Natrag

Su(lu)dovanje

DOSIJE MAGAZINA TABLOID: Koja mafija vlada u srpskom pravosuđu (110)

Sudije i tužioci sve skuplji i pohlepniji

Srpski sudovi još donose presude "U ime naroda". I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša - nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi. Zašto se nemo posmatra propadanje i sunovrat Srbije i pravosuđa? Zašto je za ministra postavljena Nela Kuburović, koja za svoje 34 godine života nije donela nijednu presudu, nije podigla nijednu optužnicu? Očigledno je dizala nešto drugo. O tome piše urednik Magazina Tabloid Milan Glamočanin, bivši načelnik uprave u saveznoj policiji

Milan Glamočanin

Pred prvim većem Odeljenja za organizovani kriminal Apelacionog suda u Beogradu počelo je 24. maja ove godine suđenje po žalbi Miroslava Miškovića izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu - posebnog veća, kojom je osuđen zbog navodnog podstrekivanja svoga sina Marka na utaju poreza, na pet godina zatvora i novčanu kaznu od 8 miliona dinara.

Većem je predsedavao sudija Veroljub Cvetković, čovek od najvećeg poverenja predsednika suda Duška Milenkovića. Sednica na kojoj je razmatrana žalba bila je javna, sudija izvestilac je bila sudija Nada Zec, a članovi veća sudije Nadežda Mijatović, Milimir Lukić i Dragoljub Đorđević. I trajala je osam radnih dana.

Ni nakon dva meseca od zaključenja javne sednice sudije nisu javnosti, dok pišemo ovaj tekst, saopštile odluku. Naime, menadžeri predsednika suda Milenkovića još nisu ugovorili cenu. Stari Mišković se ne ''otvara'', mada mu se servira priča da to nije lova za sudije, već za Aleksandra Vučića lično!

Da podsetimo, veće u istom sastavu je dva meseca većalo odluku u predmetu sudije Višeg suda u Beogradu Branislava Blažića. Dvoje članova veća - sudije Nadežda Mijatović i Dragoljub Đorđević su smatrali da se presuda mora ukinuti, ali je predsednik suda uspeo da troje članova veća ubedi da se sudija Blažić osudi makar na jednu godinu zatvora, i to u kućnom pritvoru. Tako je neko želeo, reko je nesrećni Milenković.

Uvođenje u posao predsednika suda

Gospodin Mišković je ''krupna zverka'' da bi Milenković mogao sam da ga lovi preko svojih menadžera, jer bi to užasno razbesnelo Vučića, koji ovakvim žrtvama sam ''uzima meru''.

A, Apelacioni sud u Beogradu je, postavljenjem Duška Milenkovića, prvo u aprilu 2013. za vršioca funkcije, a potom u novembru i za predsednika suda, pretvoren u veliku pijacu za rasprodaju pravde.

Sudija Milenković je od 1. januara 2010. godine bio sudija tog suda, kao član veća kojim je predsedavao sudija Zoran Savić, štićenik Demokratske stranke. Bilo je to, i ostalo, najskuplje veće u istoriji srpskog pravosuđa. Savić je polako, ali oprezno, uvodio Milenkovića u posao. Nije mu davao velike svote, ali dovoljno da se Dušku osladi i počne da skuplja novac da sestri kupi stan. Savić mu je pomogao da stan kupi od prodavca prevaranta, koji je taj stan već ranije prodao, pa je Milenković morao da glasa za Savićeve predloge presuda, za koje je on uzimao desetine hiljada evra, da zaradi nove pare. Čudno je pod kojim uslovima je čovek koji je prevario Duška Milenkovića i njegovog oca za kupljeni stan za njegovu sestru, kasnije nađen mrtav.Prvo osnovno javno tužilaštvo je odbacilo krivičnu prijavu protiv prodavca stana, smatrajući to obligacionim odnosom!

Manje plaćen, ali pseći poslušan je i sudija Veroljub Cvetković, koji prvo sluša šta o presudi kaže predsednik suda Milenković, pa onda glasa i tera ostale članove da ga podrže.

Hiljade presuda je u Apelacionom sudu u Beogradu doneto jer su plaćene. Hiljade godina zatvora izrečeno je nevinim, ili dvostruko više nego što su zaslužili, a stotine presuda su zastarile i okrivljeni su ostali na slobodi, jer su debelo platili. U proseku je musaka!

A biznis u Apelacionom sudu je razgranat. Nigde na svetu se okrivljeni ne drže godinama u pritvoru, zbog monetarnih prekršaja i korupcije. Svako ukidanje pritvora, po žalbi, skupo se plaća. Menadžer obiđe porodicu uhapšenog, ljubazno se ponudi da ima mogućnost da se pritvor ukine. Ko plati, eto izlaska.

- Teško je uloviti korumpirane sudije i tužioce. Rade preko menadžera, koji su spremni i da odu u zatvor, ali ne žele da potvrde da su novac uzeli za sudije. Imamo i problem oko obezbeđivanja dokaza, odnosno naloga za snimanje , pretrese i praćenje, jer se često događa da cure informacije, pa nam akcija propadne - kaže za Magazin Tabloid jedan od službenika koji radi na otkrivanju kriminala u pravosuđu.

Dokaz o surovosti sudija Apelacionog suda u Beogradu - krivičnog odeljenja su rešenja o produženju pritvora okrivljenima kojima sudi Viši sud u Beogradu - posebna odeljenja za organizovani kriminal i vrši odmazdu na osumnjičenima.

Pritvorom lome žrtve

Sudeće veće je 6. jula, nakon 30 meseci provedenih u pritvoru, ukinulo pritvor Ratku Romiću i Milanu Radonjiću i zamenilo ga kućnim pritvorom. Oni su optuženi da su organizovali i ubili novinara Slavka Ćurviju! Iako u spisima predmeta postoji izjava jedinog očevica - tadašnje Slavkove supruge Branke Prpe, da Ratko Romić i Milan Kurak nisu ubili njenog muža, tužilaštvo je, po nalogu nekakve komisije koju su činili novinari Ljiljana Smajlović i Veran Matić, plaćenici Aleksandra Vučića, pokrenulo postupak. Sudije optužene drže u pritvoru, saslušavajući, van svakog razuma, stotine svedoka koji o ubistvu nisu imali nikakva direktna saznanja. Romić i Radonjić su se teško razboleli, moguće je da ako sud nastavi da na ovaj način vodi postupak, neće živi dočekati kraj suđenja. I sudije i tužioci znaju od početka da moraju doneti oslobađajuću presudu, ali kada žrtve uđu u njihove kandže, tu spasa nema. Sudije Apelacionog suda u Beogradu redovno, uglavnom i ne čitajući spise predmeta, potvrđuju rešenja o produženju pritvora. Ukinu se samo ona, ako za njih režim nije zainteresovan, a okrivljeni su iskeširali velike svote novca. O žalbama na rešenje odlučuju sudije raspoređene u dva veća. Apelacioni sud u Beogradu nema nikakve stavove sudske prakse, niti ona obavezuje sudije. Svaka sudija samovoljno tumači zakon i nekažnjeno ga primenjuje. Uglavnom se usvajaju predlozi sudija izvestioca. Sudije ne žele da se zamaraju praćenjem izveštaja sudije izvestioca, saslušaju šta on referiše o predmetu i potpisuju unapred pripremljen predlog odluke.

Navešećmo u ovom tekstu nekoliko primera na slučaju našeg magazina i urednika, koji su žrtve bestijalnosti sudija Apelacionog suda u Beogradu.

Vođa mafije u građanskim predmetima je Milica Popović Đuričković, koja je i zamenik predsednika suda.

Kad se Dragica sveti

Koliko su sudije ovog suda posvećene zaštiti važnih ličnosti, potvrđuju presude koje ćemo citirati.

Gospođa Dragana Živanović bila je predsednik Opštine Rača. U Magazinu Tabloid objavljen je tekst 18. jula 2013. godine, sa nadnaslovom ''Računi fiktivni, prihodi stvarni'' u kojem smo opisali kako su se opštinski funkcioneri obogatili pljačkajući preko lažnih tendera.

Gospođa Dragana Živanović podnela je tužbu Višem sudu u Beogradu tražeći od izdavača lista, urednika lista i autora teksta, koje je pogrešno označila, iznos od 990 hiljada dinara.

U međuvremenu je, nakon nalaza Državne revizorske institucija, koja je ustanovila da je gospođa Živanović samo na putovanja u inostranstvu potrošila oko 1,5 miliona evra, smenjena sa mesta predsednika Opštine Rača. Bila je član Dinkićeve partije.

Svi dnevni listovi, agencije i te-ve stanice objavile su 23. februara 2015. godine informaciju o smeni gospođe Dragane Živanović sa mesta predsednika Opštine Rača.

''Večernje novosti'' pod naslovom ''Rača: Izveštaj revizora smenio predsednicu'' objavile su 23. februara 2015. da je na sednici Skupštine opštine kraj Kragujevca, Dragana Živanović (URS) smenjena na sednici zakazanoj po hitnom postupku.

''...Posle zahteva da bude razrešena dužnosti, koji je 17 odbornika podnelo uz obrazloženje Posle izveštaja o reviziji završnog računa budžeta i poslovanju opštine Rača za 2013, i konstatacije da je više od 138 miliona dinara nenamenski potrošeno, imamo moralnu obavezu da sprečimo dalju zloupotrebu, rasipanje budžetskih sredstava i propadanje naše opštine".

..."Predsednica Dragana Živanović (URS) smenjena je u ponedeljak na sednici zakazanoj po hitnom postupku'' - zabeležile su ''Večernje novosti''.

Međutim, sudija Višeg suda u Beogradu Mirjana Grujičić ne misli tako. Ona je 8. februara ove godine donela presudu kojom je usvojila tužbeni zahtev smenjene predsednice i obavezala izdavača ovih novina, koje je pogrešno označila, kao i urednika, da tužilji umesto 990 hiljada isplate na ime ''povrede časti i ugleda'' iznosa od samo ''150'' hiljada dinara, plus troškove postupka. Sudija nije uvažila nekoliko stotina dokumenta koje smo priložili kao dokaz za iznete tvrdnje u tekstu.

Odlučujući po žalbi, Apelacioni sud u Beogradu, u veću sastavljenom od sudija Zorice Đaković, predsednika veća, dr Dragice Popesku i Svetlane Pavić, potvrdio je presudu u sednici veća održanoj 21. juna ove godine.. Sudija izvestilac je bila dr Dragica Popesku.

Obrazloženje koje je napisala sudije Dragica Popesku je zaista šokantno: "...Ovaj sud je cenio i ostale navode žalbe drugotuženog (Milovana Brkića) našavši da su bez uticaja na drugačiju odluka suda u ovoj parnici, pa tako i navod da je tuženi 10. februara 2016. godine dostavio podatke sa nekoliko stotina dokaza i disketom, u kojoj su sadržani svi dokazi, koji su u kopiji u podnesku dostavljeni. Međutim, tuženi nisu kontaktirali tužilju pre objavljivanja članka, a kako su mesecima posle objavljenog teksta vršene provere od strane kriminalističke policije za privredne prestupe a izvršena je i revizija budžeta opštine Rača od strane Državne revizorske institucije, gde nije pronađena nijedna nepravilnost, te kako protiv tužene nije pokrenut bilo kakav postupak, to govori o pravilnosti u njenom radu, nasuprot spornom tekstu, pa je tužilja trpela duševne bolove zbog povrede časti i ugleda...'' navodi se u obrazloženu presude.

U tekstu je argumentovano opisano na koji je način gospođa Živanović, preko tendera, pljačkala opštinu. U spisima je dokaz o svakom tenderu. Kao i izveštaj Državne revizorske institucije. Na kraju, ona je smenjena i protiv nje su odbornici podneli krivičnu prijavu Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal.

Kako se boriti protiv nasilja sudije Popesku? Da li je reč o razbojništvu kojim sudije otimaju od građana novac, nasiljem i lažnim tvrdnjama. Da li ih sačekati i raspaliti šmajserom, da ih sprečimo u razbojničkom delovanju.

Umesto nagrade novinarima za istraživačko novinarstvo, sudije lopovima i gangsterima dosuđuju i naknadu zbog ''povrede časti i ugleda''. Sudija ne komentariše nijedan dokaz priložen u spisima predmeta da li je tačan, ili nije. Nema potrebe, sudija zna da je tužilja nevina.

Tvrdo verujem da je gospođa Živanović zaboravila na ovaj tekst, jer je o njoj i njenom lopovluku saopšteno nekoliko puta i na RTS-u, kao i u svim medijima, takoreći.

Ali, potreba sudije Popesku da se sveti, da iz džepa onih koje mrzi otima novac, pokazuje da je Srbija dotakla samo dno.

Gospođa Dragica Popesku (ranije je nosila muževljevo prezime Živković) je kao sudija Četvrtog opštinskog suda u Beogradu bila teški alkoholičar. Padala je pod sto. Družila se sa jednom sudijom, koja je pila, ali dobro podnosila alkohol. Glavni urednik je jednom sedeo u njenom društvu sa advokatom. Popesku ga je spopadala u stanju teškog pijanstva da odu u toalet. Milovan je ljubazno odbio Dragicu, jer je bila mrtva pijana, a i slabio su se poznavali. Čudno, pijanice uglavnom ne pamte kafanske događaje, ali Dragica pamti.

U više sporova koje je raspuštenica Popesku sudila Milovanu Brkiću pred Okružnim sudom u Beogradu, on je tražio njeno izuzeće, što je tadašnji predsednik suda Siniša Važić i uvažavao. Sve presude koje je u Apelacionom sudu dobila sudija Popesku, mi smo izgubili. Obrazloženja su brutalna, nasilnička, lažna. Kao da gospođa Popesku priziva da je neko sačeka.Prilikom reizbora 2009. godine ona nije prošla, zbog loših rezultata rada i sklonosti ka kriminalu. A kada se vratila na posao, verna je sluga režima i onih za koje proceni da su moćni.

U presudi sudije Popesku pogrešno je označeno svojstvo Milovana Brkića, kao tuženog urednika javnog glasila. Navodimo primer presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž 3 72/17 (sudija izvestilac Vesna Stanković) kojim je potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu kojom je odbijen tužbeni zahtev više tužilaca iz JP Putevi Srbije, jer su pogrešno označili naziv lista (isti je označen i u presudi sudije Popesku), te je sud utvrdio da tuženi nije pasivno legitimisan. Istu takvu odluku donelo je i veće sudije Branke Dražić u predmetu Gž 3 334/16 po tužbi Aleksandra Milovančeva, direktora Luke Novi Sad, jer je njegov advokat pogrešno označio javno glasilo koje uređuje Milovan Brkić.

Svaka vaška obaška

Presude sudija Apelacionog suda u Beogradu predstavljaju akte razbojništva.

Tako je Apelacioni sud u Beogradu u predmetu Gž 3 128/17 doneo presudu kojom je preinačio presudu Višeg suda u Beogradu kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca Aleksandra Srejića iz Požarevca, zbog nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog Milovana Brkića. Naime, tužilac Srejić je preko advokata tužio pogrešno preduzeće i pogrešno označio tuženog Milovana Brkića, kao urednika pogrešnog javnog glasila. Viši sud je odbio tužbu, a Apelacioni sud je potvrdio presudu u odnosu na tuženo preduzeće i autora teksta, a ukinuo u odnosu na urednika Milovana Brkića. I u ponovljenom postupku advokat tužioca nije znao kako se zove list koji uređuje tuženi Brkić, pa je sudija odbio tužbeni zahtev.

Veće Apelacionog suda u Beogradu, u sastavu: Vesna Obradović, predsednik veća, Melanija Santovac, i Sanja Pejović, članovi veća, preinačilo je prvostepenu presudu i obavezalo tuženog Milovana Brkića iz Beograda, Savski trg broj 9, ulaz 9. sp. 2 da tužiocu Aleksandru Srejiću isplati na ime povrede časti i ugleda iznos od 100 hiljada dinara, plus 91.700 dinara na ime troškova spora. Odbijen je zahtev tužioca Srejića za još 50 hiljada dinara.

Sudija izvestila u ovom predmetu bila je sudija Melanija Santovac.

Dana 7. septembra 2016. godine, Apelacioni sud u Beogradu, u istom sastavu veća, u predmetu Gž 3 248/16 doneo je presudu kojom je odbio žalbu direktorke BLIC-a Jelene Drakulić Petrović, jer je pogrešno označila naziv medija koji uređuje Milovan Brkić. Sudija izvestilac je bila sudija Melanija Santovac!

''...Stoga su bez uticaja žalbeni navodi tužilje da je tužba podneta protiv Milovana Brkića, kao odgovornog urednika, a ne medija, s obzirom da odgovorni urednik može odgovarati samo u situaciji kada je bio glavni i odgovorni urednik lista u kome je ta informacija objavljena, a ne i lista čiji je on glavni urednik u kojem informacija nije objavljena''- navela je u obrazloženju ove presude sudija Santovac.

Svaka presuda Apelacionog suda u Beogradu je umotvorina sudija izvestioca. Jedna od članova veća potvrdila je novinaru Magazina Tabloid da sudom kruže spiskovi i usmene instrukcije zamenice predsednice Apelacionog suda u Beogradu Milice Popović Đuričković i predsednika suda Duška Milenkovića, kojim novinama, novinarima i urednicima ''treba pokazati zube i naučiti ih pameti da poštuju vlast''.

Redakcija Magazina Tabloid raspolaže sa 56 presuda Apelacionog suda u Beogradu koja svaka od njih isključuje drugu! Sve su pisane kao rezultat slobodne ocene sudija!

Istraživači Magazina Tabloid pisali su istraživačima Evropske komisije i OEBS-a. Dostavlli smo presude, neke i preveli, kao i mišljenje pravnih eksperata, koji su presude ocenili kao svesno nasilje sudija i suda. U pravi mah, oni su bili u neverici, ali kada su se uverili da sud zaista tako postupa i da su to njegove odluke, obavešteni smo da su sve one u izveštaju o stanju u srpskom pravosuđu.

Da pravda proističe iz kulture jednog naroda potvrđuje i sudija Apelacionog suda u Beogradu Milica Aksentijević. Ona je, kao sudija izvestilac, ukinula sedam osuđujućih presuda Višeg suda u Beogradu, donetih protiv našeg magazina, novinara i urednika, precizno navodeći razloge za ukidanje.

Nažalost, niko od novina nije istakao presude koje u sporovima protiv novinara donosi veće sudija - Ivan Negić, predsednik veća, Aleksandra Đorđević, član i Milenko Todorović sudija izvestilac, u kojima se citiraju stavovi Evropskog suda za ljudska prava i odredbe Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama.

Magazin Tabloid, njegovi novinari i urednici, dobijaju odluke ovog suda donete u istom danu, koj su potpuno suprotne! Često i ranijim odlukama istih sudija izvestilaca!

Nije ni čudno kada je predsednik Apelacionog suda u Beogradu sudija Duško Milenković a njegova zamenica Milica Popović Đuričković. Oni koji prežive ovaj pakao i užas i ako prežive presude Apelacionog suda u Beogradu, treba da imaju na umu da većinu sudija ovog suda moraju privesti pravdi.Makar i ličnoj pravdi.

Kako da se protiv pravnosnažnih presuda Apelacionog suda u Beogradu bore građani kojima je oteta imovina, kuće, stanovi, novac, deca?

Šanse su su skoro nikakve. Mogu podneti inicijativu Republičkom javnom tužilaštvu u Beogradu za podizanjem inicijative za vanredno preispitivanje presude. Ali...U Republičkom javnom tužilaštvu o tome odlučuje samo jedan zamenik. I to pravi čovek na pravom mestu. Zove se Danijela Slijepčević! Ona je supruga Dušana Slijepčevića, sudije Vrhovnog kasacionog suda! On je do skora bio sudija i predsednik Ustavnog suda Srbije.

Gospođa Danijela je ovejani kriminalac. U arhivskim fondovima Magazina Tabloid i srpske policije ima puno dokaza o njihovom kriminalu. U tekstu objavljenom u Magazinu Tabloid - "Javna tužilaštva kao javne kuće'' zapisano je:

''...Gospođa Danijela Slijepčević prvi je menadžer u ovom tužilaštvu. Njen suprug je predsednik Ustavnog suda Srbije. Bio je sudija Vrhovnog suda Srbije, i odlučivao je po podignutim zahtevima za zaštitu zakonitosti koje je potpisivala njegova supruga Danijela, kao večiti zamenik u Javnom tužilaštvu Srbije. I, naravno, zahtevi su bili usvajani, a bračni par Slijepčević nije ostao slep kod očiju. Dobijali su za ove kriminalne presude stanove, kuće, automobile. Kao takvi, veoma su se dopali bivšem predsedniku Srbije. Dragiša Slijepčević je u rodnom Sečnju, kod Zrenjanina, pogazio pešaka, ali je sve zataškano. Nije mu suđeno...''

Slepi za pravdu

Pre deset godina Danijela Slijepčević je podigla zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne presude kojom je kompanija Miroslava Miškovića morala da plati milionski iznos (u evrima) tužiocu. O podnetom zahtevu u Vrhovnom sudu Srbije odlučivalo je petočlano veće kojim je predsedavao sudija izvestilac - Dragiša Slijepčević. On je usvojio zahtev svoje supruge i ukinuo je presude. Po zakonu nije moguće da bračni drug odlučuje u predmetima u kojima se kao stranka pojavljuje drug bračni drug. To je krivično delo i u svakoj državi bi sudije otišle u zatvor. Međutim, Slijepčevići su od kompanije dobili velelepan troiposoban stan na Bežanijskoj kosi.

Kao predsednik Ustavnog suda Srbije Dragiša je pre dve godine usvojio ustavnu žalbu svog oca Branka. Naime, Viši sud u Zrenjaninu dosudio je Branku Slijepčeviću 10 miliona dinara za četiri godine koliko je proveo na Golom otoku. Apelacioni sud u Novom Sadu je taj iznos prepolovilo, pa se Branko žalio sudu svog sina, koji je ekspresno usvojio njegovu žalbu, pa je u ponovljenom postupku otac Branko dobio veću odštetu. Ostalim golootočanima sudovi dosuđuju po 100 hiljada dinara za deceniju provedenu u zatvoru.

I zar od Danijele Slijepčević očekivati da podigne zahtev za preispitivanje presude iako je očigledno da je nezakonita! Istina, ako je spor veće vrednosti od 40.000 evra, dozvoljena je revizija Vrhovnom kasacionom sudu, ali tu je već Dragiša i njegovo veće.

Kad tužilac laže

Više javno tužilaštvo u Beogradu predmet rušenja u Savamali prosledilo je Prvom osnovnom javnom tužilaštvu - „stvarno i mesno nadležnom", saopštila je 6. jul 2017. Viši javni tužilac Nataša Krivokapić.

Više javno tužilaštvo prosledilo je dokumentaciju o rušenju objekata u Savamali Prvom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu kao, kako su naveli, stvarno i mesno nadležnom. Više javno tužilaštvo saopštilo je da je nakon detaljne analize svih izveštaja i prikupljene dokumentacije koja mu je dostavljena od strane policije, vezano za predistražni postupak koji se vodio po zahtevima za prikupljanje potrebnih obaveštenja povodom rušenja objekata u Hercegovačkoj ulici, utvrdilo da se u konkretnom slučaju eventualno radi o krivičnim delima iz nadležnosti osnovnog tužilaštva. ''Spise predmeta smo ustupili na nadležnost i dalje postupanje Prvom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom, dodaje se u saopštenju''

Podsetimo, u noći između 24. i 25. aprila grupa osoba s fantomkama na glavama bagerima je porušila nekoliko objekata u Hercegovačkoj ulici. Ta maskirana grupa je maltretirala i prolaznike u tom kraju, oduzimala im mobilne telefone i vezivala. Građani su u toj noći pozivali policiju, ali ona nije reagovala i usmeravala ih na komunalnu policiju koja je govorila da to nije u njihovoj nadležnosti. Iz izveštaja tadašnjeg zaštitnika građana Saše Jankovića o kontroli rada policije te noći vidi se da je "iz vrha" policije službenicima naređeno da tako postupe, a načelnik Komunalne policije Nikola Ristić je u razgovoru s ombudsmanom tvrdio da građani nisu pozivali Komunalnu policiju, iako se pokazalo suprotno. Janković je utvrdio da su organi i službe grada Beograda načinili propuste u pogledu zakonitosti preduzetih mera posle rušenja u Hercegovačkoj ulici. Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić ubrzo nakon događaja u Savamali izjavio je da su noćno rušenje izveli "kompletni idioti", a kasnije rekao da iza rušenja stoji gradska vlast, ali sve vreme insistira na tome da su porušeni objekti bili nelegalni. Predmet o Savamali je u tužilaštvu i nakon više od godinu dana u predistražnoj fazi.

Više tužilaštvo je mesecima vuklo za nos građane, tvrdnjama da sprovodi predistražne radnje.

Međutim, Magazin Tabloid je u posedu potvrde Prvog osnovnog javnog tužilaštva od 20. jula 2017. godine, koju je potpisao tužilac Ljubivoje Đorđević, iz koje se vidi da je ovo tužilaštvo zaduženo predmetom još prošle godine, pod oznakom u upisniku KTR broj 2748/16. Predmet je zavedene u upisnik - KTR, što znači da je reč o radnjama koje prethode odbačaju krivične prijave!

Skoro godinu dana viši tužilac u Beogradu Nataša Krivokapić lažno obaveštava javnost o predmetu Savamala, kao što je to učinila i 6. jula ove godine.

Tužiteljka po meri svih režima

Istorija kriminalnih apetita Gordane Čolić, sadašnje zamenice tužioca u Višem javnom tužilaštvu u Pančevu, najbolje pokazuje sliku opšte drskosti, nesposobnosti, korupcije, političke prostitucije, nepotizma i bahatosti u "kućama pravde" širom Srbije. Dok je i sama bila na čelu Višeg javnog tužilaštva u Pančevu, doslovno je harala i radila šta god je htela. I sada, sa pozicije zamenika, ima odrešene ruke od strane Vučićevog režima da radi na "zaštiti poretka", tako da nijednom kriminalci ne padne ni dlaka sa glave.

Najbolji opis njene dosadašnje tužilačke karijere nalazi se u pritužbi koju je jedna od njenih žrtvi uputila Ministarstvu pravde: „...Gordana Čolić, ako se ima u vidu imovinsko stanje nje i njene porodice, nema razloga da strahuje od svetske ekonomske krize, pa ni eventualnog novog ledenog doba. Naime, Gordana Čolić (koja stanuje u Vranjskoj 16) je lično i na svoje ime vlasnik stana u Bulevaru kralja Aleksandra br. 278-280 od 75 kvadrata; rođaci Čolić Nikola i Čolić Miloš upisani su kao suvlasnici trosobnog stana u Ulici Desanke Maksimović broj 7; njena rođena sestra Dragana (udata za poznatog preduzimača Dragana Kopčalića) vlasnik je stana u Kursulinoj br. 38, a zajedno sa suprugom i čitavog kompleksa zgrada u Dorjanskoj ulici br. 11. Osim toga, postoji i veliki broj neuknjiženih nekretnina u vlasništvu tužioca Čolić, kao i drugi vidovi imovine."

Nadležne institucije nikada nisu proverile ove navode upoređivanjem tužilačke plate i vrednosti imovine.

Pažnju javnosti, Gordana Čolić privukla krajem 2005, kad je, kao šef Trećeg opštinskog tužilaštva u Beogradu, odbila da podnese zahtev za istragu protiv Vladana Batića, koji je tada bio pritvoren i osumnjičen da je zloupotrebio položaj ministra pravde i omogućio nezakonito puštanje na slobodu Nenada Jovanovića, zvanog Mali Bidža, iz požarevačkog zatvora.

Sa istim obrazloženjem odbacila je krivičnu prijavu Gradimira Nalića protiv Čedomira Jovanovića, procenivši da nije oklevetao nekoliko savetnika Vojislava Koštunice izjavama u kojima ih je optuživao za saučesništvo u ubistvu radnika nekadašnjeg Resora državne bezbednosti Momira Gavrilovića. Vođenjem istrage i prikupljanjem „dovoljno dobrih dokaza" za podizanje optužnice protiv Zorana Janjuševića, Gordana Čolić je dobila pohvale ministra Stojkovića, ali nije prošla instruktivne preglede Republičkog javnog tužilaštva. Treće tužilaštvo je ostvarilo najlošije rezultate rada, pa je okružni tužilac dva puta podnosio zahtev za suspenziju i razrešenje Gordane Čolić zbog „nesavesnog i nestručnog rada". Njen zet Dragan Kopčalić je tada bio i više nego uticajan u DS-u.

Onda se prevario, na izborima za predsednika DS-a podržao je Slobodana Vuksanovića i pao u nemilost Zorana Đinđića. Poražen, zvanično je napustio politiku. Na funkciju u stranci nije se vratio ni posle Đinđićevog ubistva. Nije ni morao, „žuto preduzeće" preuzeli su njegovi najbliži prijatelji Dragan Đilas, Boris Tadić, Žika Anđelković tadašnji direktor Parking servisa u Beogradu poznat po nadimku Pauk i kum Bojan Stanojević, bivši gradski menadžer. Majstorski su upleli politiku, biznis i pravosuđe. Kopčalić je ekspresno razvio svoju građevinsku firmu „Montera", vlast mu je ustupala najunosnije poslove i privatizaciju državnih preduzeća.

Međutim, u vreme skandalozne "reforme" pravosuđa, koju je u jesen 2009. godine DS sprovela preko ministarke Snežane Malović, Kopčalićeva svastika je već bila suviše kompromitovana da bi ostala na čelu nekog beogradskog tužilaštva.

Ipak, tadašnji predsednik republike, Boris Tadić, našao je za Gordanu Čolić, odlično rešenje: dao joj je funkciju višeg javnog tužioca u Pančevu!

Na sednici Skupštine Srbije, kad se odlučivalo o izboru sudija i tužilaca, Srpska radikalna stranka je osporila predlog da Gordana Čolić dobije položaj sa koga će bitno uticati na pravosuđe u Južnom Banatu. Kao glavni argument poslužila im je pritužba na njen rad, koju je biznismen Dejan Dragojlović uputio tadašnjem republičkom javnom tužiocu Slobodanu Radovanoviću i državnom sekretaru u Ministarstvu pravde Slobodanu Homenu.

U pritužbi, Dragojlović je detaljno opisao nezakonite radnje koje je Čolićka, kao šef Trećeg tužilaštva, preduzimala na njegovu štetu. Odgovornima za nezakonito postupanje, koje je rezultovalo velikom finansijskom štetom, Dragojlović je smatrao Gordanu Čolić i njenu zamenicu Ljubicu Veselinović, koja je postupala u predmetu.

U njegovoj pritužbi pisalo je i ovo: "...Koristeći svoje veoma dobre lične odnose sa Gordanom Čolić, koji datiraju još od vremena kada je dotična izabrana na funkciju, Rade Terzić upućuje svog rođaka Savu Terzića na razgovor kod nje, te se tada sklapaju razni poslovno-kriminalni dogovori. Gordana Čolić obezbeđuje Savi Terziću punu zaštitu, garantuje mu blanko imunitet od krivičnog gonjenja i garantuje da će po svaku cenu, pa i falsifikovanjem dokaza, krivično goniti Dragojlovića, sve u cilju otimanja privrednog društva 'Certus', na obostrano zadovoljstvo i korist nje i njenog pulena Save Terzića..."

Gordana Čolić je početkom 2010. godine imenovana za višeg javnog tužioca u Pančevu, a nije teško pogoditi da je za njom stigao i zet Dragan Kopčalić. U to vreme „Montera" je imala status „najveće građevinske operative" u Srbiji, s tendencijom da postane balkanski lider u tom resoru. Kopčalić je za sedam miliona evra kupio „Trudbenik gradnju", nadajući se da će s njom, uz „Montfiniš", ostvarivati godišnji prihod veći od 100 miliona evra. „Montera" je za projekat „Univerzijade" gradila 45.000 kvadrata, a 70.000 kvadrata na objektu MPC na Ušću. Samo u Beogradu, 2010. gradila je oko 250.000 kvadrata. U Crnoj Gori, na projektu „Zavala", gradila je oko 120.000 kvadrata. Uz sve to, Kopčalić je planirao da poslovanje proširi na Rumuniju i Ukrajinu.

U osvajanje Balkana i ostatka sveta krenuo je preko Pančeva. U Pančevu mu je, ipak, išlo dobro, ali ne koliko njegovoj svastici Gordani Čolić.

Iako bi moglo da se pomisli da premeštanje iz Beograd u Pančevo predstavlja degradaciju, njen slučaj pokazuje suprotno. U paketu sa Anom Borović, koja je postavljena na funkciju osnovnog javnog tužioca u Pančevu, Gordana Čolić je dobila beneficije kakve malo ko ima. Svaka je dobila svoju limuzinu i vozača za prevoz od Beograda do radnog mesta.

Ne zna se ko je odobrio da se za potrebe tužiteljki kupe automobili, izdvoje plate za šofere, gorivo i amortizaciju, ali može da se okvirno izračuna da je iz državnog budžeta isplaćeno oko 35 miliona dinara. Uz sve to, njihove plate nisu ispod 160.000 dinara mesečno, što je mnogo više od onoga što primaju mnoge pančevačke sudije koje na posao putuju autobusom ili vlastitim vozilima iz Kovina, Kovačice, Vršca ili njihove beogradske kolege koje u sudove i tužilaštva dolaze iz Batajnice, Borče, Žarkova... Kad se uračunaju dnevnice, dodaci za dežurstva i naporna savetovanja u turističkim centrima poput Palića, Tare i Vrnjačke Banje, jasno je da Gordana Čolić i Ana Borović uživaju izuzetne privilegije, sasvim suprotne u odnosu na rezultate njihovog rada.

Za pet i po godina njihovog rukovođenja Višim javnim tužilaštvom i Osnovnim javnim tužilaštvom u Pančevu naneta je ogromna materijalna šteta budžetu. U tom periodu njih dve su izgubile 535 postupaka pred sudovima u Pančevu i Vršcu. Pred Osnovnim sudom u Pančevu doneto je ukupno 239 presuda kojima se optuženi oslobađaju od optužbe i 39 presuda kojima se optužba odbija zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Pred Osnovnim sudom u Vršcu doneto je 199 oslobađajućih presuda, a 25 tužbi je odbijeno zbog zastarelosti. Zbog toga je na teret budžetskih sredstava Viši sud u Pančevu, na ime troškova postupka, isplatio iznos od 57.642.254 dinara, a Osnovni sud u Vršcu na ime istih troškova isplatio je 31.696.857 dinara. Dakle, stručnost Čolićke i Borovićke koštala je poreske obveznike ukupno 89.339.111 dinara. Ali, i to je samo deo štete koju su nanele, pošto u ovoj računici nisu obrađeni najskuplji izdaci - odšteta isplaćena osumnjičenima zbog neosnovanog pritvora, za koju je nadležno Ministarstvo pravde. Za te pare moglo je da bude izgrađeno nekoliko obdaništa, narodnih kuhinja ili da, na primer, 12762 prosvetna radnika dobiju pomoć od po 7.000 dinara.

Gordana Čolić ne nanosi samo štetu, već ume i da nekome donese veliku dobit. Kako to radi ilustruje slučaj Mirjane Puzić, direktorke pančevačke „Apoteke", protiv koje je Državna revizorska institucija u februaru 2013. godine podnela zahtev za pokretanje prekršajnog postupka.

Na osnovu tog zahteva budžetska inspekcija je utvrdila da je direktorka, u saradnji s nekoliko lica, nezakonito trošila sredstva Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. U krivičnoj prijavi navodi se da je naneta šteta od 1,3 milijarde dinara. Kad je predmet stigao u nadležnost Višeg javnog tužilaštva, Gordana Čolić je dala naredbu za pokretanje krivične istrage, ali obuhvatila je samo 20 odsto spornih dela, koja su utvrdili revizor i budžetski inspektor.

Kad je bila suspendovana zbog nestručnog rada, Gordana Čolić je objašnjavala da ima loše saradnike. To joj treba verovati. I nju i njene saradnike postavio je vladajući režim, i to prema istom kriterijumu: da ne poznaju svoj posao, da su drski i nesposobni, ali pseći odani i poslušni.

Da nije imala podršku bivšeg predsednika Tadića, Gordana Čolić ne bi upravljala tužilaštvom, nego bi bila predmet njegovog rada. Da nije sadašnjeg Vođe, Aleksandra Vučića, ne bi više ni postojala u tužilačkoj profesiji. Ali, takve kao što je Gordana Čolić, svaki korumpirani režim čuva za potrebe prljavih poslova.

Sudija u deminutivu

Mnogo građana piše žalbe, pritužbe, nadaju se da će ih viša instanca pogledati, da će doći do svoje pravde. Zar u zemlji Srbiji kojom vlada banda Aleksandra Vučića, u kojoj je ministarka pravde Nela Kuburović, (34), neudata, koja nije napisala nijednu presudu, tužbu, ili žalbu.

Samo u prošloj godini srpske sudije su kaznile građane sa 300 miliona dinara zbog ''uvrede suda u podnescima ili na raspravi''. Glavni urednik ovih novina kažnjen je ukupno sa milion dinara.

Građanin Dragan Marić, sa privremenom adresom u Beogradu, u Kumodražu, u Prihvatilištu za nezbrinuta lica, podneo je žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu kojom je sudija Irena R. Garčević odbila njegov tužbeni zahtev protiv Republike Srbije - Kancelarije za ljudska i manjinska prava. Zamislite, čovek se drznuo da tuži Republiku Srbiju,a Srbija - to je Aleksandar Vučić. Ali Marić tuži, Irena odbacuje.

E, sada će Dragan Marić, bez stalnih prihoda, ponovio da ide u Padinsku Skelu. Provešće 20 dana, jer ga je sudija Irena R. Garčević kaznila zbog uvrede iznetoj u žalbi, jer je umesto reči sudija napisao sudijica.

Sudija Irena R. je visoka, ide hodnikom kao Kraljica od Sabe, drži do sebe, i sad neki Marić da piše "sudijica".

''...Korišćenjem deminutiva (umanjenice, imenice koja ima umanjeno značenje), prilikom označavanja sudije koja je donela presudu na koju tužilac izjavljuje, predstavlja vređanje suda koje je nedopušteno i zbog čega je tužilac koji je uvredio sud, vređanjem postupajućeg sudije u skladu sa članom 186 stav 1 ZPP-a kažnjen novčanom kaznom u iznosu od 20.000 dinara...'' -navodi se u rešenju sudije Irene R. Ako kaznu nesrećni Marić ne plati, ide u Padinsku Skelu punih 20 dana. A on već zna kako je u ovom kazamatu. Bio je tamo.

Ali, vratimo se sudiji Ireni R. čiji ugled i veličini (bogami, visoka je, imperijalnog držanja i koraka...) hteo da umanji. A Irena zna pravo, ume da ga primeni kada je zaštita ugleda države i važnih ljudi u pitanju. A šta bi bilo da je Marić pomenuo sudiji majku, oca, sve po spisku, kao što to sudijama - kurveštijama pominju druge stranke?

Marić u žalbi sumnja da sudija Irena R. uopšte zna šta je značenje reči deminutiv, nit joj je poznata činjenica o davno prihvaćenom uvođenju u Pravopis srpskog jezika imenica o zanimanjima za Ženski rod. Pa navodi: atletičar, atletičarka, lekar-lekarka, tužilac-tužiteljica, novinar-novinarka, voditelj-voditeljka. Na Google pretraživaču, navodi Marić, ima 628 primera javnog korišćenja reči "sudijica"! Auu, ako to Irena G. čuje, pa počne da kažnjava!

Ipak, velimo, izdržaće Marić tih 20 dana zatvora, mogla je Irena da bude i žešća, ume ona to kada su stranke nemoćni ljudi.

Dragan Marić je bio uspešan biznismen iz Valjeva sve dok ga nisu opljačkali, uterali u sudske postupke koje je sve izgubio. (Baš čudno, kod ovakvih časnih sudija). Tražio je g. Marić pravdu, ali ni svećom da je nađe u Srbiji.

Agencija Tanjug je 21. maja 2009. godine javila da je Marić uhapšen i razoružan tog dana u 16.56 sati. Isto saopštenje na sajtu MUP-a Srbije, ali je potom uklonjeno.

Naime, tog dana se gospodin Marić pojavio u zgradi Predsedništva oko 11,30 sati. Tražio je prijem kod predsednika (Auu, pa zar Boris prima građane!). Ostavio je kopiju ručne bombe uredno kod portira. Onda su pristali da sa njim razgovaraju Slobodan Homen, tadašnji državnu sekretar u Ministarstvu pravde i Miodrag Rakić šef kabineta pomenutog Borisa Tadića.Razgovori su trajali do 19,0 sati, a pridružio im se i predsednik Tadić. Sa Marićem su svi popili kafu, štošta su mu i obećali, da će pomoći. U 19,30 Marić odlazi u Policijsku upravu Beograda da napiše formalnu izjavu, kao što su se i dogovorili. Međutim, nakon davanja izjave, jedan od inspektora, Zoran Kesar, oko ponoći, uručuje rešenje Draganu Mariću o zadržavanju u pritvoru.

Uveče se oglašava i Boris Tadić koji hvali odvažnost policije i "Kobri", koje ga obezbeđuju, u razoružanju Marića!

Novine na sva usta pišu protiv Marića, koji je potom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 14796/10 na suđenju koje je bilo zatvoreno za javnost osuđen na 25 meseci zatvora, od kojih je 13 meseci proveo u Okružnom zatvoru a preostali deo u Padinskoj Skeli, u strogoj izolaciji. Danas Dragan Marić tuži Republiku Srbiju. U tužbi Višem sudu u Beogradu, kojom traži 500 miliona dinara zbog kidnapovanja i otmice i lažnog suđenja. Naime, koristeći se Zakonom od dostupnosti informacija od javnog značaja, Dragan Marić dobija crno na belo da tog dana nije uhapšen, niti je imao kod sebe oružje.

MUP Srbije pismeno potvrđuje Draganu Mariću 21. februara ove godine, potvrdom koju potpisuje načelnik Odeljenja služe za informacije od javnog značaja Jasmina Vasiljević da ''...Ministarstvo unutrašnjih poslova ne raspolaže traženim informacijama o imenima lica koja su spornog dana Vas lišila slobode, obzirom da pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova nisu neposredno učestvovala u Vašem razoružavanju i lišenju slobode...''.

Iste potvrde dobija i od Kabineta direktora BIA, kojom se tvrdi da pripadnici Agencije nisu učestvovali u njegovom razoružavanju i lišenju slobode 21. maja 2009. godine u Predsedništvu Srbije. I Vojnobezbednosna agencija, prema potvrdi koju potpisuje major Željko Cekanović, potvrđuje da njeni pripadnici nisu učestvovali u njegovom razoružavanju i lišenju slobode u zgradi Predsedništva Srbije. To potvrđuje i General-štab Vojske Srbije - Združena operativna komanda, da pripadnici Vojske Srbije nisu učestvovali u njegovom razoružavanju i lišenju slobode!

Dakle, niko nije razoružao i uhapsio gospodina Marića, a on je odrobijao 25 meseci pod optužbom da je posedovao oružje i da je ugrozio bezbednost predsednika Tadića!

Da li je zaista gospodin Marić otet i lažno optužen? Prema pismenim dokazima onih koji su ovlašćeni da razoružavaju, lišavaju slobode i brinu o bezbednosti predsednika Srbije, tog dana niko od ovlašćenih lica sa Marićem nije bio u kontaktu. Tako potvrde govore. A potvrde ne smeju biti lažne. Mada je ovo lažna država.

A 1. Napredni upravnik

Dosadašnji v.d. upravnika VPD u Kruševcu, Ivan Mijailović, od svoje stranke je postavljen za novog upravnika jedinog vaspitno-popravnog doma za maloletna lica u Srbiji, iako za ovu funkciju ne poseduje ni jednu kvalifikaciju, osim partijske knjižice. Pošto se već dokazao kao dobar organizator batinaških ekipa naprednjaka, koje pred svake izbore ubeđuju narod za koga da glasa, Mijailović je kao dodatnu nagradu stekao pravo i da reketira lokalne male privrednike.

Igor Milanović

Od kako su naprednjaci na vlasti, u Srbiji mladi sve više kao zanimanje biraju da budu šoferi, jer ta struka, očigledno, najbolje prolazi u ovoj zemlji. Nije bitna školska sprema, znanje i iskustvo, važno je ko je koga vozio.

Najnoviji primer ovog uspeha „preko volana" jeste Ivan Mijailović, doskorašnji vršilac dužnosti, a od skora regularni upravnik Vaspitno-popravnog doma u Kruševcu, poznatijeg kao „Sivi dom".

Mijailović je nekada bio radikal i inspektor Odeljenja kriminalističke policije u Policijskoj upravi u Kruševcu, dok nije otkriveno da za novac odaje službene tajne. Umesto da bude procesuiran i osuđen na zatvorsku kaznu, Ivan se izvukao sa sporazumnim raskidom radnog odnosa. U to vreme se po Kruševcu pričalo kako je blizak prijatelj Saše Vukadinovića, tadašnjeg direktora Bezbednosno informativne agencije, kome načelnik Policijske uprave Kruševac Miljan Petrović nije hteo da se zamera.

Pošto je izleteo na ulicu, Ivan pokušava da preživi prodajući papirnu galanteriju koju proizvodi u garaži svoje porodične kuće u kruševačkom selu Dedinje, u ulici Mihajla Pupina (ranije Mihajla Živića) broj 14. Na istoj adresi je i on prijavljen.

Nije u pitanju nikakvo preduzeće, već skromna samostalna zanatska trgovinska radnja „Okulus" prijavljena na Ivanovu majku Milomirku Mijailović (rođenu 1950. godine), koja je registrovana pretežno za delatnost proizvodnje kancelarijskih predmeta od papira.

Finansijski je zlosrećnom Ivanu svanulo kada su naprednjaci došli na vlast u Republici i u Kruševcu, jer je on od samog osnivanja ove stranke bio njen član. Još pre izborne pobede stranački drugovi su ga udomili kao vozača pojedinih funkcionera iz Kruševca, a to na kratko nastavlja da radi i posle juna 2012. kada je bio šofer novoizabranog gradonačelnika Bratislava Gašića.

Šoferski posao je, međutim, ambicioznom Ivanu Mijailoviću bio ispod časti, pa on od stranke traži nešto drugo, bolje. Nije se oslanjao samo na to da mu je veza Gašić, koga je vozikao, već je isticao kako je organizovao stranačke jurišne odrede koji su odlično odradili posao „ubeđivanja" naroda da na izborima 2012. glasa za Srpsku naprednu stranku. Da bi pojačao ove paravojne formacije, Mijailović traži da mu se na upravu dodeli VPD „Sivi dom", kao svojevrsni regrutni centar.

Odmah pošto je oktobra 2012. postavljen za direktora Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, Milan Stevović na funkciju upravnika VP Doma dovodi Mijailovića, ali kao vršioca dužnosti. Za više u tom trenutku Ivan nije imao kvalifikacija.

Nakon četiri godine, krajem aprila 2017. Uprava raspisuje konkurs za izbor novog upravnik Doma. Sve je urađeno po oprobanoj naprednjačkoj metodi, brzopoteznih akcija: konkurs je raspisan 19. aprila, ali je objavljen tek 24. aprila, a završen je 28. aprila. Organizatori su verovali da će ovako kratak rok predviđen za prikupljanje i predaju dokumentacije onemogućiti druge kandidate.

Pošto nije lepo da kandidat za upravnika jednog zatvora u svojoj biografiji navede kako je više godina bio akviziter toalet papira i sličnih proizvoda, Mijailović je priložio potvrdu advokatske kancelarije Milana M. Petrovića iz Niša kako je kod njega bio dugogodišnji volonter. Jedini problem, koji u brzini polupismeni organizatori ovog cirkusa nisu predvideli, jeste činjenica da Ivan Mijailović nije završio pravni fakultet, pa se ne zna po kom osnovu je on sarađivao sa jednom advokatskom kancelarijom. Možda je, u slobodno vreme, bio šofer i advokata Petrovića?!?

Pomenuti advokat je, inače, jedan od najredovnijih branilaca naprednjaka iz Nišavskog i Rasinskog okruga i izuzetno blizak i sa Gašićem.

Čim je shvatio da je njegova politička opcija čvrsto zasela na vlasti, Mijailović je krenuo da reketira lokalne privrednike. Svim mesarima, prodavcima voća i povrća i fast-fud restoranima je naređeno da papir za uvijanje mesa, papirne kese i trake za fiskalne kase moraju da kupuju od SZTR „Okulus" Milomirke Mijailović. Ko to ne čini rizikuje da mu inspekcija pronađe neku grešku i zatvori radnju.

Kada su jednom prodavcu mesa ovo predočili uz pretnju da će, ako ne bude papir kupovao gde mu je rečeno i po ceni koja mu je razrezana, inspekcija da mu zatvori prodavnicu, jer će „naći bubašvabu u ruskoj salati", on je odgovorio kako ne prodaje nikakvu salatu. „Ništa ti ne brini, donećemo ti i rusku salatu", odgovorili su mu, posle čega je nesrećni čovek pristao da sarađuje.

Ivan Mijailović je u međuvremenu proglašen pobednikom konkursa za izbor novog upravnika VPD „Sivi dom".

A 2. Brat Maje žabe je zaštićeni prevarant

„Skuplja dara nego mera" ima običaj da kaže naš narod, ali u ovom slučaju nisu sudski troškovi „pojeli" vrednost spora, već je novac protivpravno prisvojio advokat jedne od stranaka i to nakon što mu je oduzeto punomoćje. Pomenuti advokat je Dragan Gojković, brat predsednice Narodne skupštine Srbije, zbog čega je iznad zakona ove zemlje. Svojim lopovlukom on je bivšem klijentu i drugim osobama naneo štetu od najmanje 10 miliona dinara, a ujedno je nekoliko porodica doveo do prosjačkog štapa.

A. N.

Predsednica Narodne skupštine Srbije je pravnica, bila je i advokat, kao i njen otac, poznat po nadimku Mita šteta, a brat i bratanac su joj takođe advokati u Novom Sadu. Svi su bahati i nepošteni, najviše zahvaljujući dugogodišnjoj uspešnoj političkoj karijeri Maje, koja je bila prvo visoki funkcioner u SRS-u i gradonačelnik Novog Sada, a sada je verni potrčko Aleksandra Vučića i na čelu je Narodne skupštine. Zahvaljujući takvoj poziciji njen brat Dragan Gojković i bratanac Srđan Gojković mogu da rade šta hoće. A to i čine, za sada nekažnjeno.

Simo K. (puno ime poznato redakciji) iz Bačke Palanke na osnovu većeg broja ugovora imao je visoka potraživanja prema Dušanu Pilipoviću koji je u to vreme, preko svog preduzeća u zakupu držao sportsko-rekreacione objekte u Bačkoj Palanci koje je osigurao kod Akcionarskog društva za neživotno osiguranje „AS Osiguranje" a.d.o. iz Beograda.

U dva navrata su posle zaključenja ugovora kod Pilipovića izbili požari, jedan 6. maja 2011, a drugi 23. juna 2011. godine i njegova kompletna imovina je uništena. Ukupna šteta, zajedno sa u međuvremenu nastalim zateznim kamatama procenjena je na 30 miliona dinara. Pošto osiguravajući zavod nije hteo da plati odštetu, došlo je do sudskog spora pred Višim sudom u Novom Sadu (P 200/2011) u kome je Pilipović pobedio.

Dok je čekao ishod sudskog spora i isplatu odštete Pilipović je ostao bez ikakvih sredstava, tako da Simi ne samo što nije mogao da plati dugovanja, već nije imao ni para da nastavi vođenje spora sa osiguravajućim društvom. Da bi rešio ovaj problem, Simo K. je odlučio da finansijski pomogne svog dužnika, ali je tražio da se istovremeno sudski obezbedi njegovo potraživanje. Njih dvojica zbog toga zajedničkim podneskom obaveštavaju Osnovni sud u Bačkoj Palanci, pred kim se pod brojem P 86/2016 vodio spor radi naplate duga koji je Pilipović imao prema Simi, da su postigli vansudsko poravnanje i opisali koje i o kojim sumama se radi.

Pošto je u međuvremenu i Simo K. ostao bez para, a advokatski i sudski troškovi su stalno rasli, on se za pozajmicu obratio svojoj poznanici Snežani Z. (puno ime poznato redakciji) sa kojom je u martu mesecu ove godine sklopljen sporazum o cesiji kojim bi novac koji Pilipović potražuje od osiguranja, a duguje Simi bio prebačen na ime Siminog duga Snežani.

Pilipovićev advokat u to vreme je bio Dragan Gojković, brat Maje Gojković. Pre potpisivanja sporazuma o cesiji sa njim je razgovor obavio Simo obaveštavajući ga da će, pošto on finansira celokupan spor, drugi jedan advokat preuzeti zastupanje Pilipovića, na šta je Gojković rekao da su njegova potraživanja na ime dotadašnjeg advokatskog honorara 5.000 evra i dobio garanciju da će mu to biti isplaćeno uz određenu "čast". Posle toga Pilipović i formalno otkazuje punomoć Gojkoviću i angažuje novog advokata.

Bez obzira na to, Gojković nastavlja da postupa u pomenutom predmetu i stupa u kontakt sa nekim iz „Sava osiguranja" (pravnog sledbenika „AS osiguranja") i tako, uz obećanje plaćanja mita, obezbeđuje da se potraživanje Pilipovića isplati na račun njegovog sina Srđana, pošto je u tom trenutku njegov račun bio pod blokadom.

Od ukupno isplaćenih 15 miliona dinara deset miliona je advokat Dragan Gojković zadržao za sebe, a samo pet miliona isplatio Pilipoviću, obavezavši ga istovremeno da tu sumu podeli sa osobom iz osiguravajućeg zavoda koja je omogućila isplatu. Za Simu nije ostao ni dinar.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane