Su(lu)dovanje

Koja mafija vlada u srpskom pravosuđu (120)

Da li su sudije ljudi?

Srpski sudovi još donose presude "U ime naroda". I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša - nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi. Zašto se nemo posmatra propadanje i sunovrat Srbije i pravosuđa? Zašto je za ministra postavljena Nela Kuburović, koja za svoje 34 godine života nije donela nijednu presudu, nije podigla nijednu optužnicu? Očigledno je dizala nešto drugo. O tome piše urednik Magazina Tabloid Milan Glamočanin, bivši načelnik uprave u saveznoj policiji

Milan Glamočanin

Zlo koje će iza sebe ostaviti odlazeći predsednik Srbije Aleksandar Vučić ostaviće trajan pečat njegovog satiranja institucija, morala, svih vrednosti. Srpsko pravosuđe se nalazi u stanju potpune privatizacije! Bolje reći, ono je privatizovano i predstavlja instrument za ostvarivanje interesa organizovanih kriminalnih grupa u vrhovima vlasti.

Da bi sudije slepo izvršavale ono što karteli na vlasti žele, dopušteno je i njima da se bave biznisom, da presuđuju po svom ćefu, slobodno tumačeći zakon, a ne primenjujući ga.

Kriminalizacija pravosuđa i njegovo potpuno stavljanje u službu vlasti počelo je reformom pravosuđa koja je započeta 2009. godine, po nalogu Demokratske vlasti, čiji eksponenti su bili tadašnja ministarka pravde Snežana Malović, njen prethodnik na toj funkciji Dušan Petrović i njen ljubavnik Miljko Radisavljević, tada tužilac za organizovani kriminal.

Iz pravosuđa je uklonjen veći broj sudija, predsednika sudova, tužilaca i zamenika tužilaca. Izabrane su mlade sudije, na period od ti godine, koji su, bez izuzetka, bili članovi Demokratske vlasti ili njihovih koalicionih partnera.

Promenom vlasti, Vučić, koji se proglasio Vođom, nastavio je da na isti način podjarmi pravosuđe. On je imao strah od Miodraga Rakića, Tadićevog šefa kabineta, koji je snimao njihove susrete, na kojima su Vučića ponižavali, davali mu novac, vređali ga na jadan način. Susretima u kafani pod Avalom prisustvovala je i ministarka Malović i tužilac Radisavljević.

Vučiću je bilo u interesu da sudovi i tužilaštva sada služe njegovim interesima. Postavljanjem predsednika sudova i tužilaštva, on je ostvario svoje ciljeve. Potrudio se da i interesi Malovićkinog kartela u pravosuđu budu zaštićeni. Po Vučićevom nalogu ona i nakon pet godina od odlaska sa mesta ministra ima obezbeđenje, a čuva je četa policijskih službenika, ima besplatni smeštaj u rezidencijalnoj vili...

Neki od predsednika sudova se ponašaju kao da su kumovi opasne mafije. Njihova sprega sa načelnicima policije, tužiocima i ministrima u vladi je po mafijaškim principima. Tokom 2016. godine Visokom savetu sudstva je podneta 831 disciplinska prijava protiv sudija, godinu ranije ih je bilo 956, a u 2014. godini - 944. Reč je o značajnom povećanju u odnosu na 2013. godinu, kada ih je bilo 540. Disciplinski tužilac Visokog saveta sudstva zaprimio je tokom navedene tri godine 2.731 disciplinsku prijavu protiv sudija, a vođeno je 78 postupaka, najviše u 2014. godini - 41. Tokom navedene tri godine sudije su kažnjene u 34 slučaja.

Teško je naći državu u Evropi u kojoj je zamislivo da se građani, u ovako velikom broju pritužuju na rad sudija i javnih tužilaca i njihovih zamenika. Mnogi pišu i predsedniku Vrhovnog kasacionog suda, ili predsednicima Apelacionog suda, Odboru za pravosuđe, predsedniku Vlade i predsedniku Republike i ako znaju da samo uzalud troše vreme.

U predmetima od 2014. do 2016. godine u kojima nisu izrečene kazne razlozi za to su bili različiti, poput smrti sudije, zastarevanja ili odustajanja disciplinskog tužioca. U 13. od 78 slučajeva Visoki savet je kao drugostepeni organ odbio predlog za vođenje postupka, dok se u pojedinim predmetima iz 2016. godine odluka još čeka. U tri slučaja, Visoki savet sudstva je nakon uložene žalbe potvrdio odluku Disciplinske komisije kojom je odbijen predlog za vođenje postupka.

U odlukama Disciplinske komisije za period 2014-2016 se kao sankcija obično navodi umanjenje plate, uglavnom u visini od 20%, na različite vremenske periode. Slede kazne u vidu javnih opomena, dok je u četiri slučaja Disciplinska komisija izrekla zabranu napredovanja - od toga je Visoki savet sudstva u dva slučaja to preinačio u smanjenje plate, odnosno razrešenje sudije.

U periodu od 2014. do 2016. godine Disciplinska komisija Državnog veća tužilaca zaprimila je 523 prijave na rad tužilaca i njihovih zamenika! Postupak su pokrenuli u 18 slučajeva, od čega je samo u jednom došlo do razrešenja sa funkcije. Sankcije su izrečene u još devet postupaka, a samo je jednom zabranjeno napredovanje, na tri godine. Državno veće tužilaca nije sankcionisalo niti razrešilo nijednog javnog tužioca, već samo njihove zamenike.

Poverenik za samostalnost javnog tužilaštva, Goran Ilić, rekao je za CINS da je prevashodni razlog zbog koga je podnet veliki broj disicplinskih prijava nepoverenje javnosti u rad pravosuđa i samim tim javnog tužilaštva.

''...Nizak nivo poverenja javnosti je jednim delom opravdan, budući da u nekim slučajevima za koje je bila zainteresovana javnost tužilaštvo nije ostavljalo utisak da je na 'visini zadatka'. Sa druge strane, čini mi se da je nepoverenje građana u rad tužilaštva u dobroj meri i posledica raznoraznih kampanja u medijima koje često nisu bile zasnovane na činjenicama, već su bile plod senzacionalizma ili su bile politički inspirisane...", objašnjava Ilić.

Ilić dodaje da je čudno što nije bilo postupaka protiv starešina u tužilaštvima, posebno ako se ima u vidu da je tužilaštvo organ zasnovan na nadređenosti javnih tužilaca zamenicima i da, budući da su ovlašćenja javnih tužilaca veća, veća je i njihova odgovornost.

Ilić objašnjava da postoje primeri kada je zamenik javnog tužioca zadužen i za 1.500 predmeta. Postoje i drugi problemi, poput nedostatka potrebnog broja zapisničara, tako da u mnogim tužilaštvima zamenici mogu tek jednom do dva puta nedeljno da obavljaju saslušanja i ispitivanja, jer ne mogu da obezbede prekucavanje zapisnika.

Kažnjavanje sudija i zamenika javnih tužilaca je velika farsa. Uglavnom se kažnjavaju oni koji nemaju nikve veze u političkim strukturama, da se pokaže javnosti da se ''rad sudija i tužilaca nadgleda''.

Slavka Mihajlović razrešena je sredinom januara 2016. godine sa mesta sudije Apelacionog suda u Beogradu zbog ''neopravdanog odugovlačenja" sudskog postupka protiv Sretena Jocića, poznatijeg kao Joca Amsterdam. Ovaj predmet je u Apelacionom sudu završio nakon žalbe na presudu Višeg suda u Beogradu, kojom je Jocić zbog nedozvoljenog držanja oružja osuđen na deset meseci zatvora. Postupak je zbog odugovlačenja zastareo i Jocić je na kraju oslobođen. Sudija Mihajilović je dobila predmet po žalbi četiri meseca pred zastarevanje! Otišla je na bolovanje, jer boluje od kancera, a po povratku je zakazala tri sednice veća, koje su odlagane, jer sud nije mogao braniocu Jocića da uruči poziv za sednicu.

Neko se žestoko naljutio i predsednik suda je prvo odbio svaku mogućnost krivice sudije Mihajilović, a potom je po nalogu onih koji su reketirali Jocu Amsterdama pokrenuo postupka za njeno razrešenje.

Iako je bila pod teškim pritiskom, Komisija je izrekla Mihajilovićevoj novčanu kaznu

Odluku o razrešenju Slavke Mihajlović doneo je Visoki savet sudstva - organ u čijoj je nadležnosti odlučivanje o prestanku sudijske funkcije i disciplinskim sankcijama protiv sudija. Odluku je VSS doneo pod ucenom tadašnjeg ministra pravde Nikole Selakovića, mučnim nadglasavanjem članova Saveta. Homoseksualci su nemilosrdni prema ženama i bolesnima.

Slučaj sudije Mihajlović predstavlja jedan od ukupno 13 predmeta koji su rezultirali prestankom sudijske funkcije u periodu od januara 2014. do decembra 2016. godine, a u kojima je disciplinski tužilac podneo predlog za vođenje postupka. U pet od tih slučajeva sudije su prestale obavljati funkciju na lični zahtev, dok je u osam slučajeva došlo do razrešenja zbog utvrđenog disciplinskog prekršaja.

U svetu se udruženja sudija i tužilaca često suprotstavljaju vlastima u njihovom naumu da ih podjarme i privatizuju.

Stotine rumunskih sudija i tužilaca učestvovali su 18. decembra 2017., na protestima širom te zemlje da bi iskazali protivljenje zakonskim promenama za koje tvrde da će oslabiti tužilaštvo. Prve demonstracije su održane ispred sudova u Bukureštu, Klužu, Temišvaru, Galati, Brašovu, Konstanci i drugim gradovima. Tužioci u Konstanci su rekli da predlozi izmena zakona „ne ometaju samo borbu protiv korupcije već i borbu protiv kriminala".

Među predlozima su zabrana izjava o istragama u suđenjima i ograničavanje upotrebe video i audio tehnologije, kao i dozvoljavanje da optuženi bude prisutan dok svedoci daju iskaze.

Jedna agencija zadužena za krivično gonjenje organizovanog kriminala saopštila je prošle nedelje da bi u slučaju usvajanja amandmana 1.200 slučajeva za trgovinu drogom bilo zaustavljeno. Parlament je tog dana usvojio izmenu zakona kojom se ograničava uloga predsednika u imenovanju vrhovnih tužilaca. Predsednik Klaus Johanis je kritičan prema predloženim izmenama.

Da političke stranke i izvršna vlast vrše pritisak na sudije i tužioce, svedoči i nesvakidašnji podatak, kada je Srpska napredna stranka - Gradski odbor u Novom Sadu, 14. 2. 2012. godine podneo prijavu Agenciji za borbu protiv korupcije protiv javnih ličnosti koje nisu prijavile imovinu, među kojima je bilo 90 odsto sudija Osnovnog suda u Novom Sadu, Višeg suda i Apelacionog suda, sudija Prekršajnog suda u Novom sadu i zamenika tužilaca u Osnovnom, Višem i Apelacionom tužilaštvu. Prijavu je potpisao potpredsednik Gradskog odbora SNS-a Aleksandar Milovančev.

Prijava je bila neosnovana, jer sudije i tužioci, uglavnom, nisu imali imovinu ni druge prihode. Međutim, čim su došli na vlast te 2012. godine, naprednjaci su počeli da pljačkaju sumanuto. Podnosilac prijave, Aleksandar Milovančev, kažnjen je presudom Prekrašajnog suda u Beogradu 27. 2. 2017. godine, jer nije kao direktor Luke Novi Sad prijavio imovinu - nekoliko stanova u Beogradu, Novom Sadu, prihod svoje supruge Mire Ač. (Presuda Pr. 25559/17)

Agencija za borbu protiv korupcije podnela je protiv Milovančeva i krivičnu prijavu Osnovnom javnom tužilaštvu u Novom Sadu 21. 12. 2016. godine, jer kao funkcioner, generalni direktor Luke Novi Sad, nije prijavio imovinu vrednu preko milion evra. Ali, Milovančev se nagodio sa tužilaštvom, platio je u humanitarne svrhe 300.000 dinara i tužilaštvo je odbacilo krivičnu prijavu!

Nije sporno da su i srpske sudije i tužioci izloženi pritiscima izvršne vlasti, u kojoj deluje nekoliko opasnih kartela, koji koriste tajne službe kao goniče i sudija i tužilaca, novinara i političkih protivnika. Ali, srpske sudije ćute. Ne bune se, mada imaju zakonske razloge da se pobune. Mnogi zarađuju lepe prihode, rasprodajući pravdu.

Posebno se u tome ističu sudije iz Odeljenja za izvršenje Prvog osnovnog suda u Beogradu. Oni su u sprezi sa bivšim sudijama koji su postali javni izvršitelji. Sudije kažnjavaju izvršne dužnike, vrše pritisak na penzione fondove, prikupljaju, zloupotrebom sudijske funkcije lične podatke o dužnicima, koje potom rasprodaju.

O žalbama na rešenja izvršnog sudije odlučuje vanparnično veće sastavljeno od troje sudija istog odeljenja. Oni jedni druge pokrivaju, tako da građani nemaju nikakvu zaštitu. A sudije pokriva v.f. predsednika sudija, gospođa Savović, koja je, u međuvremenu izabrana za sudiju Apelacionog suda u Beogradu.

Orgijanje privatnih izvršitelja, uz pomoć izvršnih sudija je nesnošljivo, tako da se mogu desiti i ubistva. Javni izvršitelji, koji su postavljeni odlukom bivšeg ministra pravde Nikolice Selaković, doveli su u smrtnu opasnost nekoliko stotina hiljada penzionera. Oni plene celokupne iznose penzija za neplaćene komunalne usluge. Nalože banci da skida sa računa, preko kojih primaju penzije, celokupne iznose i da ih prebace na njihov račun. Minimalne penzije se mogu pleniti do jedne polovine, ali javni izvršitelji imaju veze u Fondu za invalidsko-penziono osiguranje, od kojih dobijaju brojeve računa i banke kod kojih penzioneri imaju račune. Desetine hiljada penzionera mesecima ne primaju penzije i životno su ugroženi. U Beogradu se po alavosti i otimanju ističe Mirjana Dimitrijević, javni izvršitelj, koja je bila šef odeljenja izvršnih sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu. Od siromašnih penzionera ona naplaćuje trostruke iznose za ''usluge i nagradu izvršitelja'', koje su dvostruko veče od duga penzionera za komunalne usluge.

Građani Srbije su pravno najnezaštićeniji u Evropi, a možda i u svetu.

Najveće zlo u srpskom pravosuđu su predsednici sudova i javni tužioci, koji rukovode tužilaštvima. Oni dozvoljavaju da se u sudovima formiraju organizovane kriminalne grupe, da tužioci sa pojedinim advokatima i uticajnim kriminalcima sklapaju dogovore kojim se izbegava krivično gonjenje opasnih kriminalaca i tajkuna.

Urednik Magazina Tabloid snimio je dvočasovnu emisiju koja će sredinom januara biti emitovana, a u kojoj će opisati delovanje najuticajnijih predsednika sudova, dokumentovati to snimcima njihovih dogovora sa advokatima, reketiranju građana, pokazati njihove lične i porodične prilike. Snimanje te dokumentovane emisije je privedeno kraju a izazvaće šok javnosti.

A 1. Oslobođen urednik Magazin Tablod

Apelacioni sud u Beogradu potvrdio je presudu Višeg suda u Beogradu kojom je zamenik glavnog i odgovornog urednika Magazina Tabloid Milan Malenović oslobođen od krivične odgovornosti da je preko svog profila na Fejsbuku uputio preteće poruke tadašnjem srpskom premijeru Aleksandru Vučiću. Malenović je prvo određen pritvor, iz kojeg je pušten zbog zdravstvene ugroženosti i određen mu je kućni pritvor, u kojem je proveo, ukupno, šest meseci. Ko će biti odgovoran što je bez ikakvog osnova Malenović izgubio šest meseci života? Koji tužilac, koji sudija će biti pozvan na odgovornost?

A 2. Ministarkina veza

Koliki je još uticaj bivše ministarke pravde potvrđuje slučaj sudije Višeg suda Slobodana Keranovića, koji je vođa opasnog kartela u Višem sudu u odeljenju u Timočkoj ulici. Žena pomenutog Keranovića je bila sekretar Prvog osnovnog suda u Beogradu. Njena sestra od ujaka je Snežana Malović, pa je Ivana Keranović, devojačko Vukojčić, protežirala muža da bude izabran za sudiju Višeg suda. Ovaj mucavac jedva sastavlja dve reči, ali kada je hteo da se razvede od Ivane, brže bolje su ga unapredili. A, Ivana je dva dana uoči porođaja položila pravosudni ispit. Promenom predsednika suda, jer je na to mesto došla sudija koju Malovićka nije reizabrala, Ivana je sada stručni saradnik. Ipak, njen brat Vladimir je i dalje u Odeljenju ovog suda za izvršenje krivičnih sankcija.

Zla kob režimskog pravosuđa: kako su propadale srpske međunarodne poternice i zahtevi za ekstradiciju

Ćerali smo se uzalud

Srbija je danas, u vreme Vučićeve autokratije, verovatno jedina država u Evropi čije poternice za ratnim zločincima i kriminalcima ne važe. Danas slobodno žive i po svetu šetaju nekažnjeni ratni zločinci, Bošnjaci, Hrvati, Albanci. Neki od njih su dogurali visoko. Tači i Haradinaj su predsednik i premijer lažne države. Naser Orić je "heroj bošnjačkog naroda", Ejup Ganić je "ugledni sarajevski intelektualac"...Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije, odavno je moralo biti raspušteno zbog svega ovoga. Ali, dok je ove vlasti, novih ljudi u srpskom pravosuđu neće biti

Početkom 2017. godine (4. januara), u Francuskoj je po srpskoj poternici uhapšen sadašnji premijer samoproglašenog Kosova, Ramuš Haradinaj. Epilog ove farse je poznat: zbog toga što srpsko tužilaštvo nije dostavilo svu traženu dokumentaciju o zločinima ovog nekadašnjeg vođe terorističke OVK, francusko pravosuđe je odustalo od izručenja. Vučićeva propaganda je to "prevela" na svoj jezik, tvrdeći da je došlo do "oglušavanja" o zahteve srpskih vlasti i puštanja Haradinaja na slobodu. Kakvu uslugu je Vučić Haradinaju učinio, videlo se nakon letošnjih izbora na Kosovu, kad je "Srpska lista" praktično pomogla ovom nekažnjenom ratnom zločincu da dobije poziciju na kojoj je danas.

Mnogo ranije, u oktobru 2003. godine, uhapšen je bivši premijer samoproglašenog Kosova i samozvani načelnik štaba OVK, Agim Čeku. Uhapsila ga je slovenačka aerodromska policija dok je na aerodromu Brnik čekao avion za Prištinu. Kod sebe je imao pasoš Hrvatske, što je i bilo za očekivati, jer je on i državljanin Hrvatske (gde je pre rata i živeo, kao bivši oficir JNA). Čeku je hapšen po srpskoj poternici ukupno tri puta i nikada nije bio izručen Srbiji, mada je protiv njega raspisana takozvana crvena poternicu koja ga tereti za ratne zločine počinjene nad srpskim i nealbanskim stanovništvom na Kosovu tokom oružanih sukoba 1999. godine.

Krajem februara 2004. godine, Čeku je ponovo priveden po poternici koju je za njim raspisala Srbija, ali tom prilikom u Mađarskoj. Kad su ga službenici hrvatske ambasade u Budimpešti identifikovali kao građanina Hrvatske, odmah je predat saradnicima ambasade Hrvatske u Mađarskoj. To je značilo i njegovo oslobađanje.

U maju mesecu 2009. godine, opet po srpskoj poternici, Agim Čeku je proteran iz Kolumbije gde je učestvovao na konferenciji o razoružanju (Čeku je, prema pisanju španskih medija, u Kolumbiji bio "po pitanju droge", a pomenuta konferencija mu je bila pokriće za boravak). Tadašnje srpske vlasti tražile su da Interpol Kolumbije uhapsi Čekua, ali pravosuđe ovo zemlje to nije učinilo. Objašnjenje kolumbijskog tužilaštva bilo je da zakoni te države zabranjuju primenu mere zadržavanja stranih državljana optuženih za krivična dela počinjena pre 2005. godine.

Nakon proterivanja Čeku je, ne otkrivajući gde se nalazi, medijima izjavio da poternica Srbije ima političku, a ne pravnu pozadinu, ali i da "...Srbija od 1999. godine nema nadležnosti na Kosovu".

Agim Čeku je danas predsednik kosovske Socijaldemokratske partije, i dalje je na srpskoj poternici ali redovno putuje po svetu, bez ikakvih problema. Srpska poternica za njega više nigde nije smetnja.

U skoro istoj situaciji, kao Haradinaj i Čeku, našao se i Hašim Tači, krajem juna 2003. godine, prilikom hapšenja u Budimpešti, ali je nakon par sati pušten na slobodu. Tači je privođen po nalogu jugoslovenskih vlasti iz 1997. godine koji se odnosi na događaje na Kosovu iz te godine kada su ubijena tri policajca u Glogovcu. Vest o tome da je Tači pušten na slobodu na njegovu intervenciju, tadašnji šef UNMIK-a Mihael Štajner (kasnije je postao i albanski zet!) cinično je komentarisao: "...Nije u pitanju intervencija sa najvišeg nivoa, u pitanju je kooperacija na najvišem nivou".

Tači se već gotovo dve decenije nalazi na poternici koju je po naredbi Okružnog suda u Prištini za njim raspisao tamošnji SUP. U dokumentu tužilaštva, navodi se da je Hašim Tači, poznat pod nadimkom Zmija, pripadnik terorističke bande albanskih separatista, komandant takozvane Političke direkcije glavnog štaba OVK i učesnik više terorističkih napada na pripadnike policije u Glogovcu zbog čega je pred Okružnim sudom u Prištini u odsustvu osuđen na deset godina zatvora.

Centrala Interpola je 2015. godine stopirala važenje poternice za Tačijem u drugim zemljama uz obrazloženje da je reč o najvišem albanskom funkcioneru. Krajem februara 2017. godine, sada kao predsednik samoproglašenog Kosova, Hašim Tači je zatražio od generalnog sekretara Interpola Jirgena Štoka da ta organizacija povuče poternice Srbije prema stanovnicima Kosova, nazivajući ih politički motivisanim

Zahtevi srpskih pravosudnih organa nisu poštovani ni u slučajevima traženja ekstradicije ratnih zločinaca, muslimana - Bošnjaka iz BiH zbog ratnih zločina počinjenih nad srpskim stanovništvom u Bosni i Hercegovini. To je posebno bilo vidljivo i u slučaju Ejupa Ganića, ratnog člana Predsedništva BiH, uhapšenog na aerodromu „Hitrou" u Londonu, početkom marta 2010. godine po poternici koju je Srbija raspisala za njim zbog ratnih zločina. Samo deset dana kasnije pušten je iz ekstradicionog pritvora uz kauciju od 300.000 evra i privremenu zabranu napuštanja Velike Britanije. Sedam meseci kasnije londonski sud je posle dvonedeljne rasprave odbio da izruči Ganića Srbiji. Ovo je obrazloženo tako što je rečeno da britansko pravosuđe veruje da bi suđenje Ganiću bilo politički motivisano.

A, o kakvoj se "politici" ovde radi, govori i podatak da je Ejup Ganić, suprotno sporazumu o mirnom povlačenju jedinica JNA iz Bosne i Hercegovine, izdavao naređenja za napade na objekte JNA u Sarajevu - vojnu bolnicu, Dom JNA, kolonu sanitetskih vozila i vojnu kolonu u Dobrovoljačkoj ulici. Rešenjem o sprovođenju istrage Ganiću se na teret stavljaju tri krivična dela - ratni zločin protiv ranjenika i bolesnika, protivpravno ubijanje i ranjavanje neprijatelja i upotreba nedozvoljenih sredstava borbe. Poternica za Ganićem je i dalje na snazi, ali on putuje širom sveta, najčešće u Tursku, pa ga više niko ne privodi niti kome pada na pamet da postupa po nalozima srpskog pravosuđa.

Ni ratni komandant Armije Bosne i Hercegovine na teritoriji Srebrenice, Naser Orić nije izručen Srbiji po zahtevu za ekstradiciju, mada su ga švajcarske vlasti uhapsile 10. juna 2015. godine u Bernu, gde je bio dve nedelje u pritvoru, nakon čega je odlukom švajcarskih vlasti isporučen Bosni i Hercegovini. Tužilaštvo za ratne zločine 4. avgusta 2011. godine, na osnovu krivične prijave MUP-a Srbije, podnelo je zahtev za sprovođenje istrage istražnom sudiji Odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu protiv Nasera Orića i još četiri osobe zbog sumnje da su 12. jula 1992. godine počinili ratni zločin protiv civilnog stanovništva u mestu Zalazje, Donji Potočari, opština Srebrenica. Naseru Oriću i drugim osumnjičenima stavlja se na teret da su tom prilikom lično likvidirali devetoro civila srpske nacionalnosti.

Međutim, do današnjeg dana, Naser Orić mirno šeta po regionu, pa je čak 2014. godine kratko boravio i na teritoriji Srbije, što je lino i potvrdio sarajevskim medijima objašnjavajući da "ima prijatelje u Novoj Pazovi". Očigledno, srpska policija nije imala nalog da ga uhapsi. Neverovatno zvuči, ali Naser Orić i danas prima penziju iz budžeta Republike Srbije, kao bivši radnik MUP-a, koji je svojevremeno radio kao lično obezbeđenje Slobodana Miloševića.

U postupku koji je vođen u Sarajevu protiv Nasera Orića (i koji se završio njegovim oslobađanjem), od troje sudija, dvoje je bilo srpske nacionalnosti, pa je čak i tužilac bio Srbin!

Podsećanja radi, prema podacima Vlade Republike Srbije, na prostoru Zvornika, Kalesije sa Osmacima, Vlasenice sa Milićima, te Bratunca i Srebrenice, u periodu od 1992. do 1995. godine, poginulo je 2385 Srba. Od toga 1974 vojnika, 387 civila dok je za 24 osobe status nepoznat. Tužilaštvo Srbije prikupilo je dokaze da je bilo 2000 ubijenih samo na teritoriji opština Bratunac i Srebrenica.

Srpsko Tužilaštvo za ratne zločine vodilo je istragu o mučenjima i ubistvima 2.000 Srba, između aprila 1992. i juna 1995, koje su počinile muslimanske snage pod Orićevom komandom, prilikom napada na više od 50 sela u opštinama Bratunac i Srebrenica.

Međunarodnu poternicu za njim i Hakijom Meholjićem raspisalo je, u februaru 2014. godine, zbog sumnje da su počinili ratni zločin nad srpskim stanovništvom 1992., u Zalazju, u Donjim Potočarima. Ako bi neka zemlja eventualno uhapsila Orića po ovoj poternici, Srbija bi morala da joj dostavi dodatnu dokumentaciju o delima za koja ga goni. Veliko je pitanje da li bi to danas srpsko tužilaštvo uradilo, nakon svega što znamo o karakteru Vučićeve vlasti.

Konačno, treba se osvrnuti i na slučaj hapšenja generala Jovana Divjaka, Srbina, koji je stao na čelu armije Alije Izetbegovića na početku građanskog rata u Bosni i Hercegovini. Naime, penzionisani general Armije Bosne i Hercegovine Jovan Divjak priveden je na aerodromu u Beču 3. marta 2011. godine, na osnovu srpske poternice i zbog optužnice da je, zajedno sa 18 drugih lica, u maju 1992. počinio ratni zločin nad pripadnicima JNA u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu. I to se završilo brzim oslobađanjem. Obrazloženje austrijskog pravosuđa (tačnije, suda u Kornojburgu) bilo je kratko i jasno: "...Značajno uskraćivanje prava na odbranu čini nedopustivim njegovo izručenje srpskim vlastima"

Sud, koji je istovremeno oslobodio Divjaka i omogućio mu da se odmah vrati u Sarajevo, takođe je ukazao da Haški tribunal nije pronašao dovoljno dokaza o počinjenim ratnim zločinima da bi mogla da bude pokrenuta istraga protiv bivšeg generala BiH u Srbiji.

Ogročeni su bili i bivši borci Vojske Republike Srpske što vlasti u Beogradu rade sva ova hapšenja sa nepotpunom dokumentacijom i nesaglasno onome što pojedine države EU zahtevaju kao garanciju za korektan postupak.

Predsednik Organizacije porodica poginulih, zarobljenih i nestalih srpskih boraca i civila Nedeljko Mitrović, tom prilikom je izjavio:

"...Jovan Divjak će se vratiti u Sarajevo kao heroj, kao i Ejup Ganić, a žrtve rata će ponovo ostati posramljene i ponižene. Ukoliko se i ovaj slučaj završi kao raniji, mislim da glavni tužilac za ratne zločine Srbije Vladimir Vukčević treba da podnese ostavku!" I predsednik Saveza logoraša Republike Srpske, Branislav Dukić, oglasio se tih dana rekavši da Tužilaštvo za ratne zločine Srbije "pravi lakrdiju" hapšenjem Divjaka, podsećajući da je ranije po istom osnovu prvo uhapšen, a potom i oslobođen Ejup Ganić.

Srpsko Tužilaštvo za ratne zločine je trebalo da bude raspušteno odmah nakon što je ispustilo iz ruku slučajeve Ilije Jurišića i Tihomira Purde, građana Republike Hrvatske, optuženih za ratne zločine. Ondašnja predsednica Vlade Hrvatske, Jadranka Kosor, dočekala je Purdu u Zagrebu uz veliki spektakl, što je čak i britanski "Independent" tada propratio uz komentar da "...srpsko tužilaštvo nije iznelo sve činjenice koje je moglo".

Konačno, treba pomenuti i jedan, na prvi pogled beznačajan slučaj (jer nije u pitanju ratni zločin). Reč je, naime, o Albancu Ismailu Morini, koji je pre tri godine dronom prekinuo utakmicu fudbalskih reprezentacija Srbije i Albanije u Beogradu. Uhapšen je po srpskoj poternici u Hrvatskoj, pa je, nakon dužeg vremena, Županijski sud u Dubrovniku doneo rešenje o njegovom izručenju, sa čim se saglasio čak i Vrhovni sud u Zagrebu, a sve potvrdio sudija Pero Miloglav iz dubrovačkog suda.

Međutim, poslednja vest o ovom slučaju puštena je 30. jula 2017. godine, kad je preneta pretnja porodice Ismaila Morine. I to je bilo sve. Mimo javnosti, dešavalo se nešto drugo. Nakon toga je došlo do susreta Aleksandra Vučića i albanskog premijera Edija Rame (kome je porodica Morina danima demonstrirala ispred kancelarije u Tirani). U njegovoj pratnji se našao i albanski ministar pravde Gazmend Bardi koji je zamolio da se taj slučaj "što pre reši".

Usledio je telefonski poziv Davoru Bošnjakoviću, ministru pravosuđa Hrvatske i Morina se našao na slobodi, a ubrzo i u domovini, nekažnjen.

Ovo, naravno, nisu ni jedini ni poslednji slučajevi neizvršenih ekstradicija po raspisanim poternicama. Dok god "politička volja" bude donosila odluke, a ne nezavisno pravosuđe, ratni zločinci i kriminalci svih fela koje Srbija formalno potražuje, mogu da budu mirni. A, nepremostivo poglavlje 23, zbog koga Srbija ne može u EU, neka čeka.