Natrag

Književnost

Suvišni pisci u Srbiji: o vlastodršcima, proganjanim piscima i režimskim udvoricama (2)

Ko davi slobodnu štampu?

Termin Suvišni ljudi se pojavio u Srbiji na početku Dvadesetog veka, a pozajmljen je iz ruske literature. Kako su gotovo svi srpski pisci tog vremena bili pod uticajem ruskih pisaca (koje su često prevodili) i pod uticajem ruskih socijalnih mislilaca (koje je u Srbiju „doneo" Svetozar Marković), ovaj termin se u našoj logistici odomaćio. Tako smo dobili srpske Suvišne ljude, pod kojima su se podrazumevali intelektualci opoziciono usmereni prema vlasti. Budući da je srpska vlast nerado gledala na školovane ljude, pogotovo u inostranstvu, iako ih je ona tamo poslala i stipendirala da bi preuzeli upravu u Srbiji kad se vrate, skoro svaki intelektualac se u Srbiji, i pod Karađorđevićima i pod Obrenovićima, osećao suvišnim. O tom vremenu i tim prilikama, specijalno za Magazin tabloid u nekoliko nastavaka piše najstariji živi srpski književnik - disident Ivan Ivanović

Ivan Ivanović

Bora Stanković je postao suvišan pisac u Srbiji, ali ne kad je polemisao sa Domanovićem, nego petnaest godina posle polemike i deset godina po smrti Domanovića. To se desilo zbog toga što je vreme Prvog svetskog rata proveo pod okupacijom u Beogradu i sarađivao u okupacionim novinama, pa su ga povratnici iz Grčke proglasili izdajnikom i stavili na stub srama.

A do koje mere se Bora Stanković osećao suvišnim piscem u Srbiji najbolje pokazuje njegova započeta autobiografija (imao je snage da napiše samo jednu stranicu), u kojoj je ovaj rođeni melanholik rekao: „I evo moje, najgoreg i najpokvarenijeg književnika, istorije!"

Da vidimo kako stoji stvar s Jankom Veselinovićem...

Janko je rođen u mačvanskom selu Salašu Crnobarskom, 1862. godine (bio je stariji od Domanovića jedanaest godina), a osnovnu školu izučio je u susednom selu Glogovcu, gde mu je otac bio sveštenik. Nižu gimnaziju završio je u Šapcu, odatle otišao, svakako po želji oca, na Bogosloviju u Beograd, ali je nije svršio. Vlasti su ga postavile za učitelja, pa je službovao najpre u Svileuvi, potom u Glogovcu i još nekim selima. Domogao se varošice Koceljeve i grada Šapca, gde je postao pisac (zbirka pripovedaka „Slike iz seoskog života"), ali i dopao zatvora zbog sukoba sa sreskim vlastima (mesec dana).

Godine 1889. Janko Veselinović je izabran za predsednika Koceljevačke opštine, ali je već iduće godine smenjen sa tog položaja pod optužbom da nije dobro rukovodio opštinskom kasom. Što nije ponovo dospeo zatvora, zaslužna je kraljica Srbije Natalija, koja je kod svog muža kralja Milana izdejstvovala pomilovanje. (Otud Jankovo razumevanje za kraljevski dvor, iako mu je bio najžešći opozicionar.)

Po preseljenju u Beograd, posle političkog lista Radikalac, Janko pokreće dnevni list Zvezda 1894. godine, čije izlaženje iz finansijskih razloga ne traje dugo, ali se obnavlja 1897. godine kao nedeljnik za zabavu i književnost i postaje glavno utočište srpskoh pisaca. Između ostalih, u Jankovoj Zvezdi uhljebije je našao i Radoje Domanović, pošto je proteran iz Južne Srbije.

Izučavalac Jankovog života Vladimir Jovičić, takođe Mačvanin, značajan komunistički funkcioner, s pravom kaže da je Veselinović pre svega bio dete sela. Još u roditeljskoj kući (otac sveštenik, mati iz svešteničke porodice) Janko je usvojio patrijarhalni pogled na svet. „...Od svojih seljana svakodnevno je učio da čovek vredi koliko je vredan, da bez ilovače pod noktima nema čistih ruku, niti uspravna čoveka bez kičme savijene pod teretom, da nema prava na mudrost ko ga nije otkupio kosom i motikom."

Nema sumnje da je Janko idealizovao selo, njegovi rani radovi odišu arkadijskim pogledom na život. Stoga je, ušavši u novo doba, čeznuo za vremenom koje je bilo „u punoj saglasnosti sa njegovom golemom čežnjom za prošlim 'zemanom' u kojem nije bilo deoba, obnevidelih, zagriženih strasnika, samotnika, kajišara, pijanaca, podvodača, a ni varošani još nisu bili stigli da selo zaraze prljavom igrom dukata i bakaruša".

Kao rezultat ove „seljačke" filozofije, nastao je roman „Hajduk Stanko", u kojem je Veselinović sižejno udružio zavičajno sa nacionalnim nadahnućem. Janko je „Hajduk Stanka" štampao 1896. godine i taj roman je verovatno najpopularniji srpski roman svih vremena.

Za socijalistički pokret Svetozara Markovića Janko se vezao u svojoj ranoj mladosti, još u nižim razredima srednje škole. Zbog toga je napustio Bogosloviju i pošao u Učiteljsku školu, gde su se, kao na Velikoj školi, najčešće okupljali „komunci" i „novi ljudi". No već posle završenog prvog razreda učiteljske škole Janko je ostavio školovanje i otišao ,,u narod" da ga politički budi i kulturno uzdiže.

On sam, u Pismima sa sela, često je govorio da je učestvovao u tom „novom pokretu". „Mlad, oduševljen novim idejama, još u školi sam pročitao nekoliko članaka Svetozara Markovića, nešto socijalističkih knjiga i časopis Stražu - i pomislio sam da je to dosta pa da imam prava i moći da uređujem državu i usrećujem narod".

No Veselinoviću nije bilo lako da spoji patrijarhalni pogled na svet svog detinjstva sa razornom kritikom Srbije svoje mladosti, koju je promovisao petrogradski i ciriški đak Svetozar Marković. Iz tog rascepa nastao je verovatno Jankov najbolji roman „Junak naših dana", u kojem se odslikava čitav društveni život toga vremena, u kojem „uspevaju samoreklameri, licemeri, spletkaroši, plagijatori i falsifikatori, potkazivači, prevrtljivci, svaštari, titularni šupljoglavci..." (Vladimir Jovičić).

Junaci ovog romana su stvarne ličnosti, preimenovane ali tako da su lako prepoznatljive. Na jednoj strani je beskrupulozni i bezobzirni političar Sreten Srećković (imena su simbolična), kakvih je tada bilo dosta, a na drugoj pravi i dosledni, ubeđeni i načelni revolucionar Ranko Dragićević, „spreman da se bori za svaki atom svoga ubeđenja" (reči Svetozara Markovića). U prvom slučaju to je zloglasni „junak dana" dr Vladan Đorđević, režimski političar po kome je vreme najcrnje reakcije na samom kraju XIX veka dobilo ime „vladanovština", a u drugom - vođa „novih ljudi", prvostolnik i stradalnik za svoje ideje i shvatanja Svetozar Marković.

„Glavna ličnost romana Sreten Srećković je politički demagog, životni kameleon. Samoreklamer, plagijator, denuncijant, karijerista. Služi se podvalama i lažima, nedosledan je i prevrtljiv. To je ličnost koja je veoma slična Sremčevom „vukodlaku" Vukadinu. U stvari je „hibrid" i „derivat" lažne naprednosti i pandurske uslužnosti, površne ubeđenosti i istinske neiskrenosti. On i nije političar, nego politikant. Tobož materijalističkih pogleda u stvari rukovode ga sebični materijalni interesi. To je jedan amoralni nikogović i beskrupolozni liži-sahanić" (Dragoljub Vlatković).

„...Sreten Srećković je društveno pogubna ličnost, podjednako opasan i za one koji se na stazi njegove karijere nađu ispred njega i za one koji su zaostali, ali on je ujedno poguban i po sebe sama, jer je njegova potreba za dokazivanjem i napredovanjem - nezajažljiva." (Vladimir Jovičić). „To je drzak čovek, koji vrlo kuražno juri kroz život, nalazi se svuda, plete se u sve; on je i filolog i pedagog, i bogoslov i ekonomista i finansijer - jednom rečju: zna i ono što ne zna! Sretenova deviza je: „Svaki put je dobar koji uspehu vodi", što je moderni makijavelizam primenjen u Srbiji pod Obrenovićima. (Isto, Vladimir Jovičić. Ja bih ovde dodao da je Sreten Srećković u stvari prototip današnjih srpskih političara!)

Nasuprot njemu, Ranko Dragićević je idealan borac, istinski političar. „On je onaj „oroz" (petao) iz Andrićeve „Priče o kmetu Simanu", koji je prerano „kukureknuo" i zbog toga morao da strada" (Dragoljub Vlatković). Kako je tačno primetio Velibor Gligorić, Veselinović je „sa ljubavlju i oduševljenjem oživeo, ili, tačnije rečeno, pokušao da oživi lik Svetszara Markovića", a za ovo je koristio ličnu prepisku i gotovo sve spise tvorca socijalizma u Srbiji. „Ranko je otvoren, ubeđen, načelan, plemenit borac koji svakome iskreno i pošteno govori u lice, obrazlaže argumentima svoje ideje, obesnažuje sve što je frazersko, lažno, neiskreno, sve što je suprotno vrednostima koje žive u etici narodnoj. Nasuprot besprincipijelnosti karijeriste, on je duboko principijelan, nasuprot prevrtljivosti reklamera i frazera, on je čvrsto dosledan u ubeđenjima i u borbi" (Velibor Gligorić).

Vladimir Jovičić ovako karakteriše Jankov roman:

„...Vladajući sloj srpskih činovnika, visokih oficira, trgovaca, bankara, veleposednika, ministara... u središtu je ovog romana. Taj svet skorojevića i prazne etikecije, naprasno zaljubljen u čar evropejskog bontona, uz popodnevne seanse sa engleskim čajem i domaćim tračevima, Veselinović slika sa tužnim podsmehom prostodušnog čoveka iz naroda. Držeći se svojih pravila profita i prestiža, gra-đanska aristokracija se na delu izruguje demokratskim načelima zapisanim u osnovnim društvenim dokumentima: „Srbija je zemlja demokratska. U njoj nema plemstva, nema visokorodnih i blagorodnih, nego su svi jednaki". Tako veli Ustav, tako vele zakoni zemaljski. Pa opet... đavo ga znao! Opet ima nekih klasa, neko ko je „viši" i neko ko je „niži", neko ko zapoveda i neko ko sluša..." - vajka se ro-manopisac, izneveren u svojoj ljubavi za patrijarhalno zajedništvo srpskog naroda. Ovim rečima on, u stvari, priznaje ono što mu je oduvek bilo najteže da prizna - duboku socijalnu. političku i moralnu podeljenost srpskog društva, rasparčanost i rasulo vrednosti

Roman „Junak naših dana" je pisan i objavljivan u iastavcima (u radikalskom časopisu Delo u toku 1897) i sa prekidom od nekoliko godina nastavljen je u istom časopisu tek 1903. Prekinut je, dakle, u vreme vladavine glavnog junaka romana Vladana Đorđevića. Zbog ovog dela, kako kaže Stevan Jelača, autor je „dopao odgovornosti i apsa, pa ni uredništvo Dela ni pisac nisu hteli dalje imati neprilika, pa je roman prekinut". No, neprilike su ipak morale doći zato što je pisac tadašnjeg predsednika vlade naslikao kao crnog đavola, a naročito što se pri opisivanju Sretena Srećkovića poslužio konkretnim događajima iz Đorđevićevog života i opisao ih faktografski verno.

Godine 1898. vlasnik i urednik Dnevnog lista je bio beogradski štampar Svetozar Nikolić, a jedan od glavnih saradnika Janko Veselinović. Ovaj list je bio tih godina u opoziciji prema Vladi dr Vladana Đorđevića, a Janko Veselinović još i „krvni neprijatelj" ovog ozloglašenog političara. Sasvim je prirodno bilo što je napao nosioca „vladanovštine" u jednom članku, u kojem je inače direktno i drsko atakovao i na drugog tada zapaženot režimskog (dvorskog) čoveka, renegata pokreta Svetozara Markovića - Peru Todorovića.

Srpska narodna skupština je za vreme Milana i Aleksandra Obrenovića uglavnom zasedala u Nišu. Tako je bilo i jula 1898. godine kada se raspravljalo o novom zakonu o štampi. Poslanik Pera Todorović održao je 7. jula te godine govor u kome je izneo svoje mišljenje o slobodi štampe. Ali, kao od dvora plaćeni novinar i režimsko pero (tada vlasnik i urednik Malih novina), po Veselinovićevoj oceni nije imao moralno pravo da o slobodi štampe uopšte govori. Janko je u Dnevnom listu objavio članak "Prilog ka biografiji jednog nitkova" u kojem, između ostalog, kaže:

,,...Onomadašnji govor Petra Todorovića u Skupštini jeste simptomatičan znak moralne unakaženosti i političke perfidije današnjega kursa i vremena; on je nesumnjivi dokaz da nevaljalstvo i nitkovluk nemaju svojih granica. Kad bi se jedna javna ženska ispela na predikaonicu i počela građanima besediti o čednosti i moralu to bi u njenim rečima ležalo daleko više istine nego što je ima i može pokazati ova nakaza koja je svako ljudsko obeležje izgubila. I on štampu naziva drugom majkom - kad ga se i prva odriče proklinjući čas kad ga je mlekom zadojila..."

Govoreći o Todoroviću, čije je ime i prezime tih godina u opozicionim listovima pisano malim slovom, Janko je iskoristio da kaže koju reč i o drugom „nitkovu" i nikogoviću dr Vladanu Đorđeviću, stavljajući ga u isti red sa Perom. U napisu se dalje kaže:

,,...Nije ovde reč o tome kakve će sudbine biti slobodna štampa u Srbiji, nego je ovde važno: ko to nju udara kocem po sred temena? - Udaraju je dr Vladan Đorđević i Pera Todorović, dva čoveka koji su slobodnu štampu za cela veka svoga toliko grebali, toliko prljali i izujedali da nema mesta na njoj gde njihov zub nije zakačio. Oni dave slobodnu štampu, oni, kojima je ona sve i sva dala - i ime, i glas, i položaj, kojima je dala čak i to da vidimo koliko su gadni i sićušni, koliko su razvraćene pameti i pojmova - oni postaju ubice i grobari njeni...".

Veselinovićeve diskvalifikacije su zatim veoma oštre i vrlo uvredljive. Vladana naziva „suludim Cincarinom", „političkim bankrotom" koji sve konce reakcije drži u svojim rukama i samo iza kulisa šapuće „eškosum". Tvorac „Hajduk Stanka" ne štedi ni „narodni" parlament u kome je „ovladala opšta obamrlost, životinjski strah, umna nemoć, moralna uzetost". Kraj natpisa je čak neka vrsta revolucionarnog pokliča, narodnog bunta:

„...Ali počujte vi, što vam je savest ogluvela, što se davite u nevaljalstvu, što ucenjujete otadžbinu, što se titrate sa svetinjama, što izigravate istinu, čujte: štampa će govoriti i onda kada bude izdisala pod vašim zločinačkim smrtonosnim udarcima, ona će šapatom izgovarati protest i crtati sva vaša nedela, sva zločinstva, sve napade, sve atake koje pripremate Srbiji".

Ovakva smelost bila je u to vreme veoma retka, ovakav ton nije se do tada čuo, te je članak Prilog ka biografiji jednog nitkova izazvao veliko zaprepašćenje. Tim pre i tim više što se nije znalo ko ga je napisao. Najmanje se mislilo da takvu kuraž ima jedan propovednik bezgranične ljubavi ,,od srca srcu", jedan sinonim dobrote. No, režim se brzo pribrao i odmah reagovao. Preko Uprave grada Beograda podigao je tužbu. Kako je članak objavljen bez potpisa, na odgovor je pozvan urednik Dnevnog lista Svetozar Nikolić.

Tužba je podneta 13. jula 1898, a već posle nekoliko dana (17. jula) sud je saslušao Svetozara Nikolića. Po tadašnjim propisima, urednik je bio odgovoran ne samo zato što je javnosti autor bio nepoznat nego i što je pustio taj napis. Da bi koliko-toliko ublažio svoju krivicu, Nikolić je odao pisca, te je ubrzo zatim (22. jula) saslušan i Veselinović. Tom prilikom sud je doneo sledeće rešenje:

„Da se Janko Veselinović za ovo delo uvrede pod sud stavi, no da se iz slobode brani što mu na potpis saopštiti, a kad ovo rešenje postane izvršno akta dati istražnom sudiji".

Kako okrivljeni Janko nije bio u Beogradu da mu se rešenje uruči, stavljen je pod sud tek septembra te iste godine. Državni tužilac je protiv njega i Svetozara Nikolića 7. septembra podneo tužbu Varoškom sudu. U toku toga meseca (24. septembra), održano je i suđenje. I pred sudom kao i u Upravi grada Janko je priznao da je pisac „inkriminisanot" članka. Uzalud se branio da se ne oseća krivim, Varoški sud ga je osudio na tri meseca zatvora. Tri meseca zatočenja dobio i urednik Dnevnog lista.

Po prijemu presude, Veselinović i Nikolić su izjavili žalbu Apelacionom sudu. Apelacija, međutim, njihove žalbe je odbacila kao neumesne i neosnovane, a prvostepenu presudu potvrdila. Tada su se okrivljeni i osuđeni žalili Kasacionom sudu. No, i Kasacija je postupila isto i osnažila presudu Varoškog suda.

Janku Veselinoviću se nije išlo u tamnicu, pogotovu što mu je i zdravlje već bilo („žutom gošćom") načeto. Zato se ponizio i potražio milost od kralja Aleksandra. Kao što ga je nekad pomogla kraljica Natalija (oko manjka koji je načinio kao predsednik Koceljevačke opštine), računao je i ovom prilikom na milost srpskog vladara, čiji ga je otac ranije pomogao.

Procedura oko amnestije bila je tada veoma komplikovana. Molba se upućivala preko Uprave grada prvostepenom sudu, a ovaj ju je dostavljao, sa celokupnom dokumentacijom, ministru pravde. Ministar je, sa svojim mišljenjem i predlogom, nosio odluku kralju na potpis. Tako je i Jankova molba, na putešestviju do dvora, najpre dospela u ruke tadašnjeg upravnika grada Beograda Riste Bademlića. Kao revnosni državni službenik i veran sluga režima i Vlade, Bademlić je 3. decembra 1898. godine poslao dr Vladanu Đorđeviću sledeće pismo:

„...Gospodine Ministre Predsedniče,

Janko Veselinović, književnik, osuđen je tri meseca što Vas je napao u Dnevnom listu. Tražio je pomilovanje. Ne bi trebao da dobije. Iz pogreške pada u pogrešku.

Iz podneska priloženog Srbobrana videćete da je Janko i tamo dopisnik i izneo je aferu njegovog brata Steve, ali ne onako kako je no drugče. Zvao sam Stevu, i on mi je dao časnu reč, i ja mu verujem, da on sam nije pisao, ali veli sve je Janku poznato. Kazao sam mu, da mu nije učinio uslugu sa ovim dopisom, a osobito što i sam on veli, da je neverno predstavljeno. Janka treba iz službe najuriti, pak će biti bolji kad izgladni...".

Narovno da je „suludi Cincarin" bio srca kamenoga (Dragoljub Vlatković). Jer, dr Vladanu Đorđeviću, alijas Stretenu Srećkoviću iz romana „Junak naših dana", pružila se povoljna prilika da se osveti sledbeniku i poštovaocu Svetozara Markovića, a svome ličnom neprijatelju. Nije se pokazao velikodušan i odbio je da oprosti krivicu tada poznatom i veoma popularnom (ali već bolesnom) piscu. A kada nije bio milostiv predsednik Vlade, još manje je to mogao biti njegov ministar pravde. Janko, naravno, nije dobio milost ni od dvora.

Interesantno je, ipak, da je Janko držan u neizvesnosti više meseci - odgovor je dobio tek u aprilu 1899. godine. U Zvezdi od 6. maja 1899. izišlo je tim povodom obaveštenje:

„Današnja zemaljska pravda htela je da naš urednik i dragi prijatelj Janko, čovek dobar, odleži tri meseca tamnice, zbog uvrede nanete putem štampe g. g. Peri Todoroviću i Vladanu Đorđeviću.

Juče je u pratnji nas nekolicine otišao u Upravu (grada) da se preda. Janko je siromah slab i zdravlja oronula i dva su mu lekara izdala uverenje: da ne može ostati u zatvoru, ako se neće da to postane od ubitačnih posledica i za sam njegov život. Stoga nama, njegovim prijateljima, ovaj rastanak još teže pada. Mi se ne lišavamo samo prijatnog druga i dobra čoveka, nego za sve vreme moramo strahovati za njegovo zdravlje. Ovo lišavanje slobode izazvalo je promenu u uredništvu: brat Jankov, Stevan zastupaće ga, dok ovaj tamnuje. Čitaoci Zvezde neće to osetiti".

Ali, ako nisu osetili Jankovo tamnovnje čitaoci Zvezde, osetili su ga njeni saradnici. Svojski su se trudili da i materijalno pomognu svoga „Karda". Pavle Marinković i Mile Pavlović objavili su knjigu „Za Janka". U redakciji Zvezde nastalo je više epigrama, inspirisanih osvetom renegata i denuncijanta. Evo šta je Vladanu poručio Jankov „brat" po sličnosti sudbine, Milorad Mitrović:

PORUKA DR VLADANU

Na zlo brz je - od svakoga brži;

S „Zvezdom" Janku prekinuo vezu:

Na usta mu Vladan stavi rezu,

Stavio mu dubrovačku bravu;

Vladanu će „Zvezda" ovo reći:

Nit ćeš sebi steći ugled veći,

Nit ćeš Janku umanjiti slavu".

A evo šta je za svoga ,,sinovca" tada ispevao mirni i dobrodušni „Mionin sin" Milovan Glišić (sintagma Dragoljuba Vlatkovića):

„Zvezdi" nam je udar zadan, Z

ado ga doktor Vladan.

Taj duboko u kal skliznu

Kad po zvezdi „Zvezdu" zviznu,

Koja srpsko nebo krasi;

Da joj svetli sjaj ugasi.

Eh, kako je Vladan ružan:

Zahvalnost je Janku dužan;

Mesto hvale eto hita

Da mu lomi rebra vita.

Neka znade Cincaresku

I nek tuvi grubi Grkos:

Sjaće „Zvezda" u svom blesku

Mračnjacima baš uprkos,

Najavljujuć na sve strane

Lepšu zoru, bolje dane...

Ti dani nisu došli, ali su se političke prilike u Srbiji naglo promenile. Naime, kralj Aleksandar Obrenović odlučio je 1900. godine da se oženi dvorskom damom svoje majke kraljice Natalije, Dragom Lunjevica, udovicom Mašin, dvanaest godina starijom od njega. Protiv ovog braka je bila cela Srbija, svi, čak i eks kralj Milan. Protiv je bio i predsednik Vlade dr Vladan Đorđević, koji je Janka poslao u zatvor. Stoga je morao da podnese ostavku i raspusti svoj kabinet.

Da bi sproveo svoj naum u delo, Kralj je tražio saveznike na sve strane, čak i u opoziciji među radikalima. Kako je vlast neodoljivo privlačna, radikali su pristali da podrže činovničku Vladu koju je obrazovao sudija Kasacionog suda Aleksa Jovanović, sa jedinim zadatkom da ozakoni Kraljevo venčanje. Radikali su čak dobili zadatak da u narodu, koji je jedino njih cenio, odobravaju „nepopularnu ženidbu jednoga kralja sa udovicom problematične moralne prošlosti" (Dimitrije Vučenov).

Ipak je Aleksandar našao pogodnu ličnost za saradnika u novim okolnostima, za ministra prosvete i crkvenih poslova postavljen je Pavle Marinković, dojučerašnji prijatelj Zvezde i Boemije.

„...On ne samo što je bio jedini od ministara koji je u 'svadbeno ministarstvo' uneo izvestan politički kapital nego je, kao takav, a imajući, svakako, velike ambicije, postao jedan od najznačajnijih stubova dvorske kamarile. Kao dvorski čovek on je imao zadatak da u što širim društvenim krugovima u tadašnjoj Srbiji stvori ne samo povoljno raspoloženje za Aleksandrovu ženidbu nego i da ojača monarhistička osećanja naroda, koja su baš tada bila pala na svoju najnižu tačku. Razumljivo je što se on seća svoga društva u kojem se doskora kretao. To su bili opozicionari, a naročito književnici i umetnici iz boemskog kruga, i on pokušava da i u tim krugovima stvori pro monarhistička raspoloženja.

Dvor je hteo da iskoiristi njegovo dobro poznavanje tih ljudi, njihovih naravi, prilika i okolnosti pod kojima žive, njihovih slabih strana, njihove naivnosti ili častoljubivosti, pa da te ljude veže uz sebe. Trebalo je da književnički i umetnički krugovi budu važan faktor u oživljavanju izbledelih monarhističkih osećanja. Posledica toga bila je da je ova Vlada, koliko god nije u političkom životu Srbije imala većeg značaja, u srbijanskim književnim krugovima, a naročito u krugu oko Jankove Zvezde i u krugu književničke i umetničke boemije, odigrala zinačajnu ulogu..." (Dimitrije Vučenov)

Štaviše, Kralj i Kraljica su podelili uloge: Kralj je imao da pridobija političare ministarskim foteljama, kakvom koncesijom, liferacijom, ili nečim sličnim, da bi ih odvojio od njihove dotadašnje stranke, a Kraljica je trebalo da postane zaštitnik i mecena umetnikas u Srbiji, a posrednik u tom poslu je imao da bude Pavle Marinković. Inače, Draga Mašin je bila obrazovana žena, tečno je govorila francuski i prevela jedan popularni francuski roman na srpski jezik.

Tako je 11. septembra 1900. godine, na rođendan kraljice Drage, izašao ukaz o odlikovanju niza književnika i umetnika. Odlikovani su Jovan Jovanović Zmaj, Paja Jovanović, Laza Kostić, Sima Matavulj, Stevan Sremac, Milovan Glišić... Odlikovan je i Janko Veselinović, koji je donedavna bio robijaš. Čak je odlikovan i Milorad Mitrović, uz Radoja Domanovića najžešći kritičar dinastije Obrenović. Samo je Domanović zaobiđen.

Više od ovoga, Kraljica je nastojala da materijalno zbrine ljude iz Zvezdinog i Boemskog kruga, U nizu postavljenja na državne položaje, koje je donosio Pavle Marinković kao ministar prosvete i crkvenih dela, bili su postavljeni Branislav Nušić za upravnika Narodnog pozorišta a Janko Veselinović za njegovog dramaturga. Tako je Janko takoreći iz zatvora zaseo u fotelju najuglednijeg srpskog pozorišta, koje je sazidao knez Mihailo. U pozorišnu upravu ušli su Milovan Glišić, Stevan Sremac i Dragomir Brzak.

Posao je dobio i Radoje Domanović, koji je bio izgubio još u Leskovcu, ali ne u školi nego u Državnoj arhivi.

Tako je Janko Veselinović „spasen", ali je uništena Jankova Zvezda. Još u aprilu 1900. godine Zvezda je od nedeljnog književnog lista pretvorena u mesečni časopis. To više nije bio borbeni opozicioni list nego režimski časopis. U junskom broju 1900. godine prva strana časopisa bila je posvećena Obrenovićima i slavila je venčanje Aleksandra i Drage, pod naslovom Srećno da Bog dv!

Taj pozdrav, koji je u isto vreme bio i oproštaj sa doslednim opozicionim stavom Zvezde, glasi ovako:

„...Naslednica Gusala i Bele Vile, Knjiga Srpska, koja ne zna lagati, koja ne ume ćutati, koja se ne da podmititi niti zaplašiti, koja je večna - upisuje danas u svoje bele listove ovaj iskreni usklik i njime čestita prvu radost svoga Kralja. Radost daje sreću, sreća daje zadovoljstvo, a zadovoljstvo daje napredak, u napretku cveta kultura, a kulturi je najlepši cvet - književnost. Srpska knjiga ima prava na najlepše nade, jer: Kralj je Srbin, Kraljica je Srpkinja. Oboje su rođeni u ovoj svetoj zemlji, oboje su Čeda onih velikana što životom i imanjem svojim udariše temelj i osnovaše današnju Kraljevinu. Njihova je duša srpska i onda je i prirodno da Im i Srpska Knjiga bude draga. Vascelo se Srpstvo raduje današnjem činu, Sveti Oltar blagosilja i osveštava bračnu vezu među Kraljevskim Supružnicima, narod kliče, a Srpska Knjiga beleži u svoje listove:

Živeo Kralj Aleksandar! Živela Kraljica Draga! Srećno i dugovečno da Bog da!"

Apsurd je u tome što je u istom broju Domanović objavio priču „Braća", znatno ranije napisanu, koja nema satiričnu notu. Ali, u januarskom broju 1901. godine, u kojeme je na uvodnoj strani štampan nekrolog Milanu Obrenoviću, izašla je najbolja Domanovićeva satira „Vođa". U proleće 1901. godine Zvezda je prestala da izlazi, ali se pojavio Srpski književni glasnik, čiji će Domanović postati najznačajniji pisac sa „Stradijom". Bez obzira što su se u političkom smislu udaljili, Domanović nije prekidao odnose sa Jankom, koga je smatrao svojim velikim dobrotvorom i učiteljem. O ovome svedoči nekrolog koji je Radoje održao na Jankovom grobu, juna 1905. godine, jedan od najlepših ispraćajnih govora u srpskoj književnosti.

(Nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane