Feljton

Razbojnička država: Kosovo u svetskoj politici (6)

Narkomafija i mafijaška politika

Zašto je Zapad, pre svega SAD, izabrao baš Kosovo i Metohiju taj delić balkanske zemlje istorijske postojbine Srba (prvi srpski državni oblici potiču upravo sa teritorije Kosova u IX veku) za ulogu razbojničke države? Zašto Zapad i njegovi saveznici, u prvom redu Turska, Saudijska Arabija i Katar, aktivno doprinose rađanju mafijaške, narkoterorističke države u ovom regionu Balkana i na svaki način se trude da ga uvrste u svetsku politiku, da ga legalizuju putem priznavanja, pa čak i priključivanja Ujedinjenim nacijama? Ova i mnoga druga pitanja, postavila je dr Elena Ponomarjova, poznati ruski politikolog i profesor Univerziteta u Moskvi, u svojoj knjizi "Razbojnička država, Kosovo u svetskoj politici". Izdavačka kuća Evro Book iz Beograda, ustupila je srpski prevod ovog dela "Magazinu Tabloid" za feljtonizaciju odabranih delova u nekoliko nastavaka.

dr Elena Georgijevna Ponomarjova

Albanska mafija, koja je sastavni deo kriminalne strukture „nezavisnog" Kosova zločinačka je organizacija koja se najbrže razvija u Evropi. Bojarov beleži: „ako su se do devedesetih godina 20. veka albanske kriminalne grupe bavile uglavnom nelegalnom proizvodnjom patika adidas, kokakole i cigareta, danas albansku mafiju smatraju jednom od najozbiljnijih u Evropi, a možda i u svetu. „Mafija iz Tirane" kontroliše tržišta kokaina i heroina, trgovinu oružjem i ljudima, ilegalne transportne kanale kroz Grčku i Tursku i švajcarske fondove koji ih finansiraju". Taj „biznis" velikih razmera dopunjava se delovanjima uobičajenim za kriminalne strukture: sitnim krađama po prodavnicama, uličnim pljačkama, ubistvima, otmicama, iznuđivanjem, prostitucijom, a sve to u direktnom interesu albanskog organizovanog kriminala.

Ne zaboravimo i vrlo profitabilan posao sa cigaretama, koji po mišljenju reportera BiBiSija cveta jer „ljudi u Evropskoj uniji ne vole da plaćaju visoke akcize i spremni su da krše zakon, kupujući cigarete na ulici". Na primer, u severnom Londonu cigarete na koje nisu plaćene akcize, mogu se kupiti kod Kurda i kosovskih Albanaca koji trguju u najprometnijim ulicama. „Jedna kutija košta jedan i po do dva evra, što je tri evra jeftinije od onih na koje su plaćene akcize. Bez obzira na to što cigarete pređu dalek put iz SAD preko Roterdama do istočnog Sredozemlja pa nazad preko Balkana, desetine onih koji su uključeni u krijumčarenje ostvaruju veliku dobit, jer fabrikama cigareta plaćaju samo 40 centi za paklu". Međutim, baza albanskih kriminalnih grupa je trgovina narkoticima.

Ali, vratimo se na 1999. godinu. Tada su pripadnici specijalnog odeljenja italijanske policije u Milanu uhapsili još jednog kosovskog Albanca, Agima Gašija, zbog umešanosti u organizovani kriminal. Gaši i njegovi zemljaci, naseljeni u Italiji, nekoliko godina su snabdevali tržište u otadžbini heroinom iz Turske. Pošiljke droge vredele su nekoliko stotina miliona dolara. Osim Gašija, karabinijeri su uhapsili još 124. ljudi. Većina njih su bili etnički Albanci. Istine radi, među uhapšenima je bilo i Turaka, Italijana, Nemaca, Španaca i Tunišana, prava međunarodna banda. U sferu uticaja Gašijeve skupine ulaze ne samo tržišta nelegalne trgovine u Italiji i u nekim drugim evropskim zemljama nego i krupne albanske luke, kao i brojne plantaže maka u Turskoj.

Gaši je pripadnik albanske „porodice" poznate na Balkanu, specijalizovane za isporuku heroina „balkanskim putem", reketiranje i prisiljavanje na prostituciju. Agim Gaši je došao u Italiju 1992. godine, oženio se Italijankom i legalno se naselio u predgrađe Milana. Milano i njegova okolina tradicionalno se smatraju oblašću delovanja 'Ndrangete, kalabrijske mafije, ali to nije smetalo Gašiju da osnuje moćnu grupu Albanaca, jezgro sačinjeno od migranata sa KiM.

I. Vladimirov beleži kako „milanski policajci primećuju tri osnovne karakteristike albanskih kriminalnih grupa, a to su solidarnost, odlučnost u dostizanju postavljenih ciljeva i besprimernu okrutnost.

Za razliku od drugih migranata, Albanci se nimalo ne trude da se pridržavaju lokalnih pravila. U početku su istisnuli kurdske i turske narkodilere, koji su imali glavnu ulogu u organizovanju isporuke heroina u Italiju preko Balkana, a onda su se sukobili sa lokalnim kriminalcima. Pripadnici Gašijevog klana su, kako bi rešili problem, učinili nešto nezamislivo za italijanske standarde zapucali su tokom pregovora sa sinom poznatog „kuma" 'Ndrangete".

Međutim, postepeno je među kriminalnim klanovima došlo do dogovora, postali su partneri. „Poslovni" interesi Gašijevog klana nisu bili ograničeni samo na Italiju. Otvorio je salon lepote u Londonu, paravan za osnovni biznis, jer su u Velikoj Britaniji najviše cene heroina u Evropi. Treba spomenuti da je deo zarade od trgovine narkoticima Gaši uvek odvajao za legalne poslove: saloni lepote i agencije za nekretnine u Milanu, Mađarskoj, Nemačkoj i Norveškoj. Kasnije su ti poslovi korišćeni za „pranje" novca od trgovine drogom.

U Italiju su velike količine heroina Gašijevog klana uglavnom stizale iz Turske. Osnovana je čak i transportna firma koju su vodila dva brata, takođe kosmetski Albanci, Adem i Avni Igrišta. Zvanično, njihova firma bila je specijalizovana za uvoz oraha i pamučnih majica iz Turske u Italiju, u kontejnerima u kojima su iskusno bili sakriveni paketi sa heroinom. Koristili su se i drugi sistemi. Na primer, velika partija heroina dostavljala se u Sofiju ili Budimpeštu. Zatim su narkotike pakovali u manje pakete kako bi ih lakše sakrili u kola ili predali kuririma. Gašijeva grupa je za kurire uzimala Nemce, vlasnike skupih automobila, mercedesa i BMVova. Samo u Italiju je na taj način isporučivano 1015 kilograma heroina dnevno. Godišnje se na taj način prevozilo tri do pet tona narkotika, ne računajući druge vidove transporta.

Maloprodajom droge na ulicama Milana i u drugim gradovima Evrope bavili su se migranti sa KiM i iz Severne Afrike. Narkokuriri koji rade sa manjim količinama obično su deca mlađa od 14 godina koja, po zakonu, ne mogu krivično da odgovaraju. „Poslovođe" su obezbeđivale kontinuitet i zaštitu procesa, a „ugledni" ljudi su ga vodili. Bez obzira na rodbinske veze među pripadnicima kosovskih kriminalnih grupa bilo je ozbiljnih skandala. Na primer, poznati gangster u Albaniji, Naim Ziberi, koji kontroliše trgovinu narkoticima u Tirani, pokušao je da reketira Gašija. Ziberijev leš je pronađen izrešetan mecima. Istraga je pokazala da je u njega pucano iz nekoliko automata istovremeno.

Otkako su albanske kriminalne strukture počele da niču u evropskim državama, između njih i njihove male otadžbine uvek su postojale čvrste veze. U periodu aktivizacije terorističkog rada na Kosovu i Metohiji glavni finansijski tokovi slivali su se u OVK, kako bi se omogućilo njegovo delovanje. Kad je KiM stekao „nezavisnost", ta veza nije prekinuta. Ogromne sume se troše na dobijanje priznanja od niza država, kao i na potkupljivanje činovnika i poslanika Evropskog parlamenta, koji daje milijarde evra za podršku bedne ekonomije „nezavisnog" Kosova. Osim toga, Albanci se vrlo ozbiljno bave subverzivnim aktivnostima i u Crnoj Gori, Makedoniji i srpskom Sandžaku. I na kraju, trgovina narkoticima, kao i drugi vidovi kriminala, osnovni su izvor prihoda rukovodstva razbojničke države, Republike Kosovo.

Krajem devedesetih godina 20. veka, u vreme najvećih sukoba srpskih policijskih snaga i kosovskih bandi, pripadnici Evropola su zabeležili vrlo visok porast aktivnosti kriminalnih albanskih udruženja specijalizovanih za krijumčarenje i rasturanje narkotika. Analizirajući pojačanu aktivnost albanskih pripadnika organizovanog kriminala, specijalisti za borbu protiv krijumčarenja narkotika ukazali su na činjenicu da je u dobro razvijenu mrežu krijumčarenja heroina uključeno i rukovodstvo OVK. Na primer, krajem marta 1999. godine jedan od rukovodilaca policije Švedske, koji vodi odeljenje za borbu protiv trgovine narkoticima, u intervjuu za londonski Tajms izjavio je da njegova služba ima informacije da među narkodilerima i OVK postoji direktna veza.

Ipak, OVK predstavlja relativno javni vid kriminalnog biznisa. Kako beleži istraživač tajnih izvora međunarodne politike D. Stulin, iza osnivanja OVK, kao i iza trgovine narkoticima stoji Bilderberška grupa. Po njegovoj verziji, 1996. godine na sastanku grupe u King Sitiju doneta je odluka o pružanju podrške tada još usitnjenim grupama kosmetskih Albanca, sa ciljem da se stvori struktura sposobna da kontroliše promet heroina sa Bliskog istoka u Evropi i SAD.

Još 1994. godine Kriščen sajens monitor je pisao da se „ugrožen usled konflikta u Jugoslaviji, promet narkotika preko Balkana ponovo obnavlja zahvaljujući albanskim narkobaronima koji uspostavljaju novu krijumčarsku mrežu za Zapadnu Evropu, zaobilazeći regije poluostrva koje su stradale u ratu. Na primer, 1990. godine mađarska policija je zaplenila samo šest kilograma jakih droga, a u avgustu 1994. godine svakodnevno je zaplenjivano čak i 600 kilograma". S druge strane Džejns intelidžens rivju (britanske novine koje se bave obaveštajnim fenomenom) u članku „Balkanski Medeljin" od 1. februara 1995. godine pisale su: „Uobičajene transportne rute heroina ka Zapadnoj Evropi preko Jugoslavije, Turske, Kavkaza i istočnije regione sve više skreću ka Italiji, prolazeći preko Crnog mora, Albanije, Bugarske i Makedonije. Ta promena je učvrstila albansku mafiju za koju se smatra da kontroliše 70% tržišta heroina u Nemačkoj i Švajcarskoj. Ona radi u sprezi sa moćnom sicilijanskom mafijom, oslanjajući se i na mnogobrojnu dijasporu u zapadnim zemljama". U Švajcarskoj je 1995. godine živelo više od 100.000 Albanaca, a 2012. godine albanska dijaspora u Švajcarskoj obuhvatala je 300.000 ljudi. Ali nije najvažniji njihov broj, već to što je dijaspora odličan paravan albanskih kriminalnih elemenata, a ujedno i važan izvor zarade za kriminalne grupe.

Još 1995. godine britanski novinari su upozoravali: „...Ako ništa ne preduzmete, moćni albanski narkoterorizam može da izazove pojavu kolumbijskog sindroma na jugu Balkana, ili da pojača moć albanske mafije, što će joj omogućiti da kontroliše jednu ili nekoliko država u regionu. Praktično, možemo da govorimo o Albaniji i Makedoniji, ili o obema državama istovremeno. Već danas prihodi od narkoterorizma stižu do vlada i lokalnih političkih partija. U Albaniji desničarska Demokratska partija pod rukovodstvom predsednika Saljija Beriše predsednik Albanije od 1992. do 1997Ć sumnjiči se da zatvara oči pred trgovinom narkoticima i čak direktno koristi to za političkoekonomske ciljeve, kao što je finansiranje političkih partija i drugih separatističkih grupa Kosova i Makedonije...".

Međutim, nikakvih ozbiljnih akcija protiv albanskih grupa organizovanog kriminala nije bilo. Jasno je i zbog čega. Taj „biznis" donosi milijarde dolara svojim organizatorima, i neodvojivi je i veoma važan deo svetskog bankarskog i finansijskog sistema, jer potpomaže ekonomiju likvidnim novcem u gotovini, koji je neophodan za pokrivanje ogromnih mesečnih troškova za bezbednost i u investicione „balone od sapunice u SAD i Velikoj Britaniji". Novine Mond diplomatik 2000. godine procenile su godišnje prihode trgovine narkoticima na skoro 420 milijardi evra. Očigledno da je ta suma bliža stvarnoj nego podaci UN koji govore o 68 milijardi dolara prihoda. Međutim, i u jednom i u drugom slučaju reč je o velikom obimu.

Važniji faktor procvata trgovine narkoticima je direktan interes velikih kompanija. D. Estulin opisuje mehanizam uzajamnog delovanja biznisa, banaka i kriminala na sledeći način: „Korporacije mogu mnogo da zarade uzimajući od trgovaca i proizvođača narkotika pozajmice uz veoma nisku kamatnu stopu, tako da (posle „pranja") ostvare astronomsku dobit. Kada velika kompanija dobije pozajmicu u gotovini s kamatnom stopom od 5 odsto na 100 milijardi dolara, nezakonito stečenih, taj novac ulazi u legalne tokove i postaje upotrebljiv. Narkobiznis cveta zato što su dobijene pare zalog investicije najkrupnijih kompanija na svetu. Trgovci narkoticima daju kredite političarima. Drže na povocu one s Volstrita čija deca polako umiru od tih droga. Uspešni biznismeni ne mogu da dozvole propast narkobarona. Kongres ne može da dopusti propast narkobarona. Predsednici država i oni koji finansiraju njihove kampanje ne mogu da dopuste propast narkobarona. Zašto?

„...Zato što jedan procenat društva kontroliše našu svetsku, J. P.Ć ekonomiju i ne može da dopusti konkurenciju (nije važno da li je u pitanju politička ili ekonomska) u korišćenju novca dobijenog od trgovine drogom. I sa svakim povećanjem prometa od milion dolara ili uvećanjem zarade zahvaljujući povećanju udela u poslu, tržišna vrednost tog jednog procenta društva uvećava se dvadeset, ili čak trideset puta".

Francuski novinar Karel de Bri primećuje da su slobodan protok novca od kriminalnih aktivnosti, globalizacija i odricanje od teritorijalnog suvereniteta, stimulisali ozbiljan rast ilegalnog finansijskog tržišta. „Taj izbalansiran sistem tesno je povezan sa širenjem savremenog kapitalizma i bazira se na interesima tri grupe: vlada, međunarodnih korporacija i mafije. Biznis je biznis, a ekonomski zločini, to je pre svega tržište koje cveta i koje je jasno strukturirano, i zbog toga i njime i može da se upravlja po zakonima ponude i potražnje.

Izuzetna složenost krupnog biznisa i nemešanje političara jedini je način da se kroz organizovani kriminal „pere" novac. Međunarodne korporacije traže podršku vlade i neutralnost regulatornih organa vlasti kako bi učvrstili svoje pozicije, povećali zaradu, suprotstavili se konkurentima, došli do „poslova veka" i finansirali protivzakonite operacije. Političari su direktno uvučeni u te poslove, jer njihov uticaj zavisi od podrške sa strane i od finansiranja koje im dozvoljava da ostanu na vlasti. Takav sukob interesa važan je deo savremene ekonomije, i predstavlja mazivo koje omogućava da se točkovi kapitalizma i dalje vrte". U tom složenom lancu interesa narkotici igraju jednu od glavnih uloga zajedno sa trgovinom oružjem, ljudima i ljudskim organima, o čemu ćemo posebno govoriti.

Trgovina narkoticima na globalnom nivou nije moguća bez podrške banaka, specijalnih službi, obaveštajnih struktura i velikih korporacija, kako državnih tako i privatnih. Praktično, trgovina drogom najkrupniji je biznis u svetu, koji vode najuticajnije ličnosti našeg doba pripadnici kraljevskih porodica, oligarsi i birokrate. To u svojim knjigama ubedljivo pokazuje Dž. Kolman, svojevremeno tesno povezan sa britanskom službom MI6.

Što se tiče veze albanske mafije i trgovine narkoticima nema nikakve sumnje da ta veza postoji. O tome su, od 1994. godine, pisale sve ozbiljne evropske i američke novine. U zvaničnim izveštajima podnošenim Senatu SAD, čule su se činjenice koje svedoče o direktnoj vezi „između trgovine oružjem i prodaje droge za albanske snage koje se bore protiv Srba na Kosovu". Pritom se isticalo da je upravo trgovina drogom bila „ključni faktor koji je omogućio Oslobodilačkoj vojsci Kosova da istupi kao inicijator konflikta".

Neophodno je dodati da se „sinovi kapitala" (V. Blam) nisu prvi kladili na kriminalne i terorističke organizacije. Na primer, 1944. godine zapadne zemlje, pre svega SAD postavile su se vrlo blagonaklono prema sicilijanskoj mafiji, predstavljajući je kao „antifašističku strukturu", igrajući u određenoj meri na činjenicu da se Musolini aktivno i odlučno bori protiv njih. Amerika je nekoliko decenija aktivno podržavala „kontraše" u Nikaragvi, iako je Stejt department vrlo dobro znao da je ta grupa umešana u trgovinu kokainom velikih razmera. Da i ne govorim o situaciji u Kolumbiji o kojoj bivši kanadski diplomata, profesor Univerziteta Kalifornije P. D. Skot, piše: „najveći trgovci narkoticima upravo su te militantne grupe koje su istovremeno partneri naših ŠameričkihĆ saveznika, kao što je, na primer, kolumbijska vojska...Povrh svega, same za sebe te grupe su direktna posledica još jednog „remekdela" delovanja CIA: terorista, stvorenih za borbu protiv „levičara".

Metod aktivne „saradnje" s kriminalnim strukturama, obaveštajne i vojne službe SAD praktikuju od kraja Drugog svetskog rata. Gotovo školski primer politike iz senke američke administracije, zasnovane na podršci kriminalnih bosova, jeste saradnja CIA sa Vitom Đenovezom, donom američke mafije zarad sopstvenih interesa u Italiji. Nakon što je „Don Vito" „obavio svoj posao" zatvorili su ga zbog trgovine drogom, gde je i umro od infarkta 1969. godine. SAD i NATO na isti način i dandanas koriste i uklanjaju svoje narkosaveznike: Osamu bin Ladena, Ahmeda Vala Karzaja i druge. Nije isključeno da sličan kraj čeka i narkodilere kao što su Hašim Tači ili Ramuš Haradinaj, samo što još nije vreme za njih.

(Nastavak u sledećem broju)