Pogledi

Kome i kako služi zločinačka koalicija NATO pakta, Svetske banke i MMF-a

Crna trojka krupnog kapitala

Jedan od vodećih intelektualaca sve jačeg antiglobalističkog pokreta u svetu, Mišel Čosudovski, profesor ekonomije na univerzitetu u Otavi (Kanada), svojim analizama pruža neposredan uvid u pogubni ekonomski i politički uticaj velikih sila na sve zemlje koje su geopolitički i ekonomski bitne za njih. Čosudovski se posebno osvrće i na pitanje kako je surovi ekonomski rat razbio Jugoslaviju i koje su dalekosežne posledice "dobronamernih ekonomskih paketa pomoći" MMF-a i Svetske banke. Uz njih ide i NATO pakt, sa kojim svetske bankarske hobotnice tesno sarađuju

Mišel Čosudovski

Moramo da se podsetimo da je šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka Jugoslavija bila model ekonomskog i socijalnog progresa, i to su i mnogi na zapadu priznavali. Prvi put sam posetio Jugoslaviju 1967. godine dok sam studirao u Holandiji i svi smo bili impresionirani onim što je bilo postignuto. U nekim aspektima socijalne zaštite bilo je naprednijih rešenja nego u zapadnoj Evropi.

Taj period ne možemo odvojiti od onoga što sledi i onoga što se dogodilo ranih osamdesetih i nakon Titove smrti, jer je to, zapravo, početak ekonomske destabilizacije države koja je zavisila od zapadnih kreditora. Uslovi koji su tada nametnuti Jugoslaviji trasirali su put, prvo, za postepeno izumiranje tog društvenog projekta i za uništavanje onog što je bilo postignuto i, zatim, za raspad federacije. Suština federalnog sistema bila je da centralna vlada pomaže republičke vlade kod fiskalnih aranžmana, a taj aranžman je bio uništen od strane zapadnih kreditora i Međunarodnog monetarnog fonda.

Republike su bile ostavljene same sebi i to je dovelo do jednostranih proglašenja nezavisnosti. Ne bi se to desilo da reforme tokom 80-ih nisu bile izvedene i to nije nešto što se desilo preko noći.

Kada je izbio rat, svi su bili protiv Srba. Kada se rat završio, NATO je bombardovao Srbiju, Crnu Goru i Kosovo. To je deo vojne i obaveštajne agende. To je politika osvajanja: uništenje i rasparčavanje čitave zemlje. USA i NATO su kreirali razlike u tom društvu podržavajući pobune. Mi znamo da su bosanski muslimani bili povezani sa Al Kaidom koja je opet, podržavana od CIA-e. Znamo da je Amerika podržavala uvoz oružja u Bosnu. Mi, takođe, znamo da je hrvatska vojska bila podržana od američke kompanije MPRI koja pruža usluge za angažovanje plaćenika u ratu i za vojnu obuku. Poznato je i da je operacija "Oluja" koja je bila protiv srpske manjine izvedena uz pomoć američke vojske. Sve to je bilo deo programa uništavanja multinacionalne, narodne države.

Zašto se istorija aranžira i revidira? To se radi dobro organizovanom medijskom propagandom u celom svetu, nije to ograničeno samo na slučaj Srbije. Pa, cela svrha je da se istorija ponovo napiše. Srbi su demonizovani, oni su nazvani krivcima za rat, a zapadna vojna alijansa kreirala je podelu između Srbije i bivših jugoslovenskih republika. Moramo da shvatimo da su sve bivše jugoslovenske republike destabilizovane, ne samo Srbija. Ako posmatrate šta se desilo npr. u Makedoniji, prvo, cela ekonomija je uništena, a u isto vreme je korištena ista matrica etnička podele, ovaj put između Albanaca i Makedonaca. Znamo i da je istorija svih bivših jugoslovenskih republika ponovo napisana i da one sada smatraju da njihova prošlost nema ništa sa Jugoslavijom. One krive Srbe za rat. U Srbiji takođe, ima dosta animoziteta prema kosovskim Albancima, a ja bih rekao da su i kosovski Albanci uprkos podrške koja im je data od strane NATO, takođe žrtve rata. Oni imaju teritoriju koja je kontrolisana od strane američke vojske i koja je totalno ekonomski osiromašena.

U biti, način da se dođe do istine i da se istorijski korektno sagleda šta se, u stvari desilo je da se uđe u dijalog sa svim etničkim grupama bivše Jugoslavije, jer su sve one žrtve tog rata. Na žalost, sada oni mrze jedni druge, što je, naravno, deo agende. Slično, je i u Ukrajini, tamo su ljudi živeli zajedno stotinama godina, govorili istim jezikom, a sada su kreirane podele. I to je deo agende. Zapadna vojna alijansa je rasturila i slomila multietničko društvo i u suštini paralizovala projekat koji je nastao na Balkanu.

Ljudi moraju da razumeju da to što im se dogodilo nije bio proizvod građanskog rata, to je bio proizvod stranog mešanja. Oni moraju da razumeju da su njihovi lideri bili izmanipulisani da služe zapadnim interesima. Osiromašenje Jugoslavije nije bilo nešto što se događalo zbog unutrašnjih faktora,

O svemu tome mora da se razgovara, to mora da se obelodani i da postane tema diskusije.

Sve dotle dok laž prevladava i dok god se istorijski proces revidira i piše ponovo od strane onih koji su napali Jugoslaviju, nema nazad, da tako kažem. U Srbiji mora da nastane pokrene pokret koji bi sagledao period od više od 30 poslednjih godina, ta istorija mora da se razume. Uspostavljanje bilaterarnih odnosa sa drugim zemljama uključujući Rusiju i Kinu bio korak u pravom pravcu, iako nijedna od tih zemalja ne predstavlja model koji treba slediti, jer imaju istu vrstu socijalne nejednakosti kao u bivšim jugoslovenskim republikama. Mora da postoji osećaj nacionalne svesti koji je definisan u odnosu na to šta narod želi da postigne. To znači standard, zdravstvena zaštita, obrazovanje za njihovu decu, sigurnost zaposlenja i tako dalje. Sve su to vrlo značajne stvari koje su bile dobro postavljene u bivšoj Jugoslaviji, i to nekako ponovo mora da postane tema razgovora . "Kakvo društvo mi želimo i kako da dođemo do njega", to je pravo pitanje koje treba sebi sebi da postavite. Sigurno je da se se do pravih odgovora ne može stići i da se ne mogu bazirati na neoliberalnoj agendi. Ta agenda je bila nametnuta Jugoslaviji i na kraju je to i dovelo da raspada zemlje.

U poslednjih 15 godina zapad ponovo piše istoriju američke i NATO agresije. Za zločine zapadne vojne alijanse redovno se okrivljuju žrtve. NATO intervencija je nazvana humanitarnom akcijom? Vrlo je značajno, zato, da istorijat tih zločina ne sme biti zaboravljen?. Ne postoji nešto što se zove humanitarni rat. Ratni zločinci i politički arhitekti rata protiv Jugoslavije 1999. godine moraju biti identifikovani i neizostavno privedeni pravdi.

Na Kosovu su ekonomske reforme doprinele pojačavanju međunacionalnih neprijateljstava i izazvali uzajamne sukobe albanskog i srpskog stanovništva, samim tim oslabivši i učinivši nesposobnim za život kako jedne, tako i druge. Smišljena manipulacija tržišnim snagama uništila je ekonomsku aktivnost i celokupan život naroda, stvorili situaciju socijalnog očajanja i bezizlaza. Paralelno sa uništavanjem Federativne Jugoslavije slične ekonomske reforme su pod patronatom MMF-a bile nemetnute Albaniji - sa razornim, rušilačkim socijalno-ekonomskim posledicama i za njih takođe.

U vreme kada naoružani do zuba američka i natovska vojska silom nameću "mir" u Bosni, štampa i političari slikovito opisuju zapadnu intervenciju u bivšoj Jugoslaviji kao tobože plemenitu, u vezi sa agonijom "komunističkog" režima, odgovor na planula etnička čišćenja i kršenja ljudskih prava. Delujući u toku Dejtonskog (novembra 1995. godine) mirovnog sporazuma, Zapad je svom snagom strasno težio da prikažu u lepšem svetlu "portret južnih slovena" pokušavajući tada postići uspeh u radu na stvaranju novopečenih "suverenih nezavisnih" država.

Držeći se nametnutih mu pristrasnih stereotipa, zapadno javno mnenje se našlo u ropstvu zabluda. Prema raširenom gledištu, težak položaj na Balkanu je rezultat "agresivnog nacionalizma", neizbežne posledice dubokih etničkih i religioznih protivrečja, čiji koreni sežu u dubinu vekova. Komentatori se takođe pozivaju na "borbu za liderstvo na Balkanu" i na suparništvo pojedinih političara, kao na objašnjenje konflikata koji su se odigrali. Kao rezultat ekonomskih i socijalnih uzroka konflikta gube se u gomilama neobjektivnih predstava i nepouzdanih analiza. I davno je već zaboravljena duboka ekonomska kriza, koja je prethodila građanskom ratu.

Počeo sam da radim istraživanje o Jugoslaviji sredinom 90-ih godina prošlog veka usredsređujući se na Dejtonski sporazum i reforme koje su nametnute Jugoslaviji početkom 80-ih. Neke od tih reformi imale su razarajuće posledice, jer je Svetska banka nametnula ono što se zvalo program bankrota, a to je značilo da je veliki deo industrijske baze doslovno morao da zatvori svoja vrata. Nametnute su, dakle, smrtonosne mere Međunarodnog monetarnog fonda, i to je postavilo temelje za rat, zapravo to je bio deo namerne ekonomske destabilizacije Jugoslavije.

Zvanična istina je laž. To ne važi samo za ex Jugoslaviju, to važi i za ovo što se trenutno dešava u Iraku, Siriji, Ukrajini. Laž nadvladava. To vam je "copy and paste" koncepta koji se prvi put primenio u ratu protiv Jugoslaviji, a ovde govorimo o 1999. godini. Tada nam je rečeno da je to humanitarni rat, spasavanje etničkih Albanaca. Mi znamo da je ovo laž. Čak i u izveštaju nemačkog ministarstva inostranih poslova se kaže da nije bilo humanitarne krize na Kosovu, a ako je i postojala, bila je izazvana od strane (takozvane) Oslobodilačke vojske Kosova koja je bila povezana sa italijanskim organizovanim kriminalom i podržavana od strane Cie i, naravno, NATO.

Rat u Bosni, i to znamo odlično, izazvan je propagandom. Setimo se samo načina na koji su zapadni mediji počeli da optužuju Srbe u vezi sa koncentracionim logorima. Kada su pokazani ljudi iza žice kao u koncentracionom kampu, to su u stvari bile lažne slike, a sve se to dešavalo za vreme Klintonove administracije. Srbija ne može jednostavno da zatvori oči i da kaže mi ne želimo da govorimo o tome, to je prošlost. Pogledajte demonizaciju srpskog vođstva iz tog vremena. To nije pravdanje Miloševića, ali je činjenica da je Zapad došao i intervenisao kriminalnim vojnim angažmanom i onda su optužili srpske lidere za ratne zločine osnivajući lažni Haški sud.

Multietnička socijalistička Jugoslavija je nekada bila regionalna industrijska sila, država ekonomskog uspeha. Tokom dve decenije pre 1980. godine godišnji bruto proizvod je u Jugoslaviji beležio rast od 6.1 procenta. Medicinska zaštita je bila besplatna, bilo je pismeno preko 90 procenata populacije, a prosečni životni vek stanovništva se popeo na 71 godinu. Ali posle decenije zapadne ekonomske pomoći i petogodišnje dezintegracije, ratova, embarga i bojkota, ekonomija bivše Jugoslavije je bila uništena, a nekada moćni industrijski sektor razoren.

Jugoslovenska implozija je delom rezultat američkih mahinacija. Uprkos političkom kursu nesvrstavanja i bogatim trgovinskim odnosima sa Evropskom zajednicom i Sjedinjenim Državama, administracija Ronalda Regana je naciljala jugoslovensku ekonomiju u tajnoj direktivi Nacionalne bezbednosti iz 1984. godine, koja je postala osnova za buduću politiku Sjedinjenih Država prema Jugoslaviji. Cenzurisana verzija ovog dokumenta je objavljena 1990. godine i iz nje se vidi da je američka politika prema Istočnoj Evropi, uključujući i Jugoslaviju, zapravo skup širokih mera za promociju „tihe revolucije" u cilju rušenja komunističkih vlasti i partija i potonje reintegrisanje „oslobođenih" istočnoevropskih zemalja u tržišno orjentisane ekonomije.

U tom projektu su tesno sarađivali američka vojna administracija, Pentagon, Stejt department, MMF, Svetska banka i NATO. Pod okriljem Sveske banke pokrenut je program bankrotiranja jugoslovenske industrije 1989. godine. Drugi važan događaj jeste šok terapija MMF u januaru 1989. godine i čija je suština bila zamrzavanje transfera isplata između država i republičkih vlada, što je u narednih godinu dovelo do kolapsa saveznog fiskalnog sistema. Tako je počeo raspad Jugoslavije i stvoreni su uslovi za izbijanje etničkih sukoba. Strane obaveštajne službe su svojim delovanjem samo pojačale te sukobe tako što su podržali bosansku muslimansku armiju, a kasnije i tzv. OVK.

Što se tiče Jugoslavije, ovaj proces je iniciran nametanjem zapadnih, na čelu sa američkim kreditorima, makroekonomskih reformi čija je prva runda počela odmah posle smrti maršala Tita 1980. godine. Tokom te decenije „Međunarodni monetarni fond" i „Svetska banka" su periodično prepisivali nove doze njihovog gorkog ekonomskog eliksira s kojim je Jugoslavija lagano dovedena u komatozno stanje.

Od samog početka ovog procesa programi koje je nametao MMF su ubrzavali dezintegraciju jugoslovenske privrede, što je dovelo do negativnog privrednog rasta od čak deset procenata u 1990. godini. Dotadašnja država blagostanja je konačno razorena sa svim predvidljivim socijalnim posledicama. U međuvremenu je drastično narastao strani dug države, što je dovelo da pritiska na kurs domaće valute i srozavanje standarda građana. Masivne reforme koje su naložene spolja ubrzo su bile primenjene, uključujući i onu za Zapad najvažniju - liberalizaciju zakonodavstva, posebno kada su u pitanju strana ulaganja. Ekonomska šok terapija je počela januara 1990. godine i to je, pored ostalog, dovelo do realnog pada vrednosti plata od preko četrdeset procenata. MMF je u potpunosti držao pod kontrolom jugoslovensku „Centralnu banku", što je značajno smanjilo mogućnost socijalnog davanja i realizaciju ekonomskih programa. Reformatori su naprečac uspostavili sve neophodne uslove za konačni slom Jugoslavije koja u tom momentu više nije imala federalnu fiskalnu strukturu, a sve federalne političke institucije su bile smrtno ranjene. Presecanjem finansijskih arterija između Beograda i republika, ove reforme su zapravo dale energiju secionističkim tendencijama koje su se hranile ne samo etničkim podelama, već i ekonomskim faktorima. Budžetska kriza stvorena intervencijom MMF-a je obezbedila de fakto otcepljenje republika, najpre Slovenije i Hrvatske...

Od Zapada nametnuta neoliberalna makroekonomska rekonstrukcija privrede je odigrala ključnu ulogu u uništavanju Jugoslavije. Ipak, od početka rata 1991. godine svetski mediji su brižno prevideli ili porekli svoju ulogu u ovom procesu. Odnosno, upravo suprotno, pridružili su se horu hvalospeva na račun slobodnog tržišta, kao baze za izgradnju razorene privrede. Socijalni i politički uticaj ove ekonomske rekonstrukcije u Jugoslaviji je pažljivo izbrisan iz kolektivne svesti svih nas. Stvaraoci javnog mnjenja su uspostavili dogmu da su za raspad Jugoslavije krive etničke i religijske podele, iako su u stvarnosti te podele bile samo posledica daleko dubljih procesa i političkih lomova. Ta lažna svest nametnuta od moćnih kampanja medija nas je sve onemogućila da shvatimo značaj istorijskih zbivanja i promena, kao i prave uzroke socijalnih konflikta. Kada je reč o bivšoj Jugoslaviji, ovakve laži su potpuno zamutile osnove južnoslovenskog ujedinjenja, solidarnost i jedinstvo ovih naroda. Ali, takva lažna i izvitoperena svest postoji širom sveta, svuda gde su uništene fabrike, radnici bez posla i raskomadani socijalni programi i gde je jedini mogući recept „gorka ekonomska pilula"... Ono što se dogodilo Jugoslaviji i potom nastavilo da se dešava njenim nejakim državicama proizišlim iz njenog raspada, sigurno odzvanja daleko van Balkana. Jugoslavija je ogledalo za slične ekonomske programe rekonstrukcije i to ne samo u nerazvijenom svetu, već i u Sjedinjenim Državama, Kanadi i celoj zapadnoj Evropi. Jugoslovenske reforme su okrutna refleksija modela destruktivne ekonomije u svom najekstremnijem izdanju.

Narkobosovi Kosova, Albanije i Makedonije su postali nova ekonomska elita, često vezana za bitne zapadne komercijalne interese. Prihod od trgovine drogom i oružjem je potom ponovo iskorišćen za nove nelegalne aktivnosti poput mreža prostitucije. Visoki zvaničnici albanskog režima bili su upleteni u trgovinu drogom i oružjem sa Kosovom. Ova trgovina nekažnjeno cveta uprkos prisustvu kontingenta američkih trupa još od 1993. godine. U toku poslednjih nekoliko godina, trgovina drogom je omogućila OVK-u da naoruža trideset hiljada vojnika za rat u veoma kratkom vremenskom periodu. NATO je sklopio brak iz interesa sa mafijom. Ovo su potvrdile i evropske policijske službe, među njima i nemački Savezni biro za borbu protiv kriminala: „Albanci su trenutno najbitnija grupa za distribuciju heroina na Zapadu.

A 1. Kako će Srbija, kad ne može Nemačka?

Ratovi na Bliskom istoku samo su nastavak ratova u Jugoslaviji. Fragmentacija Jugoslavije, bombardovanje i rasparčavanje Srbije deo su vojne i ekonomske agende koju su sprovele SAD i njeni zapadnoevropski partneri. Ista agenda proširena je na Bliski istok. Kako Srbija može da sarađuje sa EU? Da li je u njenom interesu da se pridruži EU? Ne. U interesu Srbije je da povrati svoj suverenitet i svoje granice. Ako zemlje kakve su Nemačka i Francuska sa velikim institucionalnim i ekonomskim kapacitetima za prihvatanje odgovornosti za prijem izbeglica nailaze na ogromne teškoće u realizaciji tog zadatka - kako će ga onda ispuniti ekonomski razorena Srbija. Kampanja protiv muslimana se širi EU i to će značajno umanjiti mogućnost njihovog ulaska u određeni broj zemalja EU, naročito Francusku i Britaniju, ali i Nemačku koja je do sada bila najotvorenija za prijem izbeglica.

A 2. Koordinacija NATO i MMF

Vodi se kampanja protiv slobodne trgovine i MMF-a, za ukidanje inostranih dugova zemalja trećeg sveta, ali ne protiv rata. Ali rat i slobodna trgovina idu ruku pod ruku. To je bio slučaj sa Britancima u XIX veku, kada su naterali Kineze da "slobodno" kupuju opijum, a ista logika važi i sada. Između MMF i NATO čak postoji i određena koordinacija. Videli ste je ne Kosovu. MMF i Svetska Banka su napravili plan za posleratnu ekonomiju Kosova, koja je podrazumevala slobodno tržište, mnogo pre samog bombardovanja. Vidite da sarađuju. Ako neka zemlja odbije intervenciju MMF-a, na scenu stupa NATO, ili raznorazne tajne službe, i onda stvore uslove u kojima program MMF-a može da se nametne.

A 3. Kad se NATO igra rata

Vojna vežba NATO u pribaltičkim zemljama (22. juna 2016) održavala se na 75. godišnjicu operacije "Barbarosa" kada je nacistička Nemačka izvršila invaziju na Sovjetski Savez, koja je počela 22. juna 1941. godine. Iako "Anakonda 16" kao i druge vojne vežbe NATO, ne predstavlja neposrednu pretnju za Moskvu, "Anakonda 16" izvodila se pred vratima Rusije.

Nema ništa tajnovito u "ratnim igrama" NATO. Istorija nas uči da su ratni planovi bazirani na obmanama. Konkretno u ovom slučaju oni otvoreno razmeštaju svoju vojsku i opremu po Istočnoj Evropi i Baltiku. To je deo propagandne kampanje kojom dolaze u fokus pažnje medija. To je ono što "Anakondu 16" razlikuje od operacije "Barbarosa", koja je u tajnosti planirana.

Ipak, planovi NATO nisu dobronamerni. Zveckanje oružjem NATO koristi samo da zapreti Rusiji, ali ne vojnom akcijom. Ipak, cilj Alijanse je da stvori mogućnost SAD da vode ratove u drugim delovima sveta, posebno na Bliskom istoku.