Natrag

Su(lu)dovanje

Koja mafija vlada u srpskom pravosuđu (137)

Građani moraju uzeti pravdu u svoje ruke

Srpski sudovi još donose presude "U ime naroda". I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša - nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi. Zašto se nemo posmatra propadanje i sunovrat Srbije i pravosuđa? Zašto je za ministra postavljena Nela Kuburović, koja za svoje 34 godine života nije donela nijednu presudu, nije podigla nijednu optužnicu? O tome piše urednik Milan Glamočanin, bivši načelnik uprave u saveznoj policiji

Milan Glamočanin

Ubistvo beogradskog advokata Dragoslava - Miše Ognjanovića ispred svog stana na Novom Beogradu pokazuje pravo lice režima Aleksandra Vučića. Umesto policije i tužilaštva, oglasila se Velika propaganda laži - Vučićevi bilteni, koji su opisali da je ''ubica surovi profesionalac'', što treba da opravda policiju od nesposobnosti da razreši ovaj zločin. Velika propaganda tačno zna kada je počeo ubica da prati Ognjanovića, da je dva meseca izviđao i osmatrao teren, da je uspeo da izbegne kamera koje su bile postavljene, da je ubijeni čuvao ''mračne tajne Luke Bojovića'', vođe jednog od zavađenih crnogorskih kartela, što bi trebalo da bude poruka da ne treba žaliti za takvim čovekom.

Niti je ubijeni advokat poznavao Luku Bojovića, koji se godinama nalazi u zatvoru u Španiji, niti je mogao da čuva bilo koje njegove tajne, mada ga na to obavezuje i kodeks profesije i Zakon o krivičnom postupku i Zakon o advokaturi. On je Bojovića branio pred specijalnim sudom u njegovom odsustvu. Potpisani novinar uzima sebi slobodu da Ognjanovića opiše kao sposobnog pravnika, dobrog advokata i veoma pristojnog čoveka, koji se nije "talio" sa sudijskim kartelima ni policijom.

Odluka srpskih advokata da sedam dana prekinu sa radom (izbegli su da to nazovu štrajkom, jer većina njih koji su odlučivali o tome spada u red ljudi sa najnižim moralnim svojstvima), samo je vapaj da oni budu zaštićeni od klijenata koje surovo pljačkaju, ucenjuju, isporučuju policiji i nagađaju se sa sudijskim većima.

Advokati proleteri i advokati tajkuni

Nažalost, većina srpskih advokata su pravi proleteri, jedva sastavlaju kraj s krajem, klijenti koje brane su takođe puki siromasi i nije lako od njih uzeti ni prebijenu paru. Treba platiti velike namete, članarinu u Komorama, doprinose za socijalno i penziono - invalidsko osiguranje, zakup poslovnog prostora, porez državi...Zato Srbijom hara manja grupa advokata, koji su u sprezi sa predsednicima sudova, tužiocima i policijskim službenicima višeg ranga.

Tako je Bezbednosno informativna agencija (BIA) pružala fizičko obezbeđenje advokatima koji su bili iz organizovane grupe bivšeg advokata Aleksandra Đorđevića, koji je postavljen za direktora tajne službe. Ta grupa advokata, koja je zastupala i listove iz Velike propagande laži, bili su u stalnoj poslovnoj vezi sa predsednikom Višeg suda u Beogradu, sa Natašom Krivokapić, tužiocem Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, te nije teško pretpostaviti kakve su oni predmete dobijali, sa kojim su uspehom branili osumnjičene ili optužene pred specijalnim većima tog suda, jer je i tužilac za organizovanu kriminal Mladen Nenadić iz Čačka, tačnije, iz Đorđevićevog kartela.

Nakon ubistva advokata Ognjanovića, čije razrešenje beogradska policija sabotira, po naređenju sa najvišeg mesta, oglasilo se Društvo sudija Srbije, odnosno doživotna predsednica tog Društava Dragana Boljević, inače sudija Apelacionog suda u Beogradu, porukom da je napad na advokata napad na srpsko pravosuđe!

Da podsetimo, gospođa Boljević je supruga advokata Branka Pavlovića, sigurno najbogatijeg advokata kojeg je Srbija ikada imala, koji je kao zastupnik malih akcionara više kompanija koje su, uz njegovu pomoć predate u posed srpskim tajkunima, zbog čega je bio prijavljen tužilaštvu za organizovani kriminal, a bivši direktor C Marketa Slobodan Radulović je u svom iskazu, koji je objavio Magazin Tabloid, označio g. Pavlovića kao jednog od organizatora otimanja ove kompanije iz ruku malih akcionara, koji su je i stvorili. On je i naveo koliko se novca od korupcije i zloupotrebe advokata Pavlovića, slilo u njegove džepove.

Dakle, sudija Boljević, kao doživotna predsednica Društva sudija Srbije, koja je ogrezla u korupciji i nameštanju sporova, ovom izjavom brani, ustvari, svog muža i sebe!

Korupcija tužilaštva (koja su u potpunoj poslušnosti izvršne vlasti, kao servis za zaštitu njenih interesa), sudova i manje grupe advokata, razorila je Srbiju. Kako se osloboditi korumpirani i nemoralnih delilaca pravde, tužilaca i advokata? Institucionalno, takva mogućnost, praktično, nije izvodljiva. Svi koji su ogrezli u kriminalu, srcu su mili diktatoru i njegovom kartelu.

Jedna od mogućnosti je da nove vlasti donesu zakon po kojem bi sve sudije i tužioci bili obavezni da prođu lekarski pregled i psihološko testiranje, da se utvrdi njihova sklonost ka korpuciji, primanju mita, pristrasnom odlučivanju...Oni koji ne prođu zdravstvene preglede i psihološka testiranja, imali bi pravo da traže nezavisnog poligrafistu, koji ne bi znao njihov identitet. Potom bi sve sudije i tužioca koje padnu, trebalo poslati u invalidsku penziju, a one koji su pali na testiranju privremeno udaljiti na tri meseca sa posla, dok istražni organi uz saradnju sa komisijom Visokog saveta sudstva i Državnim većem tužilaca ne utvrdi, kroz predmete i uz pomoć arhivskih fondova, korupciju pomenutih delilaca pravde.

Uglavnom, u svakom sudu i tužilaštvu, zna se koje sudije i tužioci uzimaju novac, ko su oni koji su spremni da donesu nezakonitu presudu, ako to od njih očekuju ljudi iz izvršne vlasti, ili njihovi prijatelji. Ukoliko bi građani sami uzimali u ruke da dele pravdu, nekoliko stotina sudija i tužilaca završilo bi sa metkom u glavi. U ovom broju smo planirali da opišemo kriminal u Privrednom sudu u Beogradu i Privrednom apelacionom sudu u Beogradu, ali zbog aktuelnosti, opisaćemo to u sledećem broju.

Stanje u srpskom pravosuđu je neizdrživo, mora se nešto preuzeti, makar građani da uzmu prav du u svoje ruke, da se ostali upozore i otrezne od ludila i svemoći koja ih je obuzela.

Pravosuđe, manje naše, više tuđe

Prošlo je tačno šest meseci od kad je na Opštoj sednici Vrhovnog kasacionog suda (8. i 9. februara 2018.), vršena analizu Radnog teksta Amandmana Ministarstva pravde na Ustav Republike Srbije, koji mu je dostavilo to ministarstvo radi davanja mišljenja o predloženim amandmanima. Ali, sve govori da se opet radi o jalovom poslu, gde se zna samo da vladajući režim neće pristati na to da pravosudni sistem bude nezavisan od volje raznih lidera i njihovih stranaka.

Reakcije pojedinih sudija Vrhovnog kasacionog suda nisu bile po volji režimskog ministarstva. Ali, istine radi, treba reći da su i predlozi koje je dao Vrhovni kasacioni sud, došli na veliki pritisak evropskih institucije, pre svega, Evropske komisijie i Saveta Evrope, kao i njima pripadajućih institucija.

Sudije ovog suda su se u diskusiji pozvale i na takozvane "Kijevske preporuke" o nezavisnosti pravosuđa u istočnoj Evropi, južnom Kavkazu i centralnoj Aziji (takozvane Kijevske preporuke), kao i na uporedna rešenja u državama sa prostora nekadašnje SFRJ (naročito u Hrvatskoj i Sloveniji), izbegavajući zapadnoevropska rešenja, što dovoljno govori o kakvim se sve u unutrašnjim otporima radi kad je u pitanju bajka o nezavisnom pravosuđu u koju građani treba da poveruju.

Evropska komisija već godinama insistira na postojanju sudskog budžeta, kao jednoj od garancija nezavisnosti sudova u Srbiji, ali, to se nije promenilo. Ustavni sud ima svoj budžet, iako ne ostvaruje prihode od sudskih taksi, za razliku od sudova koji naplatom sudskih taksi ostvaruju značajne prihode u Budžetu Republike Srbije.

Odredbama člana 28. Zakona o Ustavnom sudu, pored ostalog, propisano je da se sredstva za rad i funkcionisanje Ustavnog suda (budžet Ustavnog suda), obezbeđuju u budžetu Republike Srbije, na predlog Ustavnog suda (stav 1.); da Ustavni sud samostalno raspolaže sredstvima budžeta Ustavnog suda (stav 2.); da Vlada ne može bez saglasnosti predsednika Ustavnog suda, obustaviti, odložiti ili ograničiti izvršenje budžeta Ustavnog suda (stav 3.).

Jedna od ustavnih garancija sudijske nezavisnosti mora biti i odgovarajući materijalni položaj sudije. Stoga treba dopuniti ovaj amandman posebnom odredbom koja bi glasila: „...Plata sudije odgovara položaju i nadležnostima suda u kome sudija obavlja sudijsku funkciju i odgovornosti sudije za obavljanje te funkcije i predstavlja jednu od garancija njegove nezavisnosti."

Takođe, važno je da javnost zna, da su nekim novim rešenjima, sudije zaštićene od odgovornosti za izraženo mišljenje tokom celog sudskog postupka, što ranije nije bio slučaj, i za glasanje pri izricanju sudske odluke.

Evropska komisija traži i preispitivanje uloge Visokog saveta sudstva, koji je definisan kao samostalan i nezavisan državni organ koji jemči samostalnost i nezavisnost sudova, i to tako što odlučuje o pitanjima položaja sudija, predsednika sudova i sudija porotnika određenim Ustavom i zakonom. Sama činjenica da Visoki savet sudstva prevashodno odlučuje o pitanjima položaja sudija nameće potrebu da taj organ jemči i nezavisnost sudija, a ne samo institucionalnu nezavisnost sudova. Predlog je da se izvrši dopuna stava 1. tako što će deo odredbe u ovom stavu glasiti: „koji jemči samostalnost i nezavisnost sudova i sudija".

Evrospak komisija takođe smatra da je neprihvatljiv predlog da broj sudija u Visokom savetu sudstva bude jednak broju članova koje bira Narodna skupština i da se pri tome predsednik, koji ima takozvani "zlatni glas", bira među članovima koji nisu sudije!

Predloženim amandmanima Narodna skupština je isključena iz procesa neposrednog odlučivanja o izboru sudija i predsednika sudova, a odlučivanje o pitanjima položaja sudija, predsednika sudova i sudija porotnika, uključujući i njihov izbor i razrešenje, povereno je Visokom savetu sudstva. Međutim, predloženi sastav Visokog saveta sudstva, način izbora njegovih članova i predsednika i način odlučivanja, dovode u ozbiljnu sumnju najpre samostalnost i nezavisnost tog organa!

Mnogo je protivrečnosti i nejasnoća, a svaki dosadašnji vladajući režim, a ovaj Vučićev posebno, ne želi da menja svoj odnos prema pravosuđu. To u Briselu odlično znaju. Zato insistiraju na ovom nepremostivom pitanju.

A 1. Azil za tajkune

Prema Zakonu o azilu i privremenoj zaštiti Srbije, pravo na utočište odnosno status izbeglice odobrava se stranom državljaninu koji opravdano strahuje od progona zbog svoje rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti, pripadnosti određenoj društvenoj grupi ili političkog uverenja, a zbog čega ne može ili ne želi da prihvati zaštitu svoje države.

Takvu zaštitu Srbije tražio je i rumunski biznismen i političar Sebastijana Gica, koga gone rumunski istražni organi zbog "korupcijskog slučaja povezanog s posetom bivšeg britanskog premijera Tonija Blera Rumuniji 2012", i u Rumuniji je optužen za više krivičnih dela. On je tokom prošle nedelje dobio azil u Srbiji čime je odbijen zahtev rumunskih vlasti za njegovo izručenje. Toni Bler je, da podsetimo, savetnik srpskog diktatora Vučića, pa ne čudi što je Gica dobio azil.

Vanpretresno krivično veće Višeg suda u Beogradu je 6. jula 2018. donelo rešenje kojim je odbilo molbu Ministarstva pravde Rumunije da se njihov državljanin, biznismen Sebastijan Gica koji je osumnjičen da je izvršio osam krivičnih dela, izruči Rumuniji. Kako se navodi u odluci Višeg suda, donoseći ovu odluku, vanpretresno krivično veće je imalo u vidu odredbe Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, a posebno činjenicu da je Gici usvojen zahtev za azil u Republici Srbiji zbog pretnje progonom u zemlji porekla usled političkog mišljenja.

Izručenje susedna Rumunija traži još od aprila prošle godine. Poznat je i slučaj bugarskog biznismena Cvetana Vasileva, čije izručenje iz Srbije, Bugarska čeka skoro četiri godine. Kakav je interes države Srbije da štiti biznismene sa Interpolove poternice?

Međutim, za političke tražioce azila kao što je državljanin Turske kurdske nacionalnosti Dževdet Ajaz koji je oktobra prošle godine zatražio pomoć Srbije bežeći od autoritarne vlasti Tajipa Erdogana - Srbija nije imala razumevanja. Uprkos dopisu Komiteta Ujedinjenih nacija u kome je traženo da se Srbija od izručenja uzdrži, Dževdet Ajaz je izručen.

Sebastijan Gica je u Rumuniji optužen za ucenu, davanja mita, pranje novca i odavanje poverljivih informacija, a 19. decembra 2016. napustio je zemlju posle čega je za njim raspisana međunarodna poternica, a javnost u Srbiji je za rumunskog biznismena i političara Sebastijana Gicu saznala nakon njegovog hapšenja u Beogradu 14. aprila prošle godine.

Tada je Gici određen pritvor, ali je u maju pušten, pošto je njegov branilac Radomir Backović platio 200.000 evra na ime jemstva. On se od tada nalazi na slobodi, a od prošle nedelje, nakon odluke Višeg suda, ne mora da brine da će biti izručen rumunskim vlastima - taj zahtev je Srbija odbila.

Interesantno je i to što je ovaj rumunski biznismen u Srbiji imao firmu Asesoft-international doo Beograd. Ova firma, koju je Sebastijan Gica vodio sa Vladimirom Arnautovićem, poslovala je od 2004. do 2012. godine, kada je otišla u stečaj. Osnovna delatnost firme bila je proizvodnja računara i periferne opreme.

Prema pisanju rumunskih medija, Gica je povezan s nekoliko kompanija koje posluju u oblasti informacionih tehnologija, među kojima je Teamnet International, a poslove su joj davali i državni organi Srbije - Direktorat granične policije, Komisija za hartije od vrednosti, Ministarstvo unutrašnjih poslova.

Pitanje da li je Srbija sigurno mesto za biznismene za kojima je raspisana Interpolova postavljeno je i u slučaju bugarskog biznismena Cvetana Vasileva, čije izručenje Bugarska čeka skoro četiri godine.

Vasilev je na Forbsovoj listi bio rangiran kao drugi najmoćniji Bugarin, a ogromnu imovinu je, prema navodima bugarskih novinara, stekao zahvaljujući bliskim vezama s vladajućim strukturama u Bugarskoj u dužem periodu. Korpbanka, čiji je Vasilev vlasnik, je zbog malverzacija upala u krizu, a u junu 2014. kontrolu nad njom preuzela je Narodna banka Bugarske. Blokirani su računi s više od 3,7 milijardi dolara, a Vasilev je optužen za proneveru u iznosu većem od sto miliona evra.

Interpolova poternica za bugarskim biznismenom Cvetanom Vasilevim, zbog pronevere oko 1,3 milijardi evra i doprinos najvećoj bankarskoj krizi u istoriji Bugarske, raspisana je u julu 2014. godine. On se srpskoj policiji, nakon što je pobegao iz Bugarske, predao u septembru iste godine. Nikada nije bio u pritvoru, ali mu je, kao i Gici, oduzet pasoš i zabranjen odlazak iz Beograda. Viši sud je još krajem 2014. godine doneo rešenje o izručenju, ali ga je Apelacioni sud ukinuo po žalbi Vasileva.

Po svemu sudeći, u slučaju izručenja Cvetana Vasileva ništa se ne dešava više od godinu i po dana, a s obzirom na to da ne postoji rok za izručenje, neizvesno je kada će i da li će Vasilev biti izručen zemlji čiji je državljanin i gde se protiv njega vodi postupak. Vasilev je takođe dobiio azil u Srbiji, po nalogu Aleksandra Vučića. Zbog odbijanja da izruči Vasileva, bugarske vlasti prijavile su Srbiju 2016. nadležnim telima Saveta Evrope.

Cvetan Vasilev je 2012. godine, pre nego što je za njim raspisana poternica, kupio Srpsku fabriku stakla u Paraćinu., o čemu je Magazin Tabloid pisao serijal tekstova. Iako je u Srbiji najavljivan kao veliki investitor i spas za Staklaru, od njegovog preuzimanja fabrike dugovi ovog preduzeća su uvećani 70 puta. Ova fabrika je od ove godine u stečaju, a protiv Vasileva je podneta i krivična prijava zbog navodno namernog guranja fabrike u stečaj. Bugarski bankar i biznismen povezivan je i sa srpskim političarima Bivši predsednik Srbije Tomislav Nikolić je potvrdio, odgovarajući na pitanje Insajdera, da je Vasilev uplatio donaciju fondaciji njegove supruge Dragice Nikolić. Kako je tada rekao, donacija je uplaćena pre nego što je za Vasilevim raspisana poternica.

Ipak, Nikolić je negirao "lične kontakte" s bugarskim biznismenom. I supruga Cvetana Vasileva nalazi se na poternici Interpola, ali je u Srbiji pod zaštitom vrha države. Državljanin Turske Dževdet Ajaz koji je u Srbiju krajem prošle godine pobegao pošto je osuđen na 15 godina zatvora za rušenje ustavnog poretka Turske, u Srbiji nije imao „sreće" kao Sebastijan Gica ili Cvetan Vasilev.

Presuda po kojoj je Ajaz, koji je Kurd, navodno delovao protiv ustavnog poretka Turske doneta je na osnovu priznanja koje mu je, kako sam tvrdi, iznuđeno pod torturom. I Evropski sud za ljudska prava svojevremeno je utvrdio da je pritvor u Turskoj bio povreda Ajazovih prava na slobodu i bezbednost, ali to nije zaustavilo ekstradicioni postupak u Srbiji.

Ajazu nije pomogao ni dopis Komiteta Ujedinjenih nacija u kojem je traženo da se Srbija uzdrži od izručenja. Kako je tada rečeno u Ministarstvu pravde, dopis je stigao tek nakon što je ministarka pravde Nela Kuburović potpisala odluku o izručenju, a svakako, kako je ministarka izjavila, dopis Komiteta nije obavezujući. Sve činjenice u ovom slučaju, ali i mišljenja evropskih i međunarodnih organizacija koje se bave ljudskim i građanskim pravima, nisu bili dovoljni da se proces izručenja odloži makar do donošenja konačnog zaključka koji je Komitet UN-a najavio u roku od šest meseci. Ajaz je izručen Turskoj, jer Vučić veruje da će mu sultan Erdogan u Turskoj omogućiti azil za njega i njegovu porodicu. Lako je pretpostaviti kakav je ugled Srbije kod Interpola i međunarodnih policijskih službi i istražnih organa, koji odbijaju da Srbiji isporuče lica za kojim je ona raspisala poternice.

A 2. Preživeti apsanu

Još u decembru 2013. republička vlada donela je strategiju za razvoj sistema izvršenja krivičnih sankcija, sa posebnim fokusom na pomoć licima posle izdržane zatvorske kazne (resocijalizacija). Za protekle više od četiri i po godine po toj odluci ništa nije učinjeno, iako je ona trebalo da počne da se primenjuje od početka ove godine. Nije oformljen ni Nadzorni odbor koji je trebalo da sprovodi strategiju. Bukvalno nije ništa učinjeno, osim što je svojevremeno na svim medijima na sav glas objavljeno donošenje strategija čije bi nas sprovođenje uvelo u red civilizovanih država.

Konačno, jedan od uslova za ulazak u Evropsku Uniju jeste sređivanje stanja u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija. Međutim, ovako nesređeni odnosi više para donose ljudima na vlasti, jer su osuđenici primorani da plaćaju mito, ako žele neke privilegije.

Dragutin Vidosavljević je na izdržavanju zatvorske kazne u KPZ Niš. Iako uprava zavoda ima presudu po kojoj je upućen u zatvor, ona ipak više veruje policiji, nego sopstvenim očima. Tako Policijska uprava u Leskovcu službenim dopisom od 25. novembra 2017. obaveštava upravu KP Zavoda da je Dragutin pokušao da ubije sina i da je zbog toga na izdržavanju zatvorske kazne, što je apsolutno netačno. Niti je on tako nešto pokušao, niti je za to suđen i osuđen. Zbog čega je u zatvoru stoji u njegovom dosijeu koji se vodi u upravi Zavoda, ali načelnik za tretman Ljubiša Tajić ne sme da ne poveruje policiji koja, sa druge strane, ima neke svoje razloge zbog kojih daje lažne informacije.

Već više od šest i po godina Dragutin je na početnom tretmanu, grupa „V", jer bi prebacivanje u sledeću grupu sa sobom povlačilo pravo odlaska na vikend ili na vandomske posete, pa bi tako on mogao dalje da „ugrožava" sina, sa kojim je, inače, u dobrim odnosima.

Da bi regulisao svoje pravo na penziju, Vidosavljević je od nadležne službe policije u Leskovcu zatražio izdavanje lične karte, kao i to da se ista dostavi njegovom opunomoćeniku koji ga zastupa pred PIO Fondom. Posle četiri meseca čekanja Policijska uprava u Leskovcu je konačno izdala traženu ličnu kartu, ali ju je dostavila upravi Zavoda zajedno sa svojim rešenjem od 6. novembra 2017. kojim se Dragutinu zabranjuje da ličnu kartu koristi kao putnu ispravu, zanemarujući činjenicu kako je on na izdržavanju zatvorske kazne i da ne može nigde da putuje.

Uprava KP Zavoda u Nišu ovo rešenje policije je doslovno shvatila i odbija da ličnu kartu preda bilo kome, pa čak i punomoćniku Dragutinovom advokatu. Problem je u tome što u pomenutom rešenju nema nikakvih rokova, pa tako ispada da je Vidosavljeviću trajno zabranjeno da koristi svoju ličnu kartu! A policija ne može da zabrani nijednom licu da poseduje ličnu kartu. Tako piše u zakonu. Ali...Srbija je ovo.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane