Natrag

I to je Srbija

Najbogatiji Srbin se još potpisuje palcem (2)

Upucan, a još nije upecan

Srbija je zemlja čuda, to likom i zlodelom najbolje ilustruje Predrag Ranković Peconi. Nepismen je, ali zna da broji. Na računu ima poslovnu imperiju vrednu više od milijardu evra, u džepu i brojne političare, policajce, tužioce, sudije i novinare. Zna se da je do toga došao najtežim krivičnim delima, ali on tvrdi da je čist kao planinski potok, sve je stekao pošteno rizikujući da bude uhapšen i osuđen na dugogodišnju robiju. Suočavanje s pravdom izbegao je uz pomoć korumpiranih političara. Uvek je znao kome i koliko treba da plati zaštitu od zakona. Ipak, ni to ga nije sačuvalo od besa kolega iz kriminalnog miljea.Ima i bogat spisak krivičnih dela koja policija i tužilaštvo ne sme da procesuira. Njegova privatna biografija i poslovna karijera dokazuju da u Srbiji ne postoji granica između biznisa, kriminala i politike. U drugom nastavku opisujemo i ulogu Aleksandra Vučića u održavanju u životi i u pljački nepismenog Peconija, koji je, sisajući krv radnicima svojih kompanija, zgrnuo stotine miliona

Predrag Popović

Nije lako srpskim tajkunima. Uživaju u opljačkanim parama, ali glavu nose u torbi. Miroslav Mišković i Milija Babović su bili kidnapovani. Bogoljub Karić je nekoliko puta bežao iz Srbije, a deset godina se, kao i Stanko Subotić Cane, nalazio pod poternicom. Milan Beko je preživeo atentat. Samo je Peconija, kao da je nagori, zadesila svaka od tih nevolja.

Pre 20 godina oteli su ga šefovi surčinskog klana Zoran Šijan i Ljubiša Buha Čume. Teška srca, platio im je pola miliona maraka. Neko vreme se skrivao u Rumuniji i Makedoniji. Taman kad je pomislio da je prošlo najgore, našao se na nišanu Željka Rutovića.

Krajem marta prošle godine, u beogradskom hotelu „Prag", Rutović je došao na proslavu koju je priredio Srđan Milovanović, vlasnik TV KCN. Prišao je separeu u kome je sedeo Ranković. Posle nekoliko razmenjenih rečenica, izvukao je pištolj i ispalio mu šest metaka u noge. Bez nervoze, Rutović je seo u auto, odvezao se do aerodroma, gde ga je čekao privatni avion, kojim se distancirao na bezbednu udaljenost, u Crnu Goru. Za to vreme, Ranković je operisan u Urgentnom centru.

Ipak, vatreni obračun je najviše zabrinuo i zaboleo Aleksandra Vučića. Čim je obavešten o tome šta se desilo, pozvao je brata Andreja i naredio mu da napusti Beograd. Poslednje što je Aleksandru trebalo pred kraj predsedničke kampanje bila bi vest da se njegov bata nalazio na mestu mafijaškog obračuna. Za Peconija nije brinuo, znao je da će odbiti da sarađuje s policijom, da neće optužiti Rutovića, a kamoli pomenuti da je i Andrej bio u „Pragu".

Peconi ga nije izneverio. Ne samo policiji i medijima, već ni saradnicima nije hteo da govori o Rutoviću. Dva meseca je proveo u Urgentnom, gde je podvrgnut seriji operacija. Među prvima, posetio ga je Vučić. Doneo mu je flašu vina i lepe vesti.

- Rutović je gotov, ima rak, ne vredi ni da se baviš s njim - rekao je.

Ne zna se da li je to tačno i da li mu je Peconi poverovao, ali sigurno je razumeo poruku da ni ne pomišlja na osvetu.

Vučić je bio zadovoljan načinom na koji su mediji amortizovali priču. Nijedan dnevni list, ni televizije s nacionalnom frekvencijom, niko nije ni pomenuo Andreja.

U retkim izveštajima navodili su se samo tehnički detalji, uglavnom kontradiktorni, kako bi zbunili javnost. Pod Vučićevom strogom kontrolom objavljivane su informacije o tome da je raspisana poternica za Rutovićem, da je priveden i saslušan. Isti izvor obaveštavao je čitaoce da Rutović nije osumnjičen i da ne postoji poternica. I glavni junak tih tekstova ponašao se u istom stilu.

- Ne znam o čemu se radi. Nemam blage veze s onim u vezi s čim me zovete i o čemu pričate. Smešno. Meni je to sve mnogo smešno. Vi se očigledno šalite sa mnom kada me zovete oko takvih stvari. Zaista, meni je sve to smešno - odgovorio je Rutović na pitanje novinara „Blica" da li se nalazi u bekstvu zbog pucanja na Rankovića.

Kao povod za taj incident, naprednjački mediji su plasirali teoriju po kojoj je Rutović uvredio „silikonuše" koje su bile u društvu Rankovića, pa je ovaj, kao pravi džentlmen, skočio i uzvratio psovkama. Slučajno ili ne, kao „silikonuša" zbog koje je došlo do pucnjave, pomenuta je pevačica Tijana Radivojević. Tri nedelje ranije, ona je bila u društvu Milana Narandžića Limuna kad je on upucan, takođe u nogu. Narandžićeve povrede su bile lakše, pa je uspeo sam da se odveze u Urgentni centrar. Lekarima i policiji je ispričao da je pogođen metkom na nekom stovarištu u Malom Mokrom Lugu, ali nije hteo da kaže ko je i zašto pucao. Peconi i Limun su stari drugari, još iz surčinskog klana. Kao takvi, zabeleženi su u „Beloj knjizi" u kojoj je Dušan Mihajlović, 2002. godine, objavio spisak svih kriminalaca u Srbiji, na osnovu koga su obojica uhapšeni tokom akcije „Sablja". Splet okolnosti je dao dovoljno materijala medijima da se spinuju slučaj i sakriju prave razloge sukoba.

Jednu verziju istine Vučić prepričava najbližim saradnicima, a ponekad i poznanicima za koje zna da će je preneti Rankoviću. Pozivajući se na informacije koje je prikupila BIA, Vučić tvrdi da Peconi još od 2009. godine duguje deset miliona evra Darku Šariću. Narko bos, koji se nalazi u pritvoru, doskora nije insistirao na vraćanju novca, a i ne bi da ga nije iritiralo Peconijevo bahato ponašanje. Navodno, Šariću je prekipelo kad je uhapšen Vladimir Popović, zvani Vlada Pop. U januaru prošle godine, pod sumnjom da je, s još dvojicom saradnika, reketirao biznismena Miloša Rilaka, Popović je uhapšen. Mediji su ga opisivali kao vlasnika kockarnice „Havana" i bliskog saradnika Luke Bojovića, povezanog sa crnogorskim škaljarskim klanom. Od tih, bitnije su informacije kojima su raspolagali Vučić, Rutović i Šarić. Vučić je znao da Vlada Pop vodi većinu Rutovićevih poslova u Beogradu, a kumovi Rutović i Šarić su bili ubeđeni da je to hapšenje namestio Peconi. Ipak, ni tada se nisu odlučili za otvoreni sukob. I to su stavili na spisak drugih Peconijevih grehova, među kojima je uzimanje zemunskog restorana „Venecija".

Kap je prelila čašu kad je zapaljen Rutovićev restoran „Dva jelena" u Skadarliji. Po svemu sudeći, Rutović je zaključio da je požar podmetnut i da je krivac Ranković. Dva dana kasnije, dok se dim još nije razvejao, došlo je do pucnjave u „Pragu".

Vučić je lično proturao glasine da su „Škaljarci" pripremali atentat na njega, i to onim oružjem koje je pronađeno u Jajincima, ali nije hteo da se igra vatrom i ulazi u otvoreni obračun. Saradnicima je pričao da ne razume kako je Peconi sebi dozvolio takav kiks da vrda s otplatom duga Šariću i, dodatno, da izaziva Rutovića.

Uz svoju poslovičnu patetiku, Vučić je isticao teško zdravstveno stanje Željka Rutovića. Navodno, dva puta je operisan u Americi, oba puta neuspešno. Umesto alkohola, pio je jake lekove, pa je postao razdražljiv i agresivan. U takvom stanju, od Peconija je tražio da vrati pare Šariću. Dobio je ruganje, na koje je uzvratio hicima u noge.

Ako je Vučićeva teorija tačna, Peconi je dobio poslednju opomenu, posle koje nikad više neće moći normalno da hoda. Baš briga Vučića za Peconija, važne su mu samo dve stvari: da se ne zameri Šariću i Rutoviću, kao i da se nigde ne pominje da je bata Andrej bio svedok obračuna. Što se ostalog tiče, sigurno deli stavove iznete u komentarima na društvenim mrežama u kojima se ističe da su Peconija stigle kletve radnika preduzeća koja je privatizovao.

A, kletvi ima u ogromnim količinama. Kad je počeo da novac, stečen kriminalom, ubacuje u legalne poslove, Predrag Ranković je pokušao da se predstavi kao human biznismen, čak filantrop.

Peconijeva kompanija „Invej" u januaru 2005. kupilo je 70 odsto društvenog kapitala kruševačkog giganta „Rubin" za nešto više od 20 miliona evra. Pet godina kasnije, na Beogradskoj berzi „Invej" je platio 460 miliona dinara za dodatnih 25 odsto akcija „Rubina".

„Država je dobila 4,4 miliona evra, ali će od Peconija svaki građanin dobiti po jedan evro", bombastično su objavljivali mediji. Hvalospevi na račun velikog dobrotvora usijali su se nekoliko meseci kasnije, kad su plasirane priče da je Ranković odlučio da radnicima uljare „Vital" ne naplati preostala dugovanja za stambene kredite.

- Ukupno 119 bivših i sadašnjih radnika fabrike ulja „Vital" iz Vrbasa, koja je deo poslovnog sistema „Invej", ne moraju da vrate ostatak kredita koji su dobili za rešavanje stambenog pitanja - navodi se u saopštenju s bombastičnim naslovom „Peconi oprostio dug radnicima".

Humanizam je motivisan Peconijevom namerom da pažnju javnosti skrene s presude Vrhovnog suda Srbije, kojom su, upravo u to vreme, proglašeni ništavnim ugovori o „Invejevoj" kupovini „Rubina". Zahtev za poništenje ugovora podnelo je 800 radnika kruševačkog preduzeća. Zbog obimnosti dokumentacije, njihove tužbe su podeljene u četiri grupe od po 200 predmeta. Presuda Vrhovnog suda odnosila se na tužbe iz prve grupe.

- Presudom je pravosnažno dokazano da je firma „Invej", čiji je vlasnik Predrag Ranković Peconi, nezakonito stekla deo akcija „Rubina". Očekujemo da će i za ostale tužbe biti ista presuda - rekao je tada Branko Pavlović, pravni zastupnik akcionara „Rubina".

Ratka Miladinović, potpredsednica udruženja „Radnici Rubina", tvrdila je da su radnici bili prisiljeni da „Inveju" prodaju akcije po znatno nižoj ceni od one koju su dostigle na berzi, jer im je rečeno da, ako to ne učine, neće dobiti ništa.

Upravo na primeru „Rubina" videlo se koliko je Peconi iskren u nameri da zaštiti proletere. U vreme privatizacije, u tom preduzeću je radilo 1.600 radnika. Novi gazda je u rekordnom roku otpustio njih 1.300, među kojima je bilo mnogo koji nisu isplaćeni po socijalnom programu, već u skladu s aneksom koji je u ugovor ubacio tada zvanični predsednik sindikata, Peconijev čovek.

Iste principe Peconi je primenjivao u svim preduzećima koja je privatizovao. Podmićivao bi zatečene rukovodioce i ubacivao svoje ljude, koji bi rasturali stare i osnivali nove sindikate, vršeći pritisak na radnike.

- Ranković je prilikom kupovine fabrike zatekao 1.100 radnika. Kroz socijalne programe otpustio je više od 300 radnika, plaćajući im samo sto evra po godini staža, čime je prekršio kolektivni ugovor. Ipak, ljudi su uzimali otpremnine po principu „daj šta daš", jer im je bilo dosta maltretiranja kojima su bili izloženi. Uostalom, taj kolektivni ugovor je Peconi, čim je došao, jednostrano raskinuo - tvrdio je Dragan Matić, predsednik Granskog sindikata metalaca „Nezavisnost" smederevske kompanije „Milan Blagojević".

Ni radnici tri pančevačke firme, koje je kupio Peconi, nisu prošli bolje. Njegovi „menadžeri" su pomoću štapa i šargarepe rešili sve probleme s nezadovoljnim radnicima. Jedne su zastrašili otvorenim pritiscima i pretnjama. Kad su uvideli da političari i sudije ne žele da ih zaštite od nezakonitog progona, deo uplašenih proletera je napuštao firmu, deo se ućutao, a uvek bi se našli i oni koji su poverovali u obećanja i prišli lažnim, novoosnovanim sindikatima koji su štitili interese pohlepnog vlasnika.

Predrag Marković, predsednik Samostalnog lučkog sindikata, jedno vreme je javno ukazivao na nepravilnosti u postupcima novog gazde pančevačke „Luke".

- Dokle god je „Luke" i naše košave, duvaće razni vetrovi. Ja sam predsednik Sindikata, jedinog u „Luci" i ovde nema mesta za druge sindikate. Ako, kao dizaličar, mogu da radim na košavi od 100 kilometara na sat, a ne bih smeo, onda mogu da se borim i protiv novokomponovanih sindikalnih vetrova, pa makar duvali 200 na sat. Verujem da moje kolege, lučki radnici, neće posustati - govorio je Marković.

Ipak, i taj sindikalac se povio pod Peconijevim vetrovima. Nije bio zadovoljan što radnici za topli obrok dobijaju mizernih 68 dinara i što se plate kreću od 18.000 do 30.000 dinara, ali nije mu palo na pamet da organizuje neki protest ili štrajk. S pričom o tome kako razume probleme s kojima se suočava novi menadžment amortizovao je nezadovoljstvo zaposlenih, prestravljenih da će dobiti otkaz i ostati i bez te crkavice.

Kao u „Luci", prošli su i radnici pančevačkog „Ratara" i „Pekare". Pod pritiskom, predsednik Samostalnog sindikata „Pekare" podneo je ostavku, a radnici su, na svoju bruku, odmah pretrčali u gazdin sindikat, nadajući se da će sačuvati radna mesta u robovlasničkim uslovima.

Samostalni sindikat u septembru 2010. organizovao je štrajk u „Medeli". Kad je Peconi privatizovao keksaru, otkaze je dobilo 170 radnika, a preostalih 100 je dobijalo plate od po 21.000 dinara. Njih šezdesetak je dva meseca štrajkovalo, a dvojica, Dragan Velicki i Mišo Grahovac, popeli su se na krov fabrike, preteći da će se baciti sa visine od 20 metara ukoliko poslodavac ne pristane na pregovore. Naravno, Peconiju nije padalo na pamet da razgovara s tim nesrećnicima. Nijedan menadžer „Medele" i „Inveja" nije došao pred štrajkače. Tragedija je izbegnuta tek kad je ćerka Velickog uspela da nagovori oca da odustane od samoubilačkog poteza.

Desetak dana po okončanju neuspešnog štrajka, radnici su napustili sindikat koji je organizovao taj protest i masovno su prešli u Peconijev tzv. Sindikat radnika „Medele". Po tom scenariju napravljen je Sindikat radnika „Vitala", a ugašen je Samostalni sindikat, koji je s nekoliko štrajkova upozorenja pokušavao da zaštiti radnička prava.

Peconi je dokazao da je jači od zakona i pravde. To mu nije bilo teško, pošto je tokom cele kriminalne i preduzetničke karijere imao podršku političara iz svake vlasti. Pod režimom Slobodana Miloševića, Peconi je napravio prvi milion, a kasnije još nekoliko stotina. Proviziju je redovno plaćao Socijalističkoj partiji Srbije, kojoj je finansirao izborne kampanje, kongrese i uticajne drugove.

Posle petooktobarskih promena 2000. godine, nije ostavio SPS bez dinara, ali preko svog starog ortaka Dragoljuba Markovića uspeo je da uđe u milost Zorana Đinđića. Upravo na Đinđićevo insistiranje Peconijeve cigarete „Fast" ubačene su u distribuciju „Politike". Ranković je tada Bogoljubu Kariću pozajmio 45 miliona evra za finansijsku konsolidaciju „Astra" banke i plaćanje ekstraprofita. Odličnu saradnju, na štetu Srbije, ostvario je i s Mlađanom Dinkićem, koji mu je omogućio da mimo zakona otvori fabriku duvana u Inđiji. Kad su pokrenute istrage „stečajne mafije", vlasnik „Inveja" je Dinkićevom partneru, potpukovniku Mladenu Spasiću, načelniku UBPOK-a, napravio kuću. U znak zahvalnosti, Spasić je s mesta šefa Poreske policije UNPOK-a najurio Miodraga Vukotića, po čijem nalogu je tokom „Sablje" pritvoren Peconi.

Ništa se nije promenilo ni dolaskom Srpske napredne stranke na vlast. Kad je Vučiću platio reket, Peconi je rešio brige sa sudskim postupkom koji je protiv njega vođen zbog utaje poreza. Predmet je otišao u zastarevanje, baš kao i disciplinska prijava protiv sudija Aleksandra Veljića i Snežane Petričić, koje su otezale postupak. Odeljenje za nadzor Ministarstva pravde utvrdilo je da su i Peconijevi advokati Zdenko Tomanović i Svetozar Pavlović zloupotrebili procesna ovlašćenja da bi odugovlačili postupak, ali koga briga za to.

Tragovi Peconijevih kriminalnih aktivnosti zatureni su u fiokama tužilaca i sudija, pa on sad pokušava da ih obriše i iz medija. Televizija Hepi je nedavno zvanično zatražila od internet pretraživača Gugl da obriše vesti u kojima se pominje Predrag Ranković. U tom zahtevu navedena su 73 naslova iz pretrage, od kojih se većina odnosi na vatreni obračun sa Ljubišom Buhom na auto-putu i na Peconijevo ranjavanje u hotelu „Prag". Pozivajući se na američki „Milenijumski zakon o zaštiti digitalnih autorskih prava", TV Hepi je navela da je njen vlasnik Ranković, iako se u Agenciji za privredne registre kao vlasnica firme „Ideogram", u čijem sastavu se nalazi ta televizija, vodi izvesna Vladana Ćirović.

Možda Peconi uspe da se sakrije od Gugla, ali malo teže će od Rutovića i Šarića. U obračunu s njima ne može da računa ni na pomoć Vučića, moraće sam da se čuva kako se ne bi opet našao pred nišanom.

(Nastavak u sledećem broju)

A 1. Peconi i smrt, stari drugari

Dok je razvijao svoju kriminalnu imperiju, Predrag Ranković je na onaj svet ispratio mnoge saradnike. Poslednji u tom nizu je Bojan Smiljković, bivši policajac i Peconijev telohranitelj.

Smiljković je pažnju javnosti privukao u junu 2010, kad je iz pištolja CZ-99 ispalio hitac u Čumetov „mercedes CL 60", prilikom incidenta kod beogradske Arene. Tada je Čume naleteo na kolonu vozila u kojima se nalazio Peconi i njegovo obezbeđenje. Posle „češanja", Smiljković je nameravao da pucnjem zaštiti gazdu. Na suđenju je priznao krivicu i nagodio se sa tužilaštvom da dobije kaznu od šest meseci zatvora za krivično delo ugrožavanje sigurnosti. Četiri godine kasnije, Smiljković je ubijen u Boljevcima. Prema informacijama iz istrage, ubio ga je Perica Vuletić, koji mu je dugovao 8.000 evra. Vuletić je dan kasnije izvršio samoubistvo. Peconi nije došao na sahranu svog telohranitelja, koji ga je čuvao desetak godina.

A 2. Najpametniji čovek na svetu

Pošto je bogat, Ranković je uveren i da je pametan. To je dokazivao i u bolničkom krevetu Urgentnog centra, nakon što mu je Rutović izrešetao noge. Lekari su morali da mu nadugačko objašnjavaju svaki detalj u terapiji. Peconi je analizirao nalaze i rendgenske snimke, na osnovu kojih je naređivao šta i kako da se preduzme tokom operacija i sanacije povreda. Zbog toga su mu lekari prilepili nadimak „Kolega".

Pored medicine, odlično se razume u medije i umetnost. Otkad je pokrenuo TV Košavu, današnji Hepi, autoritarno uređuje program. Bezbroj puta se dogodilo da se javi režiji i naredi da prekinu emitovanje nekog filma: „Dosadan je, ne mogu to da gledam..." Na njegov zahtev ubačeni su erotski filmovi u kasnim satima, oni mu nisu dosadni.

Za „Parove" je ipak najzaslužnija njegova supruga. Kao pasionirani pratilac rijaliti programa, ona je osmislila „Parove" i odredila ko će da učestvuje i za koliki honorar. Upućeni tvrde da ona ume da se potpiše i da sriče slova.

A 3. Spas je u manjerki

Vlasnik televizije Kopernikus, Srđan Milovanović, organizovao je koktel na kome je Željko Rutović izrešetao Predraga Rankovića. Milovanović je proslavljao kupovinu hotela „Prag", iako je nekoliko dana ranije Ministarstvo privrede poništilo tu privatizaciju. Posle prvih ispaljenih metaka, Milovanović je pobegao u kuhinju.

- Čim je počelo da pršti, ušao sam u kuhinju i sakrio se iza vrata. Onda sam se setio da bi i drugi mogli da krenu za mnom. Nisam imao gde, pa sam uskočio u manjirku. Pod poklopcem sam ostao sve dok nije došla policija. Nisam video ko je u koga pucao, baš sam bio uplašen - pričao je kasnije Milovanović.

Peconi je zahladio odnose s njim. Iako nema dokaze, ubeđen je da mu je Milovanović namestio suočavanje s Rutovićem. Znao je da su u sukobu, a ipak ih je obojicu zvao na proslavu. Pri tom, Milovanović tvrdi da ne zna ko je pucao, a stajao je u neposrednoj blizini.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane