Natrag

Ekonomija

Transformacija "države blagostanja" u "zaštitnika" koruptivno-spekulativnog finansijskog kapitala

Kapitalizam haosa i haos kapitalizma

Novi kolonijalizam se ostvaruje preko prodora finansijskog kapitala u svetsku ekonomiju i kupovine vitalnih delova drugih privreda i njihovih bankarskih sistema, ali i kupovinom ili ucenom vlada i stranaka ma vlasti. Treba posebno naglasiti da se kod nas radi o velikoj, istorijskoj prevari i pljački radničke klase - stvarnog vlasnika (i stvaraoca) kapitala, kojeg drugi sada rasprodaju. Nametnuta iluzija privatnog vlasništva, kroz privatizaciju kolektivnog, vodila je u socijalnu dramu i tektonsko pomeranje odnosa rada (zaposlenih) i kapitala, zaključuje prof. Dr Slobodan Komazec, naš ugledni ekonomista, u svom osvrtu na državu, rad i kapital u okolnostima nove krize

Prof. dr Slobodan Komazec

Međusobni odnosi, snaga i uticaj u društvu tri osnovna politička aktera-države, rada i kapitala su od presudnog značaja za razvoj društva i ukupan privredni razvoj.Odnosi se ovde istražuju u uslovima nastale ekonomske i finansijske krize i sprega savremene države i krupnog finansijskog (spekulativnog ) kapitala. Sukob rada i kapitala u odnosu na položaj u reprodukciji i raspodeli, koji je opšti proces, državu stavlja u funkciju zaštite interesa krupnog spekulativnog finansijskog kapitala, uz stalno ograničavanje moći radničkih sindikata i smanjivanje istorijski "osvojenih" prava radnika preko novih usvojenih zakona o radu. Takvi odnosi se formiraju u svetlu krize finansiranja javnog sektora naraslih javnih dugova i nametnute koncepcije "prisilne štednje" (ograničavanja socijalnih rashoda i socijalne države ili države blagostanja). Tendencija pada učešća dohodaka zaposlenih i socijalnih rashoda u bruto nacionalnom proizvodu i nacionalnom dohotku, uz obaranje plata i penzija, vode u veliku nesigurnost, neizvesnost i prekarne odnose.

Neoliberalni prihvaćeni model vodi otuđenju i individualizaciji, nesigurnosti i strahu zaposlenih za gubitak posla i radnog mesta. Političke institucije na kojima počiva država (sudstvo, zdravstvo, školstvo, armija, policija) u koruptivnom sistemu i sistemu straha , ne mogu funkcionisati. Politička kultura se destruiše. Otuđenost, individualizam, međusobno interesno suprotstavljanje, nesigurnost i borba za preživlavanje vode u slabljenje nacionalnog identiteta, a nacionalno pitanje i vrednost se marginalizuju. Koruptivno ponašanje zamenjuje nacionalne vrednosti, etiku i moral. U ovome radu se istražuje kriza neoliberalnog modela, narastanje spekulativnog kapitala, rast nezaposlenosti i stvaranje sistema stalne krize.

Sukob rada i kapitala - dominacija finansijskog spekulativnog kapitala

Na svetskoj sceni je u novoj krizi i pokušajima njenog preovladavanje istorijski sukob interesa rada i kapitala. Kapital je zadominirao, uz istovremenu dominaciju finansijskog kapitala koji odlazi u spekulativne transakcije , umesto u realne investicije. Spekulacije i spekulativna ekonomija, profit na spekulacijama, berzanske spekulacije, zadominirali su svetskom scenom. Virtuelni kapital (finansijski bankarski derivati) određuje ukupna kretanja u privredama. Niko za sada ne postavlja pitanja berzi kao dominatno spekulativnih institucija kapitalizma. Ranije da bi se ublažili klasni sukobi u kapitalizmu i zainteresovali radnici za korporacije u kojima rade, uveden je veliki broj slučajeva da se one daju radnicima na upravljanje (ESOP), ili se radnici uključuju u vlasničke odnose i upravljanje. Takav sistem se pokazao veoma uspešnim.

Opšte prihvaćena teza neoliberala, kojima je osnovni stub neoliberalizma bio privatizacija, njihov zahtev „privatizujte, privatizujte što pre, nije bitno kako to radite, bitno je da to učinite odmah i to radikalno (Fridman) doveo je do pravog tektonskog poremećaja odnosa rada i kapitala. Ali, da se malo vratimo unazad...

Klasični liberalizam i kapital - odnos, raspao se upravo zbog toga što nije uspeo da razreši neka ključna pitanja funkcionisanja kapitalizma: automatizam tržišta, punu zaposlenost, uravnotežen razvoj i sve češće krize uzrokovane hiperprodukcijom kapitala (pod dominantnim uticajem profitnog motiva). Država u krizi pod uticajem kejnizjanizma (državni intervencionizam) preuzima socijalnu i redistributivnu funkciju, „koriguje" tržišni mehanizam , vrši alokaciju resursa za koje nije zainteresovan privatni kapital pod isključivim motivom profita. Nalet neoliberalizma pod „dirigentskom palicom" konzervativnih vlada razvijenih zapadnih država, (reganomika i tačerizam) proizvod je pada efikasnosti kapitala u matičnim državama, a to znači i interesa krupnog finansijskog kapitala i razvijenih zapadnih zemalja, ali i njihovih finansijskih institucija (MMF, Svetska banka, BIS, STO).

Novi kolonijalizam se ostvaruje preko prodora finansijskog kapitala u svetsku ekonomiju i kupovine vitalnih delova drugih privreda i njihovih bankarskih sistema, ali i kupovinom ili ucenom vlada i stranaka ma vlasti. Stvaranje „perifernih" i zavisnih privreda je otvoren proces, koji se često manifestuje kao obično proširenje tržišta za plasman proizvoda i kapitala iz razvijenih, uz gušenje domaće proizvodnje. MMF se usmerio na stabilizaciju i privatizaciju, a ostavio je po strani pitanje siuromaštva, nejednakosti i socijalnog kapitala (nezaposlenosti). Ekonomski rast zahteva mnogo više od stabilizacije, liberalizacije i privatizacije. Pri tome MMF i Svetska banka, kao instrumenti globalizovanog kapitala uveli su najveći broj država u beskrajni ciklus dužničkog ropstva, a često i uz „pomoć" vojne intervencije NATO-a za one otpornije i "neposlušne".

Kakav je to liberalni kapitalizam koji zagovara slobodno kretanje robe, rada i kapitala, tržišnu otvorenu ekonomiju, a na scenu je uvođenje rigoroznih sankcija prema nekim državama (Rusija, Iran, SRJ, Venecuela, S. Koreja i sl.) koje pružaju otpor ovom divljačkom kapitalizmu i sprovode svoju državnu i nacionalnu politiku? To je sistem da se države „ogole" od zaštitne politike i i izlože neviđenoj pljački i stranoj dominaciji.

Uvođenje sankcija je oblik planiranog genocida nad narodom, sistem uništavanja privrede i finansija država, izazivanje nestabilnosti i nezadovoljstva u u takvim državama-sve u cilju rušenja nepodobnih vlada, pa i sistema. Taj mehanizam uništavanja treba odlukom UN zabraniti u međunarodnim odnosima.- kako pojedinačnih država, tako i grupe država (npr. EU) prema pojedinim državama. To je najgrublji oblik ucena, potčinjavanja, "disciplinovanja" i dominacije, odnosno „preobraženi oblik" kolonijalizma i eksploatacije (porobljavanja) . Radnici sada postaju običan "dodatak" kapitalu bez vlasničkih prava, a time potpuno bez socijalne i sindikalne zaštite. Istorijski sukob interesa rada i kapitala oko raspodele i ciljeva poslovanja odvija se na štetu radničke klase - sa padom učešća najamnina i plata od 10-15% u bruto domaćem proizvodu u poslednjih deset godina.

Rad gubi sve više značaj razvojne snage, a u socijalnom smislu gubi se etičnost. Društvo se degeneriše u pravcu spekulativnog bogaćenja i nagomilavanju neproduktivnog kapitala.

Globalizovani finansijski i preseljeni kapital zarobljava ljude, dovodeći i do ekonomskih, demografskih i socijalnih neravnoteža i napetosti u nizu država.

"...Nastao je proces otuđenja, pretvaranja društvenog života u robu, kulturu pohlepe, agresije, suludog hedonizma i rastućeg nihilizma, uz stalno oticanje smisla i vrednosti iz ljudskog postojanja. Teško je naći inteligentnu raspravu o ovim pitanjima koja ozbiljno ne duguje marksističkoj tradiciji..." (Teri Iglton: Zašto je Marks bio u pravu, Bgd, 2016.).

Siromaštvo i otuđenost se naglo povećavaju. Reprodukujući sam sebe do astronomskih razmera u ovoj fazi se usmerava na osvajanje novih tržišta energenata, sirovina i sve jevtinije radne snage (uvozne i domicilne)! Shvatajući, konačno , kuda vodi ovakav destruktivni proces u savremenoj literaturi sve češće nailazimo na stavove da se "vraća vreme za socijalnu pravdu", dok su se u međuvremenu kao otpor ovom Minotauru razvili nacionalizam i "desni populizam". Oni postaju izraz nastajanja masa za drugačijom socijalnom, razvojnom i državnom politikom u odnosu na fazu dominacije surovog neoliberalizma i brutalnih programa štednje. Zahteva se nova socijalna politika u sferi raspodele bogatstva , ali i približavanje rada upravljanju sada otuđenom i razorenom kapitalu.

"...Ekstremna koncentracija finansijske moći, deregulisana trišta kapitala i apsolutna vladavina novca, jeste to što odlikuje ultraliberalizam. Cena toga je da mali broj privilegovanih ima sve, socijalno je neodrživa: mnogi neće imati skoro ništa. Da bi nekolicini bili otvoreni svi horizonti, ogromnoj većini će perspektive biti očaj i strepnja (A.Radović: Sumrak liberalizma i kako izaći iz krize, NIN, 8 avgust 2008, str.27). Ne treba biti veliki stručnjak da bi se zaključilo da su taj koncept i politika neodrživi. Oni su pogubni pre svega za zaposlene, koji su pod sve većim pritiskom - sve siromašniji - sve zaduženiji, ali na dugi rok i za finansijske moćnike koji maksimalnom eksploatacijom radne snage guše sopstveno tržište. "...U toj perverznoj konfiguraciji - novac je taj koji kroji prava i dostojanstvo čoveka..."

Diktatura kapitala je zamenila nekadašnja „diktatura proleterijata" - žrtve su opet iste :ogromna većina ljudi. Slom ekonomija je sledeća faza, dok je socijalni bunt narastao na oštar sukob radnika i finansijskog kapitala (bankstera). Radi se o dubokoj strukturnoj i institucijalnoj krizi samih osnova čisto profitnog kapitalizma danas. Neograničena sloboda tržišta kapitala otvara velike mogućnosti eksploatacije zaposlenih (rada). Finansijski novi gospodari sveta se naravno plaše ljudskih prava , jer je očigledno da bi ekonomska i socijalna politika, koja ih dosledno poštuje,ozbiljno ugrozila dominatni ultraliberalni poredak. Takva politika bi kroz pravedniju raspodelu bogatstva, obezbeđujući više posla, bolje zarade i šire socijalno pokriće i sigurnost, zadovoljila vitalne potrebe svih društvenih slojeva. Ta raspodela je, naravno, u potpunoj suprotnosti sa liberalnom strategijom maksimalne „koncentracije kapitala i profita". Koncentracija i međunarodno povezivanje kapitala, uz narastujuću tehnologiju, vode „istiskivanju" do tada zaposlenih.

Evropska unija i socijalna „bomba"

Evropska unija je shvatila kakve posledice donosi ignorisanje socijalne pravde, koja treba da bude jedan od nosećih stubova zajedničke politike. Sada se nastoje građanima „dati nova i efektivna prava" kroz novi instrument pod nazivom „Evropski stub socijalnih prava" (Samit EU u Geteborgu). Sada se susreću sa masovnim buntom građana , štrajkovima, ali i orijentaciji ka „desnici", koju kako vidimo anatemišu „nosioci" vlasti kao „fašističku desnicu", „rušilački nacionalizam", ali i kao povratak država nacionalizmu i ekonomskoj samostalnosti (patriotizmu) država članica. Ogromno socijalno raslojavanje preraspodela i gotovo otimanje nacionalnih resursa , mase koje žive na ivici egzistencije i ispod elementarnog nivoa ljudskog dostojanstva , socijalna beda, ekstremno siromaštvo, i sve veća nezaposlenost mlade generacije stvaraju „pogonsko gorivo" za prave rušilačke pokrete i socijalne revolucije.

Upućujem čitaoce Magazina Tabloid, ako to već nisu učinili, da pročitaju izuzetan tekst Milana Balinde pod naslovom "...Neki Amerikanci su bogatiji od faraona" u broju od 28.12.2017. godine. Bolju reljefnu i socijalnu sliku današnjih SAD teško ćete susresti u javnosti. Ovakvim odnosima između država i promenama u samim državama u stvari u ovom opštem haosu od 2000. godine je počeo Treći svetski rat.

Multikov(?) povećanje postale su "trostruka aždaja": u jednoj državi imaju sedište, u drugoj jevtine sirovine i radna snaga, u trećoj prijava prihoda i to u onoj u kojoj se ne plaća porez (a često dobijaju velike kapitalne povlastice). To je odlika savremenog finansijskog kapitalizma. Nastala je ogromna „armija očajnih ljudi koji bauljaju evropskim i američkim ulicama, besni i spremni na sve , da više nemaju šta da izgube". Uništena je radnička klasa i srednji sloj društva, a mladi su ostali bez perspektive.

Nezaposlenost, koja dobija razmere prave pandemije, nema karakter ciklične, već strukturne nezaposlenosti, tako da problem dobija gotovo dugoročan karakter. To će zaoštriti do krajnjih granica i prihodnu stranu budžeta (što se već događa). Nezaposlenost će se i dalje produbljivati, što postaje jedan od najtežih dugoročnih problema. Privreda nije efikasna i ne izlazi iz krize, ako je nezaposlenost velika i ima tendenciju stalnog rasta.

Nezaposlenost u državama EU i u SAD se naglo povećala. U mnogim državama stopa nezaposlenosti je u godinama nove krize gotovo udvostručena (vrlo su ilustrativni slučajevi Grčke, Irske, Italije, Portugala, Španije, Bugarske, Kipra, Mađarske, Poljske, Rumunije). Nezaposlenost radne snage postala je masovna pojava. U EU ona već dostiže 26 miliona (10,2%), a u evrozoni 19 miliona (12,8%).

Kriza finansiranja javnog sektora, dugovi i koncepcija štednje

U „lečenju"krize javnog sektora u kapitalizmu danas kroz koncepciju štednje, najveći deo se svodi na „stezanje kaiša" zaposlenih u javnom sektoru, smanjenje socijalnih rashoda, sužavanje prava zaposlenih, smanjenje plata i penzija, otpuštanja-dakle narastanje armije nezaposlenih i socijalno ugroženih. „Štednja i smanjenje javne potrošnje nigde nisu delovali kao rešenje. MMF je to pokušao u L.Americi i Aziji i svaki put se krenulo u recesiju, a posle recesije u depresiju".(Džozef Stiglic: Primiće se smrt dolara, Nova srpska politička misao, br.17, 2009., str.157-168. Videti rad Noam Čomski: Profit iznad ljudi, Novi Sad, 1998.)

Štednja neće podstaknuti ekonomski rast i zaposlenost, jer je kratkoročni cilj "trojke" poništavanje socijalne države i poraz sindikalnog pokreta , a to znači da su u funkciji krupnog finansijskog kapitala. Posleratni socijalni kapitalizam i socijalno-tržišvo društvo je nešto drugo u odnosu na današnji brutalni kapitalizam. Apsolutizacija tržišnog automatizma podrazumeva privatizaciju, deregulaciju i apsolutnu slobodu kretanja kapitala, razaranje socijalne države, javnih službi i svega onoga što je vezano za "državu blagostanja".

Destruktivna pravila tranzicije kroz privatizaciju dovela su i do velike preraspodele bogatstva. Radnicima su uskraćena elementarna radna i socijalna prava. Naličje npr. „poljskog ekonomskog čuda" je da većina zaposlenih ima oročen ugovor (ugovor na određeno vreme, za određene poslove i sl.) i da masovno dobijaju otkaz.Ovako je zaposleno čak 27% svih zaposlenih. Stoga nezaposlenost naglo raste.

Plaća se skupa cena eksploatacije u tranziciji. Razvija se haotični kapitalizam. Zaposleni i nezaposleni postaju kolateralna šteta takvog kapitalizma. Scenario narastanja krize se doslovno ponavlja. Porast dugova, porast budžetskog deficita, bankarska slabost, nelikvidnost, nezaposlenost, kriza javnog sektora i dr.

Portugal u dubokoj krizi očekuje novi talas otpuštanja i stezanja kaiša. Do 2015. godine trebao je da uštedi 4,8 milijardi evra. Stanovništvo je do sada drastično osiromašilo, državne škole su sve skuplje, dok je gradski prevoz postao luksuz. Penzioneri će morati da plaćaju progresivan porez (izuzeti su samo oni s najnižim primanjima). Dodatno smanjenje potrošnje i porast štednje su „potrebne kako bi se izbegao krah" (Pedro Koeljo, premijer). Slično je i u Španiji, a slučaj Grčke je drastičan. Katastrofalni su rezultati grčke krize u poslednje četiri godine: pad industrijske proizvodnje za 30%, pad penzija i plata 25-30%, 500.000 prodavnica je zatvoreno, 439.000 dece živi u siromaštvu, dok je nezaposlenost povećana sa 12% na 27%. „Strukturne reforme uništavaju prava radnika. Narasta sukob interesa rada i finansijskog kapitala. Gotovo 50% potrošača izjavljuje da ostaje bez novca čim pokrije osnovne potrebe. Masovno je bekstvo siromašnih u gradove, a iz Grčke u inostranstvo nastalo je masovno iseljavanje (Videti: Statis Kuvelakis: Grčki kotao, zbornik radova „Kriza, ugovori, levica", Beograd, 2012., str.74-88).

Finansijska aristrokratija u Briselu nametnula je Grčkoj režim najsurovijeg programa štednje, što je dovelo do masovnih demostracija, generalnih štrajkova i često potpune blokade javnih (državnih) funkcija. Nastao je drastičan pad životnog standarda, plate i penzije padaju za 30%. javne službe su u stanju kolapsa. Stoga nezaposlenost raste do 27%, uz pad BDP godišnje između 6% i 7%. Gasi se i zatvara stotine hiljada manjih radnji i trgovina.

Drama Grčke i sramota EU i MMF

Grčka je u poslednjim godinama (od članstva u EU) doživela da joj je industrija potpuno uništena. Razorni udarac doživela je do tada razvijena poljoprivreda. Grčka je bila veliki izvoznik poljoprivrednih proizvoda, a sada je uvoznik. Nestala su i zatvorena domaća brodogradilišta, smanjena je ili ugrožena proizvodnja niza grana. Sada se kontroliše i ograničava (kvotama) proizvodnja mesa, mleka, voća, povrća, maslinovog ulja, vina. Vinogradi i voćnjaci koji nisu ušli u „kvote" posečeni su i nestali.Narasli su i „umnožili" su se dugovi i visina zaduženosti (32%), ogromna nezaposlenost (27%), mladi bez posla, iseljavanje masovno. Domaći resursi u fazi masovne prodaje stvarnom kapitalu. Narod često na ulici i u masovnim štrajkovima. Širi se začarani krug siromaštva. Zbog nametnutih mera „štednje" (ili odricanja od potrošnje) javlja se masovni štrajk krajem 2017.godine . Sve ovo i zbog ostalih mera štednje koje se najavljuju i za sledeću 2018. godinu, ali i nazovi „reformi" koje je levičarska vlada (?!) usaglasila na kreditorima-poveriocima u zamenu za kredite kojim se samo refinisiraju ogromne dospele kamate i otplate postojećih kredita.Štrajk se masovno širi i na sve vitalne delove društva. Da li ste pročitali dobre naslove i tekstove „Drama Gevele-Sramota Evrope".

Nezaposlenost je postala najveći problem, uz sve veće socijalne potrese i štrajkove ugroženog tadništva. Velika nezaposlnost i recesija vode smanjenju budžetskih prihoda, što povećava budžetski deficit i dovodi do narastanja javnog duga. Pri tome se insistira na ostvarenju budžetskog suficita (u krizi) da bi se servisirali spoljni dospeli dugovi.

Srednja klasa pri tome je gotovo uništena, dok se u EU oseća totalno preplašeno i nesigurno, gotovo u panici i potpunoj neizvesnosti (uz sve veću nezaposlenost). Ona je izgubila stabilnu socijalnu državu („državu blagostanja"), stabilan radni odnos, radnička prava, slobodu govora, slobodu udruživanja i mogućnst zaštite svojih radnih i socijalnih prava preko oslabljenih sindikata. Krupni finansijski kapital je u ofanzivi i ruši sve barijere pred sobom. Narastaju svi elementi finansijskog imperijalizma. Nastaje sistematsko uništavanje rekovina „socijalne države". Stvarna levica nikada nije bila potrebnija, ali ne na starim idejama koje više ne funkcionišu u novim uslovima. Kakva je to levica sa neoliberalizmom u makroekonomiji? Internacionalizovani kapital ne bira sredstva u slamanju snage zaposlenih, dok nezaposleni i nemaju nikakva prava i moć.

Nastala je enormna ekspanzija transnacionalnog monetarno-kancerogenog sistema i finansijalizacija bankarsko-berzanskog sistema. Narastaju toksični derivati i nenaplativi krediti banaka. To je mehanizam izgrađen na tačerizmu i reganomici koji je doveo do uništavanja do tada stvorenog ekonomskog i socijalnog sistema. U osnovi to je otvoren put za neutralizaciju svakog otpora (država, sindikata, radništva) u kontroli resursa, tržišta i brojnih manjih država u svetu. Sada ovaj sistem vodi i uništavanju razvijenih društava, a finansijskim derivatima (mehurovima, penom) masovno pljačkaju sva društva. Stvarno se razvilo oružje „za masovno uništenje" (Voren Bafet). Sada ni tako „stvoreni" fiktivni profiti (i kamate) u toku procesa stvaranja novca i kapitala ni iz čega dodatno odvajaju realnu ekonomiju i stvoreno bogatstvo od novčano-bankarsko-berzanske sfere i novog naduvanog finansijskog balona. Taj, kako ga je nazvao jedan autor (Džon Mekmastri), finansijski fašizam mora se pobediti kroz reformu svetskog finansijskog sistema. Da li je ovaj neoliberalni model, doveo do oživljavanja privreda, izlasku iz ove višegodišnje krize i rešio problem masovne nezaposlenosti? Iz podataka koji slede za predkriznu godinu i godine krize jasno se vide „efekti" u najvažnijim ekonomijama sveta.

Osim Brazila, Indije i Kine teško je primetiti da su druge ekonomije dostigle dinamiku rasta za predkrizne godine. Svetska privreda je , zbog viših stopa u nerazvijenim privredama , pokazala višu stopu rasta od razvijene grupe zemalja. Iz podataka koje smo naveli na drugom mestu vidi se da ni problem nezaposlenosti nije rešen, kao ni problem deficita javnog sektora i spoljnotrgovinskog deficita. Samo je inflacija niska, jer se mnoge privrede susreću s problemom deflacije, a neke i sa klasičnom depresijom. Koncept prioriteta stabilizacije samo je stabilizovao i produžio ovu krizu razvoja. Slobodno se može zaključiti da je došlo do stvarnog sloma (nametnutog od SAD) neoliberalnog i monetarističkog modela vođenja makroekonomske politike razvoja i stabilizacije.

Istanjila se industrijska radnička klasa (zbog pada industrijske proizvodnje u bruto domaćeg proizvoda na 8-15%, dok su se intelektualci u krizi „prodali" kapitalu. Na koga da računa i s kim da se organizuje nova levica nasuprot krupnom internacionalizovanom kapitalu? Šta to „nova levica" nudi da bi privukla mase , dobila vlast i izvršila suštinkse i duboke reforme društva i privrede u korist privrede, zaposlenih i stanovništva? Da li je to uopšte levica koja svoj koncept razvoja bazira na neoliberalizmu i globalizaciji?

Pad učešća dohodaka zaposlenih u u nacionalnom dohotku i obaranje plata i nadnica

Nastanak i razvoj nove finansijske i ekonomske krize aktivirao je poznati scenario u teoriji kriza - pad vrednosti akcija, zajmova i životnog osiguranja, pad cena stanarina i kuća, gubitak radnih mesta, povećanje poreskog tereta i pad stope privrednog rasta u negativnu zonu. Kriza otvara prostor spekulativnom kapitalu koji doživljava ogroman gotovo eksplozivni rast. Realna potrošnja se smanjuj . Američka privreda gde je počela nova kriza, koja „kao sunđer upija strani kapital" doživljava priliv finansijskog kapitala, dok opreznost banaka i visoki rizici u krizi smanjuju plasmane banaka. Likvidnost banaka se u krizi usiljeno povećava - da bi se „održalo na površini". Potrošnja i globalna tražnja u SAD i EU naglo padaju, a praćeni su ogromnom nezaposlenošću i svakodnevnim gubitkom radnih mesta.

Recesija je zahvatila najveći broj država u svetu - direktno ili indirektno. Zbog visoke međunarodne povezanosti kriza se brzo preliva iz jedne u drugu državu. Svetska trgovina drastično opada, dok izvozna privreda stagnira ili opada. Nezaposlenost rada, videli smo, naglo se povećava. Srednja preduzetnička klasa stvara bogatstvo i bruto domaći proizvod u korist penzionera, državnih službenika i primalaca pomoći - dakle izdržavani deo populacije koji postaje sve veći u razvijenim privredama. Gubi se sigurnost radnog mesta, dok raste zaposlenost po ugovoru i na određeno vreme. Interesantan je slučaj Poljske, koja je u okviru krize ušla u duboku krizu. Nezaposlenost je naglo povećana, dok preko 27% ukupno zaposlenih radi po ugovoru na određeno vreme. Zaposleni masovno ostaju bez posla. Gotovo identičan je slučaj u najvećem broju država EU. Dakle, nastankom krize nezaposlenost se naglo povećava sa tradicionalnih 5-6% u SAD na preko 10% u 2012. godini. To dovodi i do otežanog vraćanja kredita, mase nenaplativih kredita i nelikvidnosti banaka, uz produbljavanja kreditne krize. Kriza se širi i na bankarski sektor i berzansko poslovanje.

U dosadašnjem razvoju kapitalizma (na zapadu) kapital je vodio obaranju najamnina u nacionalnom proizvodu na nekoliko načina:

1) Dislokacijom industrija u nerazvijene zemlje s jevtinom radnom snagom u trci za profitom (uz pad učešća industrije u formiranju domaćeg bruto proizvoda).

2) Konkurencijom jeftine uvezene radne snage.

3) Inflacijom i obaranjem realnih najamnina i plata.

4) Nesigurnošću radnog mesta , slabim sindikatima, tako da je zaposlenim najvažnije zadržati radno mesto i po cenu smanjenja zarade ili privremenog odricanja od zarade „da bi se finansijski stabilizovala korporacija"

Finansijski krupni kapital ne strepi od socijalnog bunta i sloma sistema. U traganju za jevtinom radnom snagom kapital se seli iz države u državu. Sindikati i štrajkovi nisu više opasni. Opada cena radne snage. Lomi se socijalna kičma preko nezaposlenosti ili nedovoljne zaposlenosti. Zaposleni pristaju i na ucene. Važno je sačuvati radno mesto - po svaku cenu. Restrukturisanje privreda pod neoliberalnom dogmom (posebno privatizacija) „oslobađaju" veliki deo slobodne(od rada), dakle nezaposlene, radne snage. Slab i trom privredni rast (recesija) ne ublažava nezaposlenost i socijalnu nesigurnost. Oni se stalno povećavaju. Multinacionalni kapital u procesu globalizacije „proizvodi tamo gde su najniže nadnice, prodaje gde je roba najskuplja i gde se plaćaju najniži porezi". Krupni kapital sve više izbegava plaćanje poreza u nacionalnim državama - što produbljava krizu i deficite javnog sektora.

Neoliberalni digitalni kapitalizam dovodi do brzog propadanja čitavih grana privrede. Međunarodne korporacije se šire, stapaju, dele ili propadaju velikom brzinom, tako da postoji velika neizvesnost da li će zaposleni zadržati radno mesto. Sukob interesa rada (zaposlenih) i krupnog finansijskog kapitala dobija egzistencijalne razmere.

Povezani, krupni kapital teži da neutrališe zajedništvo i solidarnost i da ih zameni individualnošću prepuštenih i neotpornih na tržišnu stihiju i komercijalizaciju pomognutu totalnom neograničenom finansijalizacijom. Stoga i dolazi do kapitalističkog agresivnog uništavanja porodice kao osnove odgovornog društva i zajednice. „Finansijski fašizam" i ekonomski fanatizam vodi velikoj nesigurnosti zapošljavanja, "fleksibilnosti" radnog mesta, vremena, nejasnim odnosima. Spoj otuđenosti, individualizma i nesigurnosti (neizvesnosti) stvara poslušnički masovni sloj kojim se lako upravlja, dok propagadna mašinerija nastavlja sa ispiranjem mozgova i širenjem vesti o fantastičnim rezultatima transformisanja društva i „reformi".

Širenje teza o "rodnoj ravnopravnosti, promocija homoseksualnih parova i poništavanje tradicionalnih vrednosti je dodatno uništavanje porodica, brakova, što konačno vodi depopulaciji i nestanku stanovništva. Proglašava se homofobnim i nastoje ućutkati svaki pojedinac koji ukaže na ovu destrukciju društva, morala i budućnosti nacija: Nema tu nikakve razlike između „levice" i „desnice", jer je levica prihvatila sve postulate interesa kapitala i njegovog jačanja, nasuprot radu i radničkoj klasi.

Apsolutizacija tržišne ekonomije, privatizacije, konkurencije razvoja na uvoz stranog kapitala, fleksibilne zaposlenosti, individualizma, slabljenju borbe i otpora očiglednom uništavanju države blagostanja i socijalnih prava zaposlenih (o masi nezaposlenih bez bilo kakvih prava suvišno je i govoriti) - to je danas platforma i nazovi levica.

Levičarske stranke u svim državama se sve manje razlikuju od stranaka i pokreta na neoliberalnoj dogmi. U periodu visoke nezapolsenosti, gubitka poslova, nesigurnosti i neizvesnosti, gotovo samo ostataka industrijske radničke klase , uz stvaranje ogromne mase klase nezaposlenih i otuđenih, individualizovanih - nema mogućnosti stvaranja platforme za za klasičnu levicu.

Ovaj ogroman deo populacije spreman je, bez neke osmislene i posebne filozofije, da se priključe ekstremnoj desnici da bi se zaštitili , a ona preuzima socijalnu politiku, patriotske osnove i antiglobalizam. Mada je neki kritičari smatraju „novim fašizmom" , da bi odvratili mase od tih pokreta, očito je da je to politički pokret širom sveta nastao i ----str.3 pisana se kao otpor ----str.3 finansijskom, međunarodnom spekulativno agresivnom ksapitalu koji uništava države, nacije, porodice i društva širom planete. Takvi pokreti se nazivaju i „populistički" s negativnom konotacijom.

Socijalna funkcija države do sada je potisnuta od strane neoliberalne dogme slobodnog tržišta u korist kapitala i profitabilnosti. Bez socijalne funkcije države, istopljene štednje, bez podrške sindikata, stvara se velika nesigurnost zaposlenih. Izloženost pritisku i ucenama od strane poslodavaca i nosilaca kapitala je naglo povećana.

Menja se i zakonska regulativa u korist preduzetnika i nosilaca kapitala, tako da se dodatno povećava nesigurnost i neizvesnost radnika. Proces liberalizacije tržišta rada sada nastavlja raniju politiku liberalizacije tržišta kapitala i bankarskog poslovanja koji su i osnovni uzrok krize (Šire o navedenom problemu u studiju drSlobodan Komazec:Globalna finansijska kriza i ekonomska kriza u Srbiji, Asterix, Beograd, 2010. , str. 44-51).

Velika konkurencija na tržištu rada i brutalni uslovi rada vode „isisavanju" profita i viška rada. Jaz bogatih i siromašnih se širi kao spirala otuđenosti i socijalnih potencijalnih konflikata. Veliki rast nezaposlenosti „mogao bi da dovede do prezaposlenosti vlasti". Štrajkovi već potresaju mnoge zemlje. U mnogima se presecaju nacionalne saobraćajne i druge vitalne arterije. Nezaposlenost će rasti i kada privreda izađe iz globalne recesije.

U savremenom globalizovanom kapitalizmu proletarijat se transformisao u „prekariju" (tragao i i sveopšte stanje nesigurnosti, čiji je cilj da se radnici primoraju da prihvate eksploataciju). To je ogromna masa radnika na minimalcu, na odrewđeno vreme, mladi obrazovani, ali prezaduženi kreditima, sa kratkotrajnim ugovorima, za razliku od ranijih generacija sa stalnim zaposlenjem, osmočasovnim radnim vremenom , godišnjim odmorima, zdrastvenim i penzionim osiguranjem. Današnjim radnicima u postindustrijskom globalizovanom kapitalizmu nestaje koncept stalnog radnog mesta. Ostaje mu samo - nesigurnost i neizvesnost. „Nezaposlenost je najpotresnija od svih socijalnih beda", ali, ipak, otkazi pljušte na sve strane više nego ikada od Drugog svetskog rata do sada.

Izloženi su fleksibilnoj eksploataciji (nesigurno radno mesto, nesigurne i neredovne plate), niska primanja, na margini društva, izložen visokim troškovima života i kreditima koje ne može da otplaćuje. To im je nametnuo neoliberalizam. EU agresivno zastupa interese kapitala. Neoliberalni koncept štednje ugrađeni su u EU, a ona se okrenula kao supranacionalno telo pre svega interesu finansijskog kapitala. U tom pravcu ide i stvarna „eksploatacija dužničkog ropstva" svih država u krizi.

Učešće najamnina i plata u bruto nacionalnom proizvodu, videli smo, smanjeno je u ovim državama u poslednjih 15 godina za gotovo 15% (sa 68% na 54%), za koliko je povećano učešće bruto profita (kamata, rente i dr.).

Trampova poreska reforma i njeni efekti

U SAD je najnovijom reformom poreskog sistema snižena poreska stopa krupnim korporacijama i vlasnicima kapitala sa 35 posto na 21 posto i to kao trajna mera. Nasuprot tome, privremeno je snižena poreska stopa pojedincima sa 39,6 posto na 37 posto. Kritičari ovih mera smatraju da je to poklon bogatim i korporacijama. Time se smanjuju poreski prihodi za jedan bilion dolara godišnje.

Namera vlade preko ove poreske mere da se oslobodi kapital za investicije u privredi, ali i da se privuče „odbegli" profit i kapital iz inostranstva. Međutim, ovaj oslobođeni deo kapitala kroz poreske olakšice otići će u spekulativne plasmane, a ne realne investicije, čime je fiskalni efekat na investicije i razvoj izostati. Nastaje samo još veća preraspodela nacionalnog dohotka u korist kapitala. Slično se desilo i sa ogromnom emisijom dolara od 24 biliona-koji je završio u spekulativnoj ekonomiji.

Smanjenjem tereta poreza ide u korist krupnog kapitala (korporacija), dok će teret podneti srednja klasa. Preko osamdeset miliona iz ovog društvenog sloja će plaćati veće poreze, dok će 13 miliona izgubiti zdravstvenu zaštitu. Istovremeno zbog smanjenja poreskih prihoda u federalnom budžetu deficit budžeta se povećava za 1,4 biliona (i narasta na oko 22 biliona dolara).

Izmenom poreskog sistema i smanjenja poreza očekuje se da će korporacije koje drže svoje kapitale i profit u inostranstvu (zbog niže stope oporezivanja) vratiti se u SAD. Time će navodno „privreda oživeti i povećati zaposlenost". Prema istraživanjima efekata ovog poreskog rasterećenja profita smatra se da će sve korporacije povećati bonuse direktorima i dividende akcionarima, a deo sredstava usmeriće na vraćanje dugova i kupovinu konkurentskih firmi.

Nema ni govora o povećanju plata zaposlenih. Efekti smanjenih poreza idu u ruke vlasnicima kapitala - na slobodno raspolaganje i upotrebu. Nema unapred određenih namena i pravaca upotrebe ovih sredstava za oživljavanje investicija i privrednog rasta. Ovakvi efekti će potpuno izostati - kao i efekti ogromne emisije novca.

Glosa

Današnjim radnicima u postindustrijskom globalizovanom kapitalizmu nestaje koncept stalnog radnog mesta. Ostaje mu samo - nesigurnost i neizvesnost

Glosa

Rad gubi sve više značaj razvojne snage, a u socijalnom smislu gubi se etičnost. Društvo se degeneriše u pravcu spekulativnog bogaćenja i nagomilavanju neproduktivnog kapitala

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane