Natrag

Ekonomija

Lažni bilansi i stvarno stanje srpske privrede

U vrtlogu permanentne krize

Naš ugledni ekonomista, prof. dr Slobodan Komazec, specijalno za Magazin Tabloid, istraživao je posledice Vučićeve "olako obećane brzine" i njegovih amaterskih fantazija o ubrzanom privrednom rastu i cvetanju ekonomije, te postavio nekoliko krucijalnih pitanja u vezi sa tim: da li naša, očito nesposobna i nekompetentna Vlada ima dogovor na ovakav izazov, da li je sve onako kako Vođa priča (da je „Srbija lider u regionu po brzini privrednog rasta"), odakle mu taj optimizam i na čemu temelji svoje neodmerene i nekritičke izjave koje, očito, ne odgovaraju stvarnosti. Realno stanje, što se i vidi i iz istraživanja profesora Komazeca za Magazin Tabloid, potvrđuje da je Srbija u najdubljoj krizi iz koje još dugo neće izaći.

Prof. dr Slobodan Komazec

Usporeni i tromi rast privrede, povratak recesije programirani i ostvareni rast

Privredni rast ili razvoj nije spontan i stihijski proces. On je proizvod svesnog i programiranog delovanja nosioca mera makroekonomske razvojne politike. Poznato je da postoje brojne teorije privrednog rasta koje uključuju veliki broj faktora razvoja. Kada se kaže da postoji oko 27 autonomnih faktora razvoja koji deluju u procesu ekonomskog rasta i da svaki ekonomski, politički i spoljni faktor mogu delovati na dinamičku i strukturu razvoja jedne zemlje, jasno je da se radi o vrlo kompleksnom problemu. Od nivoa razvoja i nacionalnog dohotka (i per capita dohotka i bruto proizvoda) zavisi i mogućnost podmirivanja društvenih potreba, formiranja nacionalne štednje (akumulacije) i investicije.

Stoga se preko upoređivanja visine bruto proizvoda niza država, dinamike njegovog rasta i sl. daje ocena uspešnosti makroekonomske politike svake države. Čvrsto, stoga čujemo da je „Srbija lider u regionu po brzini privrednog rasta", a često i da je „u samom vrhu Evrope", te da „samo tri države u Evropi" imaju veći privredni rast od nas". Očito je da ovakve izjave služe da se pokaže „uspešnost" vođenja privrede i države i izabranog modela privrednog rasta - koji „može da služe za ugled drugima".

Da li je to baš tako? Odakle taj optimizam? Odakle ovake neodmerene i nekritičke izjave? Da li je to odgovaralo stvarnosti?

U poslednjoj poseti MMF nas je po dinamici rasta stavio ne na sam vrh, već na samo dno liste niza država u okruženju! Stopa rasta BDP i ZOH iznosiće svega 1,5 -20% odsto, što je najviše u regionu. U periodu 2012-2016. godine prosečna stopa rasta realnog bogatstva (BDP) iznosila je 0,68 odsto, dok je u isto vreme u Hrvatskoj iznosila 4,1 odsto, BIH 6,8 odsto, Crnoj Gori 7,7 odsto , Albanija 8 odsto, Makedonija 10,2 odsto i Rumunije 12,3 odsto.

Sa takvim rastom u ovoj godini razvoja se nalazi na začelju država Evrope - koje će ostvariti rast od 4,2 odsto .

Programirani rast za 2017. poznata je, iznosio je realno 3 odsto, a kasnijom "korekcijom" MMF na 2,3 odsto. MMF je inače poznat po svojoj metodologiji stalnih korekcija svojih predviđanja rasta za pojedine članice Fonda. To je gotovo redovna pojava kod njega (videti Izveštaje o inflaciji NBS za nekoliko poslednjih godina). Da bi se ostvario privredni rast od 3 odsto potrebno je da se u drugoj polovini ove godine ostvari rast od 4,8 odsto prosečno, što je u ovakvim odnosima u privredi prava astronomija.

Nestabilan i vrlo oscilatoran rast

Ministri nam to objašnjavaju kao rezultat velike suše, koja je teško pogodila poljoprivredu, što samo pokazuje na odnos naših vlada prema poljoprivredi kao našoj ključnoj oblasti. Druge države u okruženju koje nemaju tako nisku stopu rasta pogođene su istom nepogodom. Tome se dodaje kao uzrok ovog „kriznog rasta": veliki pad proizvodnje električne energije, zbog velikih hladnoća u januaru i februaru. Zar to ne bi trebalo biti razlog za povećanje proizvodnje i potrošnje električne energije. To je samo odraz lošeg upravljanja ovim sistemom, slabe organizacije, kadrova i programiranja.

Nestabilan i oscilatoran privredni rast

Ovakav „oscilatoran" i gotovo nepredvidiv rast (mada se redovno predviđa stopa rasta), više je rezultat autonomnog međusobnog delovanja niza faktora razvoja, tako da su iznenađenja vrlo česta. To stvara veliku neizvesnost u finansiranju privrede i ukupne „nadgradnje" (školstvo, nauka, zdravstvo, armija, administracija, policija, sudstvo), ali i stvaranje sredstava za smanjenje tereta spoljnog duga.

Nova predsednica vlade Ana Brnabić je najavila nakon razgovora sa MMF i „otkrića" gde se stvarno nalazimo, da će „za dve nedelje izaći s merama za podsticaj privrednog rasta u Srbiji".

Tako dat rok je javno prošao, a od mera nema ni traga. Voleo bih da vidim sve te mere i ocenim njihove efekte i domete.

Inače predsednica vlade Brnabić „ne strepi zbog usporenog rasta bruto domaćeg proizvoda, jer su nam svi ostali ekonomski parametri jako dobri". Po njenom uverenju ni MMF nije zabrinut zbog ekonomskih kretanja u Srbiji i da ta „usporavanja neće uticati na penzije i plate u javnom sektoru", da ima „stabilan budžet" i da zbog toga usporen rast neće imati uticaj na plate u javnom sektoru." I pored trenutnog „viška" u budžetu u toku godine (krajem avgusta oko 70 milijardi dinara) stanje u nacionalnom budžetu i javnom sektoru daleko je od stabilnog i uravnoteženog. Ja sam veoma zabrinut šta nam se događa i kuda ide naša ekonomija , kakav nam je razvoj i kako se to ostvaruje. Posebna zabrinutost svakog bolje informisanog našeg čoveka mora da se tiče opšteg stanja u društvu. No, o tome nešto šire kasnije.

Da pogledamo samo nekoliko uporednih podataka

Da bi se ostvarilo zacrtanih (planiranih) tri odsto, trebalo bi u drugom polugodištu da se ostvari stopa rasta BDP od pet odsto. Pa i sa stopom rasta od tri odsto teško se može smanjiti „razvojni gep" u odnosu na druge države, koje imaju višu stopu rasta od nas, ali i nivo već ostvarenog nacionalnog bogatstva (per capta dohodak, potrošnja, investicije, izvoz, uvoz, stopa zaposlenosti i dr.)

Ogroman je razvojni problem i uska baza razvoja kada je i uz prirast BDP od 2 posto to predstavlja svega oko 660 miliona evra, dok samo odliv za kamatu na strane dugove u javnom sektoru to iznosi 1,1 milijardu evra, dakle dvostruko više. Ako tome dodamo i kamatni teret od 1,1 milijardu evra koji pritiska privredu (koja to stvara) preko kredita u inostranstvu preduzeća i poslovnih banaka, to iznosi oko 2,2 milijarde. Odakle to pokriti sa ovako slabim prirastom nacionalnog bogatstva? Odakle formirati nacionalnu štednju za finansiranje investicija, a istovremeno povećati ličnu i opštu (javnu) potrošnju? A, vladini mediji kažu: „...Prema nekim izjavama u sledećoj godini se može očekivati privredni rast od 4 odsto".

Da pogledamo uz sve navedeno i „ekonomsku snagu" naše ekonomije komparativno s drugim državama u okruženju.

Ekonomska snaga država i razvojna moć, uvozna ekonomija i odliv efekata razvoja

Da li čudi što je od 2010. do 2016. kumulativno privredni rast iznosio svega 7 odsto, a države srednje i istočne Evrope oko 19 odsto? Na osnova kakvog to delovanja faktora razvoja možemo očekivati ubrzan rast u idućoj godini od 4 odsto? Nacionalna privreda nema prostora za formiranje domaće štednje (akumulacije). Sav stvoren višak proizvoda (nacionalnog dohotka) odliva se u inostranstvo za dospele kamatne obaveze. Svi efekti privrednog rasta se odlivaju u inostranstvo.

Ako se plaćenoj masi kamate na javni dug države dodaju i kamate koje na dugove plaćaju preduzeća i poslovne banke - tada je učešće kamate koja tereti ukupnu privredu dvostruko veće, a za to treba stvarati dovoljan BDP za uredno servisiranje kamatnih obaveza. Otplate se uglavnom refinisiraju (novim dugovima), ali kamatni teret na taj dug raste, a efekta u povećanju BDP nema. Investicije, domaće i strane (direktne) ni olakšavanja. Stoga bruto -------- je i dalje niska i daleko od optimalne (25% BDP). Smanjenje kapitalnih investicija od gotovo 20 odsto ne obećava investicionu procvat. Trom i nizak ekonomski rast u potpuno otvorenoj privredi od 124% (izvozom i uvozom) postali smo dominatna uvozna privreda kojom se popunjava manjak domaćeg bruto proizvoda. Navodimo samo neke osnovne podatke o tome...

Deficit spoljne trgovine (višak robnog uvoza) je nekoliko puta veći od ukupnog prirasta BDP (u godinama kada je ostvaren, mada imamo godine sa padom BDP. Postali smo izrazito uvozna zavisna privreda, dok se i dalje otvaraju trgovačke kuće , frišopovi, čitavi lanci spoljne trgovine kod nas. Postali smo samo proširena strana za plasma strane robe, uz gušenje domaće proizvodnje i ponude. Međutim, problem je od fundamentalnog razvojnog značaja, jer je time prekinut reprodukcioni lanac, trgovina odvlači novac i profit u inostranstvo, nema proširene reprodukcije. Trgovina se odvaja od domaće proizvodnje, a veže za proizvođače u inostranstvu i omogućava njihov razvoj. Spoljna trgovina "popunjava" neto saldom od 20-25 odsto domaći bruto proizvod i domaću potrošnju. Privreda je potpuno liberalizovana prema inostranom tržištu i otvorena je, videli smo, čak 121 odsto (uvozom i izvozom). Izgleda da su naši neoliberali uspeli u svojoj tezi "zašto da nešto proizvodimo kada to možemo jevtinije uvoziti". Visoko uvozne i zavisne ekonomije, poznato je iz teorije razvoja, nemaju šansu da se razvijaju I otrgnu iz zagrljaja svetskog kapitala, postajući redovno visoko zavisna- kolonijalna zemlja.

Traženje uzroka privrednog pada i ekonomske krize

Na slab privredni privredni rast u ovoj godini, uz sva uvažavanja vanrednih negativnih faktora koje smo naveli (poljoprivreda, energetski sektor) očito dominantan značaj ima to što nisu aktivirani brojni domaći faktori razvoja, posebno oživljavanje rada velikog broja preduzeća i privrede u celini, uz pogrešnu i razvojno ograničavajuću monetarnu, fiskalnu, spoljnotrgovinsku politiku. Sigurno je jedno das u model razvoja i makroekonomska politika pogrešni i da održavaju privredu i društvo u stalnoj (dugoročnoj) recesiji. Jedan autor je za to dob dobro naveo kada je rekao da je to "rezultat po meri MMF*a" (Vojislav Guzina u "Politici", primedba autora).

Paralelno s niskom stopom rasta BDP (često i negativnom u pojedinim godinama) kod osnovnih privrednih oblasti-poljoprivrede: prerađivačke industrije zapažaju se vrlo velike oscilacije po godinama, uz istovremeno vrlo skromnu prosečnu stopu rasta i uopšte aktivnosti.

To je samo odraz stave prema poljoprivredi koja je prepuštena sama sebi, bez potrebnih stimulansa i sigurnosti u poslovanju. Nema prave kreditne podrške banaka, sigurnosti otkupa, s niskim cenama, bez stimulativne, fiiskalne i izvozne politike. U poslednjih deset godina poljoprivreda se razvija po stopi prosečno 0,9%, a veoma su velike godišnje oscilacije proizvodnje, uz jak uticaj egzogenih faktora. Mada proglašena za stratešku oblast gotovo je prepuštena stihiji i preživljavanju, a u određenim godinama i propadanju. Pri tome se, sasvim bez osnova, očekuje da se poljoprivredna proizvodnja vrati na prosečan nivo, što će u ovom trenutku doneti rast od 10 odsto, a što bi uvećalo BDP za jedan posto.

Razvoj poljoprivrede zahteva potpuno drugačiji pristup koji u osnovi mora biti razvojno - ofanzivni, dobro programiran. Isto se može reći i za prerađivačku industriju kojoj nedostaju pravi razvojni stimulansi, tako da su i ovde velike oscilacije i neizvesnosti.

Koliko je privredni rast postao gotovo stihijski proces, vidi se i po tome da uopšte nije uspelo delovanje ni za vreme vrlo povoljnih faktora na stranom i domaćem tržištu. Radi se o tome da su kamate oborene i na najnižem istorijskom nivou do sada, da postoji obilje slobodnog kapitala na evropskom tržištu, usko vezano za "relaksirajuću" (u osnovi ekspanzivnu) monetarnu politiku ECB, obaranje kamate na kredite na domaćem tržištu, oporavljanje niza ekonomija u okruženju i u EU, veoma devalviran dolar, ali i evro na tržištu valuta, relativna stabilnost novčanih i robnih berzi, inflatorni podsticaji u državama EU, povećanje zaposlenosti u njima i dr. Niska cena energenata nije obavila uspešnost poslovanja, dok inflacija raste do 4 odsto. Ništa od toga nije iskorišćeno, dok se i dalje u zemlji provodi neoliberalni model MMF-a i traži njegova saglasnost za gotovo sve bitne odluke iz područja javnih i monetarnih finansija spoljnotrgovinskih odnosa.

Ekonomski i finansijski rezultati po sugestijama i kontroli MM

MMF na sastancima s našim predstavnicima Vlade i centralne Banke hvali veoma dobre rezultate koji su "iznad svih očekivanja", koji su uzor drugim članicama kada se nađu u krizi i zatraže pomoć u vidu "aranžmana" s Fondom. Naravno da će MMF da hvali dostignuća kada se sprovodi njegov neoliberalni i monetaristički model i uredno uplaćuju dospele dužničke obaveze.

Da li će Srbija zatražiti novi trogodišnji aranžman sa Fondom, nakon "velikih rezultata " u budžetskoj konsolidaciji i borbi protiv inflacije? Šta smo imali od obaveznog nam kredita u pripremi od 1,2 milijarde evra?

Da se podsetimo. Fond zagovara restriktivnu monetarnu i fiskalnu politiku i borbu protiv inflacije I da dužnika drži na površinu da ne potone u krizi, da izvršava međunarodne dužničke obaveze uz uvlačenje države u sve dublju dužničku krizu iz koje takva država teško izlazi. MMF ne zanima razvojna komponenta i socijalni problemi društva. On "lako prihvata recesijui pad proizvodnje , a zanemaruje nezaposlenost i siromaštvo".

"Sanacija" i konsolidacija javnih finansija se provodi obaranjem plata u javnom sektoru, penzija, socijalnih davanja, a to su dominatne pozicije u budžetu, uštede na njihovom smanjenju, prikazuju se kao uspešno provođenje konsolidacije u obranju budžetskog deficit i javnog duga, dok se poreski pritisak stalno povećava. Sve to prati visoka kamatna stopa, skupi novac, restrikcija novca i "stabilnost" ugrožene privrede. Takav univerzalni "lek" MMF-a u svim zemljama-pacijentima kojima pruža "pomoć" dovodio je do produbljivanja krize i ogromnog socijalnog raslojavanja. Privatizacija po svaku cenu, prodaja ili gašenje državnih preduzeća i masovno smanjivanje broja zaposlenih u ovom sektoru, samo je dodatni korak u uništavanju socijalne države ili države blagostanja.

Dakle, program MMF uglavnom se odnosi na postizanje i očuvanje po svaku cenu makroekonomske stabilizacije i fiskalne konsolidacije, uz deficit. Pošto je ostvarena cenovna stabilnost (niska inflacija) i ostvarena fiskalna konsolidacija smanjivanjem budžetskog deficit na razuman i prihvatljiv nivo - da li nam je po isteku ovog trogodišnjeg aranžmana sa MMF potreban novi? Budžetski deficit je smanjen sa 6,7 odsto na oko jedan odsto u ovoj godini. Primarni deficit je smanjen, dok se sekundarni i dalje zadržava na visokom nivou, uz tendenciju povećanja u narednom period.

MMF ima sredstava da zadrži kontrolu nad našim javnim finansijama i nažalost nad ukupnom makroekonomskom politikom države. Toga su svesni u Vladi i međunarodnim institucijama. Svesni su svi da su samo "potražili" devet godina od nastanka krize do danas, da bi se svelo na svega oko pet odsto, a toliko je najmanje potrebno da imamo prosečnu godišnju stopu prividnog rasta u nekoliko uzastopnih godina da bismo se iščupali iz ove krize. Vlada mora da prihvati odgovornost za vođenje sasvim rugog koncepta razvojne politike. Upravo je najveći problem našeg društva u veoma niskom bruto proizvodu i stvorenom nacionalnom dohotku, jer nemamo šta da delimo i zadovoljavamo razvojne i društvene rashode.

Dakle, i dalje ostaje osnovni problem kako ostvariti brzi dinamičan ekonomski rast realno od 5-8 odsto godišnje, a nominalno između 10 i 15 odsto, da bi se pre svega povećala zaposlenost (a ne promenama metodologije smanjila nezaposlenost) i povećao životni standard stanovništva. To da se lakše ostvarivati bez rigidnih i restruktivnih modela MMF, koje kao univerzalni lek nude svim državama koje zatraže "pomoć" u krizi. Odatle potiču i brojne, često i neukusne i daleko od naše teške stvarnosti, pohvale i dalje sugestije i "odobrenja" šta i kako da radimo. I sve tako dok sprovodimo nametnute mere i preporuke po diktatu MMF-do opšteg potonuća u ekonomsko-razvojnu, finansijsku i socijalnu krizu.

Da li naša, očito nesposobna i nekompetentna Vlada ima dogovor na ovakav izazov? Da li ima drugačiji model razvoja, mere makroekonomske politike? Da li se i dalje oslanja dominantno na strani kapital i strane investicije ili se okreće domaćim faktorima i institucijama razvoja. Oslonac, provođenje sugestija i preporuka MMF samo je dokaz neznanja i nekompetentosti Vlade i traženje opravdanja za sve teške odluke koje treba doneti. Jer, "to traži MMF", kako Se to obično ističe.

Nezaposlenost i "veliki porast zaposlenosti"

Socijalna drama se širi na sve segmente društva. Nezaposlenost je bila i ostala najveći problem privrede i društva. To je dugoročni, državni problem, koji se u uslovima krize, zastoja, recesije ili čak depresije, pada standarda, naglo pogoršava.

U poslednje vreme se posebno, s ponosom čak, ističe da je nezaposlenost naglo oborena, gotovo prepolovljena stopa nezaposlenosti, gotovo idemo u punu zaposlenost. Šta se to događa da nam privredna aktivnost slabi, BDP je po stopi rasta gotovo prepolovljena, investicije opadaju, dok su strane direktne investicije pale za 25 odsto, ali je zato deficit spoljne trgovine značajno povećan. Na godišnjem nivou preći će prošlogodišnji deficit od 4 milijarde evra.

Predsednik Srbije A. Vučić nedavno izjavljuje da je stopa nezaposlenosti u našoj zemlji na najnižem nivou i da trenutno iznosi 12 -13 posto, uz težnju da se ova stopa svede na stopu nezaposlenosti u EU od oko 10 odsto.

Nigde nema toliko improvizacija, friziranja i izmišljanja (podešavanja) podataka kao u ovom sektoru. Čak treba da je u drugom tromesečju 2017. ostvaren "najveći broj zaposlenih" - neverovatnih 2.880.000. Istovremeno je broj nezaposlenih smanjen na svega 384.100 (Politika, 2 septembar 2017, str.10).

Ako uzmemo zvanične podatke iz statistike, nalazimo na podatak da je ukupno zaposlenih u privredi 1.969.000 ljudi, dok je broj lica koja traže posao 680.000. Ako se tome doda podatak da u privredi radi (a ne vidi platu) 105.000 ljudi, tada je stvaran broj nezaposlenih 785.000.

Ne može se o ovako vitalnom faktoru društva i razvoja ovako ad hoc, nerazrađena koncepcijski, stalnim friziranjem podataka i prilagođavanjem metodologije praćenja zaposlenih i nezaposlenih izlaziti u javnost. Šta znači anketa o radnoj snazi? Promenjena metodologija po kojoj ako ste radili samo jedan sat u toku nedelje i dobili celu naknadu za to, vi ste zaposleni. Ovo je najznačajniji resurs razvoja i stabilnosti društva, a tretira se više sporedno, izvedeno. Postojeća nezaposlenost zbog niske stope rasta i zastoja u investicijama se brže povećava nego što se stvara mora. Prema nekim podacima od 2010-2016. godine, "otvoreno je 400.000 novih radnih mesta", dok je u periodu ove divljačke privatizacije bez posla ostalo 555.000 do tada zaposlenih. Sada se ide toliko daleko da ministar privrede javno iznosi podatak da je "Srbija svetski lider po broju otvorenih radnih mesta u odnosu na broj stanovnika" Dobro bi bilo da jer to tačno, ali nije.

Ovakav masovan porast zaposlenosti i "otvaranje novih radnih mesta" nije se odrazio na rast BDP i privrednu aktivnost, jer se naprosto nije ni dogodio! Isto tako, nema ni odraza u javnim finansijama preko uplata brojnih doprinosa. Očito se radi o statističkom povećanju.

Statistika i praćenje zaposlenih i nezaposlenih po ovim statističkim obeležjima se mora uredno pratiti, jer to je osnova ne samo razvojne, već i populacione i socijalne politike. Šta danas znači zaposlenost na određeno vreme, za određene poslove, po ugovoru, na probu i sl. Statistika mora da uvede detaljno razrađenu evidenciju tekućeg (a ne godišnjeg) praćenja zaposlenosti i nezaposlenih i to:po granama i oblastima (primljeni, otpušteni), po vrsti zaposlenosti (povremeni, privremeni i sl., poslovi), po dužini staža nezaposlenosti i dr...

Bez navedenog je teško voditi razvojnu , investicionu, monetarnu, socijalnu politiku, a i politiku obrazovanja.

Povećanje nezaposlenosti vodi socijalnim potresima velikih društvenih razmera, posebno mlade i školovane generacije, ugrožava im ne samo egzistenciju, već stvara i „izgubljenu generaciju". Koji su onda osnovni ciljevi razvoja, gde se stvara sistem, ako to nije puna zaposlenost i porast životnog i društvenog standarda, uz veću samostalnost i efikasnost privrede?

Poznat je proces masovnog odlaska mlade i školovane populacije u inostranstvo. Poznat je i proces depopulacije države, pražnjenja ugroženih područja , nestanka celih naselja i sl. Nema ovde nikakve osmišljene razvojne i populacione politike i dugoročne strategije razvoja. Veoma zabrinjava stalni pad broja stanovnika u Srbiji, koji je krajem 2008. iznosio 7,3 miliona, da bi po popisu 2011. pao na 7.180 hiljada, dok je broj stanovnika na kraju 2016. pao na 7 miliona i 40 hiljada ( a na kraju ove godine oko 7 miliona). Prošle godine je broj umrlih iznosio 100.800, a broj rođenih 64.700. Svake godine uz navedeno odlazi u inostranstvo za boljim uslovima rada u života oko 60.000 mladih. To dodatno razara populacionu politiku i natalitet u zemlji.

Smanjivanje javnog i spoljnog duga

U veliki uspeh naše Vlade se ističe i značajno smanjenje javnog duga u masi i u BDP. Tako je javni dug smanjen sa 24.820 miliona krajem 2016. na 23.895 miliona ili gotovo jednu milijardu evra. Njegovo učešće u BDP sniženo sa 74,1 posto na kraju 2016. na 65,7 posto krajem juna 2017.godine. Da li je došlo do stvarnog rasterećenja države od javnog duga? Da li su dugovi otplaćeni?

Ovde se uglavnom radi o međuvalutnim odnosima i promenama kurseva valuta, a ne snižavanju efektivnog tereta duga.

Od početka 2017. do 6. septembra 2017.godine dolar je smanjio svoju vrednost prema evru (devalvirao) za 14 odsto. Javni dug u originalnoj valuti (dolarima) iznosi 8,8 milijardi dolara ili 33 odsto ukupnog duga. Preračunato u evro to daje manji dug u evro za oko 1.232 miliona milijarde evra. Istovremeno, rastom kursa domaće valute (dinara) prema evru u 2017.godini od 3,42 odsto povećano je i učešće dinarskog dela duga konvertovanog u evro za 186 miliona evra. To iznosi ukupno 1.046 miliona evra. Iz toga sledi i navedeni pad učešća javnog duga sa 74,1 odsto na 65,7 odsto krajem juna. Ono što se ne uzima u obzir i u javnosti ne ističe je da porast kurtsa dinara prema evru, a to znači manja „vrednost" evra kada se bruto domaći proizvod (nominalno) preračuna u obezvređeni evro dobija se znatno viši bruto domaći proizvod. To dodatno obara učešće javnog i spoljnog duga u bruto proizvodu. U toku 2016. imali smo jačanje kursa dolara prema evru i dinaru, zbog čega je došlo do povećanja javnog duga za oko 700 miliona evra (po nekim obračunima 440. miliona).

No to je obična statistička operacija, bez stvarnih promena, jer se se sve obaveze iz dugova izvršavaju u originalnoj valuti, osim kada poverioci zatraže isplatu u drugoj valuti, ali preuzimajući pri tome rizik gubitaka u kursnim odnosima.

Složio bih se sa stavom drugog autora kada kaže „što je kurs domaće valute precenjeniji , to je finansijska slika udaljenija od stvarnosti, a rizik izbijanja finansijske krize je veći od onoga koji koeficijenti zaduženosti pokazuju" (Nebojša Katić:Javni dug i statističko sluđivanje, Politika 13. septembar 2017.godine)

Buduće kretanje deviznog kursa i kursnih „povećanja" ili „smanjivanja" javnog i spoljnog duga u mnogome će zavisiti od monetarne politike FED-a i Evropske centralne Banke , ali i politike intervencija na deviznom tržištu naše centralne Banke i kretanja inflacije.

FED je već najavio (Dženet Jelen, predsednik FED-a) završetak politike kvantitativnog labavljenja (ekspanzivne) monetarne politike i masovne emisije dolara (od 2008. do 2016. emitovano je oko 4,2 biliona dolara). Radi se o kupovini hipotekarnih hartija od vrednosti i državnih obveznica (javnog duga) na finansijskom tržištu. Već od oktobra dolazi do smanjenja novčanog opticaja po dospelim hartijama od vrednosti u visini od preko hiljadu milijardi dolara. Sve se to pravda oživljavanjem privrede , porastom investicija i porastom zaposlenosti. Takav optimizam delovao je i na berze, koje nisu reagovale na ovu najavu zaokreta u monetarnoj politici FED-a. Sledi postepeni rast kamatne stope , jačanje kursa dolara prema evru(trenutno je odnos evra oko 1,2 dolara). Slično se ponaša i Evropska centralna banka koja već dve godine „upumpava" prosečno 60 milijardi evra, a u jednom periodu i 80 milijardi, tako da je do sada emitovano oko 2.100 milijardi. Odatle zbog "poplave" evra dolazi do pada kursa evra, kamate su trenutno drže na najnižem nivou oko nule, što će ove godine dovesti do zaokreta uz veću restruktivnost i rast kamatnih stopa. Mada se najavljuje mogućnost produžavanja politike „ kvantitativnog labavljenja", ako se ukaže potreba za tim. Privredni rast je i dalje nizak, inflacija se teško „gura" ka granici programiranih 2 odsto.

Zbog visokog iznosa spoljnog duga u evru i dolaru (80 odsto ukupnog iznosa) država Srbija je izložena velikom riziku kolebanja kurseva, potresa na finansijskim tržištima i teškoća u servisiranju dospeloga javnog duga.

podeli ovaj članak:

Natrag