Natrag

Razaranje

Ko je kriv za milionsku štetu i 15 godina mraka u Narodnom muzeju u Beogradu

Eno vraga, kod skrivenog blaga

Gde je isplaniran čitav lopovluk i ko su glavni članovi Velike Muzeološke lože Tatjane Cvjetičanin, ko je sve od ministara kulture odgovoran za čitavu aferu, ko je sve od pomoćnika ministra za kulturno nasleđe odgovoran, ko je sve od članova "ANUS-a" takođe odgovoran? Za šta su sve članovi dva upravna odbora takođe odgovorni, koga je mužića vodio na službeni put u Ameriku o trošku Muzeja, koliku su naknadu dobijali članovi upravnih odbora za svoj nerad i da li je do danas ikada iko odgovarao za svoje nepočinstvo? Na ova i druga pitanja odgovore nude Stanislav Živkov, istraživač Magazina Tabloid.

Stanislav Živkov

Damnatio memoriae je izraz na latinskom jeziku koji označava zabranu sećanja, u smislu „proteran iz javne uspomene". Smisao ove kazne je bio da se izbriše svaki trag sećanja ili svaki trag postojanja osobe protiv koje je kazna izrečena.

Sticajem okolnosti, ovog proleća navršava se tačno deset godina od kada su ove novine počele da raspetljavaju kriminalni udruženi zločinački poduhvat propalog projekta rekonstrukcije Narodnog muzeja u Beogradu za šta nikada niko nije odgovarao, a uskoro predstoji i svečano otvaranje rekonstruisanog Muzeja u koje se niko od protagonista kriminalnog udruženog zločinačkog poduhvata nije ugradio pa se stoga postavlja pitanje ko su sve kapitalci koji su pokušali da ovu državu oštete za najmanje 80 miliona eura koliko je trebalo da košta realizacija propalog projekta rekonstrukcije što je srećom sprečeno ali zato postoji nemerljiva nematerijalna šteta nastala sistematskim urušavanjem i zatvaranjem Muzeja za posetioce pre više od 15 godina, a veliko finale usledilo je arčenjem pozamašne sume novca ni na šta, odnosno na neupotrebljiv projekat rekonstrukcije.

Velika je šteta što u krivičnom zakonodavstvu više ne postoji krivično delo usmereno protiv naroda i države koje bi bilo najprimerenije za sve protagoniste ove kleptokratske afere koji od reda nemaju ni moralnog ni materijalnog prava da budu abolirani od odgovornosti. S obzirom na broj umešanih, kao preka potreba nameće se hitno uređenje posebnog muzeološkog krila u novom zatvoru kod Pančeva kako bi se omogućio smeštaj ovako eminentnih persona.

Spisak ljudi koji su direktno odgovorni za ovaj skandal je zaista monumentalan i najbolje potvrđuje staru narodnu poslovicu da riba smrdi od glave. Tako se postavlja pitanje krivične odgovornosti čak četiri bivša ministra kulture: Branislava Lečića i Dragana Kojadinovića, u čije se vreme ceo skandal zakuvao, odnosno zahuktao, zatim Voje Brajovića koji je po preuzimanju dužnosti javno rekao da se neće mešati u svoj posao koji će voditi pomoćnici.

Prekid u crnoj seriji nastao je u vreme ministra kulture Nebojše Bradića koji je prvi zahtevao da mu se dostavi kompletna dokumentacija u vezi rekonstrukcije Narodnog muzeja nakon čega je pokušao da raspetlja deo afere vezan za kumovsku firmu Kunsttrans, da bi bio smenjen jer je spasao Galeriju fresaka, pošto zahvaljujući vrhovnoj zaštiti Borisa Tadića i Mićunovića nije uspeo da razbuca bulumentu okupljenu oko doskorašnje direktorke dr Tatjane Cvjetičanin koja je potom, baš kao i sve prethodne, vrlo uspešno svojim muzeološkim čarima uspela da šarmira i doskorašnjeg ministra Predraga Markovića!

Bilo bi jako lepo kada bi se našao neko da sabere koliko je državnog novca straćeno na prežderavanja Tatjane Cvjetičanin i njene bulumente u omiljenom svratištu beogradskih fufa i fufana Litl Beju, bizarnom kič restoranu-brlogu koji u najmanju ruku podseća na burdelj iz doba Napoleona. Tako bi bilo jako lepo da se postavi pitanje nečije odgovornosti zbog odluke da se izrada prvog projekta rekonstrukcije vrednog 900.000 evra poveri najobičnijoj preduzetničkoj radnji čiji vlasnik dr Milan Rakočević nije imao ama baš nikakve reference za obnovu spomenika kulture. Takođe bi bilo jako zanimljivo videti kakvo je to administriranje projekta plaćeno 300.000 evra nekim od članova projektantskog tima. Bilo bi još zanimljivije videti koji su to i kakvi ljudi odlučivali , pre svega u ministarstvu kulture, o angažovanju projektanta - preduzetnika i vlasnika depoa - špeditera.

Naravno, sve ovo je imalo i debelu političku zaleđinu oličenu u Demokratskoj stranci i Rotari klubu kojima je bilo sasvim normalno da bulumenta predvođena Tatjanom Cvjetićanin, poželi da se smesti po novim kancelarijama i sobi sa pogledom, a još je lakše progutana pričica o bezbednosti, a sve da se zamažu oči nad činjenicom da bezbednost daje kum Tanjinog muža, i to za 40.000 evra mesečno i to još na 5 godina što je stopirano zahvaljući Draganu Đilasu koji je kao ministar za NIP sprečio sva plaćanja i dalje nenamensko trošenje budžetskih sredstava još 2007. godine čime se automatski zamerio bulumenti oko Borisa Tadića. Tek mnogo kasnije ustanovljeno je kako je I gde isplaniran ovaj udruženi zločinački poduhvat i šta se sve dešavalo u krugu najupućenijih među upućenima, odnosno u velikoj Muzejskoj loži koja je neformalno osnovana u ulici Majke Jevrosime br 23 gde se nalazio poslovni klub, poznatiji kao „Rotari klub" u kome je čitava najveća pljačka ikada opljačkana I pažljivo isplanirana i to u zaista eminentnom sastavu: blaženopočivši Nikola Tasić, direktor Narodnog muzeja a prethodno Balvanološkog Instituta, zatim njegov prijatelj arhitekta Dragoljub Acović, samoproglašeni stručnjak za heraldiku rodoslovlje član nepostojećeg krunskog saveta nepostojećeg prestolonaslednika, inače u široj javnosti daleko poznatiji kao drugi muž Lelice Maksimović ćiji je kućni prijatelj slučajno projektant rekonstrukcije Narodnog Muzeja projekta Milan Rakočević i kao začin svega tzv. Veliki mason Miroslav Tasić, smenjeni direktor Etnografskog muzeja i smenjeni državni sekretar Ministarstva kulture koji je u tom svojstvu pokušao da povampiri odbačen Rakočevićev projekat. Specijalno pokriće za sve muljaže Tanja Cvjetičanin imala je u pažljivo spakovanom upravnom odboru na čelu sa Irinom Nacionale Subotić koja je hitno tražila i dobila isplatu 8.500 dinara za svaku sednicu UO pa joj se to jako brzo osladilo pa je upravni odbor zasedao najmanje dva puta mesečno i nizašta uzimao ne malu kintu a baba Irina je o trošku Muzeja svoj mužića Gojka vodila na službeni put u Ameriku! Pored ostalih u istom tom Upravnom odboru sedeo je i Aleksandar Palavestra inače sin takođe akademika Predraga Palavestre koji je takođe bio i najbolji pajtos sa Nikolom Tasićem.

U smislu rodne ravnopravnosti tu je bila i dr Marica Šuput, najpoznatija po verifikovanom slučaju bezgrešnog začeća, zatim Mila Popović Živančević, tadašnja šefica konzervatorske službe Narodnog Muzeja, stručnjakinja ni sama ne zna za kakve sve konzervacije, inače u dilu sa Miladinom Lukićem pod čijim je patronatom sistematski urnisala kompletnu konzervatorsku službu Narodnog muzeja, kao i Galeriju Fresaka u kojoj je bila zamislila da osnuje Centralni institut za konzervaciju za koji joj je bio potreban i doktorat koji je branjen na Interdisciplinarnim studijama beogradskog univerziteta, odnosno kod njene jako dobre prijateljice Milene Dragićević Šešić, po struci kulturološkinje koja je formirala specijalnu komisiju u gotovo istom sastavu kao i ona za magistarski rad tako da je Mila Popović Živančević magistrirala i doktorirala za godinu i po dana a mentori su u oba slučaja bili ni manje ni više nego Tanja Cvjetičanin i Nenad Tasić! Naravno Mila Popović Živančevič je svo to vreme zapravo najviše radila za sebe, odnosno za osnivanje Centralnog instituta za konzervaciju da bi nakon osnivanja istog napustila Narodni Muzej, odvukla sa sobom šta je htela I kog je htela a onako usput za isti taj Institut otela i zgradu u Balkanskoj ulici koja je Narodnom muzeju bila dodeljena za korišćenje tokom radova da bi na kraju uspela da rasturi i sam CIK!

Naravno to sve Tanji Cvjetičanin nije bilo dovoljno pa su u projekat sukcesivno uvođeni i njen višedecenijski ljubavnik Nenad Tasić odnosni sinčić prethodnog direktora Nikole Tasića, zatim Miladin Lukić dvaput smenjeni pomoćnik ministra kulture za kulturnu baštinu, Jovan Despotović takođe jednom smenjen sa istog položaja, te Dušica Živković, stručnjakinja za pletene čarape, takođe svojevremeno smenjena sa istog položaja koja je sistematski minirala ministra Nebojšu Bradića te njen mužić takođe blaženopočivši Aleksandar D. Kostić koji se svesrdno pobrinuo za pronalaženje nekog ko bi za potrebe Velike lože u Beogradu osnovao i predstavništvo Kunstransa pa su tako Austrijanci dugo vremena pokušavali da zavrbuju tehničko osoblje Narodnog Muzeja koje je trebalo da im razradi radnju za srpsko tržište pa je tako izbunario svog kuma inače tv snimatelja Đorđa Brankovića za učešće u posliću koji je naprasno postao veliki stručnjak za problematiku špedicije i deponovanja umetnina, kao i stručnjak za izbor lokacije za uređenje depoa za nesuđenu monopolsku firmu.

Naravno, sve ovo ne bi bilo moguće da projekat svesrdno nisu podržavali apsolutno svi ministri kulture nemešajući se u svoj posao počevši od Branislava Lečića (kojeg su Acović, Subotićka i bulumenta gladnog preveslali preko vode smestivši mu Visoki odbor za rekonstrukciju Narodnog muzeja kao paravan za svoje muljaže), Dragana Kojadinovića, Voje Brajovića pa sve do Predraga Markovića s izuzetkom Nebojše Bradića koji je sprečio uništene Galerije Fresaka i potom smenjen po nalogu Borisa Tadića koji je time pokušao da abolira svoje pulene!

Naravno kad tad se moglo očekivati da brljotine počnu da izviru pa se tako recimo pokazalo da je dva put smenjeni pomoćnik ministra kulture Miladin Lukić, svoj drugi period pomoćnikovanja uglavnom posvetio tome da pokuša da spreči pokretanje odgovornosti za višegodišnje arčenje novca na skandaloznu rekonstrukciju Narodnog Muzeja, pre svega jer je procurio dopis od 14. 10. 2004. kojim je Lukić i očigledno upoznat sa nezakonitim odlučivanjem po svaku cenu hteo da da kakav-takav legalitet nelegalnim odlukama Tatjane Cvjetićanin i njene "velike lože" te u ovom dopisu iznosi svoje duboko uverenje da je izborom Rakočevića doneta ispravna odluka i da je ponuđena cena realna, imajući u vidu kompleksnost i složenost objekta.

Više je nego očigledno da je ovakav dopis, zasnovan na subjektivnom stavu, mogao sastaviti ili neko ko je imao nekog ličnog interesa u dodeli rekonstrukcije Rakočeviću, ili, u ovom slučaju, neko ko je svojim uticajem i položajem mogao da pruži privid legalizma prethodno učinjenim nezakonitim radnjama.

Postavlja se pitanje šta bi sa gromoglasno najavljenim pokretanjem istrage povodom ovog slučaja. Doduše neki su u međuvremenu odapeli kao naprimer pokojni akademik Nikola Tasić, doživotni direktor Balvanološkog Instituta ANUS-a, inače pretprošli podjednako štetočinski direktor Narodnog muzeja, podjednako poznat po brojnim švalerkama za vreme čijeg direktorovanja je čitav skandal u vezi sa rekonstrukcijom i zakuvan te Aleksandar D Kostić koji se nakon jednog šopinga sa ljupkom mu ženicom, došašvi kući naprosto upokojio a Tanjica Cvjetičanin dobila nadimak „Vesela udovica". Tu je strefila i Tasićeva bivša „sekretarica" Bibika Đorđević koja je umalo Narodni Muzej pretvorila u paralelni Etnografski muzej posvećen proučavanju sačeva i ćeramide, a Tanjica se takođe pobrinula da dodatno sjebe muzej dovlačenjem svojih raznoraznih kuma i prijateljica, nekih još od ludih studentskih dana!

Posebna je priča pokretanje krivične odgovornosti protiv članova tzv. Visokog odbora za rekosntrukciju Narodnog muzeja koji je preko rotarijanske veze Acovića i Tasića zapravo postao leglo korupcije i mahinacija o čemu najbolje govori činjenica da je projektant propalog projekta rekonstrukcije Milan Rakočević u svojstvu konsultanta prisustvovao sastanku Visokog odbora održanom 31. marta 2003, upravo u vreme kada je doneta odluka o raspisivanju konkursa za izbor arhitekte-projektanta.

Sama činjenica da je ubrzo nakon toga upravo Rakočević izabran, potvrđuje da je odluka o raspisivanju konkursa bila doneta zapravo samo pro forma kako bi se ozvaničio raniji dogovor o dodeli izrade projekta Rakočeviću, na čemu je, prema dobro obaveštenim izvorima, insistirala tadašnja predsednica Upravnog odbora Irina Subotić, a Rakočevićev projekat i sve druge brljotine imale su kasnije i podršku Subotićkine naslednice na mestu predsednika Upravnog odbora, penzionerke dr Marice Šuput, Naknadno je utvrđeno da je zapisnik o radu ove komisije bio nepotpun i ne sadrži nikakvo obrazloženje na osnovu kojih kriterijuma merila i bodova je izabran baš Rakočević, koji nije imao ama baš nikakvog iskustva u radu na kulturnim dobrima. Inače malo je poznato da je upravo u vreme svog direktorovanja Dr Tatjana Cvjetičanin kupila nov stan a da je projekat unutrašnjeg uređenja uradio upravo Rakočević, verovatno kako bi se odužio drugarici direktorki za dobijanje poslića oko projekta rekonstrukcije Muzeja, a bilo bi jako zanimljivo kada bi se nekako moglo proveriti kako je plaćen projekat rekonstrukcije stana drugarice direktorke Tanjice Cvjetičanin.

Naravno nikada nije razjašnjeno ko je uopšte davao krajnje idiotski projektni zadatak prvom projektantu rekonstrukcije što bi se na kraju svelo na realizaciju svih najluđih pseudomuzeoloških želja bulumente predvođene Tatjanom Cvjetičanin, te je skaredan projekat zapravo bio samo ispunjenje istih tih želja, pa je, kako eminentno društvance ne bi moralo da ide čak u Dositejevu ulicu do vrlo udaljenog Litl Beja, projektom bilo predviđeno da bulumenta ima četiri kafane u samom Muzeju, kako bi u diskreciji u piano baru ispod glavne kupole mogli da cugnu i žvaknu. Posebno poglavlje predstavlja pričica o skarednom posliću sa firmom Kunsttrans , a ugovori sklopljeni sa njom su zapravo korupcionaško - kumovsko - nepotističko - kriminalna afera za sebe o čemu postoje brojni dokazi . Tek nedavno se ispostavilo da su Narodni Muzej i kumovska firma Kunsttrans najpre potpisali ugovor o trajnoj saradnji kojim je toj firmi data garancija za sklapanje ugovora sa Narodnim Muzejem o zakupu nepostojećeg depoa u Krnjači.

O tome da je ugovor o trajnoj saradnji sklopljen uz očito kršenje raznih zakona najbolje govori činjenica da ga, prema dobro obaveštenim izvorima, nema ni arhivi Ministarstva kulture niti u arhivi Narodnog Muzeja, a takođe je nevešto učinjen i pokušaj da se izbriše svaki trag njegovog postojana.

Naime, ugovor o zakupu Kunsttransovog depoa u Krnjači postoji u čak tri verzije koje su rukom precrtavane dopisivane i žvrljane , pa se recimo u prvoj verziji na prvoj strani pominje nestali ugovor o trajnoj saradnji i ta je rečenica rukom precrtana. Ugovor kojim se Narodni Muzej obavezao da isplaćuje 35.000 eura mesečno Kunsttransu prepravljan je i „overen" potpisima tri osobe: tadašnjeg ministra Dragana Kojadinovića, inicijali TC pripadaju Tatjani Cvjetičanin a treći potpis je potpis kuma Đorđa Brankovića. Osim ovog ugovora, i njegov aneks je na sličan način žvrljan, precrtavan i parafiran. Očito je da je neko u samom Ministarstvu kulture shvatio da službeni dokument ne bi smeo izgledati tako, pa su stoga kasnije priređene još dve "verzije" istog ugovora. U drugoj "verziji", pominjanje Ugovora o trajnoj saradnji nije precrtano, a u trećoj "verziji" dokumenta "nestali" su i parafi bivše direktorke Narodnog muzeja Tatjane Cvjetičanin, direktora Kunsttransa Đorđa Brankovića, kao i paraf tadašnjeg ministra Dragana Kojadinovića koji su stajali na svakoj stranici ugovora a Ministarstvo kulture je tvrdilo da je treća "pročišćena" verzija, u stvari, "finalni ugovor", bez objašnjenja šta su zapravo predstavljale prve dve verzije ugovora.

U međuvremenu se pokazalo da u samom Ministarstvu kulture uopšte nikada nije arhiviran prethodni Ugovor o trajnoj saradnji iako ga je Ministarstvo svojedobno potpisalo a ex ministar Dragan Kojadinović je tim povodom izjavio da su Ugovor o trajnoj saradnji na zahtev Kunsttransa potpisali Narodni muzej i Ministarstvo kulture kako bi ta firma imala garanciju pre nego što uđe u posao s Narodnim muzejem. Ta garancija je Kunsttransu bila potrebna zbog toga što se vlade, pa i ministri kulture često menjaju i nema sigurnosti da će se posao izvesti do kraja, naglasivši pritom da Ugovor o trajnoj saradnji nije obavezujući?! Inače, tokom čitavog štetočinskog mandata Tatjane Cvjetičanin beogradski Kunsttrans bio je jedini, odnosno dvorski špediter za prevoz svih umetnina koje je Narodni Muzej nekuda slao, iako se vrlo dobro znalo da Kunsttrans nije jedina niti najjeftinija firma koja se u to vreme bavila prevozom umetnina. U svakom slučaju od pozajmica umetnina muzejima u inostranstvu, u kasu Narodnog muzeja nije legao ni prebijeni marjaš. Bilo bi jako zanimljivo videti šta je, od koga i koliko naplatio Kunsttrans u Beču kome je beogradski Kunsttrans dostavljao umetnine na dalju špediciju.

Na taj, navodno neobavezujući Ugovor o trajnoj saradnji pozvala se i bivša direktorka Narodnog muzeja Tatjana Cvjetićanin u obraćanju tadašnjem ministru Kojadinoviću, šest meseci pre nego što je potpisan Ugovor o zakupu hangara za 35. 000 evra. U tom pismu ona navodi da je Narodni muzej započeo aktivnosti kako bi se problem privremenog smeštaja umetnina tokom rekonstrukcije muzeja rešio te da se problem smeštaja umetničkih predmeta rešava na temelju trojnog ugovora o uskladištenju kulturnih dobara u depou firme Kunsttrans. Nakon nekog vremena Dr Cvjetičanin je pokazala selektivnu amneziju usled preuranjene staračke demencije pa je tako naprosto zaboravila šta je svojedobno pisala Draganu Kojadinoviću. Ovo tim pre postaje zanimljivije jer u trenutku kada je navodno sklopljen ovaj trojni ugovor, niti je postojao depo Kunsttransa, niti je bio potpisan bilo kakav ugovor o zakupu. Kako bi nekako „izvadio" stvar Kojadinović je pokušao da objasni da Cvjetičanka zapravo misli na Ugovor o trajnoj saradnji, isti onaj za koga je Kojadinović prethodno tvrdio da nije obavezujući!

Staračka demencija Tatjane Cvjetičanin čiji se potpis i paraf nalaze na dopisivane ugovoru postala je još očitija, baš kao i njeni brkovi pa je ona tako izjavila da je nemoguće da je to službeni ugovor jer u zvaničnom ugovoru nema žvrljanja, niti ičeg sličnog, te da ugovor koji je ona potpisala nije bio rukom dopisivan i da bi obe ugovorne strane morale biti obaveštene ako se nešto menjalo u ugovoru. Najsmešnije u svemu ovome je činjenica da je ex pomoćnik ministra kulture Miladin Lukić sve ovo demantovao tvrdeći da je Tatjana Cvjetičanin morala znati za prepravke na ugovoru jer ako je dokument ispravljan, ispravljan je u Narodnom muzeju, mi smo ga takvog dobili. Postavlja se takođe i pitanje šta kao potpisnik na raznoraznim varijantama ugovora između Narodnog Muzeja i Kunstranssa traži ex ministar Dragan Kojadinović ako , prema tumačenju iz samog Ministarstva Ugovor o zakupu s Kunsttransom nije nastao u radu ili u vezi s radom Ministarstva kulture, već u radu ili u vezi s radom Narodnog muzeja u Beogradu. i da je ministarstvo takav ugovor dobilo od Narodnog muzeja na šta se oglasio i sam Kojadinović tvrdnjom da dopisivanje datuma u ugovoru nije neuobičajeno jer se čeka datum kada će ministar moći potpisati ugovor i da je takođe prihvatljivo da ministar parafira dokument u dnu strane a što se tiče precrtavanja i žvrljanja, Kojadinović je naveo da to zvuči aljkavo i da je moguće da je kasnije neko žvrljao po dokumentu.

Sve u svemu u za sada je u ovom udruženom zločinačkom poduhvatu bio udružen rad najmanje 100 ljudi ali se nigde ne spominje odgovornost Tanje Cvjetičanin, članova dva upravna odbora, dva nadzorna odbora, četiri ministra kulture, tri pomoćnika ministra kulture, nekoliko akademika, preduzetnika, arhitetaka i svih ostalih članova udruženog zločinačkog poduhvata a kamoli ostala odgovorna lica u Ministarstvu koja su bila upoznata i saglasila se sa zaključivanjem ovako štetnog Ugovora i samim tim izvršila radnje za koje se smatra da imaju elemente krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja!

Niko već godinama ne spominje ni muljaže sa famoznim ugovorom Muzeja i Kunstransa a niko do sada nije ni odgovarao za činjenicu da je Muzej zatvoren već 15 godina, da je straćeno preko milion eura ni na šta, a da se do pre pet godine, osim skele koja je zvrjala prazna, na muzeju ništa nije pipnulo, pošto je verovatno dr Tatjana Cvjetičanin sa sve brkovima čekala da se muzej pretvori u ruševinu koju bi ona izdala preduzeću Litl Bej za otvaranje depandansa. Očito je da bi za potrebe smeštaja ove kapitalne ekipe pothitno bilo potrebno urediti specijalno muzeološko krilo novog zatvora kod Pančeva i osnovati novo Specijalno tužilaštvo za kriminal u kulturi te Specijalni sud za iste namene. Ako bi ovi organi bili osnovani imali bi pune ruke posla nakon čega bi dr Cvjetičanin i čitava njena kamarila skupocene dronje i odela morali da zamene zatvorskom odećom I da sa sobom ponesu topao veš jer u zatvoru je hladno. U svakom slučaju, tamo im ne bi bilo dosadno, čak bi imali obezbeđen i muzički program. Doduše to ne bi bila muzikica na uvce kao u Litl Beju, već bi zatvorom odjekivalo horsko pevanje: Tanja, zbog tebe sada tucamo kamen!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane