Natrag

Druga strana

U Stambolu, na Bosforu

Bolan Vučić kleči

Poseta srpskog predsednika Turskoj iznenadila je mnoge, a naročito Srbe u Republici Srpskoj. Tursko rukovodstvo pod Redžepom Tajipom Erdoganom insistira na pan-islamskom okupljanju bez obzira na vekovne podele na šiite i sunite, a to se posebno odnosi na muslimane na Balkanu koje Turska tretira kao svoje štićenike. Trojni sastanak Aleksandra Vučića, Bakira Izetbegovića i Erdogana u Istanbulu za cilj je imao upravo dalji razvoj ovog plana i jačanje uticaja Ankare na političke događaje na Zapadnom Balkanu. Upućeni tvrde da je najviše postignuto na jačanju poslovnih odnosa Erdoganovog sina Nedžmedina Bilala i Vučićevog brata Andreja

Mersiha Hadžić

Trilateralni sastanci najviših predstavnika Srbije, Bosne i Hercegovine i Turske nisu dugo održavani, jer je Aleksandar Vučić svojevremeno bio procenio kako je nepotrebno održavanje kontakata sa zvaničnom Ankarom izvan veoma dobrih poslovnih odnosa njegovog brata sa sinom turskog predsednika. Ovogodišnji sastanak je prvi posle ove pauze, mada se ne zna ko je tu koga zastupao.

Jedino domaćin, Redžep Tajip Erdogan, ima ustavna prava da vodi spoljnu politiku svoje zemlje, dok to nikako nije slučaj sa Aleksandom Vučićem, a još manje sa Bakirom Izetbegovićem. Po još uvek važećem Ustavu Republike Srbije, spoljnu politiku ove zemlje vodi republička Vlada, a ne predsednik Republike, makar se on zvao i Aleksandar Vučić. Izetbegović nije čak ni predsedavajući predsedništva svoje zemlje, tako da je potpuno nejasno u kom se svojstvu on našao u Istanbulu.

Pošto je i organizatorima bilo jasno da sastanak nema nikakav legitimitet, diskretno su ga preimenovali od samita državnika Turske, Srbije i Bosne i Hercegovine u skup predstavnika naroda tih zemalja, tako da u obraćanju medijima Vučić isključivo govori o odnosima "Srba i Bošnjaka", a ne "Srbije i Bosne i Hercegovine".

Čak ni za susret ove vrste ni on, a ni Izetbegović, nemaju nikakav legitimitet. Vučić nije lider svih Srba na svetu, bez obzira što on tako nešto zamišlja, jer Srbi u BiH imaju svoje legitimno izabrano rukovodstvo. Nije ni Izetbegović predstavnik svih Bošnjaka, jer i oni u Srbiji imaju svoje legitimno izabrane predstavnike, ne samo u republičkoj Skupštini, već i u Vladi.

Koliko je moglo da se zaključi iz medijskih izveštaja, rukovodioci Republike Srpske nisu zvanično bili obavešteni o pomenutom sastanku, tako da se može zaključiti da nisu ni ovlastili Vučića da ih zastupa. Zbog svega toga su i zvanični rezultati ovog skupa više nego skromni i svode se na apel Izetbegovića i Vučića da Bošnjaci i Srbi više nikada u budućnosti ne ratuju i na sanjarenje o nekom novom auto-putu koji bi povezao Sarajevo i Beograd.

Taj auto-put je realan taman koliko su realna i ovlašćenja osoba koje su o njemu divanile na Bosforu. Već sada je jasno da će to biti nekakva kombinacija auto-puta i "brze džade" (šta god da to znači), a da je trasu kojom će ići izabrala skupština Bosne i Hercegovine i da tek treba da bude potvrđena od strane kako Republike Srpske, tako isto i od Srbije. Za tako nešto nije moralo da se putuje u Istanbul.

Sa druge strane, niko ne zna ni kada će se započeti sa realizacijom ovog projekta, a još manje kako će se on finansirati. Čak i nerealnim obećanjima sklon predsednik Erdogan je samo prokomentarisao kako se "nada da će se pronaći način da se projekat realizuje"!?!

Pošto su zvanični rezultati samita ovako mršavi, jasno je da postoje i oni drugi, nezvanični rezultati koji se kriju od očiju javnosti.

Prilikom poslednje, prošlogodišnje posete Erdogana Zapadnom Balkanu austrijski mediji su primetili kako je "Tiranin sa Bosfora" rado viđen gost još jedino u Srbiji i samoproklamovanoj republici Kosovo. Zbog masovnog kršenja ljudskih prava u Turskoj posle neuspelog vojnog puča, njega kao sagovornika izbegavaju svi zapadni lideri. Zbog toga bi prisni odnosi Vučića i Erdogana za srpsku politiku predstavljali "grešku u koracima", da nije jedne duge stvari zbog koje je Zapad spreman da zažmuri na jedno oko: uticaj Turske na muslimane u regionu mogao bi da smanji uticaj Irana, koji je na Zapadu još manje cenjen od turskog režima.

Turska pod Erdoganom ni jednog trenutka nije krila kako je njen cilj da svuda u svetu, a posebno na Balkanu, štiti muslimane i to ne vodeći računa o tome da li se radi o šiitima (koje podržava Iran), ili sunitima (kojima podršku pružaju arapske zemlje, na prvom mestu Saudijska Arabija). Balkanski muslimani su većinom suniti, ali su, na primer, na Kosovu na vlasti šiiti. Ako će svojom politikom da smanji uticaj Irana, ili čak da ovu državu potpuno istisne iz ovog regiona, Erdogan može da računa na prećutnu podršku Zapada.

Pošto se on trenutno nalazi u izolaciji, politička ofanziva na Balkanu mu je velika šansa da smiri zapadne lidere i da ih privoli da zanemare stanje ljudskih prava u Turskoj. Da bi ostvario svoj cilj Erdogan, međutim, mora da insistira na verskom okupljanju, odnosno na širokom savezu svih muslimana, kako šiita, tako isto i sunita. Za Srbiju ovako nešto nije dobro, ali je sigurno veoma isplativo za vlastodršce.

Malo je onih koji bi poverovali u priču kako je Vučić na Bosfor otputovao kako bi se sa Erdoganom posavetovao o poboljšanju odnosa Srbije i Bošnjaka, kako se pričalo u zvaničnim beogradskim krugovima uoči puta.

Turska je država koja je zakonom ukinula sve svoje nacionalne manjine - po turskom ustavu u Turskoj žive isključivo Turci. Svoje Jermene i Grke, dve velike nacionalne zajednice iz vremena Osmanskog carstva, Republika Turska je ili pobila ili iselila, a pripadnike svoje najveće manjinske nacionalne zajednice, Kurde, turska vlada progoni i bombarduje čak i na teritoriji drugih država. Erdogan, koji je odlučni nastavljač ovakve politike, nema nikakvog kredibiliteta da druge uči poštovanju manjinskih prava.

Srpske vlasti znaju za tursku politiku pan-islamskog okupljanja, ali joj to, sudeći po Vučićevoj poseti Istambulu i njegovom učešću na trilateralnom sastanku, uopšte ne smeta. Naprotiv.

Klan braće Vučić, isto kao i klan Izetbegovića u Bosni, nema nikakve moralne probleme da sarađuje i sa crnim đavolom, a ne sa običnim smrtnikom Erdoganom, pod uslovom da mu se ta saradnja finansijski isplati. Pošto je za turskog predsednika uspeh na Balkanu od životne važnosti kako bi oslabio pritiske iz Evropske Unije i Sjedinjenih Američkih Država, ne treba sumnjati da su, za razliku od projekta auto-puta, za ovo nađena dovoljna finansijska sredstva. Ni Izetbegović, a ni Aleksandar Vučić se ne vraćaju praznih džepova, to je sigurno.

U ovoj sferi treba tražiti prave razloge za trojni sastanak u Istanbulu, a ne u nekakvom auto-putu ili poboljšanju odnosa između Bošnjaka i Srba. Već narednih meseci biće vidljivi dometi ovog sastanka koji je iznenadio i zbunio ne samo vrh Republike Srpske, već i mnoge strane diplomate.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane