Do koske

Ima li alternative nemačkoj EU?

Skrenimo sa njihovog puta

Na blogu pokreta Dosta je bilo 1. avgusta 2018. objavljen je tekst Saše Radulovića. Ova perfektna analiza osvetljava naše mnogobrojne zablude o ''Putu koji nema alternativu'' i koji vodi u nestajanje Srbije. Preporučujemo svakom čitaocu da ga obavezno uzme na znanje, a naročito Borisu Tadiću, koga je frau Merkel šutnula, kao i njegovom partneru Saši Jankoviću, da nam ponovo ne obećavaju taj put bez povratka

Saša Radulović

Već više od deset godina glavna mantra vlasti u Srbiji je: „EU nema alternativu". To smo slušali od prethodne vlasti i njene šarene koalicije, to danas slušamo od predsednika SNS-a i njegove šarene koalicije. To je ujedno i jedina politika. Iza tog slogana prošla je i pljačkaška privatizacija i urušavanje svih institucija sistema, i rasturanje pravosuđa, i urušavanje policije, i nestanak nezavisnih medija, i potpun medijski mrak, i partijsko zapošljavanje, i korupcija, i kupljene diplome, i plagirani doktorati, i siromaštvo građana, i izborne manipulacije, i pretvaranje Srbije u zemlju jeftine radne snage, i bežanje naše dece iz zemlje. Sve to se dešavalo i dešava se pod „budnim" okom EU administracije i magičnih poglavlja. EU birokrate nam konstantno šalju poruke da „Srbija ide u dobrom pravcu" i da podržavaju ovu i ovakvu vlast.

Kako je to moguće? Kako je moguće da podržavaju ovakav medijski mrak, urušavanje države, kriminal?

Za početak da konstatujem nekoliko važnih činjenica. Kao i sve druge zemlje koje se nalaze na evropskom kontinentu, Srbija je deo Evrope. Srbija je uvek bila i uvek će biti deo Evrope. EU nije Evropa. EU je politički pokušaj pravljenja prvo ekonomskog, a zatim i političkog sistema na evropskom kontinentu, koji pored ekonomske i političke ima i bezbednosnu dimenziju. Poučeni katastrofalnim posledicama dva svetska rata, SAD i saveznici su se značajno investirali u projekat evropske bezbednosti. Evropa je postojala i postoji. Da li će EU projekat opstati nakon što je postalo očigledno u šta se izrodio, to zavisi. U ovakvom obliku sigurno ne.

Gubljenje identiteta

EU se potpuno i iz korena promenila u poslednjih deset godina. EU više nije ono što je obećavala kako svojim građanima, tako i građanima zemalja koje bi da uđu u EU. EU birokratija postala je nadnacionalna superstruktura kojom upravljaju ljudi koje niko nije birao. EU se pretvorila u poligon za nemačku dominaciju i pokušaj stvaranja nove svetske sile sa jedinstvenom spoljnom politikom i sopstvenom valutom i vojskom. Male zemlje su u potpunosti izgubile identitet. Evro je postao okov njihovih ekonomija. Evro grupa diktira ekonomsku politiku zemljama članicama bez pratećeg federalnog demokratskog parlamentarnog sistema. To je neodrživo i - kako je to više puta kazao Janis Varufakis, bivši ministar finansija Grčke - kraj demokratije u EU. To u svojoj suštini nije demokratija već diktat. Rezultat je sistem koji pogoduje Nemačkoj i koji je napravio veliku dužničku krizu u Grčkoj, Španiji, Italiji, čak i u Francuskoj, mada Francuska ima dovoljno jaku privredu koja može da je nosi. Evro je glavno sredstvo te nemačke dominacije. Preko kredita koji se plasiraju prezaduženim članicama, uglavnom na jugu, Nemačka finansira kupce svojih industrijskih proizvoda, posebno auto-industrije.

SAD i Britanija su Balkan početkom 21. veka počeli da prepuštaju svom nemačkom savezniku. Sve što se dešava u Srbiji u poslednjih deset godina pod potpunom je kontrolom Nemačke. Nemačka se investirala u medije u Srbiji veoma rano. I štampane medije i TV. Ta medijska podrška bila je ključna i za dolazak Tadića na vlast i za kasnije skidanje Tadića i dovođenje SNS-a. Podrška koju predsednik SNS-a ima od kancelarke Merkel je potpuna. Frau Merkel prima predsednika SNS-a usred predizbornih kampanja, iako je, recimo, to u Nemačkoj zabranjeno. Nemački političari ulepšavaju sve izveštaje o Srbiji koji se uvek završavaju čudnim: „Srbija ide u dobrom pravcu". Zašto to rade? Šta za to dobijaju?

Za Nemačku je Balkan izvor jeftine radne snage. Ne samo Srbija već ceo Balkan.

Nijedna druga svetska sila se nije značajno investirala u Balkan. Samo Nemačka. Da napravimo jednostavnu računicu. Nemačka kompanija koja zaposli 1.000 ljudi koje će u Srbiji platiti 300 evra umesto 2.000 mesečno u EU na godišnjem nivou ostvari ekstraprofit na neto platama od oko 20 miliona evra. Na 100.000 zaposlenih to je oko dve milijarde evra godišnje. Na porezima i doprinosima skoro dodatno preko milijardu evra. Ova računica nam i daje jednostavan odgovor zašto Nemačka nije mnogo zainteresovana da govori o vladavini prava u Srbiji. Zainteresovana je za političku stabilnost i autokrate koji mogu da joj garantuju njihove investicije. Za to im daju političku podršku. Nemački kapital je, osim banaka, zainteresovan da preuzme i sve preostale velike sisteme na Balkanu. U Srbiji to su pre svega „Telekom" i EPS.

„Srbija ide u dobrom pravcu"

Druga važna stvar za Nemačku i kancelarku Merkel jeste podrška Srbije u rešavanju izbegličke krize. Azil je u Srbiji zatražilo preko 600.000 ljudi, što je nesrazmerno veličini zemlje. Samo mali broj njih je do sada dobio azil, ali po pravilima EU, ako migranti budu deportovani, vraćaju se u zemlju u kojoj su podneli zahtev za azil. Ljudima je naravno potrebno pomoći, ali to ne može Srbija na ovakav način. Migranti koji traže azil morali su da podnesu zahtev u zemlji u koju su prvo došli. Neobjašnjivo je da su migranti stigli prvo u Grčku, prošli kroz Bugarsku i Makedoniju, gde im nisu dozvolili ni da podnesu zahtev za azil, i da su ga tek u Srbiji zatražili. Očigledno je vlast u Srbiji napravila dogovor s Nemačkom po ovom pitanju, o kome građani Srbije ne znaju ništa.

Građanima Srbije se godinama prodaje san o blagostanju kada uđemo u Evropsku uniju. Prodaje se i san o dobronamernoj EU, zajednici naroda u kojoj su svi ravnopravni i koji zajedno odlučuju o svojoj sudbini. Prodaje se priča o velikim EU donacijama, pomoći. Da Srbija bez te pomoći ne može (donacije zaista postoje, i najveće su iz EU, ali su kap u moru i u najvećem delu idu stranim konsultantskim kućama za savetovanje i upravljanje projektima pomoći). Prodaje se priča o tome kako će altruistička EU urediti Srbiju za nas da nam bude bolje. Iza ovih priča o lepoj budućnosti vlast krije sopstvenu nesposobnost, korupciju i kriminal.

A, šta praktični građani Srbije vide u EU? Najveći broj građana gleda svoju korist i vidi mogućnost da pobegne iz zemlje i ode negde gde će moći sebi da priušti dostojanstven život. Jer ga u Srbiji ne vide. Vide zaštitu od novog rata na Balkanu. Rane su još sveže. Veliki broj građana smatra da imamo nesposobne, bahate i alave političare koji misle samo na sebe. Veliki broj građana vidi da imamo nesposobne, bahate i alave političare koji misle samo na sebe. Korumpirani političari na vlasti znaju da građani vide i da ne mogu da ih lažu da nisu korumpirani, pa onda primenjuju drugi pristup. Preko svojih medija ne ubeđuju građane da nisu, već da su svi isti i da nema potrebe za ih menjaju jer će i svi novi raditi isto. A da sve to svakako nema veze i da je jedino važno da pristupamo EU i da nam je jedini spas da nam Evropska unija uvede red.

Da li je to realno? U čemu je interes zemalja EU da to učine? Ono što se dešava na terenu je mnogo jasnije: vidimo poslušne autokrate na celom Balkanu koji mnogo bolje mogu da zadovolje njihove interese, a krnja EU i pre svih Nemačka upravo njih i podržavaju. O medijskim slobodama i vladavini prava čujemo samo onako usput bez ikakve stvarne političke volje da se bilo šta po tom pitanju uradi. Da li mislite da bi takav autokrata mogao da opstane na vlasti u Srbiji da nema ovakvu bezrezervnu podršku pre svega Nemačke, čije interese zadovoljava, a onda i ostatka krnje EU? Jedan od stubova njegovog ostanka na vlasti jeste rečenica gotovo svih EU političara: „Srbija ide u dobrom pravcu".

Znajući sve ovo, neshvatljivo je da veliki broj političara, i pored očigledne podrške Nemačke i krnje EU vlasti SNS-a u Srbiji, i dalje misli da će se EU rešiti Vučića čim im završi Kosovo. Ako im Vučić „završi Kosovo", on će uz podršku Nemačke ostati da vlada još dugo. Partneri koji ti rade posao ne puštaju se niz vodu. Ili se radi o slučaju „nada umire poslednja" ili o nečemu drugom. DJB je u Skupštini dve godine i preko Skupštine i svojih poslanika član delegacija Republike Srbije u svim najvažnijim parlamentarnim forumima u Evropi, i za to vreme je postalo kristalno jasno šta se u stvari događa.

Ova i ovakva EU, EU podređena nemačkim interesima, neće opstati. Prva je otišla Velika Britanija. Sukob između SAD i Nemačke, odnosno između dolara i evra će se, izvesno, završiti pobedom dolara. Interesantno je i koliko se Ambasada SAD angažovala u poslednje vreme oko isticanja istorijskih veza između Srbije i SAD. I oni znaju gde su im saveznici. Možete misliti o Trampu šta vam je volja, ali Tramp niti je lud niti je budala. Drugo, SAD su ozbiljna zemlja i vode dugoročnu politiku koja se ne menja s promenom predsednika. Nije posao Srbije da voli ili ne voli Trampa, već da razume svetske geopolitičke odnose i njihove promene i postavi se prema njima. Bombardovanje koje su sprovele američke demokrate i britanski laburisti nećemo zaboraviti. To ne znači da treba da prespavamo i ove tektonske geopolitičke promene i da ne treba da zaštitimo naše interese u okviru tih promena.

Evropski san postao noćna mora

Nemačka nije niti će ikada biti saveznik Srbije niti će u regionu štititi njene interese. Interes Nemačke je što slabija Srbija. Istorija je tome uči. U tom kontekstu se može posmatrati i nemačka „kosovska politika". Nemačka ima druge saveznike, kroz dva svetska rata, i štiti njihove interese. Savezništva su istorijska. Preci su im krvarili na istoj strani. To se jasno videlo tokom raspada Jugoslavije, u čemu je Nemačka imala veliku negativnu ulogu. Danas, gotovo trideset godina kasnije, na ruine ekonomija bivših jugoslovenskih republika ušle su nemačke kompanije. Neko će kazati - ko nam je kriv. Tačno je da smo krivi pre svega mi, narodi Balkana. Ali uloga i interesi imperijalnih sila, pre svega Nemačke, ne mogu se zanemariti.

Građani Srbije bi morali da se trgnu iz svog sanjarenja o romantičnoj EU i shvate da se san pretvorio u noćnu moru i da Srbija postaje logor za jeftinu radnu snagu pod vladavinom poslušnog i poniznog autokrate. Sva naša deca koja mogu da pobegnu iz zemlje jeftine radne snage i partijskog zapošljavanja - beže. Ostaje biračko telo koje je kombinacija penzionera i slabo obrazovane jeftine radne snage. Birači koji bi nosili političke promene napuštaju zemlju i postali su manjina.

Ironično je da SAD i Velika Britanija ponovo, osamdeset godina kasnije, vide odnose unutar Evrope mnogo jasnije od samih Evropljana, kao i opasnost od pokušaja da se od Evrope napravi poligon za dominaciju jedne države. Javljaju se i različiti novi pokreti unutar Evrope koji vide da je u EU nestala demokratija, da se ona otuđila od svojih građana i da su potrebne korenite promene. Zajednica naroda evropskog kontinenta je potreba. I zbog slobodnog protoka kulture, ljudi, robe, usluga i kapitala i zbog zajedničke bezbednosti. Ali niti je potrebna niti je moguća jedna spoljna politika, evropska vojska, evropska zajednička valuta jer te stvari podrazumevaju nestanak zemalja članica i brisanje njihovog suvereniteta. To jednostavno u Evropi niti jeste niti će ikada biti moguće.