Natrag

Nemačka

Posledice nasilne multikulturizacije Nemačke: šta o migrantima i islamu piše u novoj knjizi Tuila Saracina

Neprijateljsko preuzimanje

Protesti u Kemnicu su čin krajnje samoodbrane, a ne nacističko divljanje, kako pokušavaju da ih predstave kritičari. Narod više ne može da izdrži zlostavljanje od strane onih kojima je najiskrenije hteo da pomogne. U svojoj najnovijoj knjizi Tilo Saracin je predvideo upravo ovakav razvoj događaja.

Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

Danijel H. je 35 godina živeo povučeno, normalnim životom kakvim su živeli svi njegovi vršnjaci. Ni po čemu se nije posebno isticao, ali se svi iz njegovog društva slažu da je bio dobar momak. Njegova tragična smrt 26. avgusta 2018. u 3 časa i 15 minuta posle ponoći u Brückenstraße u istočno-nemačkom gradu Kemnicu predstavlja, međutim, prekretnicu u modernoj nemačkoj istoriji. Od tada danima hiljade i hiljade demonstranata izlazi na ulice ovog, ali i drugih nemačkih gradova protestvujući protiv migrantskog nasilja koje je postalo neizdrživo.

Pri svemu tome, Danijel nije bio čistokrvni Nemac, već je imao kubanske pretke, a ni koža mu nije bila potpuno bela. To demonstrante ne interesuje. Iako ih mejn-strim ili politički korektni mediji nazivaju rasistima i fašistima, demonstranti su na ulice izašli jer je ubijeno jedno ljudsko biće, a njegova boja kože ili poreklo ih ne interesuju. Oni nisu protiv Arapa ili muslimana, nisu čak ni protiv izbeglica, ali jesu protiv njihovog iživljavanja nad domicilnim stanovništvom i protiv zaštitničkog odnosa nemačkih institucija prema takvim osobama.

Danijela i njegove prijatelje napali su migranti, njih dvojica, od kojih je jedan bio iz Sirije, a drugi je iz Iraka. Šta je prethodilo tuči i ubistvu još se zvanično ne saopštava, a internetom kruže različite priče od kojih jedna (jedina koju su zvaničnici energično demantovali) tvrdi da su dvojica migranata seksualno uznemiravala jednu žensku osobu koju su Danijel i njegovi drugovi pokušali da zaštite.

Smatra se da je Iračanin (čije se ime ne saopštava) nožem ubio Danijela koji u trenutku smrti kod sebe nije imao nikakvo oružje. Kako u međuvremenu tvrde nemački mediji, ubica je pre zločina trebalo da bude deportovan nazad u Bugarsku (oko čega su se složile vlasti obe zemlje), ali je nadležna institucija to propustila da učini. Kako je dnevni list "Bild" formulisao: zvaničnici su se uspavali.

Rezultat ovog "dremeža" je jedan mrtvi mladić, dvojica u bolnici, dvojica u zatvoru i hiljade na ulicama. Dežurni "dušebrižnici" koji histerično pojure na barikade svaki put kada se pomene neki migrant i zločin koji je počinio i sada su pokušali da ublaže štetu koju su dvojica podivljalih izbeglica učinili na ulicama Kemnica i to srceparajućim pričama o ratnim strahotama koje su njih dvojica preživela pre dolaska u evropsku sigurnost, ali su ovoga puta dobili javne odgovore koje je nemoguće prikriti.

"Kakvi su to ljudi, navodno uplašeni ratom, koji nožem kolju ljude po našim ulicama", zapitala se pred kamerama nemačke televizije ARD jedna od učesnica protesta iz Kemnica. "...Moguće je da su pretrpeli užas pre dolaska u Nemačku, ali mi nije poznata terapija koja za izlečenje savetuje ubijanje drugih ljudi", napisao je u komentaru na jednu od niza apologetskih odbrana "nesrećnih izbeglica" neki Nemac na internetu.

Ubistvo u Kemnicu je, očigledno, bila kap koja je prelila čašu. Kakav god da bude trenutni ishod, već se sada mogu predvideti dugoročni efekti: nemačka najnovija istorija će se ubuduće deliti na onu pre i onu posle Kemnica.

U pravom trenutku, usred pomenutih protesta, pojavila se knjiga već pomalo zaboravljenog Tila Saracina "Feindliche Übernahme" ("Neprijateljsko preuzimanje") u kojoj autor tvrdi kako je potpuno nemoguć zajednički život hrišćanstva i islama.

Saracin je nekada ispred SPD-a bio finansijski senator u Berlinu (tradicionalno se tamo članovi gradskog veća nazivaju senatorima), a zatim je zbog svojih stavova koje su neki doživeli kao "ksenofobične", iako su oni u suštini bili samo tačno predviđanje budućnosti, podneo ostavku na sve funkcije, ali i danas čvrsto ostaje pri svojoj odluci da ostane u socijal-demokratskoj partiji kojoj pripada od mladosti, uprkos tome što ga njeno rukovodstvo odbacuje i osuđuje.

"Ako je Saracin socijalista, onda je on nacional-socijalista" izjavio je svojevremeno, ne bez doze vređanja, jedan od stranačkih lidera u Berlinu. Sa svoje strane, Saracin ističe da je oduvek bio i socijalista i posvećen svom narodu, pa ako ga neki doživljavaju kao nacional-socijalistu to više govori o njima, nego o njemu. Nacionalni socijalista nije nikakav Hitlerov izum, takvih je bilo i pre i posle Firera.

Na oko 500 strana u svojoj novoj knjizi Saracin tvrdi da je islam zaostao, neprijateljski nastrojen prema nauci, nesposoban za dijalog, kao i da ne želi ni reforme, ali ni integracione procese. Cilj muslimanske većine u Nemačkoj je da se što je moguće brže razmnoži kako bi na kraju i u toj zemlji nametnuo islamski pogled na svet. Islam je fundamentalno ispunjen mržnjom prema ne-muslimanima, tvrdi autor.

Kako bi potvrdio ova svoja mišljenja Saracin često citira "Kuran" u kome ima obilje pretnji upućenih "nevernicima" i poziva na njihovo ubijanje. Konačno, ako muslimanski teoretičari kao jedan od izvora islama uzimaju Muhamedov način života, onda ne mogu da izbegnu krvave epizode, kao što je istrebljenje jevrejskih plemena u Medini, koje pokazuju upravo onu prorokovu stranu na koju u svojoj knjizi ukazuje Saracin.

U osnovi islama je agresija, proizilazi iz "Neprijateljskog preuzimanja", a to je ono što se svakodnevno potvrđuje na nemačkim ulicama.

Pokret u Kemnicu je u suštini jedan spontani pokušaj samodbrane. "Sutra na red može da dođe i moje dete", pisalo je na transparentu koji je nosio neki zabrinut roditelj. Iz ovoga proizilazi kako uznemireni građani veruju da postoji neki red po kome se sva ova nasilja odvijaju. "Ništa nije slučajno", a to je i jedna od poruka Saracinove knjige. Iako skoro sve izgleda nepovezano, itekako postoji jedan generalni plan po kome se sve odvija. Muslimani još nisu u stanju da preuzmu kontrolu nad Nemačkom, a prirodnim priraštajem nisu mogli brzo da po broju prevaziđu Nemce, pa su zato odlučili da u izbeglištvo dovedu milione svoje braće kako bi već za najviše dve generacije preplavili Nemačku.

Sve su glasniji i oni koji ukazuju na vlast kao na najvećeg krivca za eksploziju nasilja na nemačkim ulicama. Ne samo što je ona propustila da na vreme deportuje Iračanina, Danijelovog ubicu, već ona čini sve što je u njenoj moći da zataška zlodela koja svakodnevno čine migranti. Nemački ministar unutrašnjih poslova Horst Zehofer je veoma uspešno uspeo samog sebe da nokautira, pa je sada u nekakvom grogi stanju i nespososban da se pribere i pred javnost izađe makar sa nekom umirujućom pričicom za laku noć, kako to često rade političari.

Predsednik vlade Saksonije, u kojoj je Kemnic, Mihael Krečmer takođe je ostao bez teksta. Nije ga toliko iznenadilo samo ubistvo, koliko odlučnost protestanata da se ovog puta ne raziđu odmah posle podele nekih sitnih i nejasnih obećanja, kako se to ranije često dešavalo. Krečmer je potpuno zatečen situacijom koja vodu nanosi na vodenicu AfD-a, partije koja od svog osnivanja upozorava na otuđenje Nemačke kroz nekontrolisan priliv stranaca, a pokrajinski izbori su sve bliži. Po poslednjim ispitivanjima javnog mnjena na istoku Nemačke bi AfD, kada bi danas bili izbori, bila druga ili treća politička snaga (u zavisnosti od pokrajine), odnosno nadjačala bi ili bi se bar izjednačila sa SPD-om koji je zagovornik dolaska migranata. U većini istočno-nemačkih pokrajina vlada ne bi mogla da se formira bez AfD-a, osim u slučaju da se sve ostale partije udruže, što je malo verovatno.

Još je jedan neporeciv značaj događaja u Kemnicu.

Posle prvih ubistava koje su počinili islamisti u Francuskoj, ceo svet je nosio bedževe sa onim čuvenim "Je suis..." (kada je većina ljudi i naučila da to na francuskom znači "ja sam"), a zatim ime žrtve (na primer "Je suis Charlie" posle napada na redakciju satiričnog magazina "Charlie Hebdo"). Vremenom su se napadi nastavljali, ali su polako počeli da izostaju ovi demonstrativni znaci solidarnosti. Kao da smo svi otupeli i kao da su ubistva nevinih građana Evropske Unije od strane podivljalih migranata postali neizbežan deo stvarnosti koja su zanimljiva samo za statističare. Smrt od noža nekog Arapina ili Afganistanca postala je u očima javnosti nešto neizbežno, neminovno. Kemnic je i tu prekretnica, jer su desetine hiljada protestanata pokazale kako im nije svejedno.

Da tog 26. avgusta Danijel sa društvom nije izašao u provod i posetio tradicionalni letnji ulični vašar, verovatno bi nastavio mirno da živi i istorija ga, najverovatnije, ne bi uopšte zapamtila. Umesto toga, on je postao simbol stradanja mirnih Evropljana koji su iz najbolje namere u svoju kuću primili izbeglice iz ratom zahvaćenih područja, koje su im u skladu sa svojim tradicionalnim i verskim vaspitanjem uzvratile silovanjem, ubistvima i pokušajima nasilnog preobraćenja. Saracin je svoju knjigu pisao mnogo pre ovog poslednjeg događaja, ali je i u njoj, kao i u svojoj prvoj knjizi "Deutschland schafft sich ab" ("Nemačka samu sebe uništava") proročanski predvideo ne samo šta će se desiti, već i zašto se to dešava.

Islam i hrišćanstvo ne mogu da se izmešaju, isto kao što ne mogu da se izmešaju ulje i voda.

A 1. Izdavači izdali Saracina

Poslednja knjiga Tila Saracina ne samo da u pravom trenutku čitaocima otvara oči i pokazuje koje su prave namere islama, već je i samo njeno pojavljivanje jedan od presedana koji će obeležiti ovu epohu u Nemačkoj.

Njegova prethodna knjiga "Deutschland schafft sich ab" je postala bestseler i izdavaču, kao i piscu donela milione evra. Pod utiskom tog uspeha izdavačka kuća DVA je potpisala ekskluzivni ugovor sa Saracinom o štampanju njegove najnovije knjige "Feindliche Übernahme". Kada je direktor, međutim, video o čemu se radi odmah je zabranio njeno štampanje. U jednom intervjuu čak je i priznao kako je pravi razlog za raskid ugovora taj što knjiga ne odgovara opštim stavovima kompanije i da se on, direktor, sa njom ne slaže, pa je lako zaključiti da je u pitanju svojevrsna cenzura. U međuvremenu je Saracin našao novog izdavača i protiv starog pokrenuo sudski postupak.

A 2. Lakoća ubijanja

Knjiga Tila Saracina se pojavila u pravom trenutku, a nasuprot njoj je inicijativa nemačke ministarke odbrane Ursule fon der Lajen pokrenuta u najgorem mogućem trenutku. Samo nekoliko dana pre krvave subote u Kemnicu, ministarka je u jednoj izjavi medijima iznela predlog da i migranti služe vojni rok koji bi uskoro ponovo mogao da postane obavezan u Nemačkoj. Ona je ovu svoju inicijativu obrazložila time da bi na ovaj način izbeglice bile lakše integrisane u nemačko društvo.

"Sada ćemo još i da im delimo puške kako bi nas lakše ubijali", prokomentarisao je jedan čitalac ovu vest na sajtu nemačke televizije n-tv, a ubrzo je objavljena vest o Danijelovom ubistvu. Od tog momenta fon der Lajen se više ne pojavljuje u javnosti.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane