Natrag

(P)likovi

Uplakanog dikatora odriču se oni koji su ga nametnuli, ali on još jaše

Vučićev genocid nad Srbima

Istorija Srbije obeležena je kobnim političkim avanturama, ratovima i dugim periodima okupacije, ali najcrnjim slovima ostaće upisana diktatura Aleksandra Vučića i njegovog naprednjačkog kartela.Svi strani vladari otimali su teritoriju, zlostavljali narod i pljačkali imovinu, ali nijedan to nije radio tako podlo i temeljito kao Vučić. Pod okriljem demokratije, lažima i prevarama uspeo je da dođe na vlast. Odmah je zaustavio proces demokratizacije društva, pretnjama i podmićivanjem preuzeo je kontrolu kompletne političke scene, državne institucije je pretvorio u lični servis i, u totalnom medijskom mraku, nametnuo jednoumlje, koje je brzo preraslo u maloumlje. Ne propuštajući nijedan nacionalni supstrat, Vučić je uništio ili naneo trajnu štetu svima i svemu u Srbiji, tvrdi urednik Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i dugogodišnji Vučićev saradnik i prijatelj

Predrag Popović

Naprednjačku zarazu Vučić je raširio od vrha do dna društvene lestvice. Koliko je opasan taj virus najbolje ilustruju njegovi nosioci, konvertiti svih boja. U Srpskoj naprednoj stranci utočište su našli najnemoralniji i najprljaviji paraziti iz SRS-a, DS-a, DSS-a, pokojnog URS-a i drugih stranačkih kontejnera. Pod uticajem vlastitih kompleksa niže vrednosti, okružio se kompromitovanim i u svakom smislu spornih saradnika, bez političkog ili profesionalnog značaja.

U skladu sa svojim naopakim sistemom vrednosti, Vučić je na najviše državne funkcije postavio opskurne simbole kriminala i korupcije. U aktuelnu Vladu ubacio je četvoricu ministara koji imaju zatvorski staž. Predsednik vojvođanske vlade Igor Mirović i njegova kuma Maja Gojković, predsednica Narodne skupštine, glavni su akteri nekoliko najkrupnijih korupcionaških afera koje će kad-tad dobiti sudski epilog, a oni zaslužene kazne.

Ministarstvo odbrane vodi Aleksandar Vulin, ratnohuškački dezerter, čiji politički uticaj je jednak njegovom moralu. Ne postoji. Za pet godina učešća u vlasti, lider tzv. Pokreta socijalista istakao se samo s nekoliko pokušaja da svojim ortacima namesti tendere i vickastim objašnjenjam da je stan u Beogradu kupio parama koje je pozajmio od bogate tetke iz Kanade. Osim toga, Vulinov jedini doprinos srpskoj političkoj sceni vidi se u tome što čak i Vučić, pored njega, izgleda skoro kao da je normalan.

Po Vučićevim naređenjima, službenici MUP-a hapse opozicione političare, novinare, studente i obične građane, nekad po montiranim optužnicama, a najčešće zbog izliva nezadovoljstva na internetu ili neplaćanja autobuske karte. Po pedeset policajaca pomaže javnim izvršiteljima da iz stana izbace samohranu majku s dvoje dece, ali nijednom nije padalo na pamet da uhapsi i na odsluženje zatvorske kazne sprovede Saleta Mutavog, Velju Nevolju ili nekog trećeg kriminalca. Ucenjeni i zaplašeni, policajci su učestvovali u državnom udaru, koji su Vučićevi mafijaši izvršili u Savamali, kad su otimali, vezivali i pretili građanima. Umesto zakona, uniformisani nesrećnici više se plaše ministrovog šefa. Međutim, strah, kao i svaka druga iracionalna kategorija, ima običaj da menja strane, tako da samo treba sačekati vreme, pa da isti policajci dobiju status zaštićenih svedoka i objasne ko im je i šta naređivao.

Pre toga, sudski epilog će dobiti nova afera s prisluškivanjem u kojoj istaknutu ulogu opet ima Vučićev svemoćni kum Nikola Petrović. Na poslednjoj sednici Skupštinice, poslanici Dveri pokušali su da postave pitanje premijerki Ani Brnabić o privatnim prislušnim centrima koje imaju Petrović i Nenad Kovač, zvani Neša Roming.

Umesto nadležnih službi, odgovorio je kum. Tužbom. U tome je iskusan, zna da koristi pravosuđe u borbi protiv istine. Uostalom, ovo mu nije prvi put da učestvuje u aferama s prisluškivanjem. Pre tri godine jedan portal objavio je stenogram presretnutog razgovora Bojana Pajtića, tadašnjeg premijera Vojvodine, i Lidije Udovički, supruge Marka Krandala, vlasnika kompanije „Kontinental Vind Srbija". U tom telefonskom razgovoru Udovički se požalila da joj je investicija od 280 miliona dolara u izgradnju vetro-parka u Banatu ugrožena jer Petrović, tada na funkciji direktora Elektromreže Srbije, traži dva miliona dolara reketa. Uhapšen je novinar koji je to objavio, Udovički je napustila Srbiju, a Pajtić nije pristao na poligrafsko ispitivanje, za razliku od kuma Nikole. Tada je javnost prvi put saznala da postoji Ana Brnabić, koja je, kao bivša direktorka KVS, svedočila u korist vladara. Reketaška afera nikad nije dobila sudski epilog, ali na suđenju Petrovića i Boška Obradovića biće prilike da se otkrije ko prisluškuje tajkune, opozicionare, novinare i sve sumnjive građane.

Prisluškivanje je, inače, stara opsesija Aleksandra Vučića. Dok je bio generalni sekretar Srpske radikalne stranke dobijao je samo destilisane informacije iz treće-četvrte ruke, restlove koje bi prethodno obradili agenti Državne bezbednosti i Vojislav Šešelj. Tek kao ministar protiv informisanja u ratnoj crno-crvenoj vladi našao se u prilici da zadovolji voajerske sklonosti. Pošto je bio zadužen da rukovodi pravosudnim, policijskim i medijskim progonom Slavka Ćuruvije, vlasnika „Dnevnog telegrafa", imao je pristup informacijama koje je DB sakupila praćenjem i prisluškivanjem nepodobnog novinara i izdavača, „podnarednika NATO ubica", kako ga je tada Vučić nazivao. U razgovorima koji su objavljeni u knjizi „Poslednja ispovest Slavka Ćuruvije", neposredno pred njegovu likvidaciju, Ćuruvija je opisao kako je prisluškivan.

- Na jednoj tribini u Domu omladine, tek što sam završio govor, zazvonio mi je telefon. Javio sam se i čuo svoj glas, ono što sam izgovorio pre desetak minuta. Na taj način policija mi je dala na znanje da me prati u stopu - ispričao je Ćuruvija.

Tri godine kasnije, kad je pročitao moju knjigu o svojoj najkrvavijoj žrtvi, Aleksandar Vučić je demantovao taj detalj.

- Ćuruvija je pogrešio, nije ga pratila policija, prisluškivan je iz jednog privatnog centra. Ne mogu da tvrdim, ali tada se pričalo da Bogoljub Karić ima specijalnu opremu, kojom prisluškuje sve razgovore u „Mobtelovoj" mreži - rekao mi je Vučić.

I kasnije, kao radikalski opozicionar, često je optuživao vlast da koristi privatne prislušne centre. Prvo su mu sumnjivi bili Vladimir Beba Popović i Zoran Janjušević, najbliži saradnici Zorana Đinđića, a po izboru Borisa Tadića za predsednika Srbije, tvrdio je da njegov rođak Ranko Tadić, za kojim je 2005. godine u jednim novinama objavio lažnu poternicu, ima prislušne uređaje u Luci Beograd.

Otkad je opet zaseo na vlast, Vučić je konstruisao nekoliko afera tog tipa. Preko Bratislava Gašića, tada ministra odbrane, optužio je Dragana Šutanovca da je prisluškivao svog kuma i stranačkog šefa Borisa Tadića. S tim glasinama bavio se mnogo češće nego s optužbom Tomislava Nikolića, koji se, kao predsednik države, žalio da i njega vlast prisluškuje. A, na vlasti je, ne samo kao premijer već i kao koordinator službi bezbednosti, bio upravo Aleksandar Vučić.

S obzirom na diktatorsku prirodu vlasti na čijem čelu se nalazi, nije teško pretpostaviti da ima istine u tvrdnjama da Vučić preko BIA, VBA i privatnih prislušnih uređaja prati komunikaciju oko, kako se navodi, 300.000 građana.

I sam Vučić je u javnim nastupima isticao da poseduje podatke iz bezbednosnih službi, a postoje svedoci koji su otkrili kako ih i za šta koristi. Jedan od njih je sociolog Jovo Bakić, koji je ispričao kako mu je Vučić dao na uvid dosije Ivice Dačića. Ako tajne informacije o spornim aktivnostima svog glavnog koalicionog partnera koristi za ucenjivanje i manipulisanje, jasno je kakvoj su presiji izloženi bogataši, sudije i ostali prisluškivani „objekti". Kako to izgleda u praksi, koju je Vučić naučio od svog bivšeg duhovnog vođe Miodraga Rakića, videlo se na snimcima hapšenja političkih protivnika, pa čak i bliskih prijatelja, kakav je bio novinar Dejan Anđus, koje je medijski kompromitovao, uništavajući im karijere i zagorčavajući im život.

Kakav ministar - takva policija. Isti princip važi i za ministarstvo zdravlja. Zlatibor Lončar još nije objasnio tragove koji od njega vuku prema Šilerovoj ulici i bazenu Dušana Spasojevića, kao i prema bolničkom krevetu Veselina Božovića, naprasno preminulog u prisustvu lekara. Zato tragikomično deluje njegova najava borbe protiv mafije. Ko će pobediti, ministar Lončar ili Doktor Smrt? Dok se, verovatno, nikad neće razjasniti da li je Lončar obavljao prljave poslove za Spasojevića, zna se da je to radio za Vučića. Javno, u studiju Televizije Pink, mahao je zdravstvenim kartonom Aleksandra Kornica, kršeći lekarsku etiku i nekoliko zakona koji štite ljudska prava i privatnost pacijenta.

Kakvo je stanje u zdravstvu vidi se po epidemiji malih boginja i tuberkuloze, bolesti na koje je Evropa zaboravila pre više od pola veka. Da bi se odbranio, Lončar je konstruisao teoriju po kojoj je nepoznati farmaceutski lobi izazvao epidemiju kako bi podigao prodaju lekova. Lončar i ne shvata da tom optužbom zapravo iznosi najoštriju kritiku svog rada. Ako je u pravu, to znači da građani više veruju laicima koji na Fejsbuku pozivaju građane da ne vakcinišu decu, nego stručnjacima iz Ministarstva zdravlja.

O stručnosti i načinu rada ministra Lončara govorio je i Vojislav Šešelj.

- Lončar je u saradnji sa Aleksandrom Đorđevićem i Nikolom Petrovićem napravio dogovor sa švajcarskom farmaceutskom kućom „Novartis" o stavljanju njenog leka „đilenija" na listu koju finansira naše zdravstveno osiguranje. Zauzvrat, navodno, „Novartis" je Srbiji odobrio donaciju za Obrenovac. S obzirom da se zna kakvim principima poslovanja se rukovode veliki proizvođači logična je pretpostavka da će se u taj posao, koji će „Novarstisu" doneti dobit od nekoliko desetina miliona evra, ugraditi i posrednici iz srpske vlasti - tvrdio je predsednik Srpske radikalne stranke.

Policija i tužilaštvo nisu proverili Šešeljeve navode, a ni on nije insistirao. Naprotiv, umesto da predvodi opoziciju, Šešelj ide na Pink, da priča sa „drvetom mudrosti" i sudi u svađama Lepog Miće i Mace Diskrecije.

Evropska komisija je srpsko zdravstvo ocenila kao najkorumpiraniji sektor, ali taj problem vlast rešava na jednostavan način - rasterivanjem lekara. Kad i poslednji pobegne iz Srbije, neće biti korupcije. Prošle godine Lekarska komora Srbije je izdala više od hiljadu „potvrda o dobroj reputaciji", koja je neophodna za zaposlenje u inostranstvu. Otišli su mnogi lekari kojima je Srbija finansirala specijalizaciju, a taj trend se nastavlja, o čemu govori i ciničan zahtev studenata beogradskog Medicinskog fakulteta da se uvede katedra za nemački jezik.

- U našim zdravstvenim ustanovama već nema dovoljno kadrova, alarmantan je nedostatak radiologa, anesteziologa i drugih specijalista. KBC „Dragiša Mišović" nema kompletno dežurstvo, KBC „Zvezdara" ima službu za hitan prijem, ali nema dežurnog neurohirurga, pa pacijenti moraju da idu u Urgentni centar, KBC „Zemun" ili na VMA. Ni KBC „Bežanijska kosa" nema dežurnog neurohirurga, kao ni Univerzitetska klinika za decu u Tiršovoj, odakle se, posle 15 sati, najmlađi pacijenti voze na pregled u Urgentni centar. Država mora da hitno nađe sistemsko rešenje, kojim će zaustaviti odliv lekara i omogućiti bolju zdravstvenu zaštitu građana - tvrdi dr Marija Radulović, načelnica terenske operative službe Hitne pomoći u Beogradu

Zahvaljujući Vučiću i Lončaru u Srbiji je ugroženo osnovno ljudsko pravo na lečenje. Njih to ne brine. Vučić se leči u Tel Avivu, Londonu i Berlinu, ne baš uspešno. Bivšu suprugu je slao u najskuplju parisku bolnicu. Članove svoje porodice Lončar leči u Beču, kao što je radio i njegov prethodnik na ministarskoj funkciji Tomica Milosavljević. Za razliku od njih, građanima ostaju molitve bogu i saveti s interneta, na kome mogu da besplatno prosjače pare za lečenje svoje dece.

Uništavanjem zdravstvenog sistema Vučić je naneo nesagledivu štetu svima, naročito najstarijoj populaciji. Tokom cele karijere, i kao radikalski veslikosrbin i kao evroatlantski fanatik, Vučić je brojnim parolama varao penzionere. I u predizbornoj kampanji koja ga je dovela na vlast, kad je najavljivao mere štednje, zaklinjao se da neće dirati u penzije. On je obećavao, oni se radovali.

Neustavnim Zakonom o privremenom uređivanju načina isplate penzija oduzeo je 10 odsto stečene imovine većini penzionera. Brutalno ugrožavanje egzistencije najosetljivijeg dela društva Vučić pokušava da maskira pričama o zaštiti nekoliko kategorija penzionera i drskim lažima kako „penzije nikad nisu bile veće". Prema podacima Ministarstva finansija, prosečna penzija 2008. godine iznosila je 17.660 dinara, odnosno 217 evra. Danas je to 23.340 dinara, dakle 191 evro. Poslednje povećanje penzija za 1,5 odsto i jednokratnom pomoći od 5.000 dinara vlast pokušava da predstavi kao „povratak na staro". Činjenice, koje Vučića ne zanimaju, pokazuju da će se, tim tempom, penzionerima nadoknaditi oteto tek za 16 godina. Naravno, većina oštećenih to neće dočekati. No, naprednjaci su smislili morbidan način da i to iskoriste. U okviru priprema za beogradske izbore, gradska vlast je počela da deli besplatne „Senior kartice", koje će penzionerima omogućiti popuste na razne usluge, pa i na kupovinu pogrebne opreme. Sa „Senior karticama" očajni starci neće moći da jeftinije ručaju u „Franšu" ili da kupuju u „Vin Vinu", ali dobiće popust na vence i čitulje.

Dok penzionere tera u zemlju, Vučić omladince stimuliše da beže iz zemlje. Otkad je SNS na vlasti, iz Srbije je pobeglo više Srba nego što ih je za četiri veka ropstva pod Turcima završilo u janičarima. Određene procene pokazuju da svake godine Srbiju napusti oko 30.000 građana, uglavnom mladih i stručnih, svi s namerom da se nikad ne vrate. Pod Vučićevom vlašću sve je propalo, povećala se samo dijaspora. Odlaze sposobni i ambiciozni, svi koji ne žele da proćerdaju život u ovdašnjem političkom brlogu. Vučiću to odgovara, ima više mesta za naprednjačke parazite.

- Nije bitno da li je Kosovo srpsko, nego da li je komunističko - govorio je pre skoro pola veka Petar Stambolić kad se nalazio na funkciji predsednika Predsedništva SFRJ.

U skladu s tom devizom, Vučiću nije bitno da li će Srbija biti srpska, nego da li je naprednjačka. Zato rasteruje Srbe i, istovremeno, priprema zakon o integraciji migranata iz Azije, koji će im omogućiti da pored državljanstva dobiju kuće i zemljište u Srbiji. Naseljavanje Sirijaca, Afganistanaca, Iračana i drugih izbeglica s Bliskog istoka promeniće demografsku kartu Srbije, ali i biračke spiskove.

Promenjen je i način na koji Vučić uništava srpsku privredu. Za razliku od pljačkaške privatizacije, koju je sproveo izvorni DOS i njegovi potonji derivati, aktuelni diktator sada tajkunima pomaže da operu pare i izbegnu odgovornost za nelegalno poslovanje. Gigantski primer tog zločina je projekat „Beograd na vodi". Uz sve kršenje Ustava i povećeg seta zakona, Vučić se upustio u tu avanturu, unapred osuđenu na neuspeh. Iako je vreme već demantovalo njegove najave da će do kraja 2016. biti podignuta kula „Beograd", dva hotela i dve poslovno-stambene zgrade, Vučić nastavlja s lažima. Teatralno, priznao je da ponekad napravi saobraćajni prekršaj, pa kolonu vozila iz svoje pratnje zaustavi na „Gazeli" kako bi s mosta mogao da zadivljeno gleda radnike na gradilištima „Beograda na vodi". Umesto što opisuje svoje halucinacije, trebalo bi da odgovori na pitanja o razlozima zbog kojih su blokirani tokovi novca navodnih investitora iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, kao i o tome ko plaća oko 15.000 evra dnevno ispumpavanje vode s gradilišta.

Vučić o tome ćuti, kao i o propalom pokušaju sa nemačkom kompanijo „Tenis". Pre tri godine najavljene su njene ogromne investicije u Srbiji. Da bi ubrzao dolazak „Tenisa", Vučić je insistirao na promeni Zakona o poljoprivrednom zemljištu. Nove odredbe su omogućile strancima da direktnim pogodbama, bez tendera, kupuju zemljište ili da ga uzimaju u višegodišnji zakup. To je ugrozilo egzistenciju oko 15.000 vojvođanskih poljoprivrednih gazdinstva, a srpska privreda nije imala nikakvu korist.

- Kompaniji „Tenis" odobren je zakup prvih 2.400 hektara zemlje u opštini Zrenjanin. Od novembra će početi gradnja farmi svinja, a potom i klanica - najavio je nedavno ministar poljoprivrede Branislav Nedimović, ne izjašnjavajući se o zahtevu nemačke firme za odlaganjem posla.

- Zbog nastalih promena i problema na globalu, kao i sveopšteg stanja na tržištu, došlo je do promena našeg investicionog plana. Jedan od bitnih faktora koji je uticao na ovu promenu je pojava rizika od nastanka afričke svinjske kuge - navodi se u dopisu kojim je „Tenis" tražio da se zakup zemljišta u Kikindi odloži za novembar 2018, u Zrenjaninu za 2019, a u Sečnju za 2020.

Od odlaganja investicije još je značajniji razlog koji se ističe u navodnom dopisu „Tenisa". Ako preti pojava afričke svinjske kuge, to će naneti veću štetu srpskim poljoprivrednicima, nego nemačkoj kompaniji. No, oni nisu važni, ionako će ih zbrisati naprednjačka kuga

Pred zaključenje ovog broja Magazina Tabloid stigla je agencijska vest u kojoj se kaže da nemačka kompanija "Tenis" koja je najavljivala ulaganja u Srbiju najmanje 300 miliona evra, odustala od te ideje. Naime, vlasnik ove kompanije, Klemens Tenis, kralj klaničarske industrije i svinjskih prerađevina, izjavio je da će ta ulaganja biti najmanje tri puta manja. Takođe, Tenis je rekao i da će u Srbiji uzgajati deset puta manje svinja nego što je najavio. I sve to, ukoliko uopšte odluči da ovde posluje. A, sve govori da neće, jer i on čita izveštaje nemačkog Ministarstva spoljnih poslova koji kaže da ovde neće biti dobro.

Kao u slučajevima Leks specijalisa za „Beograd na vodi" i Zakona o radu, kojim je proletere sveo na nivo robova, Vučić je i ostale segmente svoje okupacije Srbije ubacuje u pravni sistem. S tom namerom inicirao je „unutrašnji dijalog", koji bi trebalo da stvori uslove za zvanično odricanje od Kosova i Metohije i utvrđivanje nezavisnosti albanske države koju su stvorili njegovi koalicioni partneri iz UČK. Pored predstavnika pravnih fakulteta, na jednoj sesiji mudre misli su izneli autoriteti iz 22 naučna instituta. Stručne i moralne gromade imale su šta da kažu o budućnosti Srbije, sa ili bez Kosova, ali ne smeju ni da pisnu o doktoratima stotine naprednjaka i ostalih naprasno obrazovanih genijalaca.

Pristajanje tzv. intelektualaca da učestvuju u politikantskoj šaradi predstavlja veliku pobedu Aleksandra Vučića. On će biti prvi srpski vladar koji se dobrovoljno, iz lukrativnih interesa, odrekao Kosova i Metohije, ali odgovornost će prebaciti na sve građane. Ne čudi, to je radio huškanjem na ratove u Krajini, Bosni i na istom tom Kosovu, kad je Lazarevom kletvom pretio svima koji ne uzmu oružje i ne odu da ubijaju i ginu.

Ko je to preživeo, danas je izložen naprednjačkoj torturi. Nezainteresovan za zakone, bez ikakvih moralnih skrupula, Aleksandar Vučić više i ne krije nameru da se nasiljem obračunava sa svim političkim protivnicima. Ni Adolf Hitler nije na sastancima svoje nacističke partije pravio spiskove za odstrel. Vučić jeste. Na poslednjoj sednici Glavnog odbora SNS-a o tome ko treba da bude uhapšen raspravljali su poštenjačine poput Mihalja Kertesa, Petra Panića Pane i ostalih kriminalaca, koji za zločine nisu kažnjeni usled nedostatka dokaza ili zastarevanja postupka. Posle petooktobarske promene vlasti, kad je na listi DOS-a dobio poslanički mandat, Marjan Rističević je u Skupštini predlagao da se na stadionu Crvene zvezde napravi logor za radikale. Predlog nije usvojen, pa je Vučić dobio priliku da danas od cele Srbije napravi logor za sve normalne građane. To je i uradio.

Nije moguće proceniti uzroke Vučićevog antisrpskog sadizma. Možda je u pitanju genetika.Uvidom u „Popis gubitaka" austro-ugrarske vojske, otkriva se da je 12. avgusta 1916. godine kod Kuršumlije ubijen Jovo Vučić iz Bugojna. I u sledećem svetskom ratu Vučići su otišli na drugu stranu. Prema dokumentu bugojanskog fratra Mije Filipovića, koji je objavio Ljubiša Petković u knjizi „Haške muke", među četiri srpske porodice iz Bugojna, koje su u septembru 1941. iz pravoslavlja prešle u katoličku veroispovest pominju se i Vučići.

Kako god bilo, Aleksandar Vučić je Srbima i Srbiji naneo više štete nego svi njegovi preci, austro-ugarski soldati i bugojanski verski konvertiti. Ipak, na kraju, Srbija će se osloboditi Vučićeve diktature i svoj demokratski kapacitet dokazati tako što će mu omogućiti fer i pošteno suđenje za sve zločine nad narodom kojim je vladao. Ako on živ dočeka privođenje pravdi.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane