Natrag

Postdemokratija

E, moj Saša

Saša Janković je poželeo da bude Saša Radulović, da uđe u Vučićevu vladu a onda da se odmetne. To je kod Radulovića upalilo, odjednom je postao važan i popularan. Onda je zapevao „pada vlada" i on je pao, a sad se vadi na imenjaku. Ipak, na ideju Saše Jankovića najoštrije je reagovao drugi poznati pevač iz vlade, Ivica Dačić, sa pesmom „Morgen", kao da se osetio ugroženim. Malo sutra bi od Vučića dobio mesto premijera, poručio je Ivica Saši. Oglasio se i Vučić porukom da će Saši Jankoviću dati mandat za sastavljanje vlade kad to bude tražila većina, zaboravljajući da je Dačiću to mesto poklonio kada je ovaj imao manju podršku od Jankovića, jer to je bio način da se i on domogne vlasti. Sledstveno tome, ubeđen sam da bi Saša, da je zaista rešio da se proda, od Vučića dobio ne samo mesto premijera nego i Dačićevo mesto ministra spoljnih poslova, jer to bi bio način da produži svoju vladavinu. Izgleda da Saša ipak nije to želeo, ali šta je zapravo hteo, đavo će ga znati. tvrdi kolumnista Magazina Tabloid

Mile Isakov

Navikli smo već da su u ovdašnjoj politici svakakve, pa i nemoguće kombinacije moguće. Toliko se daleko otišlo u prerušavanju i preletanju, da je izuzetno teško prepoznati šta je čije pravo lice i kakve se namere kriju iza maski koje se neprestano menjaju. Konkurencija je tolika da je čak i vlasnik patenta za političko kameleonstvo, Beli Preletačević, odlučio da se odrekne svoje vickaste (anti)propagande i počne da se predstavlja svojim pravim imenom i prezimenom, Luka Maksimović. Očigledno, nema više viceva, sve je istina. A vicevi su još jedan signal da u zemlji Srbiji nešto ozbiljno nije u redu. Jeste li čuli neki politički vic u poslednje vreme, o Vučiću, naprimer? Ja nisam, ni o Vučiću, ni o Dačiću, čak ni o karikaturama poput Nebojše iz Beograda ili Vulina, a toliko je materijala. Problem je možda u tome što je njihovo ponašanje već samo po sebi vic, pa nema prostora da se nadgrađuje. Prosto ne može se od vica praviti vic. Ali, nedostatak političkih viceva, kojih je uvek bilo u podnošljivijim vremenima, može se tumačiti i kao znak da se narod opasno ućutao. Pri tom imam na umu naravoučenije iz iskustva Kneza Miloša, koji se kod svojih čauša redovno raspitivao za stanje u narodu i u skladu sa tim izdavao naredbe. Kada bi mu rekli da se narod buni i psuje vlast, komandovao bi dalje pritezanje, ali kad bi čuo da se narod ućutao, naredba bi bila- Popuštaj!

Ali Knjaz je bio nepismen čovek iz naroda, a ovo su najbolji đaci, sve sami studenti generacije, doktori nauka. Šta znaju večiti đaci, šta je život. Šta znaju oni koji nikad ništa konkretno nisu radili, šta znači zaraditi par stotina eura. Nemaju oni pojma ni koliko su teški milioni ali baš zato uzmu i nose. Isto tako ne znaju ni šta je suština politike, ali znaju koja se nosi koje sezone, i nose se od partije do partije, od funkcije do funkcije. Najbolji primer je predsednica Skupštine Maja Gojković. Bila je odlučan student prava, formalno zaposlena u uvaženim advokatskim kancelarijama njenog oca i brata, ali nikad nije vodila ni jedan slučaj. Bila je i odličan Radikal, zahvaljujući čemu je dogurala i do ministra u vladi Srbije i do gradonačelnika Novog Sada. Kada je ta politika izašla iz mode, umesto bedža sa likom Šešelja na junačke grudi je nakačila jedan sa likom Dinkića, a onda i drugi sa likom Koštunice. U međuvremenu imala je i svoju stranku, mislim da se zvala Narodna partija, ali ne znam kako je sastavila njen program od restlova svih politika kojima je pripadala. Naravno, to nije uspelo pošto sama nije u stanju ništa da uradi, pa je još jednom kleknula pred Nikolića i Vučiću moleći za oproštaj, a ovi su se obradovali da imaju nekog sa više putera na glavi od njih. Sad je odličan član Srpske napredne stranke i istinski predsednik svih poslanika, jer sa svima je jednom bila u istoj partiji i delila ista politička uverenja, u zavisnosti od sezone u kojoj su se nosila. Svi smo mi pomalo travestiti, rekli bi socijalisti.

Tako nekako treba tumačiti i aktuelne događaje u Pokretu slobodnih građana. Ima tu i iskrenog razočarenja i nezadovoljstva čestitih i dobronamernih ljudi, što je sasvim prirodno u procesu stvaranja nečeg novog i drugačijeg, ali ima i onih koji su zbog svojih prevelikih ambicija i očekivanja pristali da po narudžbini porade na razbijanju pokreta koji je za vrlo kratko vreme postao najozbiljnija konkurencija svemoćnoj vladajućoj partiji. Sasvim sigurno je svemu doprineo i osnivač Saša Janković koji je, hteo ne hteo, postao personifikacija pokreta, ali nema sumnje da i vlast nastoji da uz pomoć štapa i šargarepe, dakle pretnjama i ucenama, odnosno obećanjima i podmićivanjem, kompromituje pokret. Stoga, teško je, gotovo nemoguće, prokljuviti ko je tu iz kojih razloga ustao protiv Saše, koji je i sam dobrano zaglibio u konfuziju pa i kontradiktornost.

Krenimo od samog Saše Jankovića, jer on je alfa i omega pokreta, koji se zapravo i okupio oko njega, pošto je kao predsednički kandidat osvojio za opoziciju nedostižnih 16%. Lično, mada veoma zadovoljan njegovim radom i ponašanjem na funkciji zaštitnika građana, nisam bio jedan od zanesenjaka koji su ga molili da se kandiduje i moram priznati da mi se već to nije dopalo i nije mi slutilo na dobro. Najpre to njegovo femkanje, a onda i taj građanski moleban. Malo je mnogo, kao da je u pitanju mesije bez kojeg nam nema spasa. Šta ima ko da moli bilo koga za tako nešto. Nama spasa nema ni ovako ,ni onako, posebno ne sa novim vođom, a naročito ne sa vođom kojeg treba moliti da nam se smiluje i povede nas. Čini mi se da ga je upravo to, uz odličan rezultat, malo izbacilo iz ravnoteže, a onda su nastupili poltroni i ulizice, koji sad i najviše kevću jer nisu dobili što su očekivali.

Sve u svemu Saša se nije najbolje snašao u ulozi lidera, što zbog političkog neiskustva i naivnosti, što zbog sujete koju su mu zagolicale brojne slavne ličnosti i još brojniji glasači. Udarilo mu je u glavu i više nije mogao da se ponaša normalno, kao jedan od nas, zbog čega je pre svega i izvikan. A i novi izbori su najavljeni prebrzo, već za decembar, zbog čega nije stigao da izgradi pokret kao organizaciju, pa je ušao u pregovore na svoju ruku, možda i više nego što je planirao. Kad je napravio prve greške, počeo je da pravi sve veće u nastojanju da se izvadi, kao da nije čuo za izreku da nije Baba sina tukao zato što se kockao, već zato što je hteo da se vadi. Navešću samo neke poteze koji su izazvali brojne zabune i nedoumice. Najpre netaktično i neodmereno saopštenje o prekidu svake saradnje sa Demokratskom strankom, samo zbog toga što su najavili da će svoju inicijativu za izmene Ustava poslati svima, pa i predsedniku Vučiću. To je, navodno, bio dokaz da su oni spremni na saradnju sa Vučićem, a njegov pokret ne želi da ima bilo kakve veze sa onima koji bi da se domunđavaju sa Vučićem. Neumesno i nerazumno žustro, posebno od čoveka kojeg je DS zadužila. Da ne pričamo kako to izgleda sad kad je i sam priznao da je upravo on imao neke planove da od Vučića traži mesto premijera za sebe.

Ni sporazum sa Jeremićem o zajedničkom nastupu na izborima, nije bio rezultat promišljene i dosledne politike. Pre bi se reklo da je to bio neuspeo pokušaj kompnzacije za grešku sa Demokratama, a zapravo nova dubioza. Šta će mu Jeremić sa 3 posto podrške, koju je imao kad je bio u najvećem naletu, a koja će se verovatno istopiti posle debakla koji je doživeo na predsedničkim izborima. I još važnije, šta će građanskom pokretu Jeremićeva tek osnovana partija koja se nedvosmisleno deklariše kao tvrda desnica. Naravno da se Jeremić za njih hvata kao davljenik za slamku, ali nije jasno zašto bi se Pokret novih snaga u politici, priklanjao kompromitovanom političaru i istoj takvoj politici, koji ni nemaju nikakvu snagu.

Isto se može reći i za Sašino uporno nastojanje da ubedi Đilasa da se kandiduje za gradonačelnika, pored gomile sposobnih, uglednih i potpuno čistih ličnosti u svom okruženju, što u Pokretu, što oko njega. Ne kažem da Đilas ne bi bio dobar kandidat, ali ne mislim ni da ga treba moliti. Nije on loše, ali nije ni idealno rešenje i ne treba zbog njega zanemarivati sposobne i ugledne ličnosti iz sopstvenih redova. Bilo bi najlogičnije da Pokret, kao nova pojava na političkoj sceni, i u Beogradu izađe sa novim ljudima bez hipoteka, baš kao što je to učinjeno sa Sašom na predsedničkim izborima. Ili kao što se Šapić uspešno probija uzdajući se u se i u svoje kljuse. Dakle, nema razloga da Pokret slobodnih građana toliko insistira na Đilasu, što automatski otvara pitanje da li Saša Janković ima neke svoje razloge.

Sa druge strane nisu ni oni koji sad prozivaju Jankovića cvećke. Već sama činjenica da su se do juče zaklinjali u njega, provocira sumnju u naglo otrežnjenje baš pred izbore na kojima postoji realna mogućnost da se sruši vlast u Beogradu. Ne poznajem te ljude i ne znam mnogo o njima, ali ne deluje mi baš spontano to što sad rade. Posebno su me razočarali oni koji su se ranije povukli bez komentara, tobož ne želeći da naštete Pokretu, a sad kad su ga drugi načeli odjednom imaju potrebu da dodaju so na ranu, pa čak pozivaju onog kojeg su molili da ih povede da napusti Pokret, sa sve suprugom. Kad su sami odlazili nisu imali šta da kažu, a sad kad više nisu unutra imaju, što nije baš najmoralnije. Imajući sve to u vidu, začinjeno sa mudrim i principijelnim komentarima Gorana Markovića, kojeg posebno uvažavam, bio sam čak spreman da Saši progledam kroz prste, jer ljudski je grešiti. A onda ga je napustio i Boža Prelević, kojeg poznajem i kojem verujem.

Voleo bih od njega da čujem o čemu se radi da bih se konačno opredelio, ali i bez toga uveren sam da je to kraj Saše Jankovića u ulozi u kojoj smo ga dosad znali. Pokret može iz svega da izađe ojačan samo ako Saša bude oslabljen, odnosno spušten na zemlju. Ne znam da li je to moguće a da ne bude i pogažen, kako to kod nas obično biva,ali znam da taj Pokret bez njega nije više to, kao što ni on bez tog i takvog Pokreta ne bi bio to što je sad.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane