Natrag

Postdemokratija

Prava mera Vučićeve politike

Od silnih obećanja o odbrani Kosova, o izgradnji Beograda na vodi sa metroom, brzih pruga do Budimpešte i autoputeva na sve četiri strane sveta, kakve ni Tito nije imao, ostao je samo jedan metar Kosova i jedan kilometar asfalta u nekom zaseoku. Tako je Vučić, svečano otvarajući taj seoski puteljak, sam sebe sveo na pravu meru. Tom prilikom je, naime, izjavio da uprkos ogromnim naporima koje on ulaže u pregovore o Kosovu, od kompromisa kojim bi i Srbija nešto dobila, nema ništa. Kao šlag na tortu dodao je svoju procenu da bi i jedan metar Kosova bio veliki uspeh. Nije onda čudo što se nije pojavio na otvaranju Narodnog muzeja, kao ni na zatvaranju željezničke stanice u Beogradu, koja će takođe postati muzej. Očigledno, ne želi još u istoriju, a muzeji ga baš neprijatno podsećaju da mu je vreme isteklo, zaključuje kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador Srbije u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Kad posle šest godina danonoćne borbe uz nadčovečanske napore, čovek, bilo koji u bilo kojem poslu, bude prinuđen da javno prizna da nema baš ništa od onoga što je nameravao da postigne, nikakav opipljiv rezultat, morao bi da prizna poraz i potpiše kapitulaciju.

U normalnom svetu to bi značilo da bi ili sam dao otkaz, ili ga prihvatio kao prirodnu posledicu totalnog neuspeha. U svetu politike, međutim, naročito u Srbiji, to može biti proglašeno za rezultat svekolike zavere, spoljne i unutrašnje, protiv naroda i države, što je razlog za još snažniju podršku tom čoveku koji se, eto, izlaže napadima sa svih strana zato što radi u našem interesu i isključivo za naše dobro.

U konkretnom slučaju, reč je naravno o Vučiću, koji je obećavao odbranu Kosova a sad kaže da bi i metar te pokrajine, ako dobijemo, bio veliki uspeh. Da ima obraza toj konstataciji dodao bi i svoju ostavku. Sa druge strane, da imaju bar malo duha, Tači i Haradinaj bi odmah naredili da se granični prelazi između Srbije i Kosova pomere za jedan metar prema Prištini i tako dokažu da su spremni na kompromis kojim bi i Srbija, po rečima njenog predsednika, bila zadovoljna.

Za one koji će se zapitati zašto opet o Vučiću, čak i na godišnjicu vlade, imam kontrapitanje: Koje vlade? Pisao sam o njoj kad je sastavljena, pisaću i kad bude rastavljena, a dotle zaista nema smisla govoriti o njenom radu kad svi znamo da funkcioniše samo kao ekspozitura nevladine organizacije Vučić&Vučić, sa sedištem u Palermu. Bilo bi, možda, povoda da se piše o vladi da je počela njena dugo najavljivana rekonstrukcija, ali to je odloženo opet zbog Kosova. Kad čuje takvo obrazloženje neko bi mogao pomisliti da je vlada toliko zauzeta tim poslom da ne može da stigne, a zapravo reč je o tome da je zauzet Vučić, koji, po sopstvenom priznanju, na tome radi danonoćno.

Prema tome, nije rekonstrukcija vlade odložena zbog njene prezauzetosti oko Kosova, već zbog njegove. On, dakle, treba da prepravi vladu koju je sam i skarabudžio, ali to će doći na red tek kad se završi "bitka za Kosovo", kako reče premijer Ana Brnabić. Znači nikad. A dotle, zaista, o kojoj vladi da pričamo?

Inače, ova vlada iz senke, koja slavi godinu dana figuriranja svog postojanja, bavi se Kosovom samo u meri u kojoj Ministar spoljnih poslova trčkara po svetu kako bi od neobaveštenih državica prikupio dokaze da su povukle svoje priznanje te samoproglašene države. Po njegovoj priči trebalo bi da poverujemo da ih je on ubedio da odustanu od priznavanja Kosova, ne razmišljajući o tome šta će im reći sutra kad ga Srbija bude priznala, pošto iščupa taj sveti metar svete srpske zemlje.

Povodom tog Dačićevog hvalisanja o masovnom povlačenju priznanja, od strane čak 4-5 zemalja, istine radi treba reći da tu nema nikakve njegove zasluge. Nema to nikakve veze ni sa njime, pa ni sa Srbijom. Te su državice, baš kao i naša, razapete između interesa istoka i zapada, svoje odluke o priznanju Kosova, donosile pod uticajem jedne od velesila, a onda razočarane neispunjenim obećanjima ili povedene boljom ponudom sa druge strane, okrenule ćurak naopako. Nikoga na ovom svetu nismo mi ubedili da ne prizna Kosovo, to su odbile da učine samo one države koji imaju sličan problem i svoj direktan interes, ili one koje su zavisne od Rusije, baš kao što je većinu onih koje su ga priznale na to navela njihova zavisnost od Amerike ili njenih zapadnih saveznika.

Jedini koji se bavi kosovskim problemom je Aleksandar Vučić. Kako sam kaže posvećen je tome u potpunosti, muči se i žrtvuje, ne spava i ne jede, bori se kao lav sam protiv svih, i sa Albancima i sa njihovim pokroviteljima iz Amerike i Evrope, i sa domaćim izdajnicima i lažnim patriotama, ali ne vredi. Narodu je obećao da će mu se obratiti kada bude imao nešto, ali sad, posle šest godina nadčovečanskih napora, sateran uza zid, prinuđen je da prizna da nema ništa. Sučim će sad pred Miloša?

Ali, vratimo se našim stvarnim problemima o kojima bi trebalo da se stara vlada, a o kojima nas obaveštava isključivo Vučić, kad stigne i kako njemu odgovara. Tako smo nedavno saznali da ga osim Kosova, muči i nezahvalnost naroda koji samo zna da kuka i protestvuje, kad mu nešto ne odgovara, a ne zna da pohvali kad je nešto dobro urađeno. Povodom protestnih blokada puteva zbog poskupljnja benzina, očajnički je zavapio: "Sad se bune zbog cene benzina, a niko da kaže bravo Vučiću, što je hleb najjeftiniji u regionu, što je struja najjeftinija..."

Nekoliko veoma ozbiljnih pitanja proizilaze iz ove jedne rečenice, koja na najbolji način ilustruje njegov odnos prema narodu, kao i prema vladi i prema funkcionisanju države i njenih institucija. Najpre, nije tačno da niko ne govori "bravo Vučiću". Naprotiv, najviše je takvih, čak previše. Uostalom takav je i seljak kojem je poklonio onaj put do njegove kuće s početka ovog teksta. Bio je na jednom Vučićevom mitingu kakve ovaj redovno organizuje prilikom otvaranja nekog puta ili fabrike, svejedno, pa je iskoristio priliku, dok je predsednik koristio priliku da se uslika sa pravim srpskim domaćinom sa šajkačom, da mu se požali kako do njegovog zaseoka nema puta.

U mesijanskom zanosu pred uključenim kamerama, predsednik koji po Srbiji deli puteve ko bombone, obećao mu je jedan za po kući. Sada, kada su ga sa svih strana pritisla mnogo ozbiljnija neispunjena obećanja, odlučio je da svima pokaže kako on drži reč. Za srećnog dobitnika odabrao je baš ovog seljaka jer je to najlakše i najjevtinije, a nosi još jednu važnu poruku, da za njega nema malih i velikih slučajeva, svi su mu isti, a na prvom mestu uvek običan čovek iz naroda, po mogućstvu sa opancima i šajkačom. Ništa lično, just business. Dakle, nema ljute oni koji ovog puta nisu izvučeni, pa neće dobiti asfalt u svojim ulicama, jer sve je rađeno na naučnoj bazi po principu slučajnog uzorka. Ne bi, dakako, ni taj bezimeni seljak trebalo da se zanosi, da je nešto posebno prirastao srcu predsednika, ali to je već teže objasniti mu, baš kao i većini onih koji se nadaju da će i oni doći na red.

Da ne razglabamo sad kako je uopšte moguće da predsednik države, građanima pojedinačno obećava najrazličitije stvari, od teladi i traktora, do asfaltiranja ulice, za šta on apsolutno nema nikakve nadležnosti, a da to bude ispunjeno u najkraćem roku. Jednostavno može mu se, jer u ovoj zemlji on o svemu sam odlučuje i radi šta hoće. Mnogo je zanimljivije pitanje dokle ide njegova bolesna potreba da sve te usluge i naplati, ne samo u glasovima, nego i direktno divljenjem onih koje njegova ruka pomiluje. Naravno da će taj seljak na sva usta vikati bravo Vučiću, to je sasvim normalno, ali nije normalno da ovaj, pored svih obaveza, proputuje pola Srbije da bi to čuo uživo.

Sve u svemu, nije istina da "niko" ne govori "bravo Vučiću", mnogo je takvih koje je kupio na ovaj ili onaj način, ali ti su već sasvim njegovi i kao takvi ga ne zanimaju. Osim u situacijama kad zatreba da mu nahrane sujetu. Važni su oni koji mu ne priznaju veličinu i moć, oni su "neko", neko koga tek treba da pokori. Narod koji mu već aplaudira i sa strahopoštovanjem izgovara njegovo ime, je "niko" i ništa. Stado. Pučina grdna. A i kako bi mogao da uvažava tu bezličnu masu kad zna kako ju je kupio, jeftinim trikovima i lažima u koje ni sam ne bi mogao da poveruje. Sa druge strane i narod ima problem, kako da mu kaže bravo za hleb od 50 dinara, kad mu je svojevremeno obećao da će kad on dođe na vlast koštati samo tri dinara. A što se cene struje tiče, to je isključivo u nadležnosti vlade, zašto bi iko njemu čestitao što nije skuplja? Pa zato što je on vlada!

Kad se sve sabere i oduzme, jasno je da su metar Kosova i kilometar puta koji nikud ne vodi, krajnji domet, prava mera Aleksandra Vučića, koji ne dobacuje dalje od svoje bolesne sujete. Zašto je odredio baš jedan metar, đavo će ga znati. Da je tražio dva, to bi moglo da se shvati da tu želi da bude sahranjen, na svetoj srpskoj zemlji. Jedan je dovoljan samo za spomenik, kao onaj Klintonov u Prištini. Ili veći, jer u visinu se može neograničeno. Do neba. Ipak je on predsednik nebeskog naroda.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane