Natrag

Postdemokratija

Aleksandar Vučić - zato što volimo Tursku

Ovaj naslov je podjednako besmislen kao i sličan slogan SNS za lokalne izbore u prestonici. Ali ima svoju poruku da svi koji se otimaju za vlast u glavnom gradu, vole Beograd otprilike kao što vole Turke. Uostalom, kakve veze ima ljubav sa politikom. To što neko voli Beograd jedna je stvar, a što voli Vučića nešto sasvim drugo, dok su izbori za gradsku upravu i gradonačelnika nešto sasvim treće. Ljubav je iracionalna i slepa, a lokalni izbori sasvim praktično pitanje hoće li biti grejanja, struje, vode, mesta u obdaništu,staračkom domu i autobusu, kako će da rade škole, muzeji i pozorišta. I koliko će to da košta. Volim i ja vas, reče nam Sloba i navuče nam na vrat nekoliko ratova, izolaciju iz sveta i najveću inflaciju u istoriji Evrope, sa NATO bombardovanjem kao šlagom na tortu. Ubi nas od ljubavi. Sad nas voli Vučić, a mi ako volimo njega, treba da pomognemo da on bude vlast u Beogradu, a Erdogan i Izetbegović u Bosni i Sandžaku.

Mile Isakov

Skandal pri nedavnoj poseti Vučića Turskoj, slabo je komentarisan kod nas, ili bar ja nisam primetio ozbiljnije reakcije. Samo je Dodik procedio nešto kroz zube, da ga ne čuju u Beogradu, mada je pazio da minimizira Vučićevu odgovornost i svu krivicu svali na Erdogana i Izetbegovića. A stvar je mnogo ozbiljnija nego što na prvi pogled izgleda, jer u pitanju je diplomatski faul sa mnogo složenijom pozadinom i mogućim posledicama.

Opasan presedan napravio je turski predsednik Erdogan, kada je na razgovore sa predsednikom Srbije pozvao i Bakira Izetbegovića, kao zvaničnog predstavnika Bosne i Hercegovine, po sopstvenom izboru, jer ovaj to nije. Trenutno, predsedavajući predsedništva te susedne zemlje je Hrvat Dragan Čović. To je grubo narušavanje međunarodnih odnosa sa nipodaštavanjem BIH, njenog Ustava i demokratskih procesa te nezavisne države. Još veći skandal je napravio Aleksandar Vučić koji je na to pristao, jer dobro zna osetljivost naših odnosa sa tim susedom, upravo zbog sumnji u to koliko Srbija, zbog specijalnih odnosa sa Republikom srpskom, poštuje suverenitet Bosne i Hercegovine. Da se razumemo, mogu oni da se sastaju skim god hoće, ali ne mogu i ne smeju da za zvaničnog predstavnika druge suverene države proglašavaju koga oni hoće, odnosno nekog ko to nije. Mogu, dakle, da razgovaraju i sa Izetbegovićem, ali ne mogu te razgovre predstavljati kao zvanični dijalog tri države, jer ovaj za to nije ovlašćen. Možda Erdogan to i može kad su u pitanju Izetbegović i Bosna i Hercegovina, jer je Bakir davno izjavio da mu je otac Alija na samrti rekao da BIH ostavlja u amanet Tajipu Erdoganu, ali Vučića taj zavet ne bi trebalo da obavezuje. Naprotiv.

Postoji li uopšte neko ko veruje da Erdogan, u pauzi kad po Turskoj ne hapsi sve što misli i ne tuče po Kurdima u Siriji, kad ne preti Evropi, Rusiji i Americi, zaista želi da uspostavi mir na Balkanu i u te svrhe pospeši prijateljstvo između Bosne i Hercegovine i Srbije? Sumnjam. Razumem ja da je Izetbegović, koji ne krije svoju odanost Turskoj i njemu lično, njegov omiljeni političar u Bosni, ali baš zato Vučić nije smeo da prihvati taj susret kao razgovor zvaničnika. Ne bi smeo na to da pristane čak i da je Bakir najkorektniji bosanskohercegovački političar, a svi znamo da nije i da je upravo on Srbiju pokušao da samoinicijativno tuži međunarodnim sudovima lažno se predstavljajući kao za to ovlašćeni predstavnik BIH.

Tim povodom postavlja se nekoliko pitanja koja uveliko prevazilaze značaj samog događaja. Zašto je Erdogan pozvao u goste Vučića i Izetbegovića u isto vreme, zašto baš sad, i zašto je Vučić na to pristao? Bakir Izetbegović ni formalno nije u istom rangu, nije predsednik države, a nije ni predsedavajući u predsedništvu BIH od tri člana.

Nije nimalo slučajno što Bosna i Hercegovina, na osnovu Dejtonskog sporazuma, ima kolektivnog šefa države, predsedništvo koje čine predstavnici tri naroda, bošnjačkog, srpskog i hrvatskog, koji se smenjuju na mestu predsedavajućeg. Stoga svi strani državnici koji poštuju ovu državu, u zvanične posete trebalo bi da pozovu ili svu trojicu članova predsedništva ili samo predsedavajućeg, koji će zastupati stavove prethodno dogovrene sa drugom dvojicom . Nikako ne bi smeli da biraju svog favorita i po nekom drugom kriterujumu izdvajaju jednog od njih za sagovornika. To je nedopustivo mešanje u unutrašnje stvari te zemlje. Erdogan sa time, očigledno, nema problem, radio je on i radi mnogo gore stvari ali, pošto smo sad i mi uvučeni, njegove diktatorske metode i praksa postaju i naš problem.

Činjenica da nam se u poslednje vreme ozbiljno posvetio trebalo bi više da nas zabrine nego da nas raduje. U svakom slučaju nema mesta euforiji kakvoj je sklon Vučić, kada se pri susretu sa tako moćnim ljudima uozbilji ko prase kad piški u ćebe. Kada je Erdogan u pitanju trebalo bi da ima na umu bar dve stvari: Najpre, ako pristaješ na takav odnos prema Bosni, bez Hercegovine i RS, sutra možeš očekivati sličan odnos i prema Sandžaku bez Srbije, kao što već svojata Kosovom bez Metohije. Drugo, preterana bliskost sa Erdoganom, nije ti baš najbolja preporuka u odnosima sa Evropom i Amerikom, pa ni sa Rusijom, sa kojom je izgladio odnose ali mu Putin sigurno nije zaboravio rušenje borbenog aviona za koji je pouzdano znao da nije bio upućen na Tursku. Naprotiv, šurovanje sa Erdoganom može samo da mu stvori probleme i u zemlji, i u region, i sa najvećim svetskim igračima koji Vučiću neće tolerisati ono što su ponekad spremni da progledaju kroz prste Turskom vođi, koji im je mnogo značajniji u međusobnim potkusurivanjima.

U Srbiji, takođe, malo ko veruje da je preterana bliskost sa novim Sultanom i Alijinim sinom dobra vest. Čak i oni koji nisu opterećeni nacionalnim mitovima, daljom i bližom istorijom, imaju rezerve prema obojici jer su im neprihvatljiva kršenja ljudskih prava i građanskih sloboda u Turskoj, kao i bošnjački ekskluzivitet zasnovan isključivo na verskoj pripadnosti. U region, gde je nepoverenje glavna karakteristika odnosa, sva zaklinjinjanja u mir i dobrosusedske odnose tumače se kao licemerje posle ovakvih gestova kojima se omalovažavaju institucije i red stvari kod komšija. Što se velikih sila tiče, dovoljno je reći da se zavisnost od njih neće smanjiti ako u igru uvedemo još jednu, mada lokalnu. Naprotiv, pritisci će se povećati jer i Turska ima svoje interese i planove na naš račun. Turske investicije, za kojima se Vučić polakomio, ograničene su uglavnom na Novi Pazar i Sandžak, pa nije ni čudo da je nedavno Erdogan tamo bio domaćin Vučiću, koji je tom prilikom to i sam javno priznao. A nije to jedina cena koju ćemo platiti u šta nas uverava i ovaj susret u Istambulu, koji je smišljen kao podrška Izetbegoviću u izbornoj kampanji koja je u toku u Bosni i Hercegovini.

U Bosni se približavaju izbori za članove predsedništva tako da je Erdogan, pozivajući Izetbegovića, očigledno želeo da mu lično podigne rejting kod najtvrđeg muslimanskog stanovništva. Uz dodatnu podršku predsednika Srbije, koji ga ovim činom priznaje za jedinog pravog sagovornika iz BIH, želi da ga učini prihvatljivijim i umerenijim bošnjacima, koji perspektivu Bosne i Hercegovine vide pre svega u mirnom suživotu i saradnji sa susedima. I eno ga, već se na sva usta hvališe kako će on, Bakir Izetbegović, dovesti autoput iz Beograda do Sarajeva, koji Bosnu neće ništa koštatati jer će sve finansirati Turska. Vučić to ne može da kaže jer ćemo mi deo kroz Srbiju morati da platimo sami, pa i onaj deo koji bi prolazio kroz Republiku srpsku, ali ne rešava se sad njegova sudbina nego Bakirova. Ovo je njegov ulog za buduće kontrausluge kad njegova pozicija bude na proveri.

I ranije sam sumnjao, a sada sam sasvim siguran da postoji neka tajna veza između Izetbegovića i Vučića, da nas sve zajebavaju nameštenim svađama, a da zapravo igraju coce, nabacujući jedan drugom loptu. Po dogovoru se javno prepucavaju, kad jednom od njih zatreba spoljni neprijatelj kako bi se dokazao kao patriota pred domaćim glasačima, a kad zatreba sednu da se mire i pregovaraju. Isti takav dogovor, uveren sam, Vučić ima i sa nacionalističkim liderima u Hrvatskoj i na Kosovu. Na taj način se svi predstavljaju kao miroljubivi proevropski političari, spremni na saradnju i kompromise, ali tvrdi i nepokolebljivi u odbrani nacionalnog identiteta i interesa. Lažno, naravno, jer zapravo jedini njihov interes je da se dokopaju vlasti i da svako od njih u svojoj nahiji može da radi šta hoće.

Kad god se njihova vladavina kod kuće dovede u pitanje, naruče od susednih kolega napad spolja i glavna tema postaje odbrana suvereniteta zemlje, a svi unutrašnji problem padaju u drugi plan dok se ne zaborave.

Dakle, kao i Erdogan, i Vučić ima svoju računicu, koja očigledno ne mari za posledice u Bosni i Hercegovini, pa i u Srbiji. Zna on jako dobro da ovim gestom trenutno kod kuće može više da izgubi nego da dobije, ali veruje da u vreme beogradskih izbora, kada su svi zaokupljeni brojnim drugim temama, uključujući i sasvim lokalne, to neće biti dovoljno zapaženo da naškodi njegovoj listi. Kako stvari stoje izgleda da je dobro procenio. Sa druge strane, uzvratnu uslugu od Erdogana i Izetbegovića, očekuje da će naplatiti kad njemu bude najpotrebnije.

Kad njegova fotelja i apsolutna vlast budu u pitanju dobiće priliku da otvori nekoliko Turskih fabrika, možda i delić autoputa, verovatno baš kroz Republiku srpsku, a od Bakira šansu da na sav glas brani srpstvo i Srbiju od njegovih pretnji. Tako oni globalno funkcionišu, slažući se mnogo bolje nego domaća opozicija između sebe, i kod njih i kod nas. Nisu nedodirljivi, daleko od toga, ali nema ko.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane