Natrag

Veterani

Kome smetaju ratni veterani i zašto ih Vučić patološki mrzi

Krici i taoci

Sramno je da 300 hiljada ratnih veterana u Srbiji koji nemaju rešena osnovna socijalna pitanja, ne mogu da masovno izađu i zgaze sadašnju vlast na čelu koje stoji isti onaj ratni huškač koji ih je devedesetih godina slao u rat. Na žalost, vođe udruženja veterana su u većini slučajeva korumpirani, režimski ljudi, a vladajući režim ih je tu i postavio da ne bi neko slučajno "talasao". Neverovatno je da su ratni veterani imali hrabrosti da devedesetih godina uzmu oružje u ruke i odu u boj, a sada slomljeni, depresivni, frustrirani i gladni, nemaju snage da se odupru nasilniku koji je uzurpirao svu vlast u Srbiji. Drži li Aleksandar Vučić kao taoce čitavu srpsku naciju i svih trista hiljada veterana, kao što ih je držao, zajedno sa Miloševićem i Šešeljom, devedesetih godina? Jesmo li spremni da se odupremo? Jesmo li zaboravili da je Srbija jača i dugovečnija od nasilničkih režima, pita se Željko Vasiljević, predsednik Pokreta veterana u svom redovnom autorskom tekstu za Magazin Tabloid

Željko Vasiljević

Pesma sa kojom su nekadašnji borci sada ratni veterani odlazili u ratove devedesetih godina ("...Oj Srbijo mati uvek ću te tako zvati"), danas, nakon svega što znamo o stvarnoj pozadini tih zbivanja, zvuči gorko i podseća na režim koji je upotrebio najhrabrije među nama i pretvorio sve Srbe u taoce promašene politike. Neki su išli u te ratove zato što su to smatrali dugom prema precima i otadžbini a neki što su morali ili prisilno pokupljeni i odvedeni da brane, mnogi nisu znali šta.

Mnogi koji su išli iz ubeđenja da rade ispravnu stvar su bili pod uticajem tadašnje propagandne mašinerije koja je često zloupotrebljavala najfinija i najdublja osećanja ljubavi prema rodoljublju i otadžbini, čak i onih koji Jugoslaviju nikada nisu smatrali svojom domovinom. Svi su mislili da brane srpski narod i njegovu državu.

Pred agresiju NATO-a na Srbiju, situacija je bila gotovo identična. Mediji su pozivali građane da se pripreme za rat a političari su se otimali ko će više rodoljublja da prosipa sa televizijskih ekrana zaklinjući se da država nikada neće zaboraviti svoje heroje.

Najglasniji u tom srbovanju i ratnohuškačenju su bili Vojislav Šešelj i njegov mali potrčko Aleksandar Vučić. Od njih se nije moglo živeti i gotovo svaki trenutak proveden na medijima je bio poziv na odbranu naroda i države. Njihova Srpska radikalna stranka u to vreme je služila kao regrutni centar za odlazak na ratišta širom države. Treba se samo setiti isluženog boksera iz Niša, Branislava Vakića, koji je za račun Srpske radikalne stranke i Vojislava Šešelja, "regrutovao" dobrovoljce koji su se kasnije našli na ratnim bespućima bez jasnih ratnih ciljeva, bez komande, i pali direktno u ruke kriminalizovanih paravojnih formacija. Te i takve paravojske su često činile zla prekodrinskim Srbima, koja nisu bila ništa manja od onih koja su činila bivša braća sa kojima smo i ušli u nesrećni, besmisleni i krvavi građanski rat. U međuvremenu je režim Slobodana Miloševića uporno tvrdio da "Srbija nije u ratu". Čak i danas, recidivi ondašnjeg režima koji haraju Srbijom i njenim propalim institucijama, prave se kao da rata nije ni bilo i drsko ignorišu činjenicu da imamo oko 300.000 ratnih veterana o kojima niko ne brine.

Ista ta samozvana politička elita, tačnije kriminalizovana grupa bivših sledbenika Miloševića i Šešelja, koja nam je prosipala lažno rodoljublje, a u koje ona nikada nije poverovala, radi sve da nas ponizi još gore nego u ratu, da nas rasturi, rasproda, podeli i skrati za još jedno Kosovo.

Odbačeni i prezreni njihov odnos prema tim ljudima koji su i pod njihovim uticajem ratovali i stradali na ratištima, dokaz je njihovog laganja i svesnog zloupotrebljavanja ljudi i njihove žrtve za ostvarivanje ličnih interesa i privilegija.

Stradanje Miroslava Vukovića Čela iz Čačka, koji je ratovao od prvog dana u Borovu selu i do zadnjeg dana ratovanja bio odan i veran Šešelju i Srpskoj radikalnoj stranci, rečito govori kako ta ružna stvarnost izgleda. Njegovo posleratno stradanje je paradigma zloupotrebe ljudi i borbe od strane Šešelja ali i države koja je brzo zaboravila sve ratnike, heroje i one koje su ubeđivali da se vredi žrtvovati za otadžbinu pa makar se zvala i Jugoslavija. Valjalo bi podsetiti Šešelja da je to onaj heroj koji mu je spasao život u Podgorici kada je pokušan atentat na njega, isti onaj koji je šutnuo bombu i od čije eksplozije je zadobio više od 80 gelera. Miroslav, laka mu zemlja, je onaj vojvoda čiji je poslanički mandat Šešelj na njegove oči rasprodao za 30 hiljada maraka i ostavio ga bez ikakvih sredstava za život i ugrozio i njegov život i život njegove porodice. Junački od Šešelja nema šta. Kada se ovako ophodi prema junaku koji mu je spasio život, šta mi drugi koji ga nismo poznavali možemo da očekujemo.

Mnoge koji su preko SRS za potrebe Vojislava Šešelja dobili zvanje "vojvode", stradali su i u ratu i u miru. Zbog silnih povreda i bolesti, ostali su apsolutno zaboravljeni i bore se za egzistenciju, ali su zato oni koji su ih zvali i slali rat zbrinuli svoje peto koleno. Ogavno izgleda današnji odnos Šešelja i Vučića, prema tim herojima i ono što je opasno i bolno je što su oni danas vlast i što i danas odlučuju o nama i našim sudbinama.

Vučić kao njegov najbolji đak koji je učitelja u mnogim stvarima, naravno lošim, pretekao za koplje ili dva ne može da ima drugačiji stav prema ratnicima naročito prema ratnim vojnim invalidima i članovima porodica poginulih boraca koji su svoje rodoljublje dokazali pogibijama ili gubljenjem delova tela. Danas vidimo da je taj njegov stav, mržnje prema ratnicima, pretočen u državnu politiku i da se država prema nama odnosi maćehinski i sa očiglednim ignorisanjem svih naših zahteva i potreba.

Prvi susret sa Aleksandrom Vučićem je bio 1998. godine kada je bio ministar informisanja i kada smo se susreli sa njegovom otvorenom mržnjom prema nama i našim članovima. Tada je iskoristio svoj ministarski položaj i ukinuo nam emisiji na RTS koja je govorila o potrebama ratnih vojnih invalida i članova porodica poginulih boraca. Takvu emisiju ni danas nemamo a dok je Vučić na vlasti, a jeste i to apsolutnoj, mi nećemo dobiti ni minut prostora na RTS koji inače svi mi plaćamo.

Manifestacija njegove mržnje prema ratnim vetaranima je i postavljanje Aleksandra Vulina na mesto ministra zaduženog za veterane. Njegovu vladavinu ćemo upamtiti kao nešto najgore što je moglo da nas zadesi u istoj ravni sa stradanjima na ratištima. Vučićevo i Vulinovo vladanje je ravno elementarnoj katastrofi i trebaće godine ako ne i decenije da se vratimo na onaj nivo zaštite i prava koji smo imali pre katastrofe zvane Vulin.

Možda Vučića i dan danas muči ona noć kada je stradalo 16 radnika RTS-a, koje je mogao da spase, a nije, ko zna iz kojih razloga. Poznato je samo da je svoju majku Angelinu izvukao te noći iz RTS-a, jer je imao informaciju da će zgrada biti bombardovana.

Treba se ozbiljno zabrinuti zbog budućih događaja, naročito što se tiče sudbine Srbije i srpskog naroda. Sudbina naroda i države se rešavaju u trenutku kada se na čelu države nalazi čovek kome ništa nije sveto, koji prema ničemu nema empatiju, koga ni jedna žrtva ne dotiče a vlast u njegovim rukama je neograničena.

Svaki dan, naročito kada mu u goste dođu zapadni nalogodavci, nas ubeđuje kako moramo da napravimo kompromis pre svega sa albancima ali i sa Hrvatima i Bošnjacima kako bi naša deca imala bolju budućnost. Svaka reč koju izgovori je reč pripreme za izdaju države i naroda i lažna obećanja o boljem životu za pet ili deset godina. Svaki kompromis koji je on u naše ima pravio je bila izdaja i predavanje nacionalnih interesa a za uzvrat Srbija i Srbi nisu dobili ništa sem novog ponižavanja i stradanja.

Ne možemo se oteti utisku da sve ovo radi zbog pukog opstanka na vlasti i zadržavanja privilegija za njega i njegovu bratiju. Mislimo da je i on svestan činjenice da njegov silazak sa vlasti nije puka promena zanimanja već opstanak na slobodi i očuvanje svih stečenih blaga.

Prolazeći kroz brojne opasne situacije u životu i na ratištima, mi ratnici najbolje znamo koliko život visi o tankom koncu i postoji nešto, što bih nazvao sudbinom od koje se ne može pobeći, koja nas sve čeka, tako da je skupljanje ovozemaljskih blaga uzaludna rabota jer svaki čovek može da pojede samo jedan ručak, može da spava samo u jednom krevetu, može da vozi samo jedan auto bez obzira kojliko ih ima i ne može da potroši ni deo pokradenog bogatstva. Zato Vučiću i svim političarima koji misle da će im ovozemaljska dobra kupiti sreću, treba da bude jasno da će ih muka i patnja naroda kojim ovako "upravljaju" vrlo brzo sustići. A, ko će izvršiti egzekuciju i doneti neophodnu i željenu pravdu nije toliko ni važno.

Živimo u nadi da će nam neka buduća vlast dati ono što zaslužujemo i da će i u Srbiji doći na vlast neko ko nas zbog naših vrlina neće mrzeti i da će deo bogatstva stvoren u državi biti ravnomernije i poštenije raspodeljen a to bi trebalo da dovede do veće sreće za veći broj građana što bi napokon Srbiju učinilo srećnom zemljom.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane