Natrag

Povodom

Zapadne zemlje traže od Srbije rasprodaju državnih firmi, a svoje državne firme ne daju privatnicima

Stotinu lica ekonomskih ubica

Ni na Zapadu nije sve u privatnom vlasništvu, odnosno strateški značajna preduzeća su ili u državnom vlasništvu ili pod državnom kontrolom iako u sebi imaju i privatni kapital. Iako su neka od tih značajnih preduzeća u prošlosti privatizovana, u međuvremenu su ponovo nacionalizovana, kao što se radi o velikom broju firmi za komunalno snabdevanje vodom ili strujom, železnicama ili telekomunikacionim preduzećima. Bez obzira na sopstvena negativna iskustva sa privatizacijom, te države vrše stalni pritisak na ostale države, pa tako i na Srbiju, da se odreknu vlasništva u za opstanak nacije važnim preduzećima.

Milan Malenović

Posle rušenja nadvožnjaka u Đenovi, a i u vreme kada se spremaju značajne privatizacije u Srbiji, ponovo se postavlja pitanje da li je privatno vlasništvo uvek i najbolje rešenje. Postoji čitav niz primera iz najrazvijenijih kapitalističkih država koji pokazuju da privatizacija ne da nije čarobni štapić kojim se sve rešava, već da je često lek koji je ubistveniji od same bolesti.

ATTAC (skraćenica od „Association pour la taxation des transactions financičres et pour l'action citoyenne" odnosno "Udruženje za oporezivanje finansijskih transakcija u interesu građana") je nevladina organizacija koja okuplja 90.000 članova iz 50 zemalja sveta. Ona smatra da obrazovanje, zdravstvo, saobraćaj i snabdevanje vodom i energentima ne treba da podležu tržišnoj logici, jer ispunjavaju zadatke koji prevazilaze ekonomske interese, te tako ne mogu da budu podvrgnuti obavezi isplativosti. Nadvožnjak u Đenovi je samo jedan od tragičnih pokazatelja ispravnosti ovakvog razmišljanja.

Jedan od najstarijih (osnovan 1823. godine) i najprestižniji medicinski nedeljnika na svetu "The Lancet" objavio je 2009. rezultate studije po kojoj je oko milion ljudi umrlo u Istočnoj Evropi tokom devedesetih godina prošlog veka od posledica privatizacije. U studiji se najviše ukazivalo na to da je glavni uzrok ovako visoke smrtnosti vratolomna brzina kojom su sprovođene privatizacione reforme, a koja nije omogućavala ionako skromnoj socijalnoj mreži tih država da pomogne ugroženima. Drugi su radili pametnije i uspeli da sačuvaju narod.

Tako je, na primer, Zapadna Nemačka 1961. postepeno puštala akcije "Volkswagena" na berzu, dobro pazeći da iste dospeju prvenstveno u ruke sitnih akcionara koji se neće mešati u rukovođenje kompanijom.

U Japanu je prrivatizacija nacionalne poštanske službe trajala više od deset godina postepenom prodajom vlasničkih udela, a započela je posle teških muka. Japanski premijer Junihiro Koizumi je još u septembru 2003. predložio podelu pošte na četiri dela koja bi se pojedinačno privatizovala. Gornji dom japanskog parlamenta je, međutim, 2005. odbio da usvoji zakon o privatizaciji, što je dovelo do pada vlade, a vanredne izbore koji su usledili u septembru iste godine Koizumi je proglasio referendumom o privatizaciji pošte. Pošto je njegova opcija dobila većinu on je krenuo sa privatizacijom koja je trajala od 2007. do 2017.

U Velikoj Britaniji je 1979, kada je na vlast došla Margareta Tačer, bilo tri miliona akcionara, a tek desetak godina kasnije njihov broj se duplirao. Čak je i tačerizam, učenje da je jedino privatno vlasništvo dobro vlasništvo, postepeno sprovodio privatizaciju velikih sistema u državnim rukama. Primera radi, "British Petroleum" je oprezno i postepeno privatizovan od 1979. do 1987. godine. Mudre vlasti, bez obzira koliki su zagovornici privatnog vlasništva, ne srljaju u privatizaciju.

I studija iz 2011. američkog udruženja „Project on Government Oversight" (POGO), koje se bavi istraživanjem delovanja administracije (uglavnom Sjedinjenih Američkih Država), pokazala je kako je u slučaju 33 od posmatranih 35 pružalaca usluga, poreski obveznik jeftinije prolazio dok su ove službe bile u državnim rukama. Nesporno je kako privatni vlasnici na prvom mestu gledaju da povećaju zaradu, a da ih ostali aspekti rada kupljenog preduzeća manje interesuju.

Nadvožnjak koji se srušio u Đenovi deo je autoputa A 10 koji spaja severnu Italiju sa južnom Francuskom i dat je u koncesiju preduzeću „Autostrade per l'Italia", koje je u vlasništvu koncerna „Atlantia" sa sedištem u Rimu, u kome porodica modnog kreatora Benetona ima 88 odsto akcija.

Tragedija u Đenovi podseća na istovetne tragedije u Velikoj Britaniji s kraja prošlog i početka ovog veka, koje su dovele do ponovne nacionalizacije železnice u toj zemlji.

Pod uticajem tačerizma, koji se zalagao za potpunu privatizaciju celokupne privrede, britanski parlament je 1993. doneo zakon o privatizaciji „Britanske železnice" („British Rail" - BR), koja je 1948. iz privatnog prešla u državno vlasništvo. Nosioci ideje privatizacije bili su konzervativci koji su to obećali u predizbornoj kampanji, ali u trenutku preuzimanja vlasti nisu imali nikakav plan privatizacije, jer uopšte nisu ni očekivali pobedu na izborima. Zbog toga je kabinet premijera Džona Mejdžora bukvalno preko noći sklepao pomenuti zakon koji je, kako bi se povećali budžetski prihodi, predvideo cepanje BR-a na stotinak manjih preduzeća koja su se pojedinačno prodavala ili davala u koncesiju. Ceo postupak je okončan tek 1997. godine, a do prve velike železničke nesreće došlo je iste te godine, a dve godine kasnije desila se prva tragedija.

U londonskom predgrađu Ladbrouk Grouv dva voza su se direktno sudarila 5. oktobra 1999. godine, što je rezultiralo sa 31 poginulom i 296 povređene osobe. Mesto nesreće nalazilo se na istoj pruzi, samo dva kilometra udaljeno od mesta prve velike nesreće, one iz 1997. godine.

Iako su ova dva udesa već dovela do rasprave u javnosti o ispravnosti privatizacionog zakona iz 1993. godine, vlada Ujedinjenog Kraljevstva nije reagovala do naredne tragedije, koja se desila 17. oktobra 2000. kod Hatfilda i koja je odnela četiri života, a 70 ljudi je bilo povređeno. Godinu dana kasnije je privatno preduzeće koje je okupljalo male železničke kompanije stavljeno pod državnu upravu, jer su njegove akcije doživele slom na berzi, a 18. oktobra 2002. je rasformirano i država je za sumu od 500 miliona funti otkupila preostalu imovinu i prenela je na preduzeće „Network Rail" koje je neprofitno.

I u mnogim drugim državama (Nemačka, Švajcarska, Francuska na primer) železnica je ili isključivo u državnim rukama, ili je najvećim delom u državnom vlasništvu. Na ovaj način je postignuto da bezbednost i udobnost putnika budu važniji od profita vlasnika.

U Francuskoj je skoro kompletan železnički saobraćaj u državnim rukama. „Société nationale des chemins de fer français" (SNCF) obavlja skoro kompletan šinski prevoz u Francuskoj i Monaku, vlasnik je svetski poznatih super brzih vozova TGV, upravlja delovima pariske podzemne železnice, a njena ćerka - firma „SNCF Réseau" je vlasnik najvećeg broja pružnih deonica. SNCF je u državnom vlasništvu i za sada nisu poznati planovi za njegovu privatizaciju.

Državno vlasništvo se neretko odvija i po svim pravilima berzanskog tržišta na kome nastupaju državne agencije, koje kupuju akcije pojedinih strateški važnih privatizovanih firmi. U Nemačkoj to radi „Kreditanstalt für Wiederaufbau" („Kreditni institut za obnovu", KfW) osnovan 1948. godine da upravlja sredstvima dobijenim iz „Maršalovog plana". On sada raspolaže sa 472,3 milijarde evra, zapošljava 6.113 osoba i najveća je na svetu nacionalna razvojna banka. Savezna Republika Nemačka ima 80 odsto vlasništva u KfW-u, dok ostatak drže savezne pokrajine. Ova banka novac dobija izdavanjem obveznica na berzi, za koje garanciju daje država, i ima najveći mogući rejting (AAA) kod svih rejting agencija.

KfW je i dalje najveći pojedinačni akcionar nemačke pošte („Deutsche Post AG") sa 20,57 odsto udela, dok se čak 67,96 odsto akcija nalazi u posedu malih akcionara. Na ovaj način nemačka država i dalje ima glavnu reč u ovom preduzeću.

„Deutsche Telekom AG" sa sedištem u Bonu je najveća evropska telekomunikaciona kompanija sa 217.3449 zaposlena i obrtom u 2017. u visini od 874,9 milijardi evra. KfW je i u ovom gigantu najveći pojedinačni akcionar sa 17,41 odsto udela, na drugom mestu je nemačka država sa 14,48 odsto akcija, sledi investicioni fond „Black Rock" koji ima 4,92 odsto akcija i norveški državni penzioni fond sa 1,69 odsto akcija. Ostalih 61,5 odsto akcija je u rukama malih akcionara, tako da i ovde nemačka država, što direktno, a što preko svoje razvojne banke, ima upravljačka prava.

Iako se smatra državnom razvojnom bankom KfW na sebe često preuzima ulogu spasioca posrnulih preduzeća ili banaka. Tako je kao akcionar „IKB Deutsche Industriebank" u julu 2007. preuzela učešće ove banke u berzanskim derivatima koji su padali po izbijanju krize kreditnih instituta u SAD tog leta. Za ovaj posao, zbog koga je tadašnja direktorka podnela ostavku, KfW je potrošio oko milijardu evra, a svoj udeo u IKB-u je u oktobru 2008. prodao za samo 137 miliona evra. U tom trenutku je celokupan ulog KfW-a u pomenutoj banci bio vredan 10 milijardi evra.

Daleko veći skandal je izbio 2008. godine kada je KfW 15. septembra američkoj banci „Lehman Brothers" prebacila 320 miliona evra, iako je ova samo nekoliko sati pre toga proglasila bankrot. Dva člana nadzornog odbora su posle ovoga dobili otkaze i protiv njih je pokrenut krivični postupak koji je u međuvremenu obustavljen. Po rečima borda direktora KfW je uspeo da povrati 200 mliona evra, dok se o preostalih 120 miliona ništa ne zna. Nemački dnevni list „Süddeutsche Zeitung" objavio je 2. maja 2010. kako je slučaj "skupog prebacivanja para" okončan, šta god da to znači.

Ono što je KfW u Nemačkoj, to je „Österreichische Bundes - und Industriebeteiligungen GmbH" (OBIB) u Austriji. Preko ovog preduzeća koje na prvi pogled izgleda da je u privatnim rukama, mada je stoprocentno u državnom vlasništvu, vlada Republike Austrije ima sledeća učešća u kompanijama koje se kotiraju na berzi: OMV (naftni derivati, 31,60 odsto), Austrijska pošta (52,85 odsto), Autrijski Telekom (28,42 odsto), „Casinos Austria" (kocka i igre na sreću, 33,24 odsto), APK (penzioni fond, 32,53 odsto), „GKB-Bergbau GmbH" (rudnici, 100 odsto) i tako dalje.

U velikom broju slučajeva u Zapadnoj Evropi došlo je do privatizacije samo naizgled, tako što su firme u državnom vlasništvu prestrukturisane u formu „akcionarskog društva" ili „društva sa ograničenom odgovornošću", bez da su vlasnički udeli u njima prodati privatnicima. Do ovakve, samo formalne privatizacije u Nemačkoj je došlo u slučaju nemačke železnice, „Deutsche Bahn", koja je nastala 1994. fuzijom zapadnonemačke i istočnonemačke železnice, a koja je zvanično „akcionarsko društvo" iako sve akcije poseduje savezna država.

U većinskom vlasništvu nemačke države su i luka u Duizburgu i najveći evropski aerodrom, „Fraport" u Frankfurtu, koji imaju formu akcionarskog društva i kotiraju se na berzi. U formi društva ograničene odgovornosti u kojoj nemačka država ili lokalne samouprave imaju vlasničke udele još je više preduzeća, između ostalih aerodromi „Berlin Brandenburg" i „Minhen".

U Švajcarskoj ima više slučajeva ovakve formalne privatizacije: SBB-CFF-FFS (švajcarska železnica), „Swisscom" (telekomunikacije), švajcarska pošta i RUAG (uglavnom naoružanje) - svi u isključivom državnom vlasništvu iako su akcionarska društva. Posebno je interesantan slučaj akcionarskog društva „Swisscom" za koji je OEBS 2015. preporučio privatizaciju. Iako je rukovodstvo kompanije bilo za privatizaciju pod određenim uslovima, švajcarski parlament je 2017. odbio da donese odgovarajući zakon.

„AXPO Holding AG" je akcionarsko društvo za proizvodnju i distribuciju električne energije čiji je korisnik skoro svaki drugi Švajcarac. Iako se kotira na berzi, ova firma je u većinskom državnom vlasništvu i to ne savezne države, već čitavog niza kantona.

SUVA, najveći osiguravajući zavod u Švajcarskoj, takođe se nalazi u državnim rukama, a isti je slučaj i sa velikim brojem lokalnih komunalnih preduzeća. Kod svih značajnih privatizacija u Zapadnoj Evropi, nacionalni parlamenti su posle duge i ozbiljne rasprave donosili zakone kojima se propisuju svi uslovi za prodaju državnog udela. U Srbiji takve odluke donosi ili Agencija za privatizaciju ili Ministarstvo privrede, a ponekad se pita i republička vlada.

A 1. Umesto dugovanja, konverzija u državno vlasništvo

Ni na zapadu političari nisu jedinstveni po pitanju šta je bolje: privatna inicijativa ili državna ruka. U pojedinim velikim zapadnoevropskim državama, kao što su, na primer, Francuska ili Nemačka, u pojedinim sektorima je nezaobilazan državni uticaj.

Francuska je u prošlosti često bila neodlučna između liberalnog kapitalizma i državnog vlasništva. Veliki talasi nacionalizacije su je često zapljuskivali, a poslednji se desio pod vlašću predsednika Fransoa Miterana (predsednik od 1981. do 1995. godine). Njegova vizija, kao prvog socijalističkog predsednika Pete republike, bila je sveobuhvatna reforma privrede i socijalnog sistema. Većina tada privatizovanih preduzeća i dalje je u državnim rukama, što pokazuje da je Miteran bio u pravu kada je tvrdio da država bolje funkcioniše ako su neke velike kompanije u njenim rukama.

Margareta Tačer se već 1984. suočila sa masovnim i dugotrajnim štrajkom rudara koji su se pobunili protiv njene želje da privatizuje sve rudnike i to bez davanja garancija radnicima da će posle toga zadržati svoja radna mesta. Pojedini ekonomisti, kao Masimo Florio, tvrde da privatizacija nije imala veliki uticaj na ukupnu produktivnost britanske privrede.

Kada su državni i interesi nacionalne bezbednosti u pitanju, nacionalizacija nije tabu tema ni u Sjedinjenim Američkim Državama, tradicionalnom žestokom poborniku slobodne privatne svojine. Posle terorističkog udara 11. septembra 2001. vlada je formirala „Transportation Security Administration" koja je zatim preuzela sve privatne kompanije koje su se do tada bavile bezbednošću u avio saobraćaju.

Postoji više primera loše privatizacije na Zapadu, koje su se okončale ponovnom nacionalizacijom. Jedan od takvih slučajeva je i onaj „Bundesdruckerei" u Nemačkoj.

„Bundesdruckerei" je preduzeće koje se bavi proizvodnjom dokumenata i svoje zvezdane poslovne trenutke je doživelo početkom devedesetih godina prošlog veka, posle ponovnog ujedinjenja dve Nemačke, kada je samo u prvoj godini trebalo odštampati 15 miliona ličnih dokumenata. Očigledno je ovakav nagli skok proizvodnje bio razlog da nemačka vlada 1994. donese odluku da se preduzeće proda privatniku. Izbor je pao na londonski investicioni fond „Apax Partners". Prodaja je, međutim, usledila dosta posle pomenutog „zlatnog doba", kada interesovanje za dokumentima nije više bilo tako veliko, pa je privatizacioni kupac već dve godine posle kupovine, odnosno 2002, povukao kapital iz preduzeća i isto prodao po ceni od jednog evra drugim dvema privatnim firmama.

Ni posle ovoga „Bundesdruckerei" nije mogao da stane na noge, pa je nemačka vlada 2009. odlučila da ponovo preuzme vlasništvo nad ovom za funkcionisanje države izuzetno važnom firmom. Pošto je preduzeće bilo kod saveznih institucija zaduženo za 310 miliona evra, dug je konvertovan u vlasništvo i tako se posle sedmogodišnje odiseje kroz privatne vode preduzeće vratilo u državno vlasništvo.

A 2. Srpski model i grčka tragedija

Komunalne službe koje su zadužene za snabdevanje građana energentima i vodom i na Zapadu su ili u državnim rukama, ili su pod striktnim državnim nadzorom. „Stadtwerke Frankfurt am Main Holding GmbH" je holding u formi društva ograničene odgovornosti koji okuplja neka preduzeća u kojima grad Frankfurt ima vlasnički udeo. To su: VGF (u kome grad ima 100 udela, a koji je isključivi vlasnik šinskog gradskog saobraćaja), „MaiNova" (75,2 odsto u rukama grada, zadužen za snabdevanje grada i okolin strujom, gasom, toplom vodom i vodom za piće), BBF (isto stoprocentno vlasništvo grada, zadužen za održavanje javnih bazena i kupatila) i AVA (100 odsto gradsko vlasništvo, upravlja pogonom za obradu otpada).

U SAD su komunalna preduzeća u privatnom vlasništvu, ali su vlasnici tih preduzeća u punoj meri finansijski odgovorni. Osim toga, da bi se licenca obnovila svake godine, preduzeća su dužna da polože detaljni finansijski izveštaj i poslovni plan za narednu godinu.

Iako je veliki pobornik slobodnog tržišta u koje se država ne meša, i SAD imaju jednu veliku banku koja je u državnom vlasništvu. Radi se o „Export-Import Bank of the United States" sa sedištem u Vašingtonu.

Matične države su vlasnici i drugih banaka koje finansiraju izvozno-uvozne poslove, kao što je slučaj sa švajcarskom bankom "SERV", ili italijanskom "SACE S.p.A". Nemačka "Euler Hermes" i francuska "Coface S.A." banka, koje takođe pomažu spoljnotrgovinski sektor,delovi su privatnog biznisa, ali rade samo uz državni nalog i garancije.

U Francuskoj postoji duga tradicija javnih preduzeća (entreprise publique) koja su u državnom vlasništvu. U Grčkoj je parlament u junu 2011. doneo odluku o masovnoj privatizaciji kako bi se otplatili javni dugovi. Do 2015. je na ovaj način u budžet trebalo da se ulije 50 milijardi evra.

Za razliku od drugih zapadnih zemalja u kojima je privatizacioni proces po pravilu bio dug i u toku koga su se akcije preduzeća predviđenih za privatizaciju postepeno plasirala na berzi, u Grčkoj je sve rađeno slično srpskom privatizacionom modelu, odnosno putem tendera ili krupnog plasiranja na berzi, što je drastično oborilo cenu. Tako je u prvoj godini, umesto predviđenih pet milijardi evra, privatizacija donela samo 1,7 milijardi pokazujući tako da je ovakav model nerentabilan.

Pošto se privatnom vlasniku nije isplatilo dalje vođenje gostinske kuće „Petersberg" kod Bona, Nemačka je otkupila vlasništvo nad ovim zdanjem u kome su od 1945. do 1954. boravili predstavnici zapadnih saveznika u Drugom svetskom ratu, a posle je povremeno služilo za smeštaj visokih državnih gostiju. Radi se o objektu od istorijskog značaja za Saveznu Republiku Nemačku, tako da se i ono, na čuđenje mnogih koji čitaju listu vlasništva države, nalazi u državnim rukama, pored međunarodno poznatih koncerna. „Petersberg" i dalje radi kao gostinska kuća, odnosno kao gostionica sa apartmanima za noćenje i ostvaruje za razmene nemačkog saveznog budžeta zanemarljive poslovne prihode. Upravljanje hotelom preuzela je „Steigenberger" grupa koja za to plaća najam.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane