Natrag

Evropa

Dve strategije o sprečavanju migranata i okupacije Evrope

Englezi, Rusi i Amerikanci na istoj strani

Najvažnije pitanje koje je poslednjih nedelja okupiralo većinu evropskih medija odnosilo se na problem dolaska u proseku pet migranata dnevno u Nemačku. O tome se dizala tolika prašina, kako bi se sakrili drugi problemi. Pri tome, na sastanku u Londonu, za samo tri dana, šefovi tri svetske najjače obaveštajne službe dogovorili su se kako da se reši migrantska kriza, na način suprotan onom koji forsira Nemačka sa svojim satelitima.

Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

Poslednji samit lidera Evropske Unije, održan krajem juna u Briselu, pokazao je da zemlje članice ni o čemu ne mogu da se dogovore. Čim se dođe do esencijalnih nacionalnih interesa zaboravlja se na zajedništvo i svako kreće svojim putem. Istini za volju, nešto drugo ne bi ni bilo realno da se očekuje.

Koplja se i dalje lome oko politike davanja utočišta migrantima, a ta tema od 2015. zapošljava političku elitu Evropske Unije, potiskujući sva ostala pitanja. Da li je upravo iz tog razloga nastala migrantska kriza koja nikako da se završi?

Evropa, kolevka demokratije i političkih sistema koji su i danas preovlađujući u svetu, sada je potpuno bez ideologije, ali i bez ideje kako dalje. Nekada su se u pariskim bistroima, nemačkim pivnicama i bečkim kafanama vodile žučne diskusije o pravima radnika i seljaka, danas se raspravlja o transferima fudbalera.

Taman kada je Evropa ponovo počela da razmišlja o idealnom društvenom ustrojstvu kritikujući zbog nastale svetske ekonomske krize svemoćne banke, finansijski sektor je uzvratio udarac.

U moru bezličnih tehnokrata i birokrata koji su bili na vlasti u Evropi odjednom se bio pojavio čovek koji je uneo malo boje u opšte sivilo - Silvio Berluskoni. Italijanski premijer je bio jedan od onih koji se ne uklapaju u šablone i počeo je da iritira političku i vladarsku elitu na Starom kontinentu. Banksterima nije trebalo dugo da ga se reše. Scenario je bio veoma jednostavan, iako malo skup, ali je najvažnije to što je on primenjiv u skoro svakoj državi.

Italijanske državne obveznice su na finansijskim tržištima 2011. počele naglo da gube na vrednosti. Država je morala da plaća sve više i više kamatne stope da bi neko od investitora kupio njene obveznice, pa je na kraju dalje zaduživanje postalo neisplativo i Italiji je zapretio bankrot. Parlamentarna većina je smatrala da je krivac za ovu situaciju premijer Berluskoni i izglasala mu nepoverenje u novembru te iste godine.

U Italiji je sadašnja vladajuća koalicija pokrenula javnu raspravu o budućoj raspodeli kapitala i odmah dospela pod udar svih velikih evropskih medija. Pri tome, vlast u Italiji se ne napada sa ideoloških pozicija, već joj se zadaju udarci ispod pojasa. Govori se o loše uređenim ulicama Rima, grada u kome je na vlasti Pokret pet zvezda. Diskutuje se o scenarijima moguće finansijske krize u ovoj mediteranskoj zemlji, pri čemu niko ne navodi zašto bi do te krize uopšte i došlo. Očigledno se smatra sigurnim da će krupni kapital novu italijansku vlast rušiti na isti način kao nekada Berluskonija.

Banksteri, mogu da dovedu na vlast koga hoće, ali isto tako mogu i da sa vlasti oteraju onog ko im ne odgovara. Iz demokratije (vladavina naroda) skliznuli smo u plutokratiju (vladavina kapitala), a da to nismo ni primetili.

Berluskoni, iako je i sam pripadnik najbogatijeg sloja stanovništva, bio je borac protiv premoći banaka i finansijskih instituta. Posebno je kritikovao američki sistem oplodnje kapitala čistim berzanskim špekulacijama iza kojih ne stoji nikakav rad i nikakva proizvodnja. Berza je postala najobičnija kladionica koja je propala onog trenutka kada se većina učesnika pogrešno kladila.

U isto vreme kada je sklonjen Berluskoni, svet, a posebno Evropa, su svoju pažnju posvetili drugim problemima, a ne razlozima za privrednu krizu koja je vladala. Nastala su „arapska proleća", a u završnici obračuna sa italijanskim premijerom svrgnut je i ubijen Moamer el Gadafi, „čuvar Mediterana". Njegovo ubistvo, vidi se to danas, nije bilo uzrokovano samo njegovim planom da dolar ne bude više glavna valuta u kojoj bi se plaćala nafta, već upravo zato što je on bio najvažnija brana migrantskim talasima koji su posle raspada Libije počeli da zapljuskuju Evropu.

Skoro sedam godina posle likvidacije ovog lidera i razbijanja Libije u Londonu su se od 2. do 5. jula okupili najviši predstavnici američke, britanske i ruske obaveštajne službe da bi dogovorili način kako da se dugoročno zaštite od migranata i anuliraju negativni efekti agresije na Libiju. Francuska obaveštajna služba je želela da se uključi u ovoj susret, ali je ignorisana.

U Londonu je zaključeno da je potrebno stvoriti bezbednosni pojas na južnim obalama Mediterana. Maroko, Alžir i Tunis su relativno stabilne zemlje sa funkcionalnim administracijama koje su u stanju i voljne da spreče protok migranata. Najveći problem je Libija, a nešto manji Egipat i te dve države će u narednom periodu biti u žiži pažnje obaveštajne zajednice Rusije, Britanije i Amerike. Tako je zaključeno da Libiji hitno treba pomoći da stvori stabilnu vladu, oružane snage i institucije sekularne države, koja može zaustaviti talase migranata.

Dok jedni ozbiljno pokušavaju da obuzdaju priliv migranata, drugi to koriste da bi pažnju javnosti odvratili od pravih tema. Nedeljama traje potpuno bespotrebno rvanje partija unije u Nemačkoj (hrišćansko demokratska unija na čelu sa Angelom Merkel i hrišćansko socijalna unija na čelu sa Horstom Zehoferom) koje je u fokusu svih evropskih medija. Kada je tu došlo do dogovora rasprava se prenela na nivo kancelara Nemačke i Austrije, a Merkelova je otputovala i u Budimpeštu na razgovor sa Viktorom Orbanom. Koliko je poznato, nikakav sprovodljiv dogovor nije postignut ni na internim razgovorima u Berlinu, niti na evropskom nivou, ali je zgodno poslužilo da zaguši medije.

Pri tome, sadašnji dogovor vladajuće koalicije u Nemačkoj odnosi se, po rečima samog ministra unutrašnjih poslova Horsta Zehofera, na samo pet migranata koji u proseku dnevno stižu u Nemačku!?!

Nije, dakle, od značaja migrantska kriza koja je lako rešiva, već je važno pažnju javnosti skrenuti sa zaista gorućih tema. U senci migranata sakrivaju se mnogo veći problemi, kao što je produbljivanje jaza između najbogatijih i najsiromašnijih u razvijenim evropskim ekonomijama.

Menadžeri najznačajnijih kompanija koje se kotiraju na nemačkoj berzi u Frankfurtu u proseku zarađaju 71 put više para nego prosečni radnici u istim tim preduzećima. Najmanja je razlika u „Commerzbanci", samo 20 puta, a najveća u „Pošti Nemačke" („Deutsche Post"), čak 159 puta.

Ovakva istraživanja se rade od 2005. godine, dakle od pre početka svetske ekonomske krize. Tada je prosečan menadžer zarađivao 40 puta više od prosečnog radnika. Što je kriza dublja, to su manje radničke plate, ali su zato zarade direktora sve veće.

U senci migranata su i mnoge druge važne teme o kojima mediji skoro da uopšte ne izveštavaju.

Jedna od uloga države je da zakonima zaštiti one koji sami sebe ne mogu da štite. Na prvom mestu su deca, a najviše su ugrožena u seksualnom smislu. Zbog toga postoji takozvana zaštitna granica, godište od kog je seks sa maloletnom osobom nekažnjiv. Nekada je to bilo 18 godina, onda se u većini država granica spustila na 16 godina, a danas je, uglavnom, svuda u Evropi ona 14 godina. Smatra se da mlađe osobe nisu u stanju da realno sagledaju probleme koji se pojavljuju stupanjem u intimne odnose sa drugom osobom, zbog čega država mora da ih zaštiti krivičnim zakonom.

U Francuskoj se povela diskusija, koja se prelila i na Nemačku, da li je zaštitna granica pomenuta u zakonu „čvrsta" ili relativna. Sudovi sve češće odlučuju kako je pomenuta granica samo orijentir, u stilu „može da bude, ali ne mora da znači (a nije ni važno)". U pravu nikada i nigde u civilizovanom svetu nešto nije bilo „orijentir", već ili je tako ili nije.

U senci migrantske krize krije se naglo osiromašivanje naroda koji sve manje ima realnu političku moć, ali i zastrašujuće raslojavanje moralnih normi u Evropi. Uskoro će biti dozvoljeno sve, bez obzira na posledice.

A 1. Stara dama na starim granama

Poslednji samit evropskih lidera je pokazao i da niko nema jasnu viziju o tome šta će se dešavati narednih godina. Velike sile, kao što su Sjedinjene Američke Države, Rusija i Kina prave dugoročne strategije unapred za više godina, pa čak i decenija. Zemlje EU ne znaju ni šta će se desiti naredne nedelje. Lideri Evropske Unije nisu saglasni ni oko pitanja eventualnog proširenja, ne mogu ni da se dogovore oko toga kada bi pristup novih članica uopšte bio prihvatljiv iz ekonomskih razloga, ali ni oko toga koja zemlja uopšte zaslužuje da se sa njom nastave pregovori sve do uspešnog okončanja. Kao ni koja zemlja će prva istupiti iz Unije, a kandidata ima nekoliko.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane