Natrag

Ekonomija

Režimske obmane: budžetski "suficit" i "povećanje" penzija i plata u javnom sektoru (2)

Lažnim pobedama do konačnog poraza

Vučićeva pljačka preko plata i penzija postala je nepodnošljiva. Za poslednje tri godine njegove vladavine, svakom penzioneru oteto je mnogo, nekima i do milion dinara! Fiskalna konsolidacija, smanjenje tereta javnog duga (kamata i otplata), smanjenje „pritiska" javne potrošnje na bruto domaći proizvod, uz smanjenje deficita budžeta, postali su osnova nove makroekonomske politike kod nas. Najveći deo rasprava se vodi oko tih problema. Ali, u pozadini režimskih obmana u vezi sa tim leži obična demagogija, neznanje, nestručnost, bahatost a često i kriminalni apetiti vladajuće oligarhije i njenog neprikosnovenog i takođe neukog ali drskog vođe. O svemu ovome, specijalno za Magazin Tabloid piše prof. dr Slobodan Komezac, ugledni srpski ekonomista.

prof. dr Slobodan Komazec

Nedavno je u dnevnoj štampi osvanuo naslov "Penzioneri ljuti jer im ostaju umanjene penzije". Naravno, niko od njih ne očekuju da krajem ove godine bude ukinut Zakon o privremenom umanjenju penzija i da će početkom 2018. godine biti primenjen metod usklađivanja penzija sa rastom BDP i stopom inflacije. Uostalom, takvu preporuku je dao i MMF i neki vodeći ekonomisti kod nas.

A o vraćanju do sada umanjenih penzija više niko javno i ne govori. Da li su penzioneri ljuti i razočarani nakon silnih hvalospeva od strane Vlade o finansijskim uspesima „reformi" i konsolidacije budžeta, „smanjenja" javnog duga i dužničkog tereta? Posle takvih neočekivano velikih „uspeha" očekivali su da će se ovaj Zakon o ograničenjima krajem godine ukinuti. Privremenost se pretvorila u trajno stanje ograničenosti.

Uz osnovnu orjentaciju na konsolidaciju budžeta i javni dug, štednju i „prinudnu štednju", smanjivanje potrošnje, male investicije, visoka nezaposlenost, ogroman spoljnotrgovinski deficit i sl., obično nagađanje s „porastom" (u stvari povraćajem samo dela oduzetog kapitala) ne vodi stvarnom rešavanju naraslih problema ni budžetskog deficita, ni duga, ni razvoja.

Ako se na kraju 2018. godine očekuje deficit od 1 odsto BDP i „očekivani rast od 4 odsto" normalno je da se ide na ukidanje ovog Zakona o umanjenju penzija i plata, a da se pređe na suspendovani sistem usklađivanja i rastom BDP i inflacijom. Nisu problemi male penzije i plate, već neverovatno mali BDP i spor i gotovo stagnantan rast, pri čemu svaka njegova potrošnja izgleda kao veliko opterećenje. Visoke plate i dobre penzije mogu biti rezultat samo dobrog i vrlo dinamičkog funkcionisanja ekonomije, a toga nema, jer nam je i dalje bruto proizvod za 30 odsto manji od onoga pre 25 godina.

Dakle, mesečna pojava suficita ili deficita budžeta Republike ili konsolidovanog budžeta uglavnom služe (kada se pojave suficiti) da se gromoglasno čisto reklamno najavi koliko je uspešna politika uravnotežavanja javnih finansija i smanjivanje deficita , odnosno javnog duga. To se kao mantra i „zlatni period" suficita ponavlja tokom cele godine, koristeći trenutak „viška" do besmisla. Na kraju se vidi budžetska godina i ostvareni deficit, što je jedino ispravna metodologija.

Srbija je npr. u periodu januar-avgust 2016. godine ostvarila suficit od oko 32 milijarde dinara, da bi u poslednjim mesecima te godine ostvarila deficit od 84,2 milijarde, tako da je godišnji deficit iznosio 57,1 milijarde.

Nema stvarnih kalkulacija i prekidanja tokova i događaja od čega zavisi i budžet. Tako se ni ministar finansija ne izjašnjava o nekom povećanju plata i penzija, osim što kaže „da će to biti značajno", a posebno „posle konsultacija sa MMF".

Šta možemo očekivati za preostali period 2017. i u 2018. godini? Ima li fiskalnog prostora za najavljeno povećanje plata i javnom sektoru i penzija? Ovo pitanje se postavlja jer je dosadašnji premijer najavio ove godine „najveće povećanja plata i penzija do sada i da će iduće godine biti još veće povećanje". Fiskalnog prostora za takva povećanja jednostavno nema. Svako povećanje penzija i plata dovodi do porasta budžetskog deficita. Dosadašnji efekti fiskalne konsolidacije i uravnotežavanje budžeta brzo bi se istopili , jer je upravo ograničavanje plata i penzija ponelo glavni teret fiskalnog uravnotežavanja. Ovde želim da istaknem i sledeće moguće promene:

1)Zbog pada proizvodnje energije, ali i pada (ili slabljenja) poljoprivredne proizvodnje,

2) Teško će biti ostvarena stopa rasta BDP od 3%. Rast BDP u ovoj godini iznosiće oko 1,8-2 odsto ili čak ispod toga.

3) Veoma složena međunarodna politička situacija odraziće se i na izvoz, ali i na priliv kapitala i investicije(koje su inače niske), tako da će slabiti izvozna komponenta rasta.

4) Počinje manipulisanje cenama i deviznim kursom da bi se veštački povećao BDP i na rast, čime bi se i učešće javnog duga smanjilo u bruto proizvodu,

5) Porast cena(već u periodu januar-septembar 2017. to iznosi oko 4,0%, dok je u celoj 2016. to iznosilo prosečno 1,2%, a prema stanju na kraju godine 1,6% ) sigurno će uz rast poreskih prihoda delovati veoma neujednačeno, dovesti do velikih preraspodela i otežanog poslovanja.

Dakle, stvarni izvor sredstava za ovakva povećanja, nažalost, ne postoji. Najveći deo konsolidacije javnih finansija proveo ograničavanjem penzija i plata, ali i socijalnih rashoda. To je tipično neoliberalni pristup stabilizaciji i razvoju.

Penzioneri traže da im se penzije vrate na staro, ne treba im nikakvo „povećanje" kao povratak malog dela oduzete penzije, ali uz povremena zakonska usklađivanja sa stopom inflacije i delom rasta realnog BDP (april i oktobar). Sada bi se zadovoljili jednom godišnje zbog niske inflacije (u januaru). Za sada ništa od toga, mada je to jedino pravo rešenje. Inače, ovo privremeno umanjenje penzija ostaće kao trajno-sa povremenim manjim povećanjima, mada je to protivustavan akt. Penzioneri su se obratili i Ustavnom sudu da se preispita ova odluka Vlade, čak se žale i međunarodnom sudu u Strazburu.

Učestala hvalisanja Vlade „neočekivano dobrim rezultatima" fiskalne konsolidacije i „držanjem javnih finansija pod kontrolom i uravnoteženim odnosima", odnosno suficitom, uz pribavljanje političkih poena za uspešno vođenje makroekonomske politike, redovno se pokaže kao preterano. Penzioneri s pravom traže da se „penzije vrate na stari sistem", a to znači usklađivanje s inflacijom i delom realne stope rasta BDP bar jednom godišnje. Kada bi se primenilo to pravilo tada bi u ovoj godini porast penzija iznosio 6 odsto (jer je realni rast planiran sa 3 odsto a ostvariće se sa 1,8-2 odsto, stopa inflacije 4 odsto). Ovo posebno iz razloga što su penzije realno pale za ovih pet godina 17%. Dosadašnja simbolična povećanja penzija od 1,25% i 1,5% su stvarno simbolična, a povećanja penzionerima, kod onih kategorija penzionera (ispod 25.000) kod kojih nije bilo smanjivanja. Penzioneri pitaju „dokle će biti na snazi ovo privremeno smanjenje", jer tadašnji premijer uz „zahvalnost penzionerima za razumevanje i podnošenje najvećeg tereta konsolidacije budžeta" i dalje računa na podršku penzionera.

Ako bi se u 2017. godini ostvario uravnotežen budžet to još ne znači da je moguće povećanje plata i penzija, a o nekakvom budžetskom suficitu nema ni govora.

Fiskalna konsolidacija i smanjenje tereta dugova

Apsolutni prioritet ekonomske politike kod nas je smanjivanje budžetskog deficita i javnog duga. Prioritet je nametnuo MMF - gde se interesi kreditora stavljaju ispred interesa razvoja , položaja građana i budućnosti. Smanjivanje budžetskog deficita ne može biti cilj racionalne makroekonomske politike i merilo uspeha državne politike.

Smanjivanje deficita budžeta kroz smanjivanje javne potrošnje ne dovodi do privrednog rasta , naprotiv, ograničava ga. „Jačanjem poreske discipline Vlada je uspela da privremeno dovoljno uravnoteži budžet, da servisira obaveze iz budžeta i zaustavi rast javnog duga". Sa stanovišta MMF to je uspeh. Radikalne mere štednje i obaranje potrošnje i standarda su u tome bile osnovna strategija. Najveću cenu su platili penzioneri, zaposleni u javnom sektoru i investicije.

To je u stvari „tačerovski" i neoliberalni pristup, koji samo dodatno izaziva gnev siromašnih masa. Istovremeno je to i podudaranje s konceptom MMF-kao zastupnika stranih poverilaca i kapitala, tako da mnogi „Fiskalni" savet smatraju „kopijom" MMF-a. O politici i koncepciji MMF-a posebno smo ranije dali prilog, posebno u odnosu na visoko zadužene države.

Pogledamo osnovne makroindikatore kod nas u periodu 2011-2016. godine...

Osnovni indikatori makroekonomije Srbije daju pravu sliku ekonomske i finansijske moći za budući razvoj i razvojnu politiku.

Ne treba posebno komentarisati navedene podatke. Jasni su čim se pogledaju. Ovo se posebno odnosi na stopu privrednog rasta, industrijsku proizvodnju , potrošnju stanovništva, državnu potrošnju, poljoprivrednu proizvodnju, realne penzije i neto investicije. Dakle, na najveći deo makroagregata jedne stagnantne i dubokom krizom pogođene ekonomije i država.

Da se podsetimo finansijskog potencijala države ako bi htela da napravi stvarni korak izlaska iz krize.

Bruto domaći proizvod uz stopu rasta od 2 odsto povećava raspoloživa sredstva za oko 660 miliona evra godišnje. U toku godine država mora da osigura za plaćanje kamate na spoljni dug oko 2,2 milijarde evra (kamate banaka i preduzeća 1,1 milijarda i javnog sektora 1,1 milijardu). Odakle, iz kojih sredstava izvršiti raspodelu na ličnu, investicionu i javnu potrošnju? To je poznata formula iz makroekonomije y=C+I+G+(XIM).

Zbog ekstremno malog BDP dodatni uvoz (MYX) povećava raspoloživi dohodak za 18-22 odsto. To je robni uvoz, ali je nominalni raspoloživi dohodak daleko ispod tako formirane ponude roba i usluga (najvećim delom iz uvoza). Tražnja je izrazito mala. Privreda je ugušena - i „cedi se suva drenovina" preko prinudne naplate poreza i osiromašene i potpuno nelikvidne privrede. Ovakva, dosadašnja politika je antirazvojno usmerena i guši privredu.

Što se tiče smanjenja javnog i spoljnog duga u ovom periodu treba istaknuti da se radi o uticaju međuvalutnih odnosa u strukturi duga. Padom kursa dolara prema evru od 14 odsto dolazi do smanjenja dolarskog dela duga (8 milijardi) u ukupnom za oko jedne milijarde evra. Tako je „smanjen" dug sa 24,8 milijarde na 23,8 milijarde evra. Rastom kursa dinara prema evru od 3,6 odsto u 2017. godini smanjeno je učešće dinarskog dela duga konvertovanog u evro za 1.186 miliona evra. Iz toga i sledi pad učešća javnog duga u BDP sa 74,1 odsto krajem 2016. na 66,2 odsto krajem jula 2017. godine.

Istovremeno se „povećava" i BDP u evru jer se dinarski nominalni bruto proizvod „konvertuje" (preračunava) u jeftiniji evro. Tako da se dobija znatno veći BDP od stvarno ostvarenog. To je dodatni elemenat u obaranju učešća javnog i spoljnog duga u bruto proizvodu.

Istovremeno dolazi do velikih promena u strukturi dopunskog finansiranja budžeta. Domaće finansiranje je smanjeno u ovom periodu za 51 milijardu dinara, a strano finansiranje povećano za 5% milijardi. Otplata glavnice domaćim kreditorima je niža za 83 milijarde, a stranim kreditorima veća za 41 milijardu dinara (111 odsto). To će snažno delovati na dužnički teret i novu zaduženost u narednom periodu. Rashodi za plaćene kamate u ovom periodu iznose 91 milijardu dinara (januar-avgust) i na nivou su rashoda u istom periodu 2016. godine.

Pri tome se i dalje traži „plan kredibilne fiskalne konsolidacije" (preporuka MMF) koja neće uticati na smanjenje privrednog rasta. Upravo je smanjenje plata i penzija, smanjenje potrošnje, masovna otpuštanja u javnom sektoru, opšta nelikvidnost i neplaćanja put u produbljivanje krize i slom domaćih faktora razvoja. Veliki broj neproizvodnih javnih rashoda nije ni „dirnut". Penzioneri nisu dobrovoljno prihvatili smanjenje penzija, već se žale Ustavnom sudu (koji po običaju-ćuti) i Strazburu, a oni su „poneli najveći teret fiskalne konsolidacije". Nastavak ovakve politike vodi u produbljivanju privredne krize. Međutim, dugoročni put izgradnje zdravih javnih finansija je naglo oživljavanje privredne aktivnosti, porast zaposlenosti, porast izvoza, oštra selekcija uvoza, selektivno kresanje (ili zadržavanje) javnih rashoda, ograničavanje tekuće potrošnje u korist oživljavanja proizvodnih investicija. Dakle, sve suprotno od toga šta čini naša Vlada. U tu stratešku funkciju razvoja treba uključiti stimulativnu monetarnu, fiskalnu, spoljnotrgovinsku politiku i politiku raspodele. To je potpuno drugačiji koncept i strategija razvoja u odnosu na postojeće.

Bez navedenog je teško voditi razvojnu, investicionu, monetarnu, socijalnu politiku, a i politiku obrazovanja.

Povećanje nezaposlenosti vodi socijalnim potresima velikih društvenih razmera, posebno mlade i školovane generacije, ugrožava im ne samo egzistenciju već stvara i „izgubljenu generaciju". Koji su onda osnovni ciljevi razvoja, ako se stvara takav sistem, ako to nije puna zaposlenost i porast životnog i društvenog standarda, uz veću samostalnost i efikasnost privrede.

Poznat je proces masovnog odlaska mlade i školovane populacije u inostranstvo. Poznat je i proces depopulacije države, pražnjenja ugroženih područja , nestanka celih naselja i sl.

Nema ovde nikakve osmišljene razvojne i populacione politike i dugoročne strategije razvoja. Veoma zabrinjava stalni pad broja stanovnika u Srbiji, koji je krajem 2008. iznosio 7,3 miliona, da bi po popisu 2011. pao na 7.180 hiljada, dok je broj stanovnika na kraju 2016. pao na 7 miliona i 40 hiljada (a na kraju ove godine oko 7 miliona).

Prošle godine je broj umrlih iznosio 100.800, a broj rođenih 64.700. Svake godine uz navedeno odlazi u inostranstvo za boljim uslovima rada u života oko 60.000 mladih. To dodatno razara populacionu politiku i natalitet u zemlji.

Smanjivanje javnog i spoljnog duga

U veliki uspeh naše Vlade se ističe i značajno smanjenje javnog duga u masi i u BDP. Tako je javni dug smanjen sa 24.820 miliona krajem 2016. na 23.895 miliona ili gotovo jednu milijardu evra. Njegovo učešće u BDP sniženo sa 74,1 posto na kraju 2016. na 65,7 posto krajem juna 2017.godine. Da li je došlo do stvarnog rasterećenja države od javnog duga? Da li su dugovi otplaćeni?

Ovde se uglavnom radi o međuvalutnim odnosima i promenama kurseva valuta, a ne snižavanju efektivnog tereta duga. Od početka 2017. do 6. septembra 2017.godine dolar je smanjio svoju vrednost prema evru (devalvirao) za 14 odsto. Javni dug u originalnoj valuti (dolarima) iznosi 8,8 milijardi dolara ili 33 odsto ukupnog duga. Preračunato u evro to daje manji dug u evro za oko 1.232 miliona milijarde evra. Istovremeno, rastom kursa domaće valute (dinara) prema evru u 2017. godini od 3,42 odsto povećano je i učešće dinarskog dela duga konvertovanog u evro za 186 miliona evra. To iznosi ukupno 1.046 miliona evra. Iz toga sledi i navedeni pad učešća javnog duga sa 74,1 odsto na 65,7 odsto krajem juna. Ono što se ne uzima u obzir i u javnosti ne ističe je da porast kursa dinara prema evru, a to znači manja „vrednost" evra kada se bruto domaći proizvod (nominalno) preračuna u obezvređeni evro dobija se znatno viši bruto domaći proizvod. To dodatno obara učešće javnog i spoljnog duga u bruto proizvodu. U toku 2016. imali smo jačanje kursa dolara prema evru i dinaru, zbog čega je došlo do povećanja javnog duga za oko 700 miliona evra (po nekim obračunima 440. miliona).

No to je obična statistička operacija, bez stvarnih promena, jer se se sve obaveze iz dugova izvršavaju u originalnoj valuti, osim kada poverioci zatraže isplatu u drugoj valuti, ali preuzimajući pri tome rizik gubitaka u kursnim odnosima.

Složio bih se sa stavom drugog autora kada kaže „što je kurs domaće valute precenjeniji, to je finansijska slika udaljenija od stvarnosti, a rizik izbijanja finansijske krize je veći od onoga koji koeficijenti zaduženosti pokazuju" (Nebojša Katić: Javni dug i statističko sluđivanje, Politika 13. septembar 2017.godine)

Buduće kretanje deviznog kursa i kursnih „povećanja" ili „smanjivanja" javnog i spoljnog duga u mnogome će zavisiti od monetarne politike FED-a i Evropske centralne Banke, ali i politike intervencija na deviznom tržištu naše centralne Banke i kretanja inflacije.

FED je već najavio (Dženet Jelen, predsednik FED-a) završetak pčolitike kvantitativnog labavljenja (ekspanzivne) monetarne politike i masovne emisije dolara koje je od 2008. do 2016. emitovala oko 4,2 biliona dolara.

Radi se o kupovini hipotekarnih hartija od vrednosti i državnih obveznica (javnog duga) na finansijskom tržištu. Već od oktobra dolazi do smanjenja novčanog opticaja po dospelim hartijama od vrednosti u visini od preko hiljadu milijardi dolara. Sve se to pravda oživljavanjem privrede , porastom investicija i porastom zaposlenosti. Takav optimizam delovao je na berze, koje nisu reagovale na ovu najavu zaokreta u monetarnoj politici FED-a. Sledi postepeni rast kamatne stope, jačanje kursa dolara prema evru (trenutno je odnos evra oko 1,2 dolara).

Slično se ponaša i Evropska centralna banka koja već dve godine „upumpava" prosečno 60 milijardi evra, a u jednom periodu i 80 milijardi , tako da je do sada emitovano oko 2.100 milijardi. Odatle zbog „poplave" evra dolazi do pada kursa evra, kamate su trenutno drže na najnižem nivou oko nule, što će ove godine dovesti do zaokreta uz veću restruktivnost i rast kamatnih stopa. Mada se najavljuje mogućnost produžavanja politike „kvantitativnog labavljenja", ako se ukaže potreba za tim. Privredni rast je i dalje nizak, inflacija se teško „gura" ka granici programiranih 2 odsto.

Zbog visokog iznosa spoljnog duga u evru i dolaru (80 odsto ukupnog iznosa) država Srbija je izložena velikom riziku kolebanja kurseva, potresa na finansijskim tržištima i teškoća u servisiranju dospeloga javnog duga.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane