

Možda i hoće. Do izbora. Posle, neka se žale upravi za sleganje ramenima. To su radili i zaposleni u Vučićevim privatnim dnevnim novinama „Pravda".

Vučić i njegovi politički i multimedijalni kerberi u kampanji protiv „Kurira" uporno ističu da se Aleksandar Rodić služi prevarama u poslovanju.

- Aleksandar Rodić je od 2002. do 2015. čak 43 privredna subjekta registrovao na sebe i članove svoje porodice. Kad jedna firma mora da plati porez ili iz bilo kog drugog razloga mora da plati dažbine državi, on je preregistruje, promeni ime i nastavi izdavanje dnevnog lista „Kurir", što je bilo potpuno suprotno zakonu - izjavio je Nebojša dr Stefanović na Pinku.

On zna o čemu priča. Njegov brat Nemanja bio je zvanični većinski vlasnik Vučićeve izdavčke kuće „Pravda Pres". Kad je mnogo pametni Vučić spiskao pare na nagradne igre i marketinške trikove, račun „Pravda Presa" je blokiran, a Štamparija „Borba" je podnela dve tužbe, od kojih je prva potraživala isplatu 45.572.739 dinara.Vučić je našao jednostavno rešenje, prvo je na mesto direktora „Pravda Presa" postavio Anu Stefanović, suprugu aktuelnog ministra policije, i otvorio novo preduzeće „Pravda Plasman", čiji je zvanični većinski vlasnik bila upravo multipraktična Ana. Vučićevi poslovni partneri Dragan Đilas i Miodrag Rakić pristali su da učestvuju u tim prevarnim radnjama. Iako su znali da vrše krivično delo, oglase „Telekoma", Grada Beograda i drugih komitenata, nisu plaćali, kao što ih je zakon obavezivao, na račun izdavača dnevnih novina, jer on ne bi završio u Vučićevom džepu, nego bi namirio deo potraživanja poverilaca, u konkretnom slučaju Štamparije „Borba". Nije bitno poštovanje zakona, nego pružanje finansijske pomoći drugu Aleku, pa su reklame plaćane „Pravda Plasmanu", koji je s izdavanjem „Pravde" imao veze koliko i Vučić s moralom, dakle 0:0.

U napadima na „Kurir", vučićevci optužuju Miroslava Miškovića da finansijski pomaže Rodića. Možda su u pravu, znaju da je Mišković po istom principu pomagao i „Pravdu". Početkom 2010, kad je račun Vučićevih novina ušao u drugu godinu blokade, na volšeban način je počeo da se otplaćuje dug prema štampariji, da bi tokom 2012, kad je „Pravda" ugašena, došlo do njegovog potpunog izmirenja. U to vreme Tomislav Nikolić je javno priznao da su Mišković, Beko, Kostić i još neki tajkuni finansirali njegove izborne kampanje. Kako bi smanjio značaj Nikolićevog priznanja, Vučić je pričao da je njemu lično Mišković pomogao samo oko otplate duga prema Štampariji „Borba", ali to nema veze s politikom.

Kako god bilo, ostaje surova činjenica da je Vučić uništio i vlastite novine, pa kako ne bi tuđe.

I priča o „Kuriru" neće imati srećan kraj. Promenom uređivačke politike i izlaskom iz reda naprednjačkih biltena, koji služe isključivo za širenje kolektivne hipnoze, „Kurir" je otvorio sukob s najopasnijim, najostrašćenijim i najagresivnijim dokazanim medijskim dželatom u savremenoj istoriji Evrope.

Kad je prvi put bio na vlasti, kao radikalski ministar protiv informisanja, Vučić je, sav srećan, uništavao nepodobne medije i novinare. Ko god nije verovao u blagodat koju Srbiji donosi crno-crvena koalicija našao se na udaru. Lično je etiketirao i vređao sve kritičare, nazivajući ih stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima. Za svog sadašnjeg drugara, tadašnjeg protivnika Verana Matića tvrdio je da je major NATO-a, Slavku Ćuruviji je dodelio samo čin podnarednika, Gruja Spasović je proglašen za agenta CIA, a Aleksandar Tijanić službenik Udbe. Ako se još može i razumeti Vučićev izliv besa prema tim novinarima, teško je shvatiti njegovu potrebu da čak i Bogdana Tirnanića, najpitomijeg i najpristojnijeg doajena srpskog novinarstva, proglasi za „portparola šiptarskih terorista". Vučić je tada potrošio mnogo vremena na organizaciju prljave kampanje protiv novinara koji su mu smetali, ali njegovo ministarstvo je obimnu analizu neprijateljske delatnosti napravilo samo o Tirketovim tekstovima.

U hajci na Ćuruviju i njegove novine, „Dnevni Telegraf" i magazin „Evropljanin", Vučić je angažovao režimske medije, pravosudne organe i policiju. Stvorio je atmosferu linča u kojoj su, na osnovu drakonskog zakona o informisanju, posle višemilionskih konvertibilnih kazni, uništene Ćuruvijine novine, a on izrešetan.

Mnogo iskusniji i moćniji, Vučić sada mnogo lakše teroriše Rodićevu pobunjenu „Adrija Medija Grupu". Medijskom kampanjom satanizuje vlasnika „Kurira", a preko Poreske uprve, blokadom računa, sprečava rad izdavačkog preduzeća. Posle dva meseca torture, Rodić je 1. avgusta bio prinuđen da ugasi magazin „Newsweek", a tu sudbinu neće izbeći ni ostala njegova izdanja. Bez mogućnosti normalnog poslovanja, pre ili kasnije moraće i „Kurir" da stavi ključ u bravu. Bez novina, Rodić će biti lakša meta za pravosudni progon, novinari će završiti na ulici, a Vučić će staviti još jednu recku na spisku svojih medijskih žrtava.

Koliko je Vučić opasan i na šta je sve spreman najbolje ilustruje primer Željka Mitrovića. Otkad je napravio ružičastu imperiju, Mitrović je verno služio svakom gospodaru. Pristajao je na sve ustupke i poniženja, samo da sačuva Pink. To i sada radi. Iako o Vučiću misli isto što i svi normalni građani, ponaša se kao najglasniji promoter užasa, spreman čak i da u javnim nastupima o opozicionarima govori krajnje gadosti, baš onako kao što Vučić misli. Žrtvama Mitrovićeve kampanje nije za utehu, ali doći će vreme kad će u Pinkovim vestima biti pročitano otvoreno pismo, koje će početi rečima: „Dragi Alek, poludeli razbojniče..."

Toga je svestan i Vučić, zato koristi svaku priliku da zastraši svoje najbliže saradnike i prinudi ih na lojalnost.

- Moji saradnici se plaše da me brane, ne žele da i oni budu na naslovnim stranama. E, na vlasti će uvek da budu oni koji imaju petlju, a ne oni koji se sakrivaju i ja sam mogao da vidim ko u mojoj stranci vredi, a ko ne. Eno, onaj „Tabloid" drži neka kriminalna mafijaška banda, i, sad, oni pišu najgore gadosti o svakome. Jedan od mojih drugova mi kaže: „Ej, idem ja da vidim u čemu je problem, ne znam šta sam ljudima nažao učinio..." Do tad su oni pisali loše i o njemu i o meni... Ode on da razgovara s tim kriminalcima, a ja gledam sledeći broj, pa i drugi posle toga, njega više niko ne pominje, a ja još gori! Još jednom neki moj drugi prijatelj uradi isto... - požalio se Vučić svom Milomiru Mariću na nekorektnost drugova i prijatelja iz naprednjačkog ganga.

Pokušavajući da uvredi novinare i saradnike MagazinaTabloid, i da istovremeno svoje podanike podseti na omertu, dokazao je samo spremnost ove redakcije da normalno komunicira čak i s pripadnicima diktatorove svite. Vučićev klan je već napustilo mnogo pokajnika, pa može da se očekuje, pošto taj trend neće moći da se zaustavi, da se više njegovih ministara pojavi u redakciji Magazina Tabloida, nego na sednicama Vlade.

Upravo lažima i uvredama kojima zasipa nepodobne novinare Vučić dokazuje da nije nikakav majstor za medijske manipulacije, kako voli da se predstavlja, već obični siledžija. Iza njega su desetine uništenih redakcija, hiljade oklevetanih, obespravljenih i prevarenih novinara, milioni otetih evra. Dok je na vlasti, taj crni spisak samo će da se dopunjuje imenima njegovih novih žrtava. Kad padne, a to će se desiti pre nego što se plaši, i on će dobiti prostor u Magazinu Tabloid da ispriča svoju tužnu ispovest o pljačkanju i uništavanju Srbije.

A. 1

Subotić plaćao i Vukotićeva odela

Stanko Subotić je 2010. podneo krivičnu prijavu Tužilaštvu za organizovani kriminal protiv Manojla Vukotića, generalnog direktora „Večernjih novosti", zbog zloupotrebe službenog položaja i primanje mita u procesu privatizacije Kompanije „Novosti".

U detaljnom opisu te korupcionaške afere, Subotić je istakao da je u jesen 2002. od predstavnika WAZ-a saznao da oni već sarađuju s Vukotićem, koji im je ponudio svoje usloge u postupku privatizacije „Novosti".

- Početkom 2003. godine partneri iz WAZ-a su me obavestili da su u završnoj fazi potpisivanja ugovora sa Vukotićem i da su dogovorili honorar od 500.000 evra za njega ako završi uspešno kupovinu „Novosti" za WAZ. Ubrzo potom me obaveštavaju da su ugovor potpisali da su mu čak, po njegovom zahtevu, prebacili 70.000 evra na račune Vukotićevog sina i kuma, jer mu je novac hitno trebao za kupovinu stana za ćerku, odnosno vraćanja kredita kojim je kupovao stan, negde na Slaviji u Beogradu - naveo je Subotić u krivičnoj prijavi.

Za svedoke, Subotić je predložio Joakima Kaumcegela, direktora WAZ-a za Srbiju od 2004. do 2007, Petra Langea, člana borda direktora WAZ-a, Srđana Kerima, direktora WAZ-a za jugoistočnu Evropu, Predraga Bubala, ministra privrede u Koštuničinoj vladi, Vladimira Vukotića, Manojlovog sina, Radojka Mrlješa, kuma Manojla Vukotića, pa i Dragana Bogutovića, Svetlanu Vuković i Đuru Bilbiju, akcionare „Novosti", koji su još 2005. podnosili krivične prijave protiv Vukotića.

Pored objašnjenja Vukotićeve sporne uloge (uzeo je avans, a opstruisao je realizaciju dogovora), Subotić nije propustio da pomene ni lične primedbe:

- U Parizu sam se 8. novembra 2002. sreo sa Vukotićem, koji je na sastanak došao sa ćerkom i Goranom Čvorovićem, dopisnikom „Novosti" iz Pariza. Tom prilikom me zamolio da mu preporučim i neku prodavnicu gde bi mogao da kupi nešto od garderobe za njega, ćerku, ženu... Odveo sam ga u ekskluzivnu radnju mojih prijatelja „Salon Spas Katharin Max" i tamo ostavio. Mesec dana kasnije saznao sam da je Vukotić sa ćerkom uzeo robe za dvadesetak hiljada evra, koju nije platio već je vlasnici rekao da je meni fakturiše. Zbog poslovnih razloga u vezi sa privatizacijom „Novosti" nisam Vukotića zvao da pitam zašto nije platio račun za garderobu...

A. 2 Novinari-malinari

Vlasnik Informera, Dragan J. Vučićević, i direktor Informera Damir Dragić, vlasnici su 50% firme Ledena Loznica, tj.hladnjače koja se bavi otkupom malina, i koja je u poslednjoj godini imala poslovni prihod od preko 160 miliona dinara.

Ovo Vam pišem jer u problemu malinara i otkupljivača sedi upravo skup firmi među kojima je Ledena Loznica. Da li se niskom cenom malina štite interesi Vučićevih medijskih satrapa?

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane