Natrag

Pogled iz Amerike

Kako obuzdati seks u ispovedaonici

U ime Oca i Sina i napaljenog sveštenika

Seksualno uznemiravanje potresa poslednjih meseci američku estradnu i političku elitu. Čak je i „ličnost godine" Tajm magazina kolektivno pripala ženama koje su izašle pred reflektore javnosti i objavile ko ih je sve seksualno napastvovao i ucenjivao. Na udaru su glumci, producenti, pevači, sportisti i, naravno, političari. Žrtve su većinom ženskog pola, mada ima i muškaraca. „Zar i on" je postala reakcija iznenađenja mnogih u toj zemlji. Seksualno uznemiravanje je predmet preispitivanja zloupotrebe moći, a u sopstvenu korist seksualnog zadovoljavanja. Seksualno zlostavljanje je nešto drugo, mada je i tu moć nad slabijim u igri. Međutim, žrtve seksualnih zlostavljanja su većinom deca, veoma mala deca i tinejdžeri, oba pola. Ta zlostavljanja pojavljuju se i u areni poznatih i slavnih, ali im je principijelna jazbina u crkvama, džamijama i verskim školama širom Amerike, tvrdi istraživač Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

U sredu, 19. decembra umro je u 86. godini života, u rimskoj bolnici bivši nadbiskup Bostona kardinal Bernard Lou. Umro je u Rimu, opelo mu je održano u bazilici Svetog Petra, uz prisustvo pape, i sahranjen je u čuvenoj vatikanskoj bazilici Santa Maria Mađore.

Kardinal Lou tražio je od tadašnjeg Pape Jovana Pavla II da mu dozvoli da podnese ostavku na položaj nadbiskupa Bostona. Ovaj mu je to i dozvolio iako je Lou biti jedan od najomiljenijih kardinala poljskog pape. Inače, pričalo se da će možda kardinal Lou postati prvi američki Papa u Rimu. Razlog za ostavku bila su seksualna zlostavljanja. Nije bostonski nadbiskup nikoga lično zlostavljao, ali je bio upoznat sa „seksualnom situacijom" u američkoj katoličkoj crkvi, a pre svega u njenoj uglednoj sredini, u Bostonu. Kardinal je podneo ostavku u decembru 2002. godine nakon javnog skandala i pritiska javnosti, a sve je počela nakon što je čuveni dnevnik Boston globe otkrio podatke o seksualnom zlostavljanju na stotine dece od strane sveštenika koje je sistematski štitila bostonska biskupija.

Tokom godina kardinal Lou je, upoznat sa događanjima, premeštao sveštenike iz jedne u drugu parohiju da bi ih sklonio od optužbi za seksualna zlostavljanja. Ti su sveštenici na svojim novim „radnim mestima" i dalje imali pristup deci. Kardinal nije nikoga prijavio policiji i nikada nije obavestio lokalne vernike o tim zlostavljanjima. Istina je da nije prekršio zakon jer u to vreme nije postojao zakon po kome policiji moraju da se prijave sveštenici zbog seksualnih prekršaja. Nakon tih događaja u 17 američkih država donet je takav zakon, to bi bilo da je nadređeni obavezan da prijavi policiji svaku seksualnu zloupotrebu unutar Crkve.

Državni tužilac Masačusetsa je 2003. godine otkrio je da su tehnike prikrivanja bile deo šeme tokom najmanje 60 prethodnih godina i da su u to bili uključeni 235 sveštenika i 790 dece. Od tog broja, 48 sveštenika i zaposlenih u crkvama seksualno su zlostavljali mamoletnike za vreme nadbiskupa Loua. Sve je to dobro potreslo Boston i cunami nezadovoljstva katoličkih vernika raširio se uzduž i popreko Amerike.

Tom šoku vernika doprinelo je i to što je kardinal Lou bio veoma popularan i poštovan. On je, između ostalog, bio čovek koji je imao značajan glas u Bostonu i državi Masačusets, a i bio je intimni saradnik Pape. Osim mučnih detalja, novinari Boston globa su otkrili bliske veze između kardinala i optuženih za dečja zlostavljanja. U dokumentima koje je Glob pronašao postoje i zapisi o podršci nadbiskupa svešteniku Džonu Džeoganu koji je optužen da je seksualno napastovao više od 130 dece. Inače, bostonsku biskupiju su ti skandali koštali milione dolara koji su isplaćeni u vansudskim poravnanjima. Vila u kojoj je kardinal živeo za vreme svoje 18-ogodišnjeg nadbiskupovanja takođe je prodata da bi se platili legalni troškovi. Igrani film pod nazivom „Reflektor", film koji je dobio Oskara za najbolji film godine, snimljen je o upravo o akciji i radu novinara Globa u otkrivanju i izlaganju seksualnih zlostavljanja katoličkih sveštenika u bostonskoj biskupiji. Sama činjenica da stariji muškarci u mantijama seksualno uznemiravaju čak i tako malu decu, od četiri, pet ili šest godina starosti, a u vremenu kada su im roditelji tu decu poverili, bilo je eksplozivno punjenje čija detonacija je odjeknula širom sveta.

Hiljade slučajeva izašlo je na svetlost dana širom sveta i, primera radi, crkva u Irskoj bila je primorana da plati dve milijarde dolara na ime oštete zbog seksualnog zlostavljanja. Inače, od 1950. godine više od 6.500 sveštenika, oko šest odsto crkvenih lica u Americi, bilo je optuženo za zlostavljanje dece. Američke crkve platile su više od tri milijardi da bi poravnali sa oštećenima. Inače, kardinal Lou je nakog nekog vremena koje je proveo u jednom manastiru u Americi, premešten u Rim i postavljen kao vodeći sveštenik u bazilici Santa Maria Mađore. Kada je Jovan Pavle II umro, kardinal Lou je bio jedan od „predsedavajućih" na opelu u bazilici Svetog Petra. Takođe je bio član komiteta koji predlaže Papi nove biskupe. Sam Papa Franja poslao je Koledžu kardinala telegram sa saučešćem povodom smrti Bernarda Loua, telegram koji je bi neuobičajeno kratak u poređenju sa normalnom praksom. Uzgred da se napomene da je kardinal Lou bio jedan od onih koji su glasali da Franjo postane Papa.

Opšte je uverenje neupućenih da se seksualna zlostavljanja događaju isključivo, ili pretežno, unutar katoličke crkve. To nije tačno jer se slično, ili isto, odigrava i u drugim hrišćanskim crkvama, a i u muslimanskim džamijama o kojima je potrebno napomenuti ima malo podataka jer su seksualne teme tabu u muslimanskom svetu, čak i u Americi. Situacija nije ništa bolja, a mnogi kažu da je i lošija, u takozvanim crnačkim crkvama o kojima takođe nema dovoljno dokumentovanih podataka, ali je zato „svima znano". Kod pravoslavnih crkava situacija je još komplikovanija jer za razliku od katoličke hijerarhija u pravoslavnom crkvenom svetu ne zna se uvek ko je zašta zadužen. U katoličkoj crkvi postoji papa koji je glavešina Crkve, sledi konzul kardinala koji je iznad biskupa, a koji su iznad sveštenika.

Pravoslavna crkva u Americi je administrativni haos. Ne postoji jedna pravoslavna crkva, već više njih koje se samostalno regulišu. Uglavnom su određene po etničkim linijama: Grčka pravoslavna, Srpska pravoslavna crkva i Pravoslavna crkva Amerike, koja se uglavnom sastoji od Rusa. Osim toga, postoje i mnoge druge pravoslavne crkve.

Kod protestanata situacija je donekle slična jer ni oni nemaju nešto što bi bilo identično Vatikanu. Konzervativna priroda mnogi protestantskih škola i crkava glavni je krivac, poznavaoci tvrde, za prikrivanje seksualnog zlostavljanja dece. Katolička crkva već godinama dominira u naslovima širom sveta zbog načina kako kontrolišu, ili ne-kontrolišu, seksualna zlostavljanja, ali evanđelisti i druge protestantske grupe imaju iste probleme.

Na vrhu liste krivaca nalazi se čuveni koledž fundamentalnog hrišćanstva, Bob Džounz Univerzitet iz Južne Karoline. Taj univerzitet ima mrežu od hiljade crkava i škola širom zemlje. Seksualno iskorišćavanje se događa „na terenu" u tim crkvama i školama, ali se o tome ćuti pre svega zato što je to nepisano pravilo Bob Džounz univerziteta. Pre nekoliko godina, 2011, isplivala je priča u prestižnoj TV emisiji 20/20 o seksualnoj vezi unutar protestantske crkve koja je pokolebala mnoge vernike u način kako oni vide Bob Džounz univerzitet, mada se slučaj odigrao u jednoj crkvi u Nju Hemširu.

Priča ide ovako: tinejdžerska devojčica je bila silovana i ostala je u drugom stanju sa crkvenim đakonom. A kada se videlo da je u drugom stanju njena ju je majka odvela kod sveštenika, a ne da prijavi slučaj policiji, i sveštenik je odlučio šta bi trebalo uraditi. Devojčica je morala da stoji ispred vernika u crkvi dok je sveštenik čitao njeno priznanje. Potom je poslata u drugo mesto, daleko od njene familije. Silovatelj, koji je prethodno već bio registrovani seksualni predator, takođe je morao da se ispovedi, ali zato što je počinio preljubu, a ne zato što je silovao. On je ostao unutar crkve i omogućeno mu je da dalje u njoj deluje. Sveštenik koji je na taj način rešio slučaj završio je Bob Džonz univerzitet i ne samo to, već je služio u Upravnom odboru univerziteta, kao i u još dva školska upravna odbora. Da ova priča nije postala, zahvaljujući TV programu, nacionalna priča, slabo šta bi se znalo kako funkcvioniše najprestižniji protestantski univerzitet u Americi. A funkcioniše tako da kad učenici odu kod savetnika da mu predoče da su seksualno uznemiravani, savetovani su da ne idu u policiju, a u nekim slučajevima im je objašnjeno da je silovanje posledica nekog njihovog greha u životu. Preporučeno im je da razmišljaju šta su to loše uradili pa ih je snašlo to što ih je snašlo.

Jedan od problema protestantskih vođa u Americi je i taj što ne žele da se ono što se u njihovim crkvama događa izađe na svetlost dana i da moraju da se suočavaju sa problemima kao što su oni u katoličkoj crkvi. Drugo, a ne manje značajno, seksualna zlostavljanja unutra crkve i škole mogao bi da ih košta milione dolara, ako ne i milijarde. Kad na dnevni red dođe ovaj drugi problem, problem novca, tu prestaje svaka diskusija o moralu, a i o kriminalu.

Unuk Bila Grahama, najpoznatijeg i najvažnijeg propovednika evangelističke crkve, čovek koji ima u Americi ogroman uticaj na politiku, kulturu i teologiju, tvrdi da su unutar protestantske crkve seksualni skandali možda premašili one iz katoličke crkve. Bazil Boz Čividžian, profesor na jednom protestantskom univerzitetu, tvrdi da su škole i crkve „idealno okruženje" za seksualne predatore. Čividžian je autor nekoliko knjiga o svakodnevnom delovanju Crkve, kao i jedan od osnivača organizacije za zaštitu vernika protestantskog opredeljenja. U jednom intervjuu on podseća da je preovlađujuće mišljenje u narodu da se seksualna uznemiravanja događaju u svakoj sferi života i da nema razloga da se pažnja specijalno usredsredi na crkve.

Mnoge protestantske crkve su takozvane „crnačke crkve", a u njih mogu da spadaju i one dobro poznate: metodistička, baptistička, luteranska i slično, kao i male crkvice koje svako može da osnuje. Bazirajući se na činjenici da su, po zvaničnim podacima, preko 60 odsto crnkinja bile seksualno iskorišćavane pre 18 godina života, logično je da se tako nešto odigrava i u okviru crkava. Kako se crnačke crkve sastoje od 85 odsto žena, to znači da polovinu vernika tih crkvi čine seksualno iskorišćene žene koje su to bile pre punoletstva. Smatra se da se cifra od 50 odsto nalazi na donjoj granici jer mnoga zlostavljanja nisu nikad prijavljena. U crnačkim zajednicama preovladava neka vrsta patrijarhata i crnkinje nemaju kolektivne organizacije koje bi zastupale njihove stavove. U svakom slučaju, njihov glas ne može da nadjača glas muškaraca seksualnih napasnika. Ti muškarci nisu neki luđaci koji vrebaju po parkovima, već su to oni koji imaju moć: sveštenici, propovednici, lideri crkve... i oni koji se zalažu za status kvo. Napasnici se takođe nalaze među advokatima, nastavnicima, trenerima, lekarima... Sve su to veoma moćni ljudi unutar crnačkog okruženja. Ljudi koji žele da zadrže svoju moć, jer se o moći radi.

Druga grupa vernika o čijim seksualnim prekršajima se ponajmanje zna su američki muslimani. Vrlo malo podataka izroni iz džamija jer je seks među muslimanima tabu tema. O tome oni ne govore ni između sebe. Ni u poverenju. Muškarci u toj kulturi žele da zadrže osećanje moći i najbolji način za to je da potisnu seksualnost. O seksu se ne diskutuje jer svaka diskusija o toj temi, smatraju, vodila bi do više seksa koji je zabranjen pre braka. Sve to u neku ruku normalizuje seksualna zlostavljanja o kojima se takođe ne govori. Kada tu i tamo izbije po neki seksualni skandal, muslimani insistiraju da je za takve akcije kriv počinilac i ne vera ili zajednica. Plaše se da bilo koja loša priča o seksualnim zločinima može da posluži protivnicima islama. Islamofobičarima. Dešava se ponekad da muslimanske vođe odluče da je neko prekršio meru i onda iznesu slučaj na svetlost dana. To se dogodilo nedavno sa proslavljenim propovednikom Noamanom Ali Kanom koji ima ogromnu podršku među muslimanima u Americi. Ti njegovi obožavaoci su ga i u ovom prilici podržali dok on istovremeno negira da je ikoga seksualno zlostavljao.

Mnogi muslimani mu veruju kao što ne veruju da je prorok Muhamed oženio šestogodišnju devojčicu Aišu i da se taj brak konzumirao kada je ona imala devet godina, istovremeno mnogi muslimani tvrde, bazirajući se na Kuran, da je brak nevažeći dok god mlada nije „odrasla" i da slučaj Muhameda i Aiše znači da je ona rano ušla u pubertet. Takođe tvrde da je u Arabiji sedmog veka „zrelost" značila ulazak u pubertet. Inače, Muhamed je tada već imao 50 godina. Ako je za poređenje, pet vekova nakon Muhamedovog braka 33-ogodišnji kralj Engleske, Džon, oženio je 12 godina staru Isabelu.

Vremena su se promenila, ali običaji, mnogi religijski običaji, nisu. I dan danas u muslimanskim sredinama širom Evrope, a najverovatnije i Amerike, mnoge mlade su daleko od punolestva. Da se ne pominju države u muslimanskom delu sveta. Bilo kako bilo, tu i tamo pojave se priče o ovom ili onom imanu koji seksualno zloupotrebljava decu unutar religijskog okruženja. Ali o tome se ne govori mada tradicionalno islam uči da je seks među partnerima važan duhovni i fizički akt i da je seksualno zadovoljavanje potrebno i muškarcima i ženama. Ne govori o devočicama i dečacima. Napraviti tabu od seksa nije u skladu sa tradicionalnim islamom već je produkt skorašnjih devijacija i tumačenja svetih, ili manje svetih, tekstova.

Poznato je da se u muslimanskim zajednicama brak događa iz ekonomskih, ili političkih, motivacija, ali u slučaju seksualnih uznemiravanja dece ne radi se o braku već o kriminalu. Ako su diskusije o seksu ocenjuju kao sramotne, praktično je nemoguće da se diskutuje o seksualnim napadima. Upravo iza tih pravila društva u muslimanskom okruženju kriju se seksualni predatori koji svoje žrtve najlakše love u religioznim ili školskim okruženjima. Kada neki od događaja seksualnog iskorišćavanja dece u muslimanskom svetu preko medija stigne i do Amerike, američki muslimani smatraju da je to sve izmišljeno. Kada se u Pakistanu, na primer, neko od religioznih lidera osudi za takav kriminal, američki muslimani, ne svi, ali većina, tvrde da je i to izmišljeno sa namerom da se degradira islam. Nije ni čudo što mnoge muslimanke odluče da o svojim iskustvima ne govore. Ne žele da ih smatraju lažovima i da im se njihovo okruženje ruga. Bez sumnje, mnogim ženama je rečeno da će ih tužiti sudu ako „nastave da šire te laži o omiljenom imanu". Veoma često postoji tendencija da se idealizuju ljudi koji imaju moć i da im se pridodaju atributi božanstva. U takvom okruženju skoro je nemoguće ubediti ljude da je njihov omiljeni hodža „seksualni satir".

Kapi Larson, Amerikanka grčkog porekla, sa prijateljicom Melaniom Sakoda osnovala je organizaciju po imenu „Zaštita Teotokos" (Majka Božja), organizaciju koja istražuje seksualna zlostavljanja unutar Grčke pravoslavne crkve. Njihova kancelarija poseduje hrpe dokumenata o toj temi. Svojevremeno je ćerka gospođe Larson, kao i dvoje dece gospođe Sakoda, bila seksualno zlostavljana u crkvi Svetog trojstva od strane jednog monaha. Tužile su crkvu koja je negirala sve optužbe i isplatila im 200.000 dolara u vansudskom poravnanju. Greta Larson, ćerka gospođe Larson, koja takođe deluje u organizaciji njene majke kaže da „... naprosto se osečaš kao da si se suprotstavila velikoj istorijskoj stvari. To je tako sa Katoličkom crkvom, ali je još više tako sa Pravoslavnom. Postoji liberalna struja u Katoličkoj crkvi i zbog toga postoji nada o pravdi, ali nema liberala u Grčkoj Crkvi."

Drugi slučaj koji je dospeo do javnosti je onaj o svešteniku po imenu Pangratios Vrionis koji se zbog seksualnog uznemiravanja 14 godina starog dečaka predao policiji. Godinama je on u svojoj crkvi u Kvinsu, Njujork, zloupotrebljavao svoj položaj i spopadao dečake. On je svojevremeno zbog tih radnji bio ražalovan ali je osnovao svoju crkvu, što u pravoslavlju, za razliku od katoličanstva, može da se izvede.

Za mnoge pravoslavne vernike bilo je nezamislivo kritikovati sveštenike, ali su ti dani prošli i sve više „kostura" izviruju iz ormara. Aleksander Prodes, čovek koji je kao dete bio seksualno zlostavljan u Grčkoj crkvi, kao i u školi veronauke, kaže da je „... učenje Pravoslavne crkve da je homoseksualnost greh, ali mnogi popovi, pa sve do vladika, ne slede ono što Crkva uči." Pravoslavna Crkva u Americi se plaši da njihova istorija seksualnog napastovanja ne postane toliko javna kao što je slučaj sa Katoličkom crkvom. To je onaj isti strah od koga strepe i američki muslimani. Međutim, osim hrišćana i muslimana problem sa seksualnim napastvovanjima imaju i jevrejske i budističke zajednice.

Poznat je slučaj, a to je jedan od mnogih, majstora Zen budizma koji je decenijama seksualno zlostavljao žene i devojke. Njegovo ime je bilo Jošu Sasaki i umro je na slobodi u 107 godini života. Budistička priča o toj temi mogla bi da se nazove „Od Zena do maloletnica". Slučajevi seksualnog zlostavljana maloletnika postoje i unutar ortodoksnog jevrejskog okruženja. Poznati su obelodanjeni skandali kod ultra-ortodoksnih Hasadic Jevreja. Solidan broj rabina stavljeni su na listu krivaca. Po nekim podacima, kod ortodoksnih Jevreja procentualno ima isti broj slučajeva zloupotrebe kao i u svim drugim verskim zajednicama.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane