Natrag

Iz mog ugla

Život ispod ruba egzistencije

Živan Haravan

Nikada neću razumeti onu, često javno pominjanu, floskulu, počev, od zvaničnih državnih organa, pa, preko raznih nevladinih organizacija, da u Srbiji u tolikom i tolikom procentu žive građani "na rubu egzistencije". Šta je to "rub"?

Znači li to da oni koji su "na rubu" imaju kakav-takav život, ako se takav život, uopšte, može i nazvati životom? A, da li se iko bavio pitanjem, pod uslovom da je "rub egzistencije" neka granica životarenja, šta je sa ljudima i kako žive oni koji su ispod "ruba egzistencije"? Mislim da nije. Oni žive, dakle, u ponoru egzistencije.

Poznato je da je zvanični državni organ koji se "brine" o sirotinji- Centar za socijalni rad. To je jedna posleratna ustanova, do današnjih dana, "ukrašena" birokratijom i kancelarijskim radom, filovana "naučnim istraživanjima", unutrašnjom netrpeljivošću između socijalnih radnika, sa jedne strane, a sa druge, psihologa, sociologa...U početku, Centri su se bavili, prevashodno, smeštajem u popravne domove onih mladih nesrećnika koji su bili ili bez jednog, ili bez oba roditelja, ili su imali siromašnu porodicu i bili "nestašni". Kadar je bio isključivo sastavljen od socijalnih radnika. Kasnijih godina Centri se "osavremenjuju" psiholozima, sociolozima, pedagozima dobivši ovlašćenja "mudraca" da odlučuju o oduzimanju dece od nekompetentnih roditelja, pokušajima da mire bračne partnere pred razvodom...

Sociolozi i psiholozi se bave "proučavanjem" raznih devijantnih pojava i tako to. Vrhunac cinizma ili gluposti, a zasigurno vrhunac birokratskog bezobrazluka i bacanja peska u oči građanima je, konkretno, u Beogradu, 1991. godine, formiranje Gradskog centra za socijalni rad pored, već, postojećih 17 Centara u svakoj beogradskoj opštini. Šta ti silni "naučnici", uopšte, rade u tom Gradskom centru? Koji su efekti u realnom životu sirotinje od tolikih "naučnika" u svakom Centru, a posebno u tom 18-om Gradskom centru Koliko nas koštaju? Pre nego iznesem neka moja iskustva o radu Centara za socijalni rad, samo još da dodam koja tri rigorozna uslova nesrećnik mora da ispuni, da bi ostvario pravo na mizerni iznos socijalne pomoći, koja kasni po dva-tri meseca: prvo, mora da podnese odgovarajući dokument da je 100% nesposoban za samostalno privređivanje, drugo, da nema nikakvu imovinu na teritoriji Srbije, treće, da nema nikog od rodbine koja je u zakonskoj obavezi da ga izdržava. Ko će da uputi, pomogne, objasni onom koji živi u ponoru egzistencije kako da počne, gde da ide, kako da sve to pribavi. Oni žive u dubokoj senci i u dubokoj senci - umiru.

Pre par godina na opštini Čukarica umrli su od gladi bračni par Milobratić (67) (68) ostavivši dug pekari od 4.000 dinara. Nisu se javili Centru? Pa, čemu služi Centar? Njihov rad mora da bude terenski rad. Treba da snime, svaki socijalni radnik svoj reon, i da unapred znaju kome preti smrt od gladi. Isti je slučaj bio i na opštini Zvezdara gde su dva starca-braća, takodje, umrli od gladi. To je par slučajeva koji su mediji objavili, a umiranje od gladi, postaje gorka svakodnevica u ponoru ispod "ruba egzistencije", a da je nema u medijima, jer se nesrećnici "nisu javili Centru niti ih je neko obavestio o njihovom stanju". Oni će, u najboljem slučaju, biti predmet "naučnih studija" sociologa, psihologa... u opštinskim, a pogotovu u Gradskom centru za socijalni rad, pa, neka košta koliko košta.

Iskustva

Kada je 1980. godine bio snažan zemljotres na Kopaoniku, na moj predlog, kao sekretara, odlukom Predsedništva naše socijalno-humanitarne organizacije, pozvano je članstvo da učestvuje dobrovoljnim prilozima za pomoć stanovništvu čija je je imovina bila uništena ili oštećena. Pozamašnu sumu novca smo uplatili na javno objavljeni žiro račun. A, onda se 1983. godine dogodila strašna nesreća u Aleksinačkim rudnicima kada je poginulo 34 rudara. Kao u slučaju Kopaonika sakupili smo, baš, veliku sumu novca od dobrovoljnih priloga (mislim da bi danas ta suma bila 250.000 dinara), ali smo odlučili da taj, celokupan iznos, predamo neposredno jednoj, najugroženijoj porodici koja je ostala bez svog hranioca. Zato, nazovem telefonom direktora Centra za socijalni rad Aleksinca. Predstavim se, saopštim mu iznos prikupljenog novca i našu nameru kome i kako da ga predamo. Od Centra samo tražimo da nam odaberu najugroženiju porodicu, po njihovom saznanju, a mi bismo, (tri člana Predsedništva i ja, o trošku naših redovnih sredstava) zajedno sa predstavnikom Centra došli, već, sutra, i taj novac uručili. "Lepo od vas"- reče direktor. "Dobro, dođite, a mi ćemo da izdvojimo jednu porodicu."

Doputujemo nas četvorica u Aleksinac nekim ponoćnim vozom i stignemo tamo oko 8h. Malo prošetasmo, popismo kafu i tačno u 9,30 uđosmo u oronulu zgradu Centra, na čijem ulazu su i poneka slova na tabli sa nazivom ustanove bila poluobrisana, a tabla dotrajala. Nismo očekivali da nam se rasprostre crveni tepih, ali nismo očekivali ni sve drugo što će slediti. U dotrajalom, patosiranom holu, na jednoj klupi, sedi neka Romkinja, a iz dve-tri kancelarije, sa otvorenim vratima, čuje se smeh, neki veseli razgovori...

Pogledam i nađem vrata na kojima piše "Direktor". Pokucam. Ništa. Stisnem kvaku, vrata zaključana. Dođem do otvorenih vrata jedne od kancelarija u kojoj dve žene, zamazanih ruku i usana od bureka i jogurta, upravo doručkuju. Pokušah da se predstavim kad me jedna prekinu: "...Znam, rek'o mi je direktor za vas. On je službeno odsutan, a ja ću da pođem sa vas čim završim sa jelo. Sačekajte me minut-dva u hodnik..."- po aleksinački mi se obrati socijalna radnica.

Pridružismo se onoj Romkinji u čekaonici.Održavši reč, užurbano izađe iz kancelarije i uz: "Idemo!", ubaci nas u "Zastavu 101", a ona za volanom. Nakon kraće vožnje stigosmo do jedne omanje kuće na čijoj je verandi sedela jedna žena u crnini i jedan dečačić sa njom, ne stariji od 5-6 godina. "...Evo, stigli su ovi iz Beograda"- "predstavi" nas socijalna radnica. "Sednite"- ponudi nas žena u crnom. Ja počeh priču kako saosećamo sa svim porodicama nastradilih rudara i da smo tražili da nam Centar izabere..." "Zna ona. Sve smo joj rekli" - prekide moju "tiradu" socijalna radnica. Obe su gledale u veliki koverat, selotejpom zatvoren, na čijoj je prednjoj strani bila ispisana cifra novca koji je bila u njemu. Upitah, ima li gospođa još dece, jer, očekivali smo višečlanu porodicu. Umesto žene u crnom odgovor nam dade socijalna radnica rekavši da ih ima još troje, ali da su "kod familiju". Nas četvorici se pogledi susreću i kao da prećutno pokazujemo da ovde nešto nije, baš, kako smo očekivali. Šta ćemo, otvorismo koverat, izbrojasmo novac do zadnje novčanice i predadosmo ga ženi u crnini. "Hvala", prošaputa ona. Dadosmo da potpiše tekst koji smo otkucali još u Beogradu, sa prostorom za njeno ime, prezime, potpis i broj lične karte, sa ciljem da je primila novac.

"Ona je nepismena, a i šta će vam to. Evo, dade mi juče direktor pečat od Centar i ću da vam overim taj papir sa pečat da su pare isplaćene." I bi tako! Sede ona u "keca", nama se zahvali i požele nam srećan put za nazad u Beograd. Ostadosmo nas četvorica kao zbunjene ovce. Da li da proveravamo? Gradić je zahvaćen tugom i mukom. A, šta ako je sve u redu, a mi toj ženi, proverom, samo nanesemo uvredu? Ali, a šta ako je sve ovo bila prevara i loša režija? Do dana današnjeg grize me crv sumnje da naš novac nije stigao u ruke porodice koja je ostala u ponoru egzistencije! U koga i u šta sumnjam - (pr)osudite sami, što bi rekao MB.

***

Nedaleko od moje ulice na Dorćolu, na uglu ulica Mike Alasa i Braće Baruh bila je, do skoro, jedna ruševina od koje je ostao samo zid od pola metra do metar visine, a na sredini ruševine, potpuno mračan, otvor iliti ulaz u tu ruševinu. Pacove sam više puta video kako iz obližnjih kontejnera jure u neku rupu te ruševine. Pomislio bih, često, kako bi bilo tužno i nehumano da tu žive psi lutalice. Dakle, atraktivna lokacija placa, ali u više nego u jadnom stanju. Ispred "Maksija" u ulici Mike Alasa sam, uvek kada bih sreo dvoje-troje klinaca Roma, popričao sa njima i dao im najmanje sto dinara. Imali su svog psa koji je delio sa njima i dobro i zlo, a svi bi se obradovali mom maltezeru mazeći ga i ljubeći ga. Iz razgovora sa njima saznao sam da ih je tri brata i sestra: najstariji brat 14 godina, pa, onda sestra 13 i jos dva brata 12 i 11 godina starosti. Rekoše mi da imaju samo bolesnog oca, a da ih je majka napustila i ne znaju gde je. Ovo troje najmlađih, kako mi rekoše, idu redovno u osnovnu školu "Braća Baruh". Jednom prilikom pitah ih gde stanuju. Zapanjih se kad mi rekoše! "Stanuju", upravo, u onoj razvalini-ruševini! Jednog dana, baš pred mojojm zgradom, ču se neka škripa, jauk, žamor...Siđoh, malo kasnije, i rekoše mi ljudi da je policijski auto bio u potrazi za nekim "cigančićima" koji su pobegli iz Doma "Vasa Stajić" i da je jednog od njih udario auto. Bio je to najmlađi od ono troje braće. Nije teže povređen.

Saznao sam i video, nedavno, da je ona ruševina dokrajčena, a da je na njenom mestu visoka, limena ograda. Šta je sa onom decom i njihovim ocem? Doznadoh njihovu novu "adresu" i "smeštaj": ulica Čelopečka 11 opština Zvezdara. Nakupovao sam im puno potrepština: sredstva za higijenu, raznovrsnu hranu, sokove...i pojavio se nenajavljeno. Ne mogu da opišem tu dečju radost kada su me videli, a ništa manje mi se nije obradovao i njihov pas!

Ugledam, pozdravim se i upoznam oca porodice. Nema ga više od 45 kilograma! Spečen, iznemogao, namučen, napaćen, nesrećan... Ime mu je Arifi Dina. Prekinuh ga u njegovom zahvaljivanju i zamolih ga da mi kaže nešto više o sebi i svom životu: "..Na Dorćol sam došao iz Zemuna u onu ruševinu. Nisam više imao kud. Žena me ostavila. Centar za socijalni rad Stari grad me prihvatio i hvala im za to. Ali nekoliko puta Centar mi uzima decu i vodi ih u Dom 'Vasa Stajić', a ona neće da ostave oca nego sutradan pobegnu i vrate mi se."

"A, kako ste vi sada ovde dospeli?"- upitah ga. "...Pa, dođe jedan, pre mesec dana, zajedno sa dva ošišana momka, i kaže mi: 'ajde matori kupi prnje. Selim te. A, ko si ti? Kako se zoveš - pitam ga, a on mi kaže kako on nema ime i da mogu da ga zovem 'investitor'. Pokupiše decu i mene u jedan kombi i odvedoše nas u ovu napuštenu kuću: 'Evo sad si ovde smešten. Samo da znaš da će i ova kuća da se za koji mesec ruši, poruči mi 'investitor'....Bili su i ovi iz Centra za socijalni rad Zvezdare, ali kažu da ne mogu ništa da nam pomognu pošto pripadamo Centru Stari grad. Nismo njihovi, kažu..."

"Ma, samo da mi decu ne diraju. Za ovu dvojicu su mi ukinuli dečiji dodatak, jer se vode kao da su u Domu."

Pošto sam nazvao, istog dana, Centar Stari grad, ljubazna gospođa Kalezić (tako mi se predstavila) zamenik rukovodioca nekog odeljenja, obavestila me je da ovaj Centar zna i prati Arifijev slučaj i da će brinuti o njima. Što se dece tiče, reče, da oni znaju šta je za decu najbolje.(?) Razumeh da u njihov dosije može da ima uvid samo Sud i policija.

Ukucam na Guglu "udruženje Roma" i pored 4 romske organizacije opredelim se za pompezni naziv: Nacionalni Savet Roma. Nazovem ih, predstavim se kao novinar-kolumnista ovog Magazina sa željom da me neko sutra primi u nameri da vidim šta bi mogla ova romska organizacija da pomogne u slučaju porodice Arifi. Izvršni sekretar Zoran (tako mi se predstavio) reče da će me sutradan primiti ili on, ili potpredsednik, ili predsednik Saveta. Odem, na 13-i sprat Beograđanke u prostorije koje svojim komforom i opremom mogu da se porede sa kancelarijama u Briselu - sedištu Evropske unije. Pomislih na radne prostorije ovog Magazina: razlika, nebo i Zemlja! Sretoh tri dobro ugojena Roma, nikog od rukovodstva, a primi me PR Saveta. Nisam znao da sam, potpuno slučajno, došao baš u vreme opšte "bitke". Videću, kasnije, na njihovom sajtu, da je uz "žučnu raspravu", upravo smenjeno celokupno rukovodstvo Saveta, raznih odbora i sve to zamenjeno novim "kadrovima". Romska posla! Moguće da su mislili da sam provokator iz tabora smenjene grupe. Što mi reče jedan Rom sa kontejnera, koga sam pitao da li zna za Nacionalni Savet Roma i da je smenjeno staro, a došlo novo rukovorstvo: "...To je isto sr.nje samo drugo pakovanje. Sve su ti to, burazeru, krkadzije. Oni samo misle kako će, bez muke, da napune stomake sa sarme, slaninu, prasećinu, jagnjetinu. Boli ih patka za moju trošnu kuću što prokišnjava. I kako da prežive moja deca od ovu hartiju i plastiku sto od jutra do mrak' skupljam. Nosi i' ,bre, u p...u materinu."

Onaj, mladi, ugojeni PR nalupetao mi se otrcanih fraza o "visokim ciljevima" NSR i bla, bla, a za konkretan slučaj nesrećne porodice Arifi, uze mi e-mail adresu, broj mobilnog i, kao, sutra će da mi javi šta može da uradi za njih. Naravno, nije mi se javio. Imao je, valjda, čovek preča posla. Sve te institucije, nacionalne, državne, pa, i svako od onih pojedinaca koji nema sluha, empatiju ili ih, pak, ima i saoseća sa sirotinjom, ali nema od čega da odvoji i pomogne tim ljudima koji žive u ponoru egzistencije, "utehu" mogu da potraže u onoj narodnoj izreci: "Sirotinjo, i Bogu si teška!"

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane