Natrag

Pogled iz Moskve

Geopolitički interesi Rusije na Balkanu

Sa kim i kako dalje

Poznati ruski geopolitički analitičar Leonid Savin, inače blizak saradnik bivšeg Putinovog savetnika, Aleksandra Dugina, opisao je šta su sadašnji interesi Ruske federacije na Balkanu, uzgred ističući svoja zapažanja u vezi sa teškim političkim, bezbednosnim i ekonomskim stanjem u kome se Srbija nalazi.

Piše: Leonid Savin

Pre svega, prilikom razmatranja određenog regiona u kontekstu nacionalnih interesa Rusije, potrebno je obratiti pažnju na zvanična dokumenta koja odražavaju želje i namere državnog rukovodstva. Zbog toga je potrebno razmotriti koncepciju spoljne politike Rusije. Prethodna koncepcija spoljne politike Ruske Federacije objavljena je još 15. jula 2008. godine.

Kao Ruski ciljevi bili su označeni: Uticaj na globalne procese sa ciljem uspostavljanja pravednog i demokratskog svetskog poretka, zasnovanog na kolektivnim načelima u rešavanju međunarodnih problema i na vladavini prava, pre svega na odredbama Povelje OUN, kao i na ravnopravnim i partnerskim odnosima među državama uz centralnu i koordinirajuću ulogu OUN kao glavne organizacije koja reguliše međunarodne odnose i ima jedinstvenu legitimitet.

Stvaranje odnosa dobrosusedstva sa susednim državama, saradnja na uklanjanju postojećih i sprečavanju izbijanja novih žarišta napetosti i sukoba u regionima koji se nalaze u susedstvu Ruske Federacije, kao i u drugim delovima sveta.

Osim toga, ističe se da integrativni procesi, posebno u evroatlantskom regionu, često imaju selektivno-restriktivnu prirodu. Pokušaji da se smanji uloga suverene države, kao osnovnog elementa međunarodnih odnosa, uvođenje u praksu podele država na kategorije sa različtim obimom prava i odgovornosti, nose sa sobom pretnju podrivanja međunarodnog pravnog poretka, kao i opterećenost proizvoljim mešanjem u unutrašnje stvari suverenih država. Jačanje međunarodne pozicije Rusije, kao i rešavanje zadataka u vezi sa uspostavljanjem ranopravnih, obostrano korisnih, partnerskih odnosa sa svim državama.

Od regionalnih prioriteta, pre svega se ističu Zajednica nezavisnih država i Evroazijska integracija. Balkanski region se ne pominje posebno, govori se interesovanju da se ojačaju EU i evropske institucije, poput Saveta Evrope. Od pojedinačnih država, pomenute su Indija i Kina.

Takođe se kaže da je „Rusija usmerena ka daljem razvijanju odnosa sa Turskom, Egiptom, Alžirom, Iranom, Saudijskom Arabijom, Sirijom, Libijom, Pakistanom i drugim vodećim regionalnim državama, kroz bilateralne i multilateralne odnose. Ruska spoljna politika usmerena je ka izgradnji pozitivne dinamike sa državama Jugoistočne Azije, pre svega na razvoj strateškog partnerstva sa Vijetnamom, kao i na višestruku saradnju sa Indonezijom, Malezijom, Tajlandom, Filipinima, Singapurom i drugim državama regiona".

Obnovljena koncepcija objavljena je u novembru 2016. godine i već je obuhvatila promene u vezi sa ukrajinskom krizom, uvođenje sankcija i kontrasankcija, kao i globalnu svetsku političku dinamiku. Kada je o regionalnim prioritetima reč, proširena je tačka o evroazijskoj integraciji (Evroazijski ekonomski savez), a takođe je primećen značaj Organizacije za kolektivnu bezbednost i saradnju.

U delu koji se odnosi na Evropu, nisu posebno pomenute balkanske države, ni one koje ulaze u sastav EU, ni one koje nisu članice. Istaknuti su drugi regioni: Mongolija, Australija, Avganistan, Iran i Sirija (u raznim aspektima, od ekonomske saradnje do bezbednosti). Na ovaj način vidimo da u zvaničnim dokumentima nisu naznačeni specijalni interesi Rusije u odnosima sa državama Balkanskog poluostrva.

Ekonomija

Rasprostranjena zabluda u liberalnim krugovima jeste ubeđenost u to da je prisustvo Rusije u balkanskim zemljama pre svega vezano za ekonomiju. Ali, to nije tako. Pogrešno je smatrati da balkanske zemlje na neki način ozbiljno utiču na ekonomiju Ruske Federacije, bez obzira da li je reč o izvozu ili uvozu. Statistika pokazuje da je do početka uvođenja sankcija od strane EU, izvoz iz Rusije u te zemlje stalno padao, a izvoz se malo menjao, što se pozitivno odražavalo, pre svega, na ekonomiju evropskih zemalja.

Prema podacima Federalne službe državne statistike RF () izvoz Ruske Federacije (u milijardama dolara) za 2008, 2010, 2012, 2013. je iznosio:

Bugarska - 4,9; 3,4; 4,3; 2,2

Grčka - 4,3; 2,9; 5,9; 6,2

Rumunija - 4,2; 2,0; 1,9; 1,6.

Istovremeno, najbolje izvozne rezultate od zemalja EU imaju:

Nemačka - 33,2; 25,1; 35,6; 37

Italija - 42; 27,4; 32,4; 39,3.

Uvoz u Rusku Federaciju za pomenute godine iznosio je:

Bugarska - 0,6; 0,5; 0,7; 0,7

Grčka - 0,4; 0,4; 0,6; 0,6

Rumunija - 1,0; 1,3; 1,7; 2,0.

Poređenja radi:

Italija - 11; 10; 13,4; 14,6

Nemačka - 34,1; 26,7; 38,3; 37,9.

Iz ovoga se vidi da je udeo balkanskih zemalja koje ulaze u sastav EU, prilično beznačajan. Pritom, valja napomenuti da u Rusiji, u strukturi spoljne trgovine, značajno mesto zauzima jedna grupa partnera - zemlje EU i jedna grupa proizvoda - nafta, gas, metali.

Petropolitika ili geopolitika cevovoda predstavlja ključni elemenat u evropskoj strategiji Rusije tokom poslednjih 20 godina. Balkanski pravac bio je prioritetan prilikom izbora dopunskog gasovoda Južni tok za Centralnu i Istočnu Evropu. Prvo je predlagano da gasovod ide po dnu Crnog mora do bugarske obale (luka Varna), odakle bi glavna trasa išla do Srbije, a zatim dalje kroz Mađarsku, Sloveniju, Hrvatsku i Austriju. Drugi krak je trebalo da bude produžen do Italije, kroz Grčku. Izgradnja gasovoda započeta je u decembru 2012. i trebalo je da se završi 2015. Ipak, u aprilu 2014. Evropski parlament je doneo rezoluciju koja je preporučivala da se odustane od realizacije ovog projekta. Kasnije je vršen pritisak iz Brisela na vladu Bugarske.

U decembru 2014. Rusija je počela pregovore sa Turskom, jer je smatrala da stav EU nije konstruktivan. Konačni dogovor sa Turskom je zaključen u oktobru 2016, a turska strana ga je ratifikovala u decembru 2016.

U principu, neizvesnost perspektive prijema u EU nekih država bivše Jugoslavije, Albanije i Turske, pogoršana finansijsko-ekonomskim problemima Grčke i evrozone u celini, stvara pretpostavke za aktivniju politiku Rusije na Balkanu.

Kulturno-istorijski aspekti

Balkanski pravac u ruskoj politici ima jasno izražen ideološki i, u određenoj meri, idealizovan karakter, zbog istorijskih veza. Prvo, stanovništvo praktično svih balkanskih država čine pravoslavni hrišćani. Drugo, Rusko carstvo je u 19. veku podržavalo nacionalno-oslobodilačke pokrete na Balkanu i učestvovalo u nekoliko ratova protiv Osmanske imperije.

Osim toga, ulazak Rusije u Prvi svetski rat bio je u vezi sa savezničkim odnosima sa Srbijom. Posle Drugog svetskog rata i uspostavljanja, saglasno dogovorima sa SAD, zona uticaja u Evropi, pod kontrolom Sovjetskog Saveza nalazili su se Bugarska i Rumunija. Jugoslavija je kratko bila saveznik SSSR-a, a Josip Broz Tito je izabrao neutralnost, postavši jedan od osnivača pokreta nesvrstanih. Ipak, posle raspada SSSR-a i novih balkanskih ratova devedesetih godina prošlog veka, veze sa Jugoslavijom su učvršćene. Osim toga, većina balkanskih zemalja ima slovensko stanovništvo. Iako je panslavizam doktrina koju je promovisalo Rusko carstvo u 19. veku i danas slovenski faktor ima važnu ulogu u Rusiji.

Odnosi Srbije i Rusije

Najprijateljskije odnose na Balkanu Rusija ima sa Srbijom. Među državama je na snazi bezvizni režim i sporazum o slobodnoj trgovini. U zemlji aktivno rade tako velike ruske državne kompanije-monopolisti, kao što su Ruske železnice, Sberbanka, Gasprom, Lukojl (deo srpskih rafinerija je bio porušen tokom NATO bombardovanja 1999. i Rusija se bavila njihovim obnavljanjem). Osim toga, u Nišu deluje rusko-srpski centar za vanredne situacije, na čijoj osnovi će biti ostvareno puno rusko vojno prisustvo.Treba napomenuti da Rusija nije priznala nezavisnost i suverenitet Kosova i da ona Kosovo nastavlja da smatra srpskom teritorijom.

Rusija je više puta davala Srbiji humanitarnu pomoć za uklanjanje posledica prirodnih katastrofa.

Poslednji parlamentarni izbori u Srbiji, održani u martu 2016. godine, pokazali su neverovatne kriterijume, u vezi sa predizbornom kampanjom političkih partija. Praktično sve partije, bez obzira na to kojem spektru političkog delovanja pripadaju i koliko su usticajne, faktički su se borile za glasove naroda pokazujući svoj odnos prema Rusiji. Nijedna partija nije imala bilo kakve kritičke izjave na račun Rusije i kandidati za poslanike privlačili su na svoju stranu birače uveravanjima u svoju ljubav prema Rusiji.

Što se tiče većine stanovništva, građani Srbije, nezavisno od uzrasta, socijalnog statusa i političkih prioriteta, smatraju da je neophodno povećati uticaj i prisustvo Rusije, kako u Srbiji, tako i na Balkanu. Za činjenicu da se to do sada još nije dogodilo, po pravilu krive vladu Aleksandra Vučića koja je orijentisana ka Zapadu, ali ne želi da izgubi povlastice od Rusije i zato vodi dvostruku igru. Osim toga, danas je srpska javnost spremna za pozitivan odnos prema Evroazijskom ekonomskom savetu, čiji lider je Rusija. Tema evroazijske integracije sada se stalno pominje u srpskim političkim krugovima.

U kontekstu veze sa arapskim zemljama trebalo bi pomenuti projekat izgradnje „Beograda na vodi" koji nije dobio jednoglasnu podršku od strane prosečnih Srba. Najrasprostranjenije mišljenje je da su tadašnji premijer Aleksandar Vučić i predsednik Tomislav Nikolić dobili lične povlastice od investitora, a početak izgradnje je bio povezan sa brojnim nepravilnostima i korupcionaških aferama.

Pored toga, u Srbiji važan faktor predstavlja verski identitet. Međusobna povezanost i saradnja crkava pravoslavnog sveta sada može lako da se vidi i prati na globalnoj političkoj sceni. Pravoslavne crvke koje se nalaze u geopolitičkoj i geostrateškoj zoni uticaja Zapada (EU i NATO) sklonije su (post)modernizmu (ekumenizmu i sinkretizmu) i otvorenije za komunikaciju i saradnju, oslanjajući se na ekumenizam pravoslavnog sveta koji zagovara carigradski (vaseljenski) patrijarh Vartolomej I. Ruska pravoslavna crkva ima konzervativniju poziciju i u Srbiji se doživljava kao istinski nosilac vizantijskog nasleđa i najjači antipod ekumenizmu i savremenim tendencijama unutar pravoslavlja.

Ostale države bivše Jugoslavije

Slovenija predstavlja neku vrstu tačke na Balkanu za ulazak Rusije u EU, jer Rusija već odavno tamo poseduje niz velikih kompanija. To se ne može reći za Hrvatsku, jer ta država ima neprivlačnu klimu za investicije, zbog postojanja značajnih administrativnih barijera, složenog državnog i lokalnog zakonodavstva. Osim toga, nakon ulaska Hrvatske u EU ona mora da ispunjava sve zahteve Brisela.

Perspektivni partneri za Rusiju su Republika Srpska koja se nalazi u sastavu Bosne i Hercegovine i Makedonija, iako se krupni ruski kapital tu ušao tek nedavno. Istina, oba subjekta karakteriše politička nestabilnost. Posebno su u Makedoniji primetni ozbiljni pokušaji mešanja u unutrašne stvari zemlje od strane EU, SAD i nevladinih organizacija koje finansira Džordž Soros.

Crna Gora je donedavno smatrana, ako ne prijateljskom, a ono bar neutralnom državom. U Crnoj Gori (sve do njenog ulaska u NATO) Rusija je bila lider po investicijama. Godine 2010. 32% preduzeća u ovoj zemlji bila su u vlasništvu biznismena iz Rusije. . Moskva može da izvrši pritisak na Crnu Goru, preporučivanjem kompanijama da obustave prodaju aranžmana za to područje. Ta metoda se pokazala kao dobra u odnosima sa Turskom, kada je posle incidenta sa oborenim ruskim avionom u novembru 2015. godine Rusija uvela ekonomske sankcije, koje su obuhvatale agroindustrijski sektor, laku industriju i turizam - osnovne stavke prihoda turskih kompanija na račun Rusije.

Što se tiče regionalnog prisustva Rusije, u leto 2012. godine Sberbanka je za 600 miliona evra kupila istočnoevropski ogranak bankarske grupe Volksbank i tako dobio bankarsku mrežu u Sloveniji, Hrvatskoj, BiH i Srbiji.

Faktori lojanosti i bezbednosti

Za Rusiju, širenje NATO, posebno na zemlje koje imaju prijateljske ili neutralne odnose sa Rusijom, predstavlja osetljivu temu. Ipak, Rusija se ograničava na diplomatske izjave i pozive na poštovanje sporazuma i normi međunarodnog prava. Uz to, rusko rukovodstvo je više puta davalo izjave o tome da se Rusija ne sprema da ratuje sa NATO.

Snabdevanje naoružanjem i sprovođenje vojnih vežbi sa Srbijom treba posmatrati kao faktor jačanja političke lojalnosti. Osim toga, to je dobra demonstracija kvaliteta ruske vojne tehnike, jer se Rusija nalazi na listi lidera zemalja-proizvođača i prodavaca različitog naoružanja.

Kako u nizu zemalja regiona (pre svega u Makedoniji, na jugu Srbije, uključujuči i Kosovo i Metohiju, kao i u Bosni i Hercegovini) postoje ćelije terorističke organizacije Islamska država, Rusija se smatra poželjnim partnerom u kontraterorističkoj i preventivnoj delatnosti. Eksplozije i ubistva u nizu zemalja EU pokazali su nesposobnost službi bezbednosti tih zemalja, ali i NATO, da spreče i likvidiraju takvu pretnju. Borba protiv terorizma, uključujući i Islamsku državu, nalazi se među prioritetima spoljnopolitičke delatnosti i strategije bezbednosti Rusije.

Reakcija Zapada na delovanje Rusije na Balkanu

Zapad primenjuje različite metode suprotstavljanja interesima Rusije na Balkanu. Za zemlje EU najpraktičniji i najefikasniji mehanizam je primena političkog pritiska od strane Evropske komisije. Predstavnici EU, takođe, pokušavaju da izvrše uticaj na rukovodstvo Srbije, Crne Gore, Makedonije i Republike Srpske.

Ekonomska konkurencija takođe predstavlja element odvraćanja Rusije u raznim oblicima. Ali, evropski biznis odavno je prisutan na Balkanu i zajedno sa transnacionalnim kompanijama je monopolisao većinu strateških grana industrije. Angažovanje balkanskih (kao i ostalih istočnoevropskih) zemalja sprovodi se po liniji „Istočnog partnerstva". Istina, taj projekat je primetno smanjio svoju aktivnost u poslednje dve godine, moguće zbog nesuglasica unutar EU i opšteevropske višeslojne krize.

Vojno-politički otpor se pre svega ostvaruje preko NATO, jer nijedna zemlja pojedinačno, ili čak zajedno, ne može da se suprotstavi ruskoj moći.

Poslednjih godina NATO, uz dominantan uticaj SAD, sprovodi antiruske inicijative po dva pravca. Prvi se odnosi na metod jake moći, a sastoji se u eskalaciji vojnog prisustva, pregrupisavanju vojske i razmeštanju novih ofanzivnih vrsta oružja i mobilnih jedinica. To se dešava pod okriljem NATO operacije „Atlantska odlučnost" koja je lansirana 2014. godine i nema rok za završetak. Očigledno je da se u okvirima te operacije stvaraju posebni uslovi za neke države koje ulaze u koordinate sever-jug Istočne Evrope (Pribaltik, Poljska, Rumunija i Bugarska). Ova linija razgraničenja podseća na koncepciju „sanitarnog kordona" koju je predložio britanski geopolitičar Halford Makinder u vreme Prvog svetskog rata, kao zonu razdvajanja novih država između Rusije i Nemačke.

Drugi pravac se odnosi na meku silu u okvirima samog NATO i vojnih struktura članica Alijanse. To se sprovodi putem strateških komunikacija.

Strateške komunikacije se shvataju kao „...koordinisano i odgovarajuće korišćenje komunikacionih mogućnosti NATO: javna diplomatija, odnosi sa javnošću, PR službe oružanih snaga, informacione i psihološke operacije za podršku politike Alijanse i mere usmerene na promovisanje ciljeva NATO".

Pod ove operacije može da se podvede „pokušaj državnog udara" u Crnoj Gori sa naknadnim optužbama za učešće ruske strane. Poznato je da nikakvih dokaza za učestvovanje Rusije u bilo kakvim zaverama u Crnoj Gori nema. Ali, postoji informacija o nelegalnoj delatnosti bivšeg premijera Mila Đukanovića. Centar za istraživanje korupcije i organizovanog kriminala (Organized Crime and Corruption Reporting Project) je krajem 2012. godine stavio Đukanovića na spisak najkorumpiranijih političara na svetu.

Valja istaći da su svi prethodni državni udari ili njihovi pokušaji na Balkanu bili pokrenuti na inicijativu Zapada, uz podršku Sorosovog fonda. Rusija tradicionalno ne koristi slične instrumente zbog političkih rizika i drugačijeg pristupa međunarodnim odnosima, što je u vezi sa strateškom kulturom Rusije.

Ipak, veliki broj publikacija i istraživanja svedoči o tome da je Evropa zabrinuta zbog mogućeg ruskog uticaja na političku situaciju na Balkanu (posebno posle početka ukrajinske krize i konflikta 2014. godine). Mada, mnoga nerešena pitanja na Balkanu su povezana sa prethodnim kolektivnim rešenjima upravo EU.

Pored toga, Rusija se često prikazuje na karikaturalni i zastrašujući način. Na primer, 2016. godine visoki činovnici NATO i niz zapadnih medija su upozoravali da se Rusija sprema da okupira pribaltičke zemlje i, moguće, Finsku. Naravno, ove izjave su bile bez ikakvog osnova, i još jednom su pokazale neodgovornost brojnih zvaničnika zemalja Evropske unije.

Uzimajući u obzir prethodne akcije EU i NATO, moguće je pretpostaviti da će protiv Rusije i ubuduće nastaviti da se sprovode različite provokacije na Balkanu.

Javna kriza liberalne politike izaziva rast podrške evroskepticima i populistima, koji u odnosima prema Rusiji zauzimaju prijateljsku poziciju. To može da promeni ravnotežu snaga u EU u celini, a ne samo na Balkanu.

U zaključku se može primetiti da Kina takođe počinje da igra važnu ulogu u balkanskom regionu. Osim investicija u različite industrijske i poljoprivredne objekte, Kina predstavlja glavnog donatora infrastrukturnih projekata u okvirima novog Puta svile, što podrazumeva izgradnju novih autoputeva i logističkih čvorova. Za Rusiju takva uloga azijskog giganta predstavlja prilično povoljan faktor, jer su obe zemlje članice Šangajske organizacije za saradnju i dele stavove o multipolarnom svetskom poretku. Rusija nema mogućnosti da koristi finansijska sredstva u tolikom obimu kao Kina, ali pošto Kina ne postavlja nikakve političke zahteve, onda to otvara mogućnost izbora za zemlje regiona - sa kim će sarađivati u ekonomskim odnosima i kome će davati prednost u kulturnim vezama.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane