Natrag

Književnost

Treći esej: režim protiv pisaca, pisci protiv režima (10)

Dragiša Vasić, između tragike i heroike

Pisci koji nisu bili po volji obrenovićevskog režima, krajem Devetnaestog i početkom Dvadesetog veka, smatrali su se suvišnim. Tako ih je tretirao režim, a tako su i oni sebe doživljavali. U uvodnom eseju govorio sam o tri takva pisca, Janku Veselinoviću, Bori Stankoviću i Radoju Domanoviću, kojima se sudbina poigravala kao vetar uvelim lišćem. Bili su zavisni od vlasti, i kad su bili protiv i uz nju. Dolaskom komunista na vlast, sredinom Dvadesetog veka, tretman suvišnih pisaca je pooštren: oni su postali zabranjeni pisci. A to je značilo da im je onemogućen književni i javni život, da su bili zatočenici savesti, robijaši na slobodi. Ovaj tretman su dobili pisci koji su preživeli rat i komunističku odmazdu. Neki od njih nisu preživeli rat. U ovom eseju Ivana Ivanovića, poslednjeg srpskog pisca-disidenta, autor se bavi Dragišom Vasićem, najznačajnijim nepoželjnim (suvišnim) piscem onoga vremena.

Ivan Ivanović

U Zaključku ovog rada Dragiša Vasić ovako sumira svoj boravak u prvoj komunističkoj zemlji sveta: „...Prednje izlaganje moglo je uveriti čitaoce o tome: da sam u Rusiji poprimao najraznovrsnije utiske, i da su me ovi utisci lomili i raspinjali onako isto kao što bi to činili sa svakim unapred neopredeljenim posmatračem. Složena i zagonetna, Rusija danas kao i ranije, u prošlosti, i ne može činiti utisak one jasnoće kakvu bi mnogi hteli i kakva bi se mogla zadobiti o bilo kojoj drugoj zajednici."

Za onih šest godina od 1914. do 1920. pretrpela je ona štetu produkcije za sedam godina rada cele svoje populacije, i njeni ekonomski gubici za vreme građanskih ratova i blokade prelaze neverovatnu cifru od 50 milijardi zlatnih rubalja. I pošto je prekinula sa starim društvenim odnosima, sa starim društvenim aparatom, sa vekovnim običajima i tradicijama, mi smo je zatekli u izvođenju jednoga novoga programa, koji ona ne krije da ostvaruje revolucionarnim metodama. Izvoditi jedan takav program, stvarati novo društvo revolucionarnim metodama, zna se šta znači; to znači da to povlači za sobom i mere često izvanredno stroge i sredstva često izvanredno surova."

„...Pa ipak, napuštajući Rusiju, mi smo između drugih poneli i uverenje: da niko nema prava prezirati nezapamćene a pozitivne napore koje smo videli da se tamo ulažu..."

Iz ovoga se vidi da Dragiša Vasić nije odbacio sovjetsku Rusiju kao Andre Žid, ali da je u nju posumnjao. To je dovelo do kontroverznog stava oko uloge Dragiše Vasića u događajima koji su se odvijali u toku Drugog svetskog rata na tlu Jugoslavije: komunisti su u Vasiću videli radikalnog antikomunistu i neprijatelja njihove revolucije; monarhisti su u njemu gledali prikrivenog komunistu koji se nije odrekao pića svoje mladosti i prijatelja Sovjetskog Saveza. No o tome ćemo kad govorimo o ulozi Dragiše Vasića u četničkom pokretu Draže Mihailovića.

Iako se predstavio kao levičar, republikanac, komunistički advokat, monarhistička država ga je priznala i cenila kao pisca, a njena Srpska kraljevska akademija ga je primila po pozivu u svoje članstvo, što će se kasnije desiti tek Crnjanskom u komunizmu. Posle rata komunisti su u potpunosti izbacili Dragišu Vasića iz srpske književnosti, pa se do pojave naše knjige gotovo nije znalo da je ovaj pisac postojao. Tek propašću komunističke ideologije Dragiša Vasić se vratio u srpsku književnost. Otud naslov teksta o Marinka Arsića Ivkova "Dragiša Vasić po drugi put među Srbima".

Evo kako je Ivkov je ovako okarakterisao Dragišu Vasića: "...Stilski, u istoriji srpske književnosti, Dragiša Vasić je između Crnjanskog i Andrića, između liričara i epičara. On, pre svega, piše o psihičkim prelivima i zbivanjima u ljudskoj duši. Prozu Crnjanskog odlikuj naglašeni i neuobičajeni prelivi u jeziku; u Andrića čovek je samo deo opštijih zbivanja, čestica istorije i čovečanstva. Vasićeva glavna tema je čovek kao pojedinac, njegova psiha i njegovi sudari sa spoljnim svetom, sudari osećajnog bića sa okrutnim i bezosećajnim društvom ili pojedincima koji ga predstavljaju, po čemu je bliži Dostojevskom nego Tolstoju.

Kao i većina srpskih pisaca što su se javili posle Prvog svetskog rata, on, pre svega, piše o Ratu. Ali na osoben i originalan način. Možda po prvi put u srpskoj književnosti, Vasićeva proza ne govori o čoveku u ratu, već o ratu u čoveku. Rat postaje psihološka kategorija. Po temama, Vasić je ispred svih svojih savremenika...Dragiša Vasić dao je u svojoj lepoj priči Resimić dobošar - piše Dučić - možda jedinu priču kakvu bi zaista dao jedan istinski pripovedač šumadijske moralne sfere..."

Vasićev stil je osoben, protkan finim jezičkim obrtima i prelivima, što je često ostalo neprimećeno, u senci njegovog zaista ličnog pripovedačkog postupka, koji je Slobodan Jovanović okarakterisao nervoznim. Vasić je sa novim temama doneo i nov postupak. Nestalo je jedinstva pripovedanja, kompozicija realističke pripovetke je razorena, sve manje je prisutan „sveznajući pripovedač". Njegove pripovetke, kako je napisao Slobodan Jovanović, podsećaju samo na „parčeta od pripovetke", ali parčeta koja „trepte i drhte od života", i to „električnim treperenjem". Vasić nije imao direktnih književnih uzora. Ako se za nekog pisca može reći da ga je život učinio pripovedačem, onda se to može reći za Vasića. Kao što se može reći da je život ućutkao i njegovu muzu, samo deceniju i nešto kasnije (nije li to sudbina bliska junacima njegove proze, čije ponašanje i sudbinu određuju prilike u kojima žive?). Zbog tema i snage pripovedanja, a nemajući s kime da ga porede u srpskoj književnosti, neki su ga upoređivali s velikim ruskim piscima Devetnaestog veka. Đuza Radović, koji se možda najcelovitije bavio Vasićevom prozom, smatra ga „naslednikom" Laze Lazarevića. Poredeći Krležu i Vasića, Radović smatra da je autor „Vitla" više umetnik nego autor „Glembajevih". Njujork herald tribjun nazvao je Vasića srpskim Hemingvejem. Posle Vasićeve smrti, Krleža je bio jedan od retkih koji je, makar i tiho, ponovio ono što je govorio dok je Vasić tek nastajao kao pisac: Dragiša Vasić je jedan od najvećih pisaca srpskog naroda."

Milo Lompar to ovako elaborira: "...Duboko razočarenje u izgled posleratnog života, u profitersko bogaćenje, u zaborav trenutaka kada su veliki (države, generali, političari) bili mali, a mali (ratnici, civili, žene) bili veliki, nepoštovanje i prezir prema žrtvi pojedinca i celog naroda, što je sve u njegovoj svesti oličavao Solunski proces, tražilo je pozitivno polje dejstva, čemu se nudila vizija koju je nagovestila ruska revolucija: odnos između smisla koji je hteo da utemelji u žrtvi i nade koja dolazi iz crvenih magli revolucije pojavio se kao ključna tematska okosnica romana "Crvene magle". Upravo su, međutim, kolebanja dvojice junaka, uslovljena različitim odnosom prema učešću u ratu, pogodan okvir za aktuelizaciju omiljene Vasićeve podele na patrijarhalno-idealističku i moderno-negativnu strukturu sveta: osećanje poraženosti koje ispunjava povratnika iz rata, odvodeći ga u ludilo, obeležava dominantno svojstvo Vasićevog stava, smrt žene čije pouzdanje u načela ostaje neuzdrmano označava nestanak starog sveta, trijumf žene koja odgovara na izazove tela obeležava putanju novog vremena. Svi ovi oblici postojanja, karakteristični za defetistički naboj ranog posleratnog romana, bivaju nadsvođeni pojavom crvenih magli koja, budući da ne uspeva zaustaviti junakovo potonuće u ludilo, ostaje znak dubinske ambivalencije Vasićeve misli: on nije bio sposoban da uklopi ovaj simbol u strukturu svesti bilo kog junaka, ali ga nije mogao ni zanemariti. Tako „Crvene magle", obeležavajući dubinsko razlaganje pojma narod u pripovedanju Dragiše Vasića, otkrivaju jednu razgranatu paletu motiva koji se okupljaju oko smisla žrtve: ovaj roman pokazuje kako se od neproblematično-afirmativnog pojma žrtve, preko autodestruktivnog vida žrtve, Vasićeva vizija probila do višestruke uslovljenosti ovog pojma, jer se ovde oblikuju socijalni, psihološki, ideološki i politički aspekti njenog prepoznavanja.

U „Crvenim maglama" Vasić je najbliži trenutnom stanju svoje društvene svesti: kao advokat koji brani komunističkog atentatora, kao razočarani građanin čiji je patriotizam višestruko potvrđen, kao radikalni kritičar političkog života i, čak, dinastije, kao urednik nepravedno optuživanih novina, on se u mnogim momentima približavao statusu žrtve. To znači da je u prvim posleratnim godinama kod Vasića postojala velika blizina između reči i čina, da je on svoju prozu poimao kao deo svog angažmana, ali da je njegovo pripovedanje, uprkos takvim osnovama, u sebi počelo da se pomera od ideje angažovanosti ka ideji umetnosti.

Najdalekosežniji momenat u tom duhu obeležavaju priče Dragiše Vasića, budući da se u njima kritički potencijal rasprostire u velikoj antropološkoj panorami ispunjenoj rasutim motivima koji kruže oko smisla žrtve. Jer, junaci najboljih Vasićevih priča imaju naglašeni status žrtve. U Vasićevoj najboljoj pripoveci „U gostima", koja je jedna od najboljih pripovedaka srpske književnosti, stvoren je pripovedački perspektivizam u prikazivanju žrtve. Tragedija jednog ratnika koji je preživeo strahote i iskušenja na frontu, doživeo smrti i brojne nesreće u porodici, da bi se skrhao posle rata, ispričana je rečima njegovog kuma, u formi ja-pripovedanja, sa promenom tona, od saosećanja do cinizma, sa visokim amplitudama emocionalnosti što samom pripovedanju omogućava sugestiju o dve žrtve: jedna je žrtva unesrećenog ratnika, kao tematska okosnica pripovedanja, kao nešto što omogućava intenzitet uživljavanja, aktivira podražavalačku prirodu sveta, osposobljava patrijarhalno-idilični pol Vasićeve evokacije prošlosti da se razgrana, dok je druga žrtva potpuno skrivena, jer je to sam pričalac, kao neko ko je ratnikovu tragediju pratio i sve dirljive trenutke ratnikovog života kao da je i sam preživeo, da bi u odlučujućem momentu bio nesolidaran i nehuman, što još nije presudno, sve dok ne počne da priča, jer njegov imoralizam postaje svedočanstvo o žrtvi tek kada - u preokretu pripovedačkog završetka - shvatimo da nam on sve priča, da ostavlja signale o svojoj raspolućenoj svesti, o nervozi svojih pokreta, o cigaretama koje proždire. On, dakle, priča zato što ne može da ne priča o onome o čemu se ćuti: taj udes pripada drami nesaosećanja u saosećanju. On uživa dok priča o propasti svog prijatelja, o svom udelu u toj propasti, i pati dok uživa u opisu njihove nekadašnje bliskosti..."

Lompar piše da je Dragiša Vasić namerno dehumanizovao svog junaka (kraj pripovetke, koji je Rastko Petrović na sugestiju Slobodana Jovanovića izostavio u antologiji srpske pripovetke koju je 1943. objavio u Americi) da bi ga učinio krajnje autentičnim. Poraženi pobednik! Da to nije uradio „pripovetka U gostima bila bi samo priča posvećena krahu i padu (i junaka i pripovedača), dok je ona u stvari priča koja se obrazuje iz situacije post-sloma, preživljenog sloma, koja govori s one strane sloma, iz neke otućene sfere u koju nikakav sadržaj života, emocija ili toplina, ne mogu dopreti.

Događaj koji se u njoj opisuje, po svojim motivima, postojao je i u književnosti realizma i naturalizma, dekadencije i sim-bolizma, ali on po sebi ne omogućava nastajanje moderne svesti, jer iz samog događaja - lišenog ove naknadne iskrivljavajuće svesti koja oko njega kruži - može da sledi i kajanje, i osećanje greha, i pokajanje, i patnja, pa bi takav završetak pripovetke "U gostima" oblikovao realistički glas pripovedača, a ne njegovu modernističku neurozu. Moderna svest ne zavisi, dakle, od prikazanih događaja zato što oni ne moraju dovesti do nje. Iako događaj o kojem se pripoveda u pripoveci U gostima predstavlja simptom epohalnog prevrata, i utoliko i pripada modernosti, ipak je svest o njemu, kao svest koja nevidljivo prati pripovedanje, ono što otkriva koji smisao pripada tom prevratu. Ta svest je, štaviše, ovde i sama jedan dogaćaj, ona sebe objektivizuje, pričanje pred slušaocima je jedan čin, a ne samo pripovedački postupak, i to je jedan čin koji predstavlja nesumnjivi i presudni događaj, pa je ta svest neophodna baš kao cinična svest: ona čuva dvosmernost i dvosmislenost pripovedanja, budući da je cela pripovetka moguća i ostvarena iz očuđujućeg završetka kao ishodišta ove svesti. Otud je smisao žrtve perspektivizovan u intenzitetu koji je nepoznat bilo kakvoj ranijoj ili potonjoj sugestiji o žrtvi u prozi Dragiše Vasića.

Takvo poimanje žrtve bilo je potpuno nesvojstveno svakoj Vasićevoj publicističko-dokumentarnoj optici, pa je ono rezultat umetničkog razgranavanja antropološke dimenzije njegovih priča.

Radikalna stilizacija Resimića dobošara predstavlja završni potez umetničke destrukcije naroda kao jedinstvenog junaka, što je bilo shvatanje koje je doneo Karakter i mentalitet jednog pokolenja: tu se pripovedač najdrastičnije i eksplicitno razišao sa publicistom i polemičarem. Dva elementa grade groteskni potencijal Resimićevog lika: to su dobošareva fizička i duhovna nakaznost i način njegovog delovanja u svetu. Junak je oblikovan kao neko ko postoji s one strane dobra i zla, što je u skladu sa nakaznošću njegovih fizičkih crta.

Priča o njegovim postupcima ne može se svesti na opis vojničkog života u kojem dobošar učestvuje, niti je iscrpljuju smisaoni akcenti koji su pali na junakov tragizam i siromaštvo, već su svi ovi momenti oblikovani da bi sugerisali junakovu egzistencijalnu otuĆenost koja ne dobija nikakav odjek u moralnoj sferi. Nije, otud, strašno što je Resimić takav, niti je to znak da je strašno nešto u svetu u kojem je on moguć kao takav, već tu nema ničeg strašnog iako je sve čudovišno i otuđeno. Ta otuđenost nije, mećutim, hiperbolična slika nečeg što je u svetu izokrenuto: nema pitanja zašto je sve tako, jer bi čuđenje moglo nastati tek ako bi se neko to zapitao. Nikakva slutnja o ljudskom dostojanstvu, o ontološkoj jednakosti svakog čoveka, ne postoji u Resimiću koji trpi batine, fiziološki odgovara na izazove sudbine, otkriva kako postoji čitava skala nejednakosti u podnošenju univerzalnog zla, bilo da ono proishodi iz ratne stihije ili čovekove prirode, kao što ni dobošarevi prekršaji, niti njegova sitna lukavstva istinski ne razjaruju komandante, podstičući ih da ga udaraju, budući da postoji u samom Resimiću neka prethodna dozvola da se on prebija.

Svet se ne obazire, otud, na pretpostavljenu humanost u Resimiću zato što na nju ne računa ni sam dobošar: kada komandant batina dobošara, u ratu u kojem se njihovi ciljevi iznenađujuće razilaze, on se ne ogrešuje o načela dobra i zla, jer ni dobošar, koji postaje dezerter i ubica, ne podleže tim načelima. Nikakva se pravda ne ostvaruje smrću Resimića dobošara, jer je ta smrt izvan svakog načela. To bi bila krajnja tačka grotesknog potencijala Resimićzvog lika, budući da u njoj nestaju svetska merila njegovih postupaka, pa se taj lik pomera iz realističke perspektive i postaje deo začuđujućeg spleta realističkih okolnosti. On, otud, više nije ni moguć kao žrtva, jer je njegova smrt višestruko oblikovana." Što se mene tiče, Dragiša Vasić je značajan pre svega kao antiratni pisac. On rat shvata kao destrukciju moralnog i misaonog čovekovog bića, ne postavljajući pitanje pravednosti rata. Kao takav, Dragiša Vasić spada u onu grupu antiratnih pisca kakvi su bili Anri Barbis, Remark, Hemingvej, Dos Pasos... koja je u velikom svetskom ratu videla kraj čovečanszva. U ratu nema pobednika, svi su poraženi. Rat je tragika a ne heroika.

Ja bih ovde dodao još jednu dimenziju Vasićeve destrukcije rata. Za razliku od drugih jugoslovenskih velikih pisaca razočaranika u događaje vezane za prvi veliki, svetski rat u istoriji, kakvi su bili Krleža i Crnjanski, Dragiša Vasić ratuje na pobedničkoj strani. Krleža i Crnjanski su bili austrougarski državljani i vojnici i u ratu su učestvovali kao vojni obaveznici.

Dragiša Vasić je bio srpski državljanin i u rat je otišao voljno da brani svoju državu i svoje ljudsko biće. Ishod rata je Dragišu stavio na pobedničku stranu. Stoga je Vasićevo razočaranje u rat kao fenomen čovekovog postojanja dublje i autentičnije nego što je bilo kod pisaca poraženih u ratu.

Pri tom Dragiša ne okrivljuje aktere na srpskoj strani koji su doveli do rata (protivurečno osećanje prema Apisu), nego rat kao egzistencijalni oblik čovekovog postojanja. Time je negirao Skerlića kojim se oduševljavao kao student, koji je bio sklon da rat sagledava u ravni njegove pravednosti. Svaki rat je zlo čak i kad je pravedan! (Ne kažem da su „Crvene magle" i „U gostima" bolja proza od „Hrvatskog boga Marsa", ali od „Dnevnika o Čarnojeviću" svakako jesu.) Još bih da dodam da je po književnom postupku i tehnici pripovedanja Dragiša Vasić bio moderniji pisac od svojih savremenika. Njegovo pripovedanje nije ravno (kao Andrićevo), nego je asocijativno, puno udaljavanja od glavne teme, prepliće prošlost i sadašnjost; uvodi monolog, solilokvij, neguje dijalog, čak zna za tok svesti. A pri tom je realistično, sa jasnom temom i izgrađenom fabulom. Ne znam gde je Vasić sve to naučio, u literaturi se javio pre Džojsa, za koga možemo da kažemo da je tvorac moderne proze.

(nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane