Natrag

Kontranapad

"Džaba vam novci, moji sinovci": Vučićev gubitnički duh i u sportskim klubovima

Crno bela raskršća

Šta je to što je ulivalo optimizam igračima i rukovodstvu Partizana uoči revanša sa Olimpijakosom , nije objašnjavano. Govorili su o snovima, verovanju u sebe, dobroj atmosferi među igračima, čudima u sportu, a nikako nismo dobili argumente potkrepljene činjenicama koje su na strani konačne pobede i nastavka takmičenja za Ligu šampiona. Nerealni optimizam je prikrivao stvarnu atmosferu u Partizanu, koja je odudarala od takmičarskog ambijenta. Višenedeljna borba oko statusa lidera ekipe Leonarda je ulivala nespokoj u klubu, da bi uoči puta na revanš doživela epilog. Brazilac je ostao u Beogradu, a u sastavu je bio najveća investicija u istoriji Partizana, dvadeset šestogodišnji fudbaler Suma iz Gvineje. Doduše, nedovoljno spreman za takmičarske zahteve! O Vučićevom gubitničkom duhu i u sportu piše urednik Magazina Tabloid Miroslav Vislavski

Miroslav Vislavski

Partizan je lagano izgubio u Beogradu (1:3). Beograđani su po završetku utakmice govorili da su bili bolji, imali igru, više šansi...

To me je podsetilo na boksera koji je doživeo klasičan nokaut i po dolasku svesti mislio i pričao o svojoj pobedi! Uoči revanša, svojim izjavama su nastavili da seju lažnu nadu o mogućem čudu i plasmanu u plej of za Ligu šampiona, iako je svakom ljubitelju fudbala to ličilo na nemoguću misiju. Dobro, čuda se događaju. Retko.

Moj prijatelj i kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, inače Partizanovac, mi je na dan utakmice poslao sms poruku: „...Čitam kako su Partizanovci optimisti da mogu da naprave čudo u Atini. I zaključio sam da je to moguće jedino ako na stadion ubace svoje huligane u Zvezdinim dresovima da naprave sranje, pa da dobiju utakmicu par for fe, sa tri nula (aluzija na prijateljstvo i bratske odnose navijača Zvezde i Olimpijakosa - prim MV). Ne bi me iznenadilo da Vučela i Vazura tako nešto organizuju!"

Ova poruka samo ilustruje kako su ljubitelji fudbala i realne pristalice Partizana doživljavali samohrabrenje i „junačenje" Partizanovaca pred uzvratnu utakmicu, nakon debakla u Beogradu.

Iluzija kojom nas hrane da je Partizan danas sposoban da ponovi neke podvige iz svoje istorije, u najmanju ruku potvrđuje koliko smo kao narod podlegli svakodnevnim manipulacijama koje su usavršile vlasti u demokratskoj Srbiji. Međutim, sejači iluzija su mogli umalo da nas ubede. Partizan je prividno imao šansu da napravi podvig i izbaci Grke na putu za Ligu šampiona. Da je ispoljio zrelost i umeće kakvo su pokazali crveno beli iz Pireja u Beogradu, da je materijalizovao svoje prilike koje su se nameštale, najave o novom učešću crno belih u najznačajnijem takmičenju u evropskom klupskom nadmetanju bi se čudom obistinile! Međutim, čuda nije bilo niti je moglo biti. Olimpijakos je igrao onoliko koliko treba da sačuva veliku prednost iz Beograda. Partizan se borio i izborio častan rezultat 2:2. Sve ostalo ide u zaborav, a Partizan ima šansu da ostane na evropskoj sceni u plej ofu za Ligu Evrope. Ali, da li je zaslužio da ide dalje u evropskim nadmetanjima kao i bilo koji naš klub, ako ne reši stvari sa „navijačima"!

Zbog nedoličnog navijanja na utakmici prvog kola kvalifikacija za Ligu šampiona Partizan - Budućnost, službena lica UEFE su predložila drastićnu kaznu za prvaka Srbije. Upućen je predlog da se izrekne novčana kazna od 100.000 evra i da se prva zvanična utakmica na stadionu Partizana odigra bez publike. To bi značilo da će utakmica plej ofa koju crno beli igraju za plasman u Ligu Evrope biti odigrana pred praznim tribinama! A kada nema publike, čemu onda takmičenje u Evropi ili u domaćim nadmetanjima, svejedno. U redu, Evropa stimuliše značajnim (za srpske prilike) novcem. Ali, „džaba vam novci, moji sinovci" kada ogroman novac ode na kazne, zbog nepristojnog i neprimerenog ponašanja „navijača".

Zašto se Partizan kažnjava, zašto slično doživljava Crvena zvezda? Najnoviji razlozi su uzrokovani skandiranjima Ratku Mladiću, četničkom vojvodi Momčilu Đujiću, Kosovo je Srbija i povicima upućenim podgoričanima „Šiptari"... Onda sledi pitanje kome služi ovaj sadržaj navijačkih bodrenja? Da li će se podići borbeni moral kod stranaca Leonarda, Evertona, Tavambe, Sume... (kod Zvezde ih ima više). Šta oni znaju o Đujiću, Kalabiću, Draži...I kakve veze oni imaju sa događajima na terenu?

Legitimno je da i ovakvi „navijači" ispoljavaju svoja uverenja i stavove. Ali, dobro bi bilo da ih neko obavesti da se to ne radi na stadionima, jer žrtve UEFE i njenih mera su klubovi za koje „navijaju", a ne oni. Sve bi bilo u redu kada bi kazne bile izricane „navijačima". Tada mogu da larmaju šta hoće i šta ne smeju čak i na stadionima. Mada, to nije baš celishodno. Nije efikasno i nije delotvorno. Njihov politički revolt, „patriotski" duh, prkos, mržnja, inat i svaki drugi vid nesportskih manifestacija su direktno upereni protiv klubova koji su i sami ni na nebu, ni na zemlji. Bilo bi veoma dobro kada bi svoj protest koji nema veze sa fudbalom, „navijači" istresali na drugom odredištu. Na primer pred Nemanjinom 11., ili pred Narodnom Skupštinom, eventualno palatom „Srbija"... Tu treba da protestvuju i traže odgovornost onih koji su potpisali Briselske sporazume prihvatajući indirektno nezavisnost Kosova, onih koji su izručivali Haške zatočenike, Generala Ratka Mladića...

Kome se upućuje poruka poklikom „Kosovo je Srbija" na sportskim priredbama? Građanima Srbije? Nema razloga. Njima je to poznato! A da li je poznato onima koji diluju sa „navijačima"? Zašto borci za Kosovo u Srbiji svoj bunt ne pokazuju pred državnim institucijama? Dakle nije stadion mesto za „junačenje" zbog čega klubovi koji u suštinu nemaju nikakav uticaj na ponašanje „navijača", snose teške konsekvence.

UEFA želi da iskoreni političke konotacije, eliminiše rasizam, mržnju sa svih fudbalskih borilišta. Međutim, takozvani navijači pred kojima zaziru zvaničnici naša dva najuspešnija fudbalska kluba, ne haju za poruke iz UEFE. Svojim prkosom i inatom, „najverniji" kako ih iz milošte oslovljavaju predstavnici klubova, samo nanose štetu svojim klubovima. Ona je ogromna jer je reč o impozantnim ciframa koje UEFA izriče klubovima. Inače tanki budžeti klubova se prazne zbog gluposti, bahatosti, neodgovornosti, nediscipline onih koji bi trebali da daju vetar u leđa svojim ljubimcima, razvijajući kod njih borbenost i požrtvovanost za povoljan rezultat.

Uzalud su apeli i poruke zvaničnika Partizana ili Zvezde da se navija sportski, fer i pristojno. Navijači su još uvek u ratovima koji su započeli devedesetih u grotlu nacionalističke euforije koja je kulminirala upravo na fudbalskoj utakmici u Zagrebu gde su se sastali Dinamo i Crvena zvezda. O tome je aktuelni „europejac", nekadašnji ratni huškač i nacionalista, preCednik Srbije sa ponosom ne tako davno pričao kao jedan od aktera velike tuče Delija i Bed blu bojsa.

Zašto bi onda bilo čudno što su „navijači" još u ratovima za nacionalni preporod, a neki, navodno za dostojanstvo? Pa čudno je što najveći broj današnjih učesnika manifestovanja „patriotizma" koji se kažnjava na evropskim fudbalskim utakmicama, nije bio ni rođen kada je Aleksandar Vučić pod komandom Arkana jurišao po Maksimiru dozivajući rat između Hrvata i Srba, ratove sa muslimanima i šiptarima...

Inače, zanimljivo bi bilo kada bi se povela debata o promeni imena Partizan. Najveći broj današnjih „navijača" crno belih nema pojma kako je i pod kakvom idejom osnovan klub. Danas je kod te populacije imenica „Partizan" omražena. Ne i Klub. On je voljen, za njega se fanatično navija ili „navija" u njegovoj areni. Ali ono što je sigurno, savremeni zaljubljenici u FK Partizan, pri njegovom pomenu ne vide antifašizam, jugoslovenstvo, bratstvo i jedinstvo... Naprotiv, klub se danas kod takvih, doživljava kao srpski, sa srpskom tradicijom...Crvena petokraka je „demonski" znak, pa se u slobodnim interpretacijama simbola kluba kreatori novog rešenja igraju sa krunom i dvoglavim orlom. Zaista je onda neprimereno da se pod zastavom kluba sa antifašističkom tradicijom skandira četničkom vojvodi, propagira kraljevina i dinastija Karađorđevića...

Ime Partizan i takvi primeri ne idu jedno sa drugim. Zato bi najbolje bilo da se povede inicijativa o promeni imena kluba. Možda bi mu alternativa mogao biti naziv „Četnik", „Patrijota", „Dušan silni" i slično. Nije isključeno da bi prošla takva inicijativa. Prvo zbog toga što su normalni ljubitelji Partizana potisnuti i mire se sa sudbinom kluba koga vide i doživljavaju samo kroz svoje uspomene i sećanja kada cu crno beli bili temelj Jugoslovenskog sportskog društva Partizan. Drugi deo pristojnih navijača ne želi da se suprotstavlja „navijačima" i patriJotama, tiho osuđuje i ne podržava nasilne grupe ne izbegavajući nevolje. Doduše, takvim stavom prećutno podržava „navijače". Treći deo „navijači" bi kao najaktivniji mogli da izdejstvuju zadovoljenje svojih istorijskih ili ideoloških uverenja i potom da ih implementiraju u ime kluba za koji „navijaju", u novu istoriju koja potire sve što je recidiv jugoslovenstva u interesu posrbljavanja kluba i njegove tradicije. Iskustva im mogu poslužiti iz Novog Sada.

„Savesni" Vojvodinaši su odmah po obaranju „socijalističke jugoslovenske tvorevine" pohitali da iz amblema uklone crvenu petokraku (Zvezda i Partizan to nisu učinili ni do danas) i „ofarbaju" je u plavo. U pitanju je bio tobož povratak izvornim formama. Istorija kaže da su osnivanjem Kluba 1914 godine, prihvaćeni amblem i klupske boje praške Slavije, čije dresove su doneli Srbi koji su studirali u Pragu. Pre deset godina, stadion Vojvodine dobio je ime „Karađorđe" po kome je nazvan kada je podignut 1924. stadion. Tada je to bilo razumljivo i opravdano. Borba Srba za svoj nacionalno, kulturno istorijski identitet u Carevini Austro Ugarske se vodila na svim poljima. Tako i u sportu u kome su već postojala igrališta mađarskih i jevrejskih klubova u Novom Sadu. Danas je to potpuno iracionalno i godi samo nacionalistima. Prvenstveno zbog toga, što je Vojvodina od obnavljanja rada nakon prvog Svetskog rata u svojim redovima okupljala uvek vrlo šarolik sastav i nikako ne stoji tvrdnja da je samo Srpski klub. U njenoj istoriji su defilovale sve moguće nacije vojvođanskog i jugoslovenskog podneblja.

Postoje svedočenja i dokumenta da su Srbi, igrači Vojvodine igrali za mađarski klub tokom Drugog rata. Neki njeni velikani su pripadnici manjinskih nacija i naroda: Velker, Hirman, Takač.

U međuvremenu do povratka izvornog naziva stadionu, sve se promenilo u političkom smislu, nacionalnom planu. U vekonom postojanju je bilo znamenitih ličnosti koji su Vojvodinina identifikacija. Zar nije prirodnije da se stadion zove po njima. Neka to budu najveći, a to jesu bili Srbi: Kosta Hadži, Vujadin Boškov, Todor Veselinović, Dobroslav Krstić, Zdravko Rajkov, Ilija Pantelić, Dobrivoj Trivić... Šumadija na primer nema sportski objekat koji se zove „Karađorđe". To što „Srpska Atina" danas ima stadion „Karađorđe" hteli su upravo „najverniji" okupljeni pod navijačkom grupom „Firma". Tome se nisu protivili ni zvaničnici kluba, ni predstavnici grada. Svi su oni deo suvišnog nacionalnog folklora artikulisanog na sporednim sadržajima kao što je sport! Neke druge vrednosti vekovnog života FK Vojvodina i brojnih aktera među kojima su velikani Kluba, mogli su biti inspiracija za novo ime Gradskog stadiona. Ali, druge zakonitosti, vrednosti i kriterijumi su danas u igri.

Poučeni iskustvima "prečana" iz Novog Sada, mogli bi i crno beli da provere da li im je aktuelno ime podobno za budućnost. Kada njihovi „najverniji" na stadionu Partizana (podignut kao stadion JNA) slave svoje mitove, istorijske ličnosti srpske dinastije, četničkog pokreta ili haških optuženika i to povezuju sa akterima travnatog borilišta, sa imenom kluba Partizan, vreme je za promene!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane