Natrag

Druga strana

Da li se građani Srbije nalaze pred kolektivnim nestankom

Živeti od ničega

Nigde nema dve tako različite različite istine kao u Vučićevoj Srbiji. Sa jedne strane, iz njegovih medija teče med i mleko. Njegovi "analitičari" pišu i govore kako se investitori tuku na graničnim prelazima ko će pre da uloži u razvoj srpske ekonomije, da su radnici srećni i zadovoljni, plate redovne, da život buja na sve strane. U stvarnosti, dva i po miliona ljudi je doslovno gladno, iz Srbije beži ko god može, strane zelenaške kompanije i domaći tajkuni terorišu robovsku radnu snagu kojoj mesečno isplaćuju "neto" od dvadesetak hiljada dinara. Kriminal i korupcija na sve strane. Mafija, prostitucija, droga, divljaštvo, to je ono čega Vučićev režim ima na pretek. Može li pošteni, smerni, čestiti, radni građanin Srbije sve ovo da preživi? I kako može da živi od ničega?

Nikola Vlahović

Verovatno nadahnut cvetanjem majskog cveća i sveopštim zelenilom, samozvani Vođa je nedavno kliknuo: "...Od 2018. do 2022. godine, biće zlatno doba Srbije, samo da sačuvamo mir i stabilnost". U slobodnom prevodu, to znači da će "zlatno doba" biti, samo ako njega bude na vlasti. Može biti da će i to doba narod "pozlatiti", ali prilike govore drukčije...

Srbija živi u takozvanoj "penzionerskoj ekonomiji". Deleći prosečna primanja sa prosečnom porodicom, svaki član domaćinstva u Srbiji mesečno za hranu i piće potroši tek 59 evra, odnosno - 1,9 evra dnevno. To je apsolutno evropsko dno i nema govora o nekakvom prosperitetu, nego je reč o državi koja je najbliža Albaniji po "standardu" koji joj je odrezala naprednjačka vlas na čelu sa Aleksandrom Vučićem.

Šta se može kupiti za manje od dva evra dnevno? Možda, pola vekne hleba za 22 dinara, litar mleka za 96 dinara, pola kilograma krompira za 25 dinara i...

U jednoj analizi koju je napravio agrarni stručnjak Vojislav Stanković, piše da je po članu domaćinstva, građaninu Srbije za hranu mesečno raspoloživo tek 7.246 dinara, tačnije, pomenutih 59 evra, a posmatrano po takozvanoj "potrošačkoj jedinici", 9.302 dinara (ili, 75,7 evra) navodi Stanković u pomenutoj analizi. Ako tih 7.246 dinara podelimo sa brojem dana u mesecu - ispada da dnevno za hranu i piće građanin Srbije u proseku troši oko 240 dinara. Jedan obrok, dakle, košta 80 dinara. Takvo siromaštvo, ne postoji više nigde na evropskom kontinentu. Primetili su to i sa one strane Atlanskog okeana, pa je američki magazin "Global Finance" smestio prošle godine Srbiju među deset najsiromašnijih zemalja sveta.

Istina je, stopa opšteg siromaštva u Srbiji povećala se do te granice da više od 2,5 miliona građana ove zemlje živi sa mesečnim prihodima ispod 15.000 dinara. Dva miliona ljudi nikada u svom dosadašnjem radnom veku nisu dobili isplatu veću od 400 evra, milion njih je stalno prijavljeno u takozvanoj Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Preko tri miliona Srba suočilo se sa golim opstankom, bedom strašnijom nego u oba svetska rata, i nemaju odgovor na ono što ih je zadesilo.

Sa takvom mesečnom sirotinjom štede na najjeftinijoj hrani i lekovima i doslovno samo biološki preživljavaju. Zbog toga se i desilo da već dve godine pada potražnja za osnovnim životnim namirnicama, posebno u velikim prodajnim centrima. Šefovi prodajnih mreža tvrde da je, recimo, pad kupovine mleka i mlečnih proizvoda takav, da su i narudžbine sve manje. Isto je sa mesom i mesnim prerađevinama. U gradskim pekarama, na kraju radnog dana, sve više proizvoda dele besplatno, kako ih ne bi bacali. I običan burek je za mnoge postao čisti luksuz!

Štedi se na svemu, od hrane do odeće i obuće. Većina građana Srbije se snalazi kako zna i ume, garderobu kupuju i kineskim buticima koji takođe više nisu jeftini, a odlazak u banju ili na more samo mogu da sanjaju. Oni koji imaju priliku da nešto rade, uglavnom rade sezonski. Poznat je i slučaj desetak opština u centralnoj i južnoj Srbiji, gde muškarci već godinama u sezoni ostavljaju porodice i rade na građevinama, štedeći da bi mogli da prežive zimu i nešto odvoje za svoje bližnje. Oni koji rade u okolnim zemljama (poput Slovačke, Češke, Slovenije), žive u neuslovnim privremenim boravcima, štede na svemu, a najviše na hrani, kako bi kući doneli makar kakvu ušteđevinu. Ipak, i tamo su im primanja svedena ispod evropskog minimuma (jer dolaze iz zemlje koja im ne pruža nikakvu zaštitu) i ne smeju da traže ni evro više od onoga što im preko posrednika ponude, čak i ako rade po dve smene.

Cene hrane, garderobe, prevoza i svega drugog, u Srbiji su ravne onima u Nemačkoj ili Austriji, a plate su prema poslednjem izveštaju svih relevantnih istraživačkih agencija, na samom evropskom dnu.

Teško da bilo ko može da opstane na takav način, čak i ukoliko radi barem dva posla paralelno. Danas je luksuz u Srbiji izaći na večeru u restoran ili kupiti kvalitetniju garderobu, pa i hranu.

Poslednji izračunati procenti o siromašenju nacije govore da je reč o pravoj pandemiji nesreće. Naime, čak i zvanična statistika kaže da je stopa siromaštva u Srbiji 25,5 odsto, odnosno četvrtini građana preti siromaštvo (to u realnom životu znači da je dve trećine Srbije gladno!). Čak 30 odsto najmlađih u Srbiji žive u siromaštvu (do prošle godine oko 12 hiljada mlađih maloletnika se hranilo u takozvanim narodnim kuhinjama, gde se inače svakodnevno oko jednog obroka okupi blizu 50 hiljada ljudi). Naravno, deset puta više je onih koji prikrivaju svoje siromaštvo, pa su i ove brojke varljive. Vučićeva propaganda krije i činjenicu da više od pola miliona starijih lica preživljava sa 7.900 dinara, a da se čak četiri i po miliona ljudi 4,6 miliona ljudi, dakle, oko dve trećine svih građana Srbije, nalazi u svakodnevnoj drami preživljavanja. Tačnije, nikome od njih nije izvesno da će danas imati sigurnu hranu i novac za prevoz

Uprkos nacionalnoj tragediji koja se odigrava pred njihovim očima, nijedan od 100 najbogatijih ljudi u Srbiji nije sagradio zadužbinu ili otvorio sirotište ili prihvatilište za beskućnike (kojih je sve više), niti je ikome od njih palo na pamet da se okupe i naprave donatorsku instituciju koja bi školovala i pomagala makar najsiromašniju decu.

Mada Vučićeva vlast operiše sa brojkom od 20 hiljada beskućnika koji u Srbiji žive na ulici, taj broj je, prema nekim nezavisnim istraživanjima skoro tri puta veći. Posebno se povećao u poslednjih pet godina, od kako je državno nasilje počelo da se obrušava na gradsku i prigradsku sirotinju, a posebno na selo i seljake. U Beogradu, u kome broj beskućnika nikada tačno nije utvrđen (nezvanično, smatra se da oko 4.000 ljudi živi "pod vedrim nebom"), postoji samo jedno prihvatilište, i to daleko van grada, u Kumodraškoj ulici, gde ima tačno 104 ležaja, pa zimi, kad je najteže, tu i na podovima prespava duplo više ljudi nego što ima mesta.

Ali, umesto da grade objekte za interventni smeštaj najugroženijih, Vučićev genije zla, Siniša Mali, otkrio je javnosti kako je opština Obrenovac (po njegovoj ideji) odvojila čak 23 miliona dinara za izgradnju prihvatilišta za pse, i da je u 300 boksova za napuštene ljubimce napravljeno čak i podno grejanje! Ali, to nije sve. Naprednjačka vlast u Skupštini grada Beograda, sprema smeštaj za 4.000 pasa! Izgradiće prihvatilište u Lisovića šumi, i to do kraja 2018. godine, kao i specijalno groblje za kućne ljubimce, za šta je projekat završen, te bi izgradnja mogla da počne ove ili sledeće godine.

Siromašni i beskućnici (ljudi, a ne psi), nemaju gde. Što se Beograda tiče, čeka ih surova ulica i konačna adresa: takozvano sirotinjsko groblje u sklopu Bežanijskog groblja, gde sahranjuju one kojima je život bio pakao, država maćeha, a od imovine nisu imali ništa.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane