Natrag

Nemačka

Da li sankcijama Rusiji Ujka Sem zavrće uši i Nemačkoj

Hoće li se Berlin odupreti?

Najave iz Vašingtona ne samo da će pooštriti sopstvene sankcije uvedene Rusiji, već i da će od svojih zapadno-evropskih saveznika tražiti da učine isto, nemačku kancelarku Angelu Merkel ne samo da su zatekle na godišnjem odmoru, već i potpuno nespremnu. Do sada je Nemačka Rusiji uvodila isključivo one ekonomske sankcije koje njoj samoj ni na koji način neće škoditi, a koje neće mnogo pogađati ni nemačku privredu. Novi zahtevi iz SAD dolaze po Merkelovu u najgorem mogućem trenutku: sprema se za izbore u septembru, jednim okom motri na finansijski posrnulu najveću nemačku banku, „Folksbank", dok drugim posmatra krah nemačke auto-industrije kojoj prete ne samo drakonske kazne u celoj EU, ali i u svetu, već i zahtevi za odštetu u visini od nekoliko desetina milijardi evra, smatra dopisnik Magazina Tabloid Fridrih Emke

Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

Kada je početkom 90-ih prošlog veka pala „gvozdena zavesa", najveći profiter je bila Nemačka. Ne samo zbog toga što je mogla ponovo da se ujedini, već i što je od svih zapadnih, visoko razvijenih zemalja bila najspremnija za ekonomsku ekspanziju na istok.

U prvih pet godina posle ujedinjenja dve nemačke države u nekadašnji DDR su nemačka vlada i privreda investirali neverovatnih 100 milijardi tadašnjih maraka. Novac je dobijen od prihoda ostvarenih u trgovini sa nekadašnjim državama Varšavskog pakta, na prvom mestu sa Rusijom.

Više od jedne decenije posle ponovnog ujedinjenja nemačkih država razvijani su ekonomski odnosi sa istokom Evrope. Za samo nekoliko godina izgrađena je najmodernija putna i železnička mreža koja povezuje Poljsku, Češku, Slovačku i ostale istočno-evropske zemlje sa Nemačkom. U te projekte investirani novac brzo se vratio kroz intenzivnu trgovinsku razmenu u kojoj je Nemačka prodavala svoju skupu tehnologiju, a zauzvrat za male pare kupovala sirovine i polugotove proizvode.

Konačno, daleko najvažniji zajednički projekat Rusije i Nemačke je „Severni tok" koji je od Nemačke napravio evropski centar za trgovinu gasom. Ovaj gasovod je u međuvremenu dupliran, a paralelno sa cevima za gas postavljene su i cevi za naftu.

Pošto zbog svog geografskog položaja Nemačka može povoljno da kupuje i naftu i gas iz Severnog mora, to joj gas i nafta iz Rusije, uglavnom, služe za reeksport, čime dodatno osnažuje svoj položaj najjače ekonomske sile u Evropi. Dosadašnjim sankcijama koje je EU uvela Rusiji, ova dva pomenuta energenta su bila zaobiđena.

Sada, u najgorem moguće zamislivom trenutku po nemačku ekonomiju, stižu zahtevi iz Vašingtona da se sankcije Rusiji zaoštre i da one obuhvate i naftu i gas.

Američki interes u ovom naumu je svima jasan. Amerika je u međuvremenu ponovo postala najveći svetski proizvođač nafte i gasa, ali njih uglavnom dobija iz škriljaca, što ih po ceni čini nekonkurentnim na svetskom tržištu. Donald Tramp je još u predizbornoj kampanji najavio kako će država finansirati izgradnju desetine terminala za gas i naftu iz Sjedinjenih Država, kako bi se njihov izvoz pospešio. Pitanje je, samo, kome ih prodati u vremenima kada „Severni tok" radi punim kapacitetom, a planira se izgradnja „Južnog toka" u međuvremenu preimenovanog u „Turski tok".

Lideri obe stranke na vlasti u Nemačkoj, Angela Merkel ispred CDU/CSU-a i Zigmar Gabrijel ispred SPD-a, upozorili su da bi nove sankcije Rusiji najviše pogodile upravo nemačku privredu i da će preispitati potrebu za njihovim uvođenjem. Prevedeno sa diplomatskog jezika to znači da se ni Nemačka, ali ni Evropska Unija (koja je pod njenom kontrolom) njima neće priključiti. Bar ne u onolikoj meri koju od njih zahteva Vašington.

Iako je trenutno nemačka privreda daleko najvitalnija i najsnažnija u Evropi, postoje jasni znaci koji upozoravaju da bi situacija veoma brzo mogla da se promeni.

Prvo je „Dojče Bank" u Sjedinjenim Američkim Državama došla pod udar zakona o sprečavanju pranja novca, zbog čega je morala ne samo da plati milijarde dolara visoku kaznu, već je i kod investitora izašla na loš glas, tako da već godinama posluje sa gubitkom i pitanje je kada će ponovo zabeležiti profit. Ova banka je najveća nemačka finansijska institucija i ona sa sobom u propast vuče i mnoge druge kompanije, tako da se nemačko finansijsko tržište već izvesno vreme koleba kada su u pitanju investicije u akcije banaka iz Nemačke. U međuvremenu je došao novi, još pogubniji finansijski udar na najosetljiviji i najvažniji segment nemačke privrede - automobilsku industriju.

Prvo je Folksvagen u SAD uhvaćen kako je manipulisao softver na uređajima koji mere visinu štetnih izduvnih gasova u dizel vozilima, kako bi vrednosti prikazao nižim od stvarnih. Zatim se utvrdilo da VW to nije radio samo u Americi, već i u Evropi. Snažnom političkom i diplomatskom kampanjom Berlin je uspeo da spreči izricanje drakonskih kazni svojoj najvećoj automobilskoj kompaniji koje su bile najavljivane iz Brisela.

Taman se situacija oko automobila iz Nemačke smirila, a onda je upravo ovih dana pukla atomska bomba u vestima - najveći nemački proizvođači vozila su osumnjičeni kako su se međusobno dogovarali oko cena svojih proizvoda.

Ako bi se ove sumnje pokazale kao tačne, nemački auto-proizvođači bi bili suočeni ne samo sa plaćanjem kazni u visini od nekoliko milijatdi evra, već bi još toliko kao odštetu platili prevarenim kupcima koji su plaćali više nego što je trebalo.

Izuzetno uticajni nemački Savez udruženja potrošača već je najavio da će, u slučaju da se utvrdi nedozvoljeno monopolističko ponašanje auto-proizvođača, zahtevati od Bundestaga zakonsku izmenu kojom bi se omogućilo da prevareni kupci u skraćenom sudskom postupku mogu da ostvare pravo na naknadu štete.

Nemačka auto-industrija je, kako to Amerikanci kažu, „prevelika da bi propala", odnosno ona igra tako važnu ulogu u nemačkoj privredi da će država morati da joj pomogne da prođe kroz sve najavljene gubitke. Pitanje je jedino sa koliko para objektivno u ovom trenutku raspolaže nemačka vlada, posebno ako se uzme u obzir da je ona najveći garant Grčkoj kod stranih kreditora i da finansijski pomaže i druge ekonomski posrnule članice EU.

Štedljivi ministar finansija Volfgang Šojble, jedan od velikana CDU-a, i do sada je škrgutao zubima svaki put kada je kancelarka Angela Merkel iz političkih razloga nekome odobravala subvencije ili beskamatni kredit ili sličan vid pomoći. U slučaju auto-industrije, ali i eventualno „Dojče banke" ni on, međutim, neće moći da se odupre, jer bi njihov pad sa sobom u propast povukao i dobar deo nemačke privrede, ako ne i nju celu. Prva šteta već je naneta. Frank Švope, analitičar nemačke banke „NordLB", izračunao je da su tri glavna aktera skandala, a koji se kotiraju na berzi, tačnije VW, BMW i „Deimler" u samo dva dana kroz pad vrednosti akcija izgubili 10 milijardi evra. A kriza je tek počela.

Predsedavajući odbora Bundestaga za saobraćaj Martin Burkert već je izjavio bojazan kako i sama sumnja da su se proizvođači automobila međusobno dogovarali o cenama može da nanese štetu brendu „made in Germany" koji je do sada, više od jednog veka, bio garant za dobar kvalitet i korektno poslovanje. Interesantno je spomenuti kako su obavezu stavljanja oznake o zemlji porekla uveli krajem 19. veka Britanci da bi kupcima skrenuli pažnju na proizvode iz tek ujedinjene Nemačke koji su po izgledu podsećali na britanske, ali su po kvalitetu bili daleko iza njih. „Made in Germany" je pre 150 godina imalo isto značenje kao i „made in China" danas.

Kada se sve pomenuto uzme u obzir, jasno je zbog čega Merkelova uopšte nije srećna što Amerika želi da zaoštri privredni rat sa Rusijom. U suštini, slažu se svi analitičari iz Nemačke, kako oni u medijima, tako isto i oni u strankama u Bundestagu, nove sankcije Rusiji su udar na Nemačku privredu. Moguće da iza njih ne stoji želja Vašingtona da se obračuna sa Kremljom, već da Nemačku vrati na mesto trećerazredne regionalne sile time što će joj nametnuti sa kim i kako mora da posluje.

Sukob sa Rusijom, moglo bi da se otkrije za neki mesec ili godinu, u stvarnosti je pokušaj disciplinovanja Nemačke koja je posle pobede Donalda Trampa na izborima otvoreno svima dala do znanja kako će krenuti sopstvenim putem, zajedno sa ostalim zemljama Evropske Unije.

A 1. Napad na ''narodno vozilo''

Prvi skandal u nizu izazvao je „Volkswagen" u Sjedinjenim Američkim Državama i on se do danas samo dalje širio obuhvatajući i druge proizvođače automobila, ali i druge vrste nekorektnog poslovanja.

„Volkswagen AG" je zajedno sa japanskom „Toyotom" i američkim „General Motorsom" jedan od najvećih svetskih proizvođača automobila. Osim vozila koja nose oznaku VW (za „Volkswagen") ovoj poslovnoj grupaciji pripadaju i „Audi", „Porsche", „Škoda", SEAT, „Bentley", „Lamborghini", „Bugatti", MAN, „Scania" i proizvođač motorcikala „Ducati". U 2016. godini je ovaj gigant u celom svetu zapošljavao 626.715 radnika i ostvario poslovni prihod od 217,3 milijarde evra.

Početak poslovanja bio je kada je Ferdinand Porše 1937. osmislio automobil koji bi bio dostupan svim nemačkim građanima. Ubrzo je nacistički režim shvatio koliki marketinški potencijal leži u toj ideji i omogućio je otvaranje prvog pogona u Volfsburgu, gradu u kome je i danas sedište kompanije.

Samo ime „Volkswagen" na nemačkom znači „narodno vozilo". Ideju za ovakvo vozilo dao je Adolf Hitler 1934. godine kada je predložio izradu modela koji bi mogao da se koristi na autoputevima (čija je izgradnja u Nemačkoj upravo počinjala) sa stalnom brzinom od 100 kilometara na sat, imao četiri sedišta, koji bi trošio malo goriva i koštao manje od 1.000 tadašnjih rajhs-maraka.

Najpoznatiji model „Volkswagena", popularna „Buba", u proizvodnju je ušla posle rata 1945. godine, kada se Volfsburg nalazio u britanskoj okupacionoj zoni. Deset godina kasnije proslavljen je silazak sa trake milionitog vozila.

„Audi", koji danas posluje u okviru „Volkswagen AG", pripadao je nekada „Deimler Benz"-u iz Štutgarta koji ga je zbog pogrešne razvojne procene 1960. pod imenom „Auto Union GmbH" prodao kompaniji iz Volfsburga. „Auto Union" je u celom svetu postao poznat ne samo po kasnijem modelu „Audija", već prvenstveno po NSU-u, popularno nazivanom „Princ", prvom automobilu „Volkswagen"-a" koji je imao motor napred i vodeno hlađenje. „Auto Union" je šezdesetih godina spasao VW AG od sigurne poslovne propasti.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane