Dežurna

Gde je smrt, tu je i Vučić

Aplauz za lešinara

Za razliku od normalnih ljudi, koji sahrane shvataju kao poslednji oproštaj od drage osobe, Aleksandar Vučić tuđu nesreću koristi za lešinarski politički marketing. Stajao je mirno pored mrtvačkih sanduka, držao dirljive govore nad otvorenim rakama, uplakan tešio ožalošćene porodice, drhtavim rukama palio sveće za spas pokojnikove duše... Sve za upečatljivu fotografiju i tužnu vest u novinama.

Predrag Popović

Na onaj svet ispratio je nekoliko značajnih političkih saveznika i protivnika.

Talenat za multimedijalno lelekanje promovisao je u aprilu 2002, kao posthumni portparol Vlajka Stojiljkovića. Kad je parlament SR Jugoslavije usvojio Zakon o saradnji s Haškim tribunalom, bivši šef policije je pred skupštinskim vratima ispalio metak sebi u glavu. Isto veče, dok su se lekari borili za Stojiljkovićev život,

Vučić je u svom stanu, koji je dobio u vreme bombardovanja, organizovao komemorativni skup s prijateljima i novinarima. S ponosom je pokazivao oproštajno pismo koje mu je, kao čoveku od krajnjeg poverenja, dao Stojiljković.

Podelio je kopije i u zvaničnim izjavama objasnio da su „ruke dosmanlija umrljane krvlju iskrenog patriote, koga su osudili na smrt".

- I ovaj događaj natovski novinari, mucavi samoproizvedeni politički analitičari i zajapureni portparoli dosovskih političkih stranaka iskoristiće za satanizaciju herojske borbe srpskog naroda i njegovog rukovodstva vođene za očuvanje mira, za opastanak, za sigurniju i bogatiju budućnost naših potomaka. Kao i Vlajko, tim izdajnicima odgovaram Njegoševim stihom „Čovek se rodi da jednom umre, a časti obraz ostaju doveka" - govorio je Vučić, mešajući svoje i Stojiljkovićeve reči u jednu čvrstu patriotsku celinu.

Po završetku predstave za novinare, domaćin je goste zabavljao degutantnim šalama u kojima je isticao svoje čuđenje što je Stojiljković uspeo da promaši onoliku glavu. Dragošu Kalajiću i Jadranki Jovanović objasnio je da uopšte nije iznenađen postupkom svog kolege iz vlade Mirka Marjanovića.

- Cela ta porodica nije normalna. Vlajkova prva supruga Jelisaveta je pre 20 godina izvršila samoubistvo, sad je to uradio i on, a ni njegov sin Vladimir nije stabilan.

On stanuje tu, u našoj zgradi, ponekad se sretnemo. Vidi se da je izgubljen. Eto, sad nije hteo ni da dođe ovde, da kaže neku reč o ocu - pričao je Vučić.

Njegovo proročanstvo se ispunilo godinu dana kasnije, kad se i Vladimir ubio hicem iz pištolja. Međutim, nije bio dovoljno medijski atraktivan da Vučić i za njim nariče.

Mladi generalni sekretar Srpske radikalne stranke imao je zapaženu ulogu u martu 2006, prilikom sahrane Slobodana Miloševića. Iako je zvanični pogrebni konferensije bio Milorad Vučelić, Vučić je blistao. Žestoko je optuživao „dosmanlijske izdajnike i ubice, koje su kidnapovale i prodale predsednika Miloševića", a s nenadmašnom patetikom, nad rakom ispod požarevačke lipe, čitao je oproštajno pismo Vojislava Šešelja.

- Uspeo sam da nagovorim Miru da dozvoli da Slobu sahranimo po pravoslavnim običajima. Iako su se komunjare iz SPS-a protivile, doveo sam Filareta da održi opelo - hvalio se Vučić.

Nije dugo čekao do sledećeg grobljanskog spektakla. Početkom oktobra 2007. umrla je Danica Šešelj. Pošto njen sin Vojislav nije hteo da od Haškog tribunala traži dozvolu da dođe na sahranu majci, ispratio ju je, naravno, Vučić. Dva dana je kukao nad sobom, jer je sve morao sam da organizuje i finansira. Da tuga bude veća, tog ponedeljka, nad grobljem u Batajnici nadvili su se teški oblaci.

- Sahrana je bila odlična, došlo je mnogo sveta, ali dok sam držao govor, padala je kiša, pa se na fotografijama ne vidi da sam i plakao - kukao je Vučić, razočaran što mu je propala vrhunska gluma.

Više sreće imao je sledeće godine, na mladenovačkom groblju, gde je sahranjen radikalski aktivista Ranko Panić. Na protestu zbog hapšenja Radovana Karadžića, grupa policajaca pretukla je Panića dok se nalazio samo nekoliko koraka iza vođe Vučića. Nesrećni mladić je nekoliko dana ležao u bolnici. Panićeva majka Smilja i supruga Mirjana zamolile su Vučića da ga poseti i lekarima skrene pažnju da se više angažuju. Vučić je obećao, ali nije imao vremena za posetu, u dogovoreno vreme je igrao šah s Branislavom Prostranom, gubio je sa 2:4, pa nije smeo da prekida meč, nema smisla da pretrpi poraz. Taj kiks nadoknadio je odlaskom na sahranu, gde je briljirao. „Izgubila sam jednog sina, Ranka, ali dobila sam drugog,

Aleksandra - to je rekla mama Smilja", lagao je Vučić novinare.

• Pre nego što se slegla zemlja na Panićevom grobu, Vučić je promenio stranku i ideologiju, pa je počeo da marketinški eksploatiše pokojnike kojima je i sam obećavao odlazak s ovog sveta.

- Ono đubre Zorana Đinđića istrebićemo kao gubu iz torine - zaklinjao se Vučić na Šešeljevom oproštajnom mitingu pred odlazak u Hag.

Tri nedelje kasnije, kad je Đinđić streljan, Vučićevoj radosti nije bilo kraja. Priznao je da se tada napio četvrti put u životu. (Prvo je proslavio pobedu Zvezde u Bariju, pa rođenje prestolonaslednika Danila, zatim ubistvo Ćuruvije i, na kraju, Đinđića.)

Mamuran, zbijao je šale na račun mrtvog predsednika vlade. Dok je na televiziji gledao sahranu, zvao je poznanike i raspitivao se da li je tačno da je Goran Vesić celu noć proveo u grobu u Aleji velikana kako bi proverio da li će njegovom šefu biti udobno. Sledećih deset godina ponavljao je tvrdnje da je mafija ubila svog premijera, „najvećeg kriminalca u istoriji Srbije". Za kraj, najtežu uvredu pokojniku naneo je polaganjem venca na vratima u zgradi Vlade, gde je Đinđić pao, pokošen metkom „novog srpskog Gavrila Principa", kako su radikali, predvođeni Šešeljem i Vučićem, nazivali Zvezdana Jovanovića. Oprost grehova osvojio je pomaganjem udovici Ružici da nezakonito razvija biznis i zaposlenjem njene ćerke Jovane u Vladi Srbije, kao i obećanjem da će „gubi iz torine" podići spomenik u Beogradu.

Greh prema Slavku Ćuruviji, vlasniku „Dnevnog telegrafa", okajao je montiranjem istrage i optužnice protiv nekoliko pripadnika Državne bezbednosti. Našao je, tobož, odgovorne, pa sad svi mogu da zaborave na sve njegove pretnje Ćuruviji i policijski, pravosudni i medijski progon koji je predvodio dok je bio ministar za informisanje.

Grobarsku tradiciju Vučić je nastavio da neguje i prema pokojnicima iz okruženja novih prijatelja i saradnika.

U leto 2012, na sahrani Dušana Đilasa, oca tadašnjeg beogradskog gradonačelnika i zamenika predsednika Demokratske stranke Dragana Đilasa, nije bilo Borisa Tadića, ni Dragana Šutanovca. Đilasu je utehu dao Vučić. Dve godine kasnije, u prisustvu kompletnog rukovodstva DS-a, od Miodraga Mikija Rakića u Aleji velikana oprostio se i Vučić. Da bi istakao koliko je zahvalan svom neprežaljenom prijatelju Rakiću, koji je najzaslužniji za stvaranje SNS-a i sunovrat Srbije, Vučić mu je otišao i na 40-dnevni parastos, naravno u prisustvu novinara.

Najveći lešinarski uspeh Aleksandar Vučić je ostvario zloupotrebom ubistva Olivera Ivanovića. Naprednjački jurišnici, na čelu s Markom Đurićem i Goranom Rakićem, predvodili su brutalnu kampanju protiv Ivanovića, ponavljajući optužbe kojima je Vučić nekad gruvao po Đinđiću. Kad je Ivanović likvidiran, pored rake su klečali Đurić i Ana Brnabić, a Vučić je otišao u Kosovsku Mitrovicu, da položi venac na ulazu u zgradu pred kojom je izvršena egzekucija. U takvim situacijama normalni ljudi poštu pokojniku iskažu minutom ćutanja, a naprednjaci aplauzom svom vođi.

Nikad niko nije na grobljima osvojio više političkih poena od Vučića. Patetičnom glumom od svake sahrane pravio je vlastiti šou, u kome je glavna uloga pripadala njemu, ne pokojniku. Nema veze, to i njega čeka. Ako Vučić ikad umre i on će dobiti zadušnu babu po svojoj meri.