Natrag

Bliski Istok

Pregovori ne stanuju na Bliskom Istoku

Živeti od rata

Svakog 15. maja Izraelci proslavljaju rođendan njihove države, a Palestinci protestuju pri čemu mnogi od njih gube živote, i tako je to već 70 godina. Ostatak sveta gleda sa distance kako se ista drama ponavlja i gleda kako Palestinci srljaju u smrt, bilo zato što slede svoju odluku, bilo zato što su gurnuti u haos. Ove godine nije bilo ni malo drugačije, broj žrtava jeste, ali sve ostalo je po ustanovljenom scenariju. Najveći neredi su se ovog puta odigrali na kontrolisanoj granici između Gaze i Izraela. Palestinci su jurišali na ograde, bacali kamenje iz praćaka, palili gume da bi se sakrili iza gustog dima, mahali satarama i noževima preteći da će pobiti sve Jevreje do kojih budu uspeli da stignu, a izraelski vojnici su imali naredbu da pucaju u telo bojevom municijom, da pucaju sa namerom da ubiju. Izraelska odluka je bila surova i u stilu „ako vas nije briga, nije ni nas". Predviđanja su da se do sledeće godine neće ništa promeniti, smatra Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Svakih šest meseci tokom poslednjih dvadesetak godina američki predsednik mora da odluči ponovo i nanovo da li da se američka ambasada u Izraelu preseli iz Tel Aviva za Jerusalim. Od doba Klintonove administracije odluke su bile da ambasada ostane tamo gde jeste, da se ne bi dodavalo ulje na bliskoistočnu vatru. U junu prošle godine predsednik Tramp je odlučio da ambasada ostaje u Tel Avivu, a u decembru da će se premestiti u Jerusalim. Predsednik je početkom decembra obavestio je palestinskog predsednika Mahmuda Abasa da će Amerika priznati Jerusalim kao glavni grad Izraela i da će shodno tome prebaciti ambasadu. Takvom odlukom završen je proces koji je započeo 1995. zakonom o jerusalimskoj ambasadi koji je odobrio Kongres, ali je u tom zakonu dodato da odluka može da se odlaže svakih šest meseci sve dok Predsednik ne proceni da bi premeštanje bilo u skladu sa nacionalnom bezbednošću SAD.

Inače, status grada Jerusalima visi u vazduhu već decenijama. U Ujedinjenim Nacijama koje je glasalo 1947. godine odlučeno je da se taj grad podeli na dva dela (tada je ceo bio pod upravom Velike Britanije), jedan za buduću državu Izrael i drugi za buduću arapsku državu. Sam grad bi bio pod međunarodnom kontrolom. Nakon Arapsko-Izraelskog rata iz 1948. novostvoreni Izrael kontrolisao je zapadni deo grada, a Jordan istočni. Tokom rata iz 1967. Izrael je osvojio istočni deo Jerusalima i anektirao ga. Ni jedna zemlja ne priznaje da je ceo grad izraelski, a arapske zemlje tvrde da im pripada „najmanje Istočni Jerusalim". Palestinci taj deo grada žele da proglase svojom prestonicom u svojoj budućoj državi. Ako do te države dođe uprkos činjenici da će morati da se dogodi samo kroz pregovore, a niti jedna strana više ne veruje u dogovaranje. Arapi su sve vreme podrazumevali da do arapsko-palestinske države može da se dođe ratom, ali su kasnije videli da nisu u stanju da pobede.

Ima dosta onih koji tvrde da je taj zakon o ambasadi iz 1995. osmišljen i sproveden zbog unutrašnjih američkih političkih potreba, a ne zbog mirnodopskih procesa na Bliskom istoku. Naime, radi se o broju glasova na američkim izborima, a glasovi američkih Jevreja značajni su pri svakom brojanju. Dakle, svi kandidati u predizbornim kampanjama obećavaju da će preseliti ambasadu da bi od toga odustali kad su već u Beloj kući.

Donald Tramp nije odustao i ostaje da se vidi da li će selidba američke ambasade u potpunosti zaustaviti palestinsko-izraelske pregovore. Inače, sve arapske zemlje izrazile su negodovanje zbog odluke Vašingtona, a Turska je povukla svoje ambasadore iz Izraela i Amerike, čak i izbacila izraelskog ambasadora iz Ankare. Takav potez nije sledila ni jedna druga muslimanska zemlja, bilo arapska, bilo bila koja druga. Negodovanje je stiglo iz svih krajeva sveta, uključujući i Evropu, Rusiju i Kinu. I pregovori bi mogli da se ubrzaju, možda čak i postignu neke konačne rezultate, kad palestinskim autoritetima ne bi stizao novac kao podrška „permanentnoj borbi protiv cionizma".

Neke nedoumice sledile su odluku Donalda Trampa od 6. decembra 2017. po pitanju ambasade u Izraelu. Na primer, Državni sekretar, ministar inostranih poslova, Reks Tilerson je izjavio da se premeštanje ambasade neće dogoditi „u bliskoj budućnosti" i „skoro sigurno ne pre isteka prvog mandata Donalda Trampa" (to bi bilo pre 21. januara 2021.) Sam Tilerson je zbog raznoraznih mimoilaženja sa Predsednikom uskoro nakon toga ostao bez posla. Ne samo oko pitanja ambasade, nego pre svega zbog raskida ugovora sa Iranom. Međutim, i dalje nije jasno da li SAD priznaje izraelsku suverenost nad čitavim Jerusalimom unutar gradskih granica koje je Izrael definisao, ili se priznanje odnosi samo na Zapadni Jerusalim. Da li će se konačan status grada biti definisan pregovorima između Izraelaca i Palestinaca, ili Vašington prihvata stav Izraela da je ceo grad njihov. Osim Amerike još četiri zemlje su najavile da će svoje ambasade premestiti u Jerusalim, a Gvatemala je to i uradila dva dana nakon SAD. Čini se da je sledeći Paragvaj, pa Honduras.

Bilo je perioda u kratkoj istoriji modernog Izraela kada je 16 zemalja imalo svoje ambasade u Jerusalimu. Tri od njih su bile afričke zemlje, 11 su bile iz Latinske Amerike, onda je tu bila i Holandija i Haiti. Kako je onda sa 16 zemalja spalo na nijednu? Prvo povlačenje ambasada dogodilo se nakon Jom Kipur rata kada su Obala Slonovače, Zair i Kenija, a nakon samita Nesvrstanih zemalja u septembru 1973. u Alžiru, prekinule diplomatske odnose sa Izraelom, mada su ih kasnije obnovili. Ostatak od 13 zemalja zatvorile su svoje ambasada u Jerusalimu 1980. nakon što je Izraelski parlament, Kneset, doneo odluku da ceo Jerusalim pripada Izraelu i da je on glavni grad zemlje. S tačke gledišta UN Jerusalim ostaje da bude „corpus separatum" i da kao takav ne pripada ni jednoj državi, već je međunarodni grad koji je „sveto mesto" za sve tri velike religije. Izrael je pred samo svoje osnivanje prihvatio takav status, ali Palestinci nisu.

Da li je sadašnji američki predsednik doneo odluku o ambasadi da bi zadovoljio američke Jevreje, ili ima tu još nečega? Ima još nečega! Osim činjena usluge izraelskom lobiju na čijem je čelu kockarski magnat iz Las Vegasa, Šeldon Aldeson, koji će za sledeće izbore u novembru za Republikansku partiju izdvojiti 30 miliona dolara,Tramp je zadovoljio svoje najvatrenije sledbenike - konzervativne evanđeliste. Inače, američki evanđelisti šalju najveću količinu donacija od svih drugih u Izrael jer im je postojanje Izraela, sa glavnim gradom Jerusalimom, ključna kockica u njihovoj religijskoj slagalici. Za njih je premeštanje ambasade, odnosno rast važnosti Jerusalima, jedan od potrebnih koraka koji prethode drugom dolasku Isusa Hrista. Oni strogo slede i bez dvoumljenja veruju tekstovima iz Biblije i tamo piše šta i kako će se dogoditi. Ukoliko nešto ne piše, oni veruju i u te tekstove ne znajući da nisu iz Biblije i da ih je neko napisao pre stotinak godina, ili tek nedavno. Suština proročanstva nalazi se u tumačenjima izvesnog Džona Nelsona Derbia, učitelja Biblije iz 19. veka.

Po njemu da bi se Isus vratio potrebno je da Jevreji imaju kontrolu nad Jerusalimom i da izgrade Treći Jevrejski Hram na mestu gde su se uzdizali prva dva koje su prvo srušili Vavilonci, a potom Rimljani. To bi, po Derbiu, bio potreban uslov za „uznesenje" kada bi vernike uzneo Isus da bi izbegli najgore u periodu od sedam godina patnji i haosa koji će se događati na zemlji, Veliki Jad. Nakon toga dogodila bi se kosmička bitka između dobra i zla, Armagedon. Sve ovo postalo je izglednije nakon što je osnovan moderni Izrael. Ova verovanja obnavljala su se u mnogim knjigama i nekoliko filmova. Neka tumačenja o Jovanovom Otkrivenju tvrde da se kada se po pitanju nekih pošasti „istinski" se radi o napadima helikopterima. Bilo kako bilo, evanđelisti, oni najkonzervativniji i belci, slepo slede svete spise i odrastaju uz njih stvarajući svoj način razmišljanja. To je veoma veliki broj ljudi koji izlaze na glasanja i koji svojim brojem igraju presudnu ulogu u američkoj politici od nivoa opština sve do Bele kuće. Neredi u Gazi, po jevanđelistima, siguran su dokaz da velika događanja samo što nisu otpočela. „Bliži se Kraj sveta".

A neredi su prethodnih dana doneli stravične scene nasilja i odnele mnoge živote. U jednom trenutku poginulo je pogođeno snajperskim pucnjima „62 nevine osobe" i sve među Palestincima civilima koji su protestvovali otvaranje američke ambasade nekoliko desetina kilometara udaljene od Gaze. Ti su protesti bili unapred najavljeni i deo su protesta pod nazivom Veliki marš povratka. Dan nakon masovnog masakra Izraelska vojska je objavila da su 24 poginula lica pripadnici terorističke organizacije palestinskog Hamasa koji ima vlast u Gazi. A dan nakon toga visoki funkcioner Hamasa izjavio je da je od 62 poginulih preko 50 bili članovi njihovih vojnih formacija. To je bio portparol Hamasa, dr Salah Al-Bardavil. Palestinska islamska džihadistička organizacija rekla je da su tri njena člana takođe poginula tog dana. U svakom slučaju skoro tri hiljade Palestinaca bilo je ranjeno tokom nereda u kojem je učestvovalo nekih pedeset hiljada ljudi. Ka izraelskim vojnicima letele su kamenice i baloni, kao i zmajevi, na koje su bili prikačeni Molotovljevi kokteli.

Još od samog početka protesta, a u skladu sa onim što je rekao šef izraelskog generalštaba Gadi Ajzenkot, izraelske vojne snage imale su odobrenje da otvore smrtonosnu vatrenu paljbu da bi se izbeglo da Palestinci prodru preko granične zone između Izraela i Gaze. U okviru ove strategije delovanje snajperista pretvorilo se u jedno od kontraverznih elemenata suočavanja na granici. Koliko je delovanje snajperista u skladu sa međunarodnim pravom i običajima ratovanja? Eksperti tvrde da pod izvesnim uslovima norme za pucanje bojevom municijom dozvoljavaju napad na nenaoružane civile koji ne predstavljaju neposrednu opasnost za život drugih osoba. Dozvoljeno je pucati na „vodeće agitatore". Bez sumnje, drugi eksperti tvrde da to nije dozvoljeno, mada podvlače da je pucanje u samoodbrani ili odbrani drugih lica dozvoljeno. Moglo bi da se postavi pitanje da li je izraelska vojska procenila da bi život izraelskih civila bio ugrožen ukoliko bi se masa Palestinaca probila kroz vojnu odbranu. Već je ustanovljeno da su iz te mase pretili ubijanjem izraeskih građana, a pri tome mahajući satarama i drugim hladnim oružjem. Ove palestinske demonstracije nisu organizovali „akademici" već vojno-teroristička organizacija Hamas.

Tokom više dana koji su prethodili sukobu tog ponedeljka 14. maja izraelski vojni avioni bacali su letke iznad teritorije Gaze obaveštavajući civilno stanovništvo o mogućim posledicama ukoliko učestvuju u protestima organizovanim od strane Hamasa. Mnogi Palestinci su procenili ove letke samo kao pretnju. Inače, snajperisti su mnogobrojni u izraelskoj vojsci. Svi regruti pešadije trenirani su za precizno pucanje, ali u svakoj grupi od devet vojnika postoje dvojica snajperista kojima su dodeljene specijalizovane puške. Ostatak snajperista nalaze se u specijalnim trupama čije su misije uglavnom u borbi protiv terorista. Ove specijalne trupe kada se suoče sa mnogobrojnim manifestacijama koje moraju da zaustave, mogu da koriste puške, ali samo da pucaju u noge. To je namenjeno snajperistima zbog njihove preciznosti da bi se izbegla ranjavanja svih onih koji nisu meta paljbe. Snajperisti u pograničnoj zoni Gaze nalazili su se neposredno uz svoje komandire koji su mogli da vide sve ono što je video snajperista i koji su mogli da narede da se puca ili da se ne puca. Izrael nije hteo da vojnici dođu i direktan kontakt sa palestinskom masom, odnosno nisu hteli da se približe na domak hladnog oružja.

Smatra se da je ovo prvi put da su se izraelska vojska i političari saglasili da žele da na efikasan način okončaju sa palestinskim protestima bez obzira koliku opasnost oni predstavljaju po živote izraelski građana. Nisu ni hteli da pokušaju prvo sa manje smrtonosnim metodama. Možda razlog za ovakvu odluku leži u činjenici da sa severne izraelske granice preti veća opasnost zbog rata u Siriji. Sukobi na severu i proboj palestinske mase na jugu bila bi opasna kombinacija. Oni zaduženi za bezbednost Izraela pomno prate pripreme i kretanja iranskih snaga kao i vojnih jedinaca Hezbolaha, jer unutar građanskog rata u Siriji, kao deo tog rata, sve više se prepoznaje sukob Irana sa Izraelom i Izrael hoće da zaustavi Iran u ovom trenutku.

Možda su Izraelci u pravu da će se sukob rešiti uz samu granicu Sirije i Izraela. Do sada u tom je sukobima Izrael izašao kao pobednik. Samo u jednom napadu izraelska avijacija gađala je desetine iranskih i sirijskih pozicija u Siriji, a sve kao odgovor na raketnu baražnu vatru koje su iranske snage ispalile na Golansku visoravan. Sirija je zvanično izjavila da su na Golan oni gađali kao odgovor na izraelski napad u kome su Izraelci „neslavno prošli jer su im oborene mnogobrojne rakete". Istini za volju, niko na svetu ne veruje u bilo šta što kaže zvanična Sirija.

Izraelske mete uključile su magazine sa oružjem i municijom, stovarišta za snabdevanje i obaveštajne centre iranskih snaga u Siriji. Pri tom jakom napadu nije pogođen ni jedan izraelski avion, a uništeno je nekoliko sirijskih odbranbenih sistema kada su se avioni našli pod teškom vatrom. To je bila najveća i „najbučnija" izraelska akcija od početka građanskog rata 2011. godine. Bez sumnje, tokom poslednjih sedam godina Izrael je izveo preko 100 napada iz vazduha i za većinu njih se veruje da su na nišanima imali iranske ciljeve, dostavu oružja namenjenog vojnim grupama Hezbolaha.

Tokom poslednjih nekoliko meseci Izrael je upozoravao da za njih neće biti prihvatljiva stalna vojna prisutnost Irana u Siriji. Iran je poslao na hiljade vojnika da bi podržali sirijskog predsednika Bašara El Asada, a Izrael se plaši, već kako se vidi kraj građanskom ratu u Siriji, da će Iran i na desetine hiljada šiitskih boraca svoju pažnju i svu snagu uperiti na Izrael. U ovom trenutku iranska sposobnost da uzvrati udarac na Izrael je ograničena. Njihove snage u Siriji izgledaju preslabe da bi mogle da se suprotstave visokoj tehnologiji izraelske vojske. Iran isto tako ne želi da „podiže mnogo prašine" u momentu kada hoće da spase međunarodni nuklearni dogovor iz koga je Bela kuća istupila.

Prošlog aprila izraelski napad na sirijsku vazdušnu bazu T4 u Homsu uzrokovao je smrt sedmorice iranskih vojnika. A 30. aprila, izjavio je Izrael, izraelski lovci napali su vladinu bazu u severnom delu Sirije i pri tome je ubijeno vise od deset pro-vladinih boraca, a dobar deo njih Iračana. Izrael smatra da im je Iran najljući neprijatelj, citirajući iransku neprijateljsku retoriku i pretnje, kao i navodeći pomoć Irana svim anti-izraelskim grupama kojima pomažu da naprave rakete dužeg dometa. Prošlog Februara Izrael je oborio jedan iranski naoružani dron koji je ušao u izraelski vazdušni prostor. Tada je Izrael odgovorio napadom na protivraketne pozicije Sirije, ali je jedan izraelski avion F-16 oboren. Pao je na izraelsku teritoriju. Na Dan pobede izraelski premijer Benjamin Netenjahu otputovao je u Moskvu da bi se sa Rusima dogovorilo o ratnim operacijama u Siriji. Poseta Netenjahua trajala je 10 sati i osim pristustvovanja Paradi pobede razgovaralo se, a tu su bili i stručni timovi, o koordinacijama operacija u Siriji da ne bi ruske i izraelske snage došle u direktan sukob. Rusija, koja je na strani Asada, u Siriji brani svoje prisustvo i pomorsku bazu, a Izrael, koji je protiv Asada, u Siriji vodi rat protiv Irana i njegovih saveznika. Inače, Iran i Rusija su u sirijskom građanskom ratu na istoj strani. Iz cele ove priče izbačena je Islamska država koja skoro da ne igra nikakvu značajniju ulogu u tom ratnom scenariju. Na terenu su ostali samo „veliki igrači" da srede neke svoje račune uz veći ili manji dogovor.

Iran sve skupa učestvuje, odnosno vodi četiri proksi rata. U Siriji, Libanu, preko Hezbolaha, Iraku i Jemenu. Inače, rat između Irana i Saudijske Arabije traje već 40 godina, a Saudi se nedavno ponovili da ukoliko Iran nastavi sa razvojem svoje atomske bombe, to će isto uraditi i Arabija. Radi se o tome ko će biti lider u regionu Bliskog istoka. Da li šiiti na čelu sa Iranom ili suniti uz podršku Saudijske Arabije. Inače, sukob ove dve grane islama nalazi se u suštini svih sukoba u muslimanskom svetu, pa i na Bliskom istoku.

U Libanu postignuta je kakva-takva politička ravnoteža, ali je ta ravnoteža postojala i u Siriji pre početka građanskog rata, a fitilj su potpalili džihadisti Islamske države. Kasnije su se i drugi pridružili. Turski predsednik Erdogan ima velike planove, planove iz snova, da Turska obnovi na neki savremen način svoju Otomansku imperiju, a Izrael nastoji da preživi i koliko je god to moguće ukopa se na teritorije koje je osvojio u prethodnim ratovima i to gradeći nova naselja za svoje građane. Tu je i Amerika koja je na strani Izraela, ali sada prijatelj i sa Egipatom i sa Saudijskom Arabijom, Jordan da se i ne pominje, ali im se građanski rat u Siriji izmigoljio iz šaka.

Najveći iranski uspeh u tim ratovima je Hezbolah, libanska vojna i politička organizacija koja je izgurala izraelske snage iz Libana 2000. godine. Nakon toga Hezbolah je vodio još jedan rat protiv Izraela 2006. godine. Brda iza severne granice Izraela pod kontrolom su te organizacije. Ne nazire se ni budućnost Siriji ni Libana i ne vidi se koliko će Hezbolah ojačati nakon što se sadašnja situacija primiri. Saudijska Arabija je pokušala da preko svojih saveznika pre nekih deset godina oslabi Hezbolah, ali je taj pokušaj pretrpeo poraz i Hezbolah je učvrstio svoju vojnu, a i političku prisutnost severno od Izraela. A što se Izraela tiče, palestinske vođe nemaju nikakvu nameru da ozbiljno pregovaraju ni o jednoj zajednicčkoj državi, ni o dve države. Oni na umu imaju dve stvari: da unište državu Izrael i da žive od novca koji im stiže zato što održavaju sukobe u i oko Izraela. Održavanje u životu palestinskog naroda nije preskupo za muslimanske zemlje, a održavanje Izraela u nadležnosti je Sjedinjenih Država. U tom delu sveta pregovora neće skoro biti jer ni jedna strana nije preterano motivisana. Izrael bi možda i pregovarao, ali je svakim danom spreman na manje ustupaka, a sa takvom pozicijom već se probalo i nije donelo rezultate.

A 1. Najjači, ali ne mogu da pobede

U Vijetnamu, a i u svim ostalim većim američkim ratovima koji su sledili, Sjedinjene Države i lokalni saveznici imaju ogromnu prednost u konvencionalnoj vojnoj snazi, ali ne uspevijau da dobiju te ratove. Količina oružja, vozila, aviona, municije, bombi, hrane, obuće i odeće je toliko puta veća od protivničke da nije potrebno ni iznositi cifre. Nešto nije u redu sa američkim načinom ratovanja.

Za Vijetnam se govori da je američka vojna sila ratovala sa jednom rukom vezanom iza leđa jer su se političari „plašili" da pobede. Nisu im dozvolili iz domaćih razloga. To nije tačno ako se uzme u obzir da su u Vijetnamu, Iraku i Afganistanu Amerikanci duže ratovali nego za vreme Drugog svetskog rata, u svakoj od tih zemalja ponaosob.

U čuvenoj Kineskoj sagi od pre 2,5 hiljada godina Sun Cu tvrdi da je prvi zadatak obaveštajaca da se upozna neprijatelj. Da li Amerikanci dovoljno poznaju svoje neprijatelje? Sve govori da tačno znaju sa kim imju posla. Međutim, Amerikanci ne poznaju svoje prijatelje, svoje saveznike. Počevši od Vijetnama, pa preko Iraka i Afganistana domaći američki saveznici, iako dobro snabdevani i trenirani, nisu uspeli da ispune ni minimalni deo svojih zadataka.

Razlog za to je ogromna korupcija. Domaći saveznici su korumpirani do te mere da su praktično neupotrebljivi. U slučaju Mosula, u Iraku, na primer, taj grad je trebalo da brani 25.000 vojnika, a nije ih bilo ni pola od tog broja. Dobar deo tih vojnika bili su takozvani „vojnici duhovi". To su oni koji se i dalje vode na spiskovima, ali su već odavno poginuli, a vode se na spiskovima jer njihove plate nadređeni nastavljaju da naplaćuju i trpaju u svoje džepove.

Jedan deo nepostojećih vojnika nisu mrtvi, ali sede kod svojih kuća i dobar deo plata predaju svojim komandantima. To su takozvani „vojnici cvetovi". Inače, odbrana Mosula koštala je Ameriku 25 milijardi dolara. Jedan general Južnog Vijetnama objasnio je kako je sve to funkcionisalo: „Mogu da imenujem mnogo korumpiranih oficira, ali nema ni jednog koji je korumpiran i pri tome efektivan komandant". Slične, ako ne i identične, scene ponavljaju se sada i u Siriji sa američko-podržanim pobunjenicima.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane