Natrag

Druga strana

U očekivanju sindikalnog protesta vojske, policije, sindikata i građana

Početak bune protiv dahija

Energija 5. oktobra 2000. došla je od siromašnih i obespravljenih radnika, na prvom mestu onih sa površinskog kopa „Kolubara". Političari su ti koji onda nisu dozvolili da se protesti završe onako kako je trebalo, već da se pretvore u običnu nasilnu promenu vlasti, odnosno puč. Činjenica da su na čelu ovogodišnjih protesta opet radnici i sindikati uliva nadu da će, konačno, doći do korenite promene sistema, a ne samo elite na čelu države. Kada bi se to desilo, republički budžet bi se duplirao, samo kroz doslednu borbu protiv korupcije, pa bi tako i penzije i plate u javnom sektoru mogle značajno da se povećaju.

Milica Grabež

Bliži se 7. oktobar, dan za koji su sindikati najavili početak velikih protesta protiv izrabljivačkog sistema i aktuelne vlasti. Mnogi se nadaju da će se tog dana ponoviti energija 5. oktobra 2000. godine, ali da se neće sve završiti na pola puta, kao pre 17 godina, kada je mnogo započeto, ali ništa nije dovršeno. Tada se desio običan puč, jedna vlast je oborena samo da bi na njeno mesto došla druga vlast. Danas je sve više onih koji pozivaju na revoluciju, na korenitu promenu sistema.

I pre 17 godina sve je izgledalo kao početak revolucije, jer su udarnu pesnicu bunta činili radnici, rudari „Kolubare" koji ne samo da su obustavili proizvodnju, već su i najavili da će zajedno sa gladnim i osiromašenim članovima porodica krenuti u marš na Beograd. Činjenica da ovogodišnje proteste predvode sindikati, a ne već kompromitovani političari, budi opet nadu da se neće stati na pola puta ili kući otići neobavljena posla.

Radnici „Kolubare" su 2000. bili generator buntovničke energije i to je ondašnja vlast, kojoj je pripadao i Aleksandar Vučić, to dobro znala. Zbog toga je i činila sve što je u njenoj moći da zaustavi njihove proteste smatrajući da će posle toga moći lako da se obračuna sa preostalim buntovnicima. Kada su se „Kolubarci" održali, postalo je jasno da pada Miloševićeva vlast.

Kao poslednje sredstvo prinude tadašnja vlast je iskoristila isključenje struje u Lazarevcu, gradu odakle se ugljem i strujom snabdeva pola Srbije. Vlastodršci su na taj način hteli da spreče žene i decu da se pridruže radnicima u štrajku koje su nameravali da pohapse bez prisustva svedoka. Ni u mraku „Kolubarci" nisu izgubili svoj cilj, niti im je ponestalo snage i hrabrosti. U stopu su ih pratili članovi porodica koji nisu više imali šta da izgube.

Današnja vlast, u kojoj sede mnogi od onih koji su 2000. nameravali da hapse buntovne rudare i prebijaju demonstrante na beogradskim ulicama, pokušava na sličan način da spreči masovna okupljanja 7. oktobra, pogotovo jer je zaplašena činjenicom da na proteste ne pozivaju politički lideri koji mogu lako da se ucene, već sindikalni prvaci. Radnički bunt (osetili su to 2000. i Vučić i Dačić) lako i brzo prerasta u ustanak.

Kada je Milošević u Lazarevcu isključivao struju i slao policajce na rudare, Aleksandar Vučić je bio samo jedan od ministara, ali je dobro zapamtio strah koji ga je obuzeo dok je gledao eksploziju narodnog nezadovoljstva na beogradskim ulicama. Tada su, međutim, u prethodnici bili rudari, dok su vojnici i policajci još uvek glasili za odane vlastima. Danas su, nasuprot oktobru 2000, upravo vojska i policija na čelu protesta. Paranoičnog Vučića nema više ko da brani, osim njegovih huligana sa stadiona i narko dilera koji su mu još ostali verni.

Zbog toga će 7. oktobra vlast ponovo organizovati vojne vežbe i vanredna dežurstva kako bi onemogućila najveći broj pripadnika vojske i policije da dođu na demonstracije koje organizuju njihovi sindikalni lideri. Ali, ko će da mari više za te naredbe?

Takođe, bukvalno u minut do dvanaest, vlada je obećala i povećanja plata zaposlenima u državnoj upravi, na prvom mestu policajcima i profesionalnim vojnicima, ne bi li na taj način makar malo otupela oštricu protesta. Treba obratiti pažnju, međutim, na to da je vlada povećanja samo obećala, odnosno najavila i to tek za početak sledeće godine, jer para za tako nešto u budžetu trenutno nema. Istini za volju, novca neće biti ni za tri meseca, ali o tome će vlast razmišljati tek kada se suoči sa nekim novim demonstracijama, a dotle će smisliti neku novu laž.

Do pre samo nekoliko dana predsednica vlade Ana Brnabić koja, po pravilu, uvek sve poslednja sazna, javno je tvrdila kako budžet ne može da izdrži istovremena značajnija povećanja i penzija i plata u javnom sektoru. Onda joj je predsednik Aleksandar Vučić stavio brnjicu i ona je, gle čuda, odjednom postala optimista (kako sama kaže) i otkrila novac u praznoj državnoj kasi. Ovo prosvetljenje ona je, međutim, doživela tek kada je i sama shvatila kako sedmooktobarski marš gladnih i siromašnih može da znači i njen politički kraj.

Fiskalni savet, međutim, i dalje tvrdi ono što svaki prosečni građanin Srbije i sam vidi, a to je da para u budžetu nema i da je i obećanje predsednika Republike i premijerke kako će plate u javnom sektoru biti povećane za do deset, a penzije do pet odsto, mahanje praznom puškom. Budžetski suficit, na kome se zasnivaju ova obećanja, nije ništa drugo do mrtvo slovo na papiru, tvrde iz Saveta.

I članovi delegacije Međunarodnog monetarnog fonda, koji su nedavno u kontroli boravili u Beogradu, rekli su da stanje u budžetu dozvoljava izvesna povećanja rashoda, ali u procentima koji su daleko ispod onih koje sada najavljuju iz vlade u želji da spreče ljude da 7. oktobra izađu na ulice.

Zbog toga vlast i obećava povišice tek za tri meseca, jer želi da kupi vreme, svesna da para za ovako nešto nema, niti će ih biti.

Milošević je 2000. znao da nema para da radnike umiri davanjem novca, pa im je isključivao struju i slao kordone policije na njih. Vučić se još uvek nada da će mu proći i ova laž i da će se radnici mirno razići kućama čim je čuju.

Sindikatima vojske i policije pridružiće se 7. oktobra i mnogi drugi sindikati, odnosno sami radnici koji više ne mogu da izdrže da rade ili za žalosno malo para, ili potpuno besplatno. Radnički bunt više ne mogu da zaustave ni podmićeni sindikalni lideri koji odavno ne osećaju šta to znači biti radnik.

Žalosno je da su najveći sindikati u Republici (bar po zvaničnim podacima) indiferentni po pitanju najavljenog protesta 7. oktobra. To samo još jasnije pokazuje da su sindikalni lideri postali deo vladajuće elite koja još uvek nije egzistencijalno ugrožena, zbog čega oni ni ne osećaju potrebu da se založe za poboljšanje radničkog standarda.

Ovo više nije običan radnički bunt, ovo je postala borba za preživljavanje. Čak i kada bi vlast mogla da ispuni svoja obećanja i da poveća plate i penzije za obećane postotke, to bi bila samo kap vode bačena na usijanu ringlu. Standard radnika i penzionera je u tolikom zaostatku, da bi samo redovna godišnja povećanja od dvadesetak odsto za nekoliko godina mogla bar za malo da poboljšaju situaciju zaposlenih u javnom sektoru i penzionera.

Novac, koji je potreban da bi se ispunili opravdani zahtevi radnika i penzionera, lako bi se našao, samo kada bi se vlast iskreno borila protiv korupcije. Ceo jedan republički budžet se godišnje potroši na davanje mita. Osam milijardi evra je republički budžet, a toliko se isto da na podmićivanje, čime su oboreni svi raniji rekordi kada se u te svrhe plaćalo najviše šest i po milijardi evra na godišnjem nivou.

Hoće li 7. oktobra početi pravi 5. oktobar kojim će ova vlast biti oterana u zatvore, a dovedena nova vlast, koja će u Srbiju uvesti institucionalno društvo i oslobodti građane maraka, straha i Velike propagande laži?

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane