Natrag

Na licu mesta

Fantomska televizija na opštinskom budžetu

Bez slike i tona, puni miliona

Ko u Sremskoj Mitrovici objavi istinu mora i da plati. Lopovi se ne procesuiraju, već postaju ugledni građani i vlasnici medija, ali se sudije surovo obračunavaju sa onima koji se drznu da ukažu na lopovluk. Sa druge strane, kažnjiva je jedino nacionalna mržnja uperena protiv nekog drugog, ali ne i protiv srpskog naroda.

Arpad Nađ

Novinar sremskomitrovačkog portala Milan Milivojević nepravosnažno je, presudom sudije Dragane Barbatesković, osuđen u mitrovačkom Osnovnom sudu, po tužbi vlasnika televizije "Fruška gora" Slavka Stijakovića na kaznu od 300.000 dinara, zbog toga što je, u članku pod naslovom: "...Koliko Mitrovčane košta fantomska televizija Fruška gora", ovu televiziju nazvao fantomskom. Televizija postoji samo na papiru, odnosno u Agenciji za privredne registre, nema programsku šemu niti emituje program, ali redovno dobija donacije iz gradske kase. Novinar je na to ukazao i sada mora da plati za „duševni bol" koji je iznošenjem istine prouzrokovao vlasniku ovog fantoma.

„...Ostajem pri tvrdnji da je reč o fantomskoj televiziji čija je svrha postojanja da iz opštinskih budžeta zahvata novac za program koji ne proizvodi", kaže kažnjeni novinar Milivojević za Magazin Tabloid.

Po podacima iz APR-a koji su citirani u inkriminisanom članku na istoj adresi se nalaze televizija „Fruška Gora", istoimeni radio, kao i radio „Srem". Sve tri stanice, od kojih jedino radio „Srem" nešto i emituje, imaju istog vlasnika, pomenutog Stijakovića, ali i iste saradnike.

Recimo, direktor TV „Fruška gora" je Katarina Filipović koja je i deo redakcije radio „Srema". U istoj redakciji je i Mila Babić Radulović koja je, pored toga, i urednik ne samo radija, nego i TV „Fruške gore". Istovremeno, obe su i deo redakcije radio „Srema", sudeći po sajtu tog radija. Direktor radio „Fruška gora" je Dušanka Novaković, a i ona je deo redakcije radio „Srema".

Slavko Stijaković je penzionisani pukovnik Vojske Srbije. Završio je Vojnu akademiju, zatim i Fakultet političkih nauka, Školu nacionalne odbrane, a stekao je i zvanje docenta iz predmeta Vojna strategija. Prvi put je njegovo ime postalo poznat široj javnosti u vezi sa suđenjem tzv. „vukovarskoj trojci" pred Haškim tribunalom gde se on pojavio kao svedok odbrane. Bio je pretpostavljeni starešina haškom optuženiku Miroslavu Radiću i najneobavešteniji oficir širom bivše Jugoslavije kada su u pitanju počinjena ubistva na Ovčari kod Vukovara. Po sopstvenom svedočenju za njih je saznao tek 1995. godine. Godine 1992., kada je počeo rat u Bosni (iako rođen u Stričićima kod Banja Luke) ne odaziva se na poziv srpskog rukovodstva u BiH da se, kao visoki oficir JNA, pridruži odbrani srpskog naroda, već bira da ostane u Srbiji, udobno zaklonjen iza granice na Drini i u 43. godini života odlazi u penziju.

Vremenom je postao i vlasnik radio „Srema", kojeg je preuzeo od rumskog biznismena Dragana Vulina. Nakon toga, masovno prizvodeći medije, redovno se pojavljuje na konkursima za sufinansiranje projekata javnog informisanja, tako da je protekle godine, širom Srema, prihodovao, po tom osnovu, gotovo 20 miliona dinara, bez da se zna makar program na kome bi bilo šta od plaćenih priloga emitovao.

Izgleda da ni ova suma nije bila dovoljna oficiru u penziji, pa je odlučio da zaradi još 300.000 dinara i to od novinara Milivojevića koji je u svom prilogu samo izneo istinu. Pomoć u realizaciji ove otimačine Stijaković dobija od sudije Osnovnog suda Dragane Barbatesković o kojoj je Milivojević takođe ranije pisao, pa se čak obraćao i Visokom savetu sudstva sa pitanjem da li je sudijske funkcije dostojna osoba koja na svom Fejsbuk nalogu objavljuje fotografije sa napumpanim grudima u prvom planu.

Već zbog ovog ranijeg sukoba sudija Dragana je trebalo sama da traži sopstveno izuzeće, ali to nije učinila, već je sa zadovoljstvom osudila novinara zbog iznošenja istine. Ona je, inače, poznata i po tome što je amnestirala Alenku Oreščanin, bivšu direktorku škole „Milica Stojadinović Srpkinja" koja je tužena zbog izazivanja verske, rasne i nacionalne mržnje i to na štetu srpskog stanovništva. Pomahnitala direktorka je, naime, bila naredila da se u školi prekreči mural posvećen Kosovskom boju, jer je, po njenim rečima, uznemiravao mališane?!? Umesto da je osudi, sudija Barbateskovićeva je dozvolila da ceo slučaj zastari. Da je žrtva bio neki drugi, a ne srpski narod, da li bi sudija i tada oklevala sa izricanjem presude?

U slučaju odštete za Stijakovića, u svakom slučaju, Barbateskovićeva je bila više nego ažurna.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane