Natrag

Kontranapad

Fudbalska igra i igre oko fudbala: najpopularniji sport između mešetara i batinaša

„Nezavisnost" protiv fudbalske mafije

Paralelno sa procesom devastacije „odlučujuće uloge i vlasti radničke klase na tokove društvene reprodukcije", odvijala se kriminalizacija svega što je bilo u okviru sistema društvene svojine i socijalističkog smoupravljanja. U tome je fudbal, kao jedan od uticajnijih na raspoloženje i svest širokih masa, bio drastičan primer radikalizovanih promena sistema vrednosti. Odmah po raspadu države početkom devedesetih, okupirali su ga i „osvojili" uveženi kadrovi državne bezbednosti, koji su za račun države obavljali najprljavije poslove po inostranstvu. Ovde su ovi „poverljivi ljudi" prepoznati prosto kao kriminalci u mafijaškoj hobotnici. Njihovim ulaskom u sve pore najpopularnijeg sporta, potisnuti su i proterani iz fudbala časni ljudi, sportski radnici, među kojima je i u onom sistemu naravno, bilo „mangupa u našim redovima", ljudi sklonih prljavim radnjama, konstatuje Miroslav Vislavski, urednik sportske rubrike Magazina Tabloid

Miroslav Vislavski

Ni najsavršeniji sistem sa najvišim bezbednosnim i moralnim kriterijumima nije umeo odoleti tipovim kriminalnih afiniteta. Ali, to su bili ipak ređi slučajevi koji su u poređenju sa likovima instaliranim na društvenu scenu sa razaranjem socijalističke Jugoslavije, bili naivna deca.

Sa novim upravljačima (nezakonitim vlasnicima) klubova uspostavljeni su nepisani zakoni. Umesto Kardelja i drugih ideoloških sistemlija iz vremena vladavine komunista, na delu su kreacije „ideologa" proizvedenih u „demokratiji" sa vlastima izabranih među neukim političarima i špijunima. Nove „sistemlije" su se držali Statuta u kome je samo jedan nepisani član: Klub, to sam ja!

Klubovi su postali prćija polupismenih tipova okruženih četvrtastim ćelavcima, čija je sva pamet bila u topuzu i koji su „važne" stvari rešavali pod fantomkama sa bezbol palicama ili u ne retkim situacijama sa zrnom u čelu „nerazumnih" i nepoćudnih „fudbalskih ljudi".

U takvoj konstalaciji, marginalizovani su kreatori i stvaraoci. Tako su treneri, kao važan segment kadrovske infrastrukture, postali najobičnije krpe, otirači za bakandže ušmrkanih i musavih gazda. U knjizi „Fudbalska mafija u Srbiji" (2007), novinar Nikola Simić je govoreći o ponižavajućem položaju trenera, citirao izjavu legendarnog Stanislava Karasija koja glasi: „...Treneri i igrači više nisu bitni u fudbalu!".

Njihov status odavno nije važan, nikakvi ugovori nemaju snagu pred siledžijama i kriminalcima koji svojataju fudbalske klubove, udruženja građana. Menjaju ih klipani posle dva ili tri poraza, menjaju selektore koji imaju uspeh bez obrazloženja kao što i danas čine, pa Kokeza zadržava pravo da ćuti i ignoriše interes javnosti za objašnjenje zašto je smenio Slavoljuba Muslina ili selektora juniorskog uzrasta (U 2001) Vladimira Ješića.

Možda nema veći značaj, ali primer koji ističem potiče iz moje porodice, iz moje kuće iz vremena začeća „revolucionarnih" promena devedesetih, koje su prerasle u današnji sistem. Sećam se epizoda sa rođenim bratom, nekada znamenitim fudbalerom šampionskog sastava „Partizanovih beba", cenjenim trenerom koga je nedostatak ambicija i hrabrosti zadržao na drugoligaškom nivou u nekadašnjoj Jugoslaviji. Rizične, nepouzdane i nesigurne devedesete su ga primorale da radi u klubovima ispod njegovom renomea i nivoa. Neko vreme je bio trener u Ravnom selu, Kucuri i Starom Vrbasu... Radio je za nadoknadu koju bi u normalnim okolnostima odbio kao ponižavajuću. Ljude koji su mu bili gazde bi ignorisao, pa čak i prezirao... Morao je da radi, nije imao zalihu (ušteđevinu), ni uslove za penziju jer su mu samo u FK Vrbas (nekadašnji drugoligaš) zaturili dve radne knjižice u kojima je vođena evidencija o radnom odnosu. A bez toga, bio je znatno duži put u ažuriranju radnog staža. Predao se u ruke raznim Lugonjama, Tutnjevićima... likovima iz džipova koji su umeli od jednog kofera sa najnužnijom robom sa kojim su došli, da stvore veliki kapital, drže benzinske pumpe, imaju svoje fudbalske klubove... a onda, kada je bezazleni i skromni Kime dolazio moleći da mu se isplati obećana plata od 150 - 200 maraka koja je kasnila po dva - tri meseca, bahato su se naslađivali držeći ga u neizvesnosti hoće li ispoštovati njegov rad! A njemu je taj prihod bio održavanje golog života!

Sećajući se toga, sa tugom posmatram najveći broj fudbalskih trenera koji žive od mukotrpnog i neizvesnog rada pod patronatom bahatih, umišljenih i samouverenih mafijaša, secikesa koje su proizveli sistem i korumpirane vlasti u tužnoj Srbiji. Ako su treneri seniorskih sastava na stalnoj vrtešci, sa kratkotrajnim i nesigurnim angažmanima, onda su njihove kolege koji treniraju mlađe kategorije uglavnom „zacementirani" na duge staze, sa prosečnom zaradom u Srbiji (superligaški klubovi), fintiranom i nesigurnom. Fintiranja (prevare) su sa osnovicom prijavljene zarade i razlikom do prosečne plate u Srbiji. Nesigurne su zato što su „na papiru". To potvrđuju brojni primeri, a ilustrativan je u slučaju FK Vojvodina, kluba koji pripada vrhu srpskog fudbala, u kome su zarade između 50.000 i 60.000 dinara.

Međutim, od jula 2016 treneri mlađih kategorija ne primaju plate. A kada će i da li će dobiti zaostale, to niko ne zna. U međuvremenu su „nagrađivani" u desetak navrata sa minimalcem od 20.000 dinara. Niko ne sme ni da pita o sudbini neisplaćenih zarada. A izgleda nemaju ni koga, ceneći da su brzorotirajuća i rukovodstva koja se proizvode iz frakcionaških obračuna u klubu. Možda se prilike ipak poprave, imajući u vidu da je aktuelno rukovodstvo na vlasti od pre dva meseca i da je reč o kadrovima koji su izdanak vladajuće političke strukture, sa „preporukom" Aleksandra Vučića da saniraju i stabilizuju Vojvodinu (razume se: Fudbalski klub Vojvodinu). Iz opisa položaja trenera mlađih kategorija u srpskom fudbalu, proističe zaključak: Oni su sredstvo preko koga fudbalska mafija eksploatiše vrednosti i sposobnosti njihovog stvaralačkog rada, višestruko multiplicira njihove proizvode za „stočnu pijacu" i prisvaja na taj način stvaran kapital ničijih klubova, a rad trenera nagrađuje „bičevanjem" njihovih bušnih džepova.

Igrači su postali roblje za svakojaka tržišta. Nekada su na tržištu bili naši najkvalitetniji fudbaleri, koje su angažovali klubovi iz liga fudbalskih zemalja (Nemačka, Španija, Francuska, Italija, Belgija, Holandija...)

I danas po neki vrhunski igrači budu angažovani u Engleskoj, Italiji, Belgiji...To su zaista probrani igrači visokih predispozicija. Naši igrači se češće domognu atraktivnih tržišta preko Rusije ili neke druge zemlje. Retko to biva da iz Srbije odu direktno u elitne evropske lige. Odliv fudbalera se objašnjava (pravda) „slobodnim tržištem", pri čemu ne postoji kontrola ili bilo kakvi mehanizmi koji bi koliko toliko zaštitili nacionalni fudbal. Možda je to neminovnost stepena civilizacijskih i globalnih zakonitosti. Ali je porazna činjenica da od uspostavljanja „Bosmanovih pravila" u našem fudbalu nisu činjeni nikakvi pokušaji da se dođe do kakvih takvih modaliteta koji bi usporili nekontrolisani odliv posebno mladih fudbalera. Niko se takvim pitanjem nije i ne bavi. Akteri fudbalske scene se samo utrkuju da u postojećim okvirima namire svoje interese! Dakle, svi su za prodaju, bilo gde i bud zašto... Fudbal je u tom pogledu prethodnica svega što karakteriše državnu politiku - bez strategije, vizije, nacionalnih interesa...

Status fudbalera u Srbiji je bio identičan sa statusom obespravljenih radnika divljoj privatizaciji. O njima nije brinuo Klub, nije brinula fudbalska organizacija. Gledali su samo da zadovolje svoje interese preko obespravljenih fudbalera. Situacija se počela menjati sa osnivanjem Sindikata profesionalnih fudbalera „Nezavisnost" (2009), koji je odmah potom učlanjen u Svetsku konfederaciju sindikata profesionalnih fudbalera (FIFPro). Ambiciozni predsednik ovog sindikata, Mirko Poledica, neumoran, uporan, uverljiv, sa svojim saradnicima je ubrzo pridobio poverenje i razvio infrastrukturu sindikata. Gotovo 90% profesionalnih fudbalera je učlanjeno u SPF „Nezavisnost". Mada i dalje ima pojava ugrožavanja statusa i prava profesionalnih fudbalera u Srbiji, slika je sasvim promenjena od perioda nastanka i funkcionisanja SPF „Nezavisnost".

Mirko Poledica uživa nesporni kredibilitet među kolegama i fudbalerima, jednako kao i u Bordu FIFPro. Njegov ugled i autoritet sindikata koji predvodi Poledica, zasmetao je birokratama i mešetarima u Fudbalskom savezu Srbije. Novoj garnituri sa anonimnim fudbalskim radnikom i „bizMismenom" Slavišom Kokezom na čelu, posebno. Umesto socijalnog dijaloga sa legitimnim sindikatom, FSS pokušava da relativizira njegov značaj i snagu, nastojeći ujedno da diskredituje kredibilitet Mirka Poledice. Nedavno su se dosetili u Kući fudbala da po uzoru na korumpirane vlasti u „demokratskoj" Srbiji koje su usitnile i rasturile sindikalni pokret, pokušaju slično sa sindikalnim organizovanjem fudbalera. Tajno su formirali Samostalni sindikat fudbalera Srbije o čemu je javnost upoznata iz jednog šturog obaveštenja. Od osnivanja tog sindikata, ništa se nije dogodilo izuzev što se saznalo da je predsednik Ninković, koji igra u Australiji!

I dok se kod nas nastavlja sa manipulacijama, prevarama i muljanjem, u svetu je na sceni jačanje saradnje između vodećih organizacija FIFA i FIFPro. Tako je nedavno, nakon dugih pregovora potpisan Ugovor o saradnji FIFA i FIFPro, koji se smatra najznačajnijim korakom od 2001 godine za boljitak i napredak fudbala. Ugovor treba da doprinese jačanju i učvršćivanju saradnje i donošenju brojnih novina u svetu fudbala. To se pre svega odnosi na izmenu transfer sistema, rešavanje problema sa kašnjenjem u plaćanju fudbalera, uspostavljanje nezavisne arbitraže, razvoj ženskog fudbala, diskriminaciju i zdravstvenu zaštitu fudbalera. Po uzoru na pomenuti Ugovor, polovinom oktobra je sazvan sastanak u FSS. Pozvani su: Zajednica fudbalskih klubova Super lige, Udruženje fudbalskih klubova prve lige „Srbija", SPF „Nezavisnost",Samostalni sindikat fudbalera Srbije, Arbitražni sud FSS, FK Partizan, FK Crvena zvezda i FK Vojvodina. Kao što se vidi iz poziva, među učesnicima sastanka su trebali da budu i predstavnici novog sindikata, iako ne postoje podaci o tom sindikatu. Ne zna se ko ih zastupa, nepoznata je adresa sedišta, ne postoje službene prostorije...

To potvrđuje sumnje da iza tog sindikata stoji FSS i da on želi ili već sada kontroliše (ne)rad ovog sindikata. O mogućem razlogu odsustva predstavnika Samostalnog sindikata fudbalera Srbije, Mirko Poledica nam je rekao: „...Mi smo odmah nakon dopisa FSS obavestili FIFPro da je FSS pozvao na sastanak novi sindikat fudbalera koji nije član FIFPro i koji nije priznat od nijedne fudbalske organizacije. FIFPro je uputio protesnu notu UEFA koja sprovodi socijalni dijalog i koja ima memorandum o saradnji sa FIFPro koji kaže da niko ne može pregovarati po bilo kom pitanju ako nije član UEFA ili FIFPro. Pretpostavljam da je UEFA odmah obavestila FSS da novi sinikat ne može biti deo nikakvih pregovora pa se oni nisu ni pojavili na sastanku jer bi u suprotnom FSS rizikovao sankcije od strane UEFA."

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane