Natrag

Da se ne zaboravi

Kraj dogme o beskonfliktnom društvu: šta je Srbija dala Jugoslaviji, a šta je dobila od nje

Iza Tita, vojska parazita

U nedovoljno istraženoj "paralelnoj istoriji" jugoslovenskih komunista, koju na ovim stranicama ispisuje najstariji živi srpski novinar, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata i šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, posebno mesto zaslužuje i njegov osvrt na posleratni period i tadašnje "krojenje" sudbine ondašnje Jugoslavije, i njenih republika, pre svega Srbije, sa dve pokrajine. U ovom nastavku, Pešaković podseća na burne događaje nastale između 1955. i 1966. godine, dakle, tokom decenije koja je nepovratno odredila raskol u jugoslovenskoj federaciji, što je kasnije, osamdesetih, razbuktalo nacionalizme, a devedesetih dovelo do krvoprolića i tragičnog kraja ove zajednice.

Milentije Pešaković

Godine 1955. dolaze iz Moskve u Beograd, Hruščov i Bulganjin. Sledeće godine u Moskvu odlaze Tito i Kardelj. Oba puta potpisane su deklaracije o odnosima između dveju partija i dveju država. Izglađeni su odnosi nastali Rezolucijom Informbiroa. Jugoslavija i KPJ/SKJ su dobili satisfakciju, izvinjenje za Staljinov napad.

Godine 1956. usvojen je tzv. nominalni sistem: opštine su dobile status „pariske komune", Jugoslavija je proglašena federacijom komuna. Snažno i masovno vladalo je mišljenje da republike „odumiru". Čak je i dr. Vladimir Bakarić, prva ličnost Hrvatske, 1959. dao izjavu „Borbi" u kojoj je kazao: "...Republike još imaju smisla postojanja, ali njihovo ukidanje je naša tendenca..."

Godine 1959. u Beogradu je održana svečana sednica CK SKJ posvećena 40. toj godišnjici osnivanja KPJ i dvadesetoj godišnjici imenovanja Tita za generalnog sekretara KPJ...Zagrebačko izdavačko preduzeće "Naprijed" izdavala je autorizovane Titove tekstove. Ti autorizovani tekstovi, kako je pravilo, služili su kao autentični tekstovi autora; tekstovi objavljeni u novinama bili su improvizovani, često ne autorizovani, itd. Knjige je za „Naprijed" priređivao Titov poznati savetnik za štampu Tića Stanojević. Objavljeno je 17 tomova. Poslednji tekst u sedamnaestom tomu je Titov govor radnicima riječkoga brodogradilišta od 24. novembra 1962. godine. Naime, Tito je 6. maja 1962. održao u Splitu veliki, čuveni govor sa mnogim značajnim reperkusijama na ponašanje u Jugoslaviji na svim područjima. Ali je nekoliko nedelja kasnije, prilikom otvaranja beogradskog sajma, govori sasvim drugačije o istim stvarima. Tito zato nije želeo da nastavi izdavanje autorizovanih govora, izjava itd. I njegovom odlukom je prestalo dalje publikovanje u zagrebačkom izdavačkom i štamparskom preduzeću „Naprijed".

U decembru 1962. Tito je sa delegacijom Partije i države (Aleksandar Ranković, Jovan Veselinov, Ivan Krajačić, Boris Krajger, Ljupče Arsov, Cvijetin Mijatović i Veljko Mićunović) bio u SSSR-u dvadesetak dana. Održao je i govor na sednici Vrhovnoga Sovjeta SSSR-a. Po povratku održao je veliki govor na peronu železničke stanice u Beogradu. Ti njegovi govori i inače razgovori u SSSR-u kod mnogih su shvaćeni kao najava da SFRJ ulazi u Varšavski pakt. Godine 1959. Mijalko Todorović, potpredsednik SIV-a, resor privreda, trijumfalno saopštava jugoslovenskoj javnosti: oslobodili smo se uvoza pšenice, dovoljno proizvodimo za naše potrebe. Ne leži vraže: 1961. godina sušna, moramo ponovo uvoziti žito!

Radničko, odnosno kasnije društveno samoupravljanje, uključivo i razvoj komunalnoga sistema: Jugoslavija-federacija komuna (ostvarujemo i ideje pariske komune!) imali su za posledicu: čvrsto uverenje jugoslovenskog političkoga vrha, i ne damo njih, da smo stvorili beskonfliktno društvo, nema i neće biti štrajkova, nasilnih zahteva, itd. Radnici su na vlasti-protiv koga bi štrajkovali!?

Odjednom atomska bomba: štrajk rudara u Trbovlju! Sekretar Partije u Sloveniji Miha Marinko silazi noću u jame, stišava, moli rudare...Tito isto veče određuje A. Rankovića da on lično hitno ode u Trbovlje: radničkoga je porekla, uživa ugled skromnog i pravdoljubivoga funkcionera, sa Rankovićem leti i Mijalko Todorović, potpredsednik SIV-a zadužen za privredu. Posle tri dana rudari obustavljaju štrajk, čekaju ispunjenje svojih zahteva...Glavni problem oko ovoga štrajka bio je u tome što je on srušio dogmu, čvrsto uverenje, i Tito, da smo stvorili sistem besklasnoga, beskonfliktnoga društva...

Jednostavno, panika, neznanje jasnih ideja, planova-šta i kako dalje! U toj i takvoj konfuziji Tito zakazuje Proširenu sednicu Izvršnoga komiteta CK SKJ, koja je održana marta 1962. u Beogradu. Trajala je tri dana.

Tito ima uvodni referat-konstatacija „divljanje republika", ne poštuju se odluke federacije, ne poštuju se ni privredni sistem raspodele, ni zadaci Društvenoga plana Jugoslavije za godine 1961-1965. Ranković daje snažnu podršku stavovima iznetim u Titovom referatu. Ostali-ko u klin, ko u ploču! Doneti su zaključci, a Tito 6. maja drži poznati govor u Splitu.

Smenjuju se funkcioneri Saveznoga zavoda za društveno planiranje: Guzina i Čobelić. Miloš Minić, predsednik RIV-a Srbije odlazi za potpredsednika SIV-a, biće predsednik Odbora za plan i i finasije, Boris Krajger, predsednik RIV-a Slovenije ide za potpredsednika SIV-a, biće predsednik Odbora za privredni sistem (raspodelu dohotka), Jakov Blažević, predsednik RIV-a Hrvatske dolazi u Beograd za predsednika Savezne privredne komore. Da ne detaljišem niz drugih odluka u pogledu pravičnije raspodele, veće finansijske discipline na svim sektorima...

Izvršni komitet CK SKJ 3. aprila 1962. upućuje pismo partijskim organizacijama, pismo analize, dokumentacije, upozorenja...Tito 6. maja drži u Splitu čuveni govor-svaka naša republika bila bi niko i ništa, da nismo svi zajedno...Narod sa olakšanjem prima sve to, rađaju se nade u Partiju, rukovodstvo, Tita...Međutim, bitnoga pomaka ka rešenjima prihvatljivim-nema. Mnogi analitičari konstatuju ubrzo da je Tito nekoliko nedelja kasnije, u govoru prilikom otvaranja beogradskoga Sajma, bitno odstupio od onoga šta je i kako govorio u Splitu . Priklonio se realnosti: nije hteo da se suprotstavlja većini u CK SKJ, državi, jer su tendencije dezintegracije Jugoslavije zahvatile široke prostore, ovladale shvatanjima brojnih rukovodećih ljudi, posebno u nekim republikama, pre svega Sloveniji i Hrvatskoj...

Zbog svega ovoga mnogi su, među njima najdetaljnije, jasnije Miodrag Zečević u knjizi-zborniku! "Početak kraja Jugoslavije", tim terminima označavaju pomenutu sednicu proširenog Izvršnog komiteta SKJ od 14.-16. marta 1962. Da samo pomenem karakteristične izjave vrhovnih republičkih i YU funkcionera koje su sledećih godina, u raznim prilikama, oni izgovorili, uradili: Kardelj konstatuje da je nacionalni dohodak, koji se stvara na teritoriji jedne republike, svojina te republike, nacije. On lansira tezu: federacija treba više da federira, što je značilo - da teži konfederaciji Jugoslavije. Federacija je samo ono o čemu se uvek dogovore sve republike.

Makedonac Krste Crvenkovski lupa šakom u sto: „...Nismo mi u Jugoslaviji ničija kolonija. Mi smo samostalna makedonska republika, država!" On tako reaguje na ideje nekih, pretežno iz Slovenije i Hrvatske, da federacija mora rigorozno da kontroliše kako nerazvijena područja troše novac koji dobijaju iz Saveznog fonda.

Broj nezaposlenih se povećava. Izlaz se vidi i čini u otvaranju rampi za slobodan odlazak naših državljana na rad u inostranstvo. Dotle policija je strogo kontrolisala svako zuckanje pojedinaca da se sele na rad u inostranstvo. Smanjuje se pritisak na zahteve za zapošljavanjem, ali odlazak stotine hiljada van zemlje ugrožava demografsku strukturu: opada natalitet i broj lica u razvijenim područjima, veliki natalitet, pre svega na Kosovu i Metohiji (prosek u brojnim porodicama petoro dece!)-sve manji broj stanovnika na razvijenim područjima (Slovenija, Hrvatska, Vojvodina, tzv. uža Srbija) treba da izdvajaju sve veća sredstva za razvoj nerazvijenih područja (Fond federacije za nerazvijene), dakle za sve veći broj stanovnika! Kuda sa tom i takvom perspektivom??

Ako se dobro sećam, mislim da je tada Vida Tomšič bila na čelu jugoslovenskog pokreta humanog planiranja porodice. To je značilo, a tako se i dejstvovalo, SKJ je bila dužna da ljudima objašnjava svrsishodnost planiranja porodice. Pitao sam tada Ali Šukriju, koji beše sekretar Oblasnoga komiteta SKJ - kako i koliko uspešno Partija na Kosovu i Metohiji deluju u tom pravcu? On mi odgovara: „Kako može sekretar Opštinskoga komiteta u Klini da propagira rađanje manje dece kad on ima šestoro dece!?"

Neki zvaničnici iz Slovenije predlažu i sledeće rešenje za ovaj problem: Neka drugovi Albanci na Kosovu i Metohiji upotrebljavaju prezervative! Graknuli su odmah sa Kosova i Metohije: "...To je rasizam, šovinizam, nacionalizam! Jugoslavija je socijalistička zemlja, proklamovan je opšti princip: brži razvoj nerazvijenih radi sustizanja razvijenih (privredno) krajeva!"

Bilo je na Kosovu i Metohiji neskrivene propagande i agitacije i tada: Borba za veliku Albaniju više se ne vodi na bojnom polju, nego akcijom u krevetu!

Simpatični i dobrodušni, sve po mom mišljenju i osećanju, Josip Vidmar, predsednik slovenačke Akademije znanosti i umetnosti, podviknu jednom: "...Daćemo za Savezni budžet, opšti investicioni fond i Fond za nerazvijene - toliko koliko se odredi. I više nemojte da se pačate u naše poslove!"

Crnogorci su uglavnom ćutali, malobrojni su, a enormno (tvrdili su sve prema učešću u NOB) su u organima federacije: vojska, diplomatija, policija...I Bosna i Hercegovina nije u toj situaciji glasnije artikulisala svoj stav. Ali su od muslimana (nacionalno neopredeljeni) stvorili šestu naciju u Jugoslaviji.

Srbija je sva bila okupirana tih vremena nastojanjem da u okviru tzv. Prethodnih investicionih odluka (investicije ne mogu da „pauziraju" dok se ne donose novi petogodišnji plan društvenoga razvoja Jugoslavije)...reši neke svoje vitalne probleme, razvoj stvari od ogromnoga značaja za budućnost. U opisanoj situaciji, skoro suspendovanja samostalnosti federacije, sugeriše se ideja, koju je jednom i Aleksandar Ranković obrazložio: „...Neka se republike međusobno dogovaraju i sporazumevaju o nizu pitanja, koja su sporna između dve ili više republika, nemojmo sve odmah da dižemo na savezni nivo..."

Ako se rešava na saveznom nivou to bi značilo i sledeće: spor, na primer, između Srbije i BIH, rešavali bi i ljudi iz Hrvatske u saveznim organima, a to bi moglo da se izrodi i u nacionalističke postupke, a tako nešto se iz nacionalnih razloga, nacionalne samostalnosti-ne želi! I načelno, pa i praktično, prihvaćeno je da se između dve ili tri republike praktikuju razgovori, sporazumi o spornim pitanjima, da se time ne opterećuje federacija.

I ubrzo je počela takva praksa. Prvo su održani razgovori između delegacije Srbije i Crne Gore (krajem 1963.), zatim između Srbije i Bosne i Hercegovine (1965.) i Srbije i Makedonije (1965.). Na svim sastancima bio sam prisutan, nekada kao zapisničar, nekada kao poznavalac rešenja iz važećih propisa, ako za tim bude potrebe.

OZNA, kasnije UDBA pomno je pratila situaciju u svim kolektivima: da li neko od radnika zagovara odlazak na rad u inostranstvo, ili se ipak sprema "da kidne". Takva nastojanja su progonjena! Odjednom: dižu se rampe na granicama Jugoslavije, a na rad u inostranstvo može da ide ko hoće! Pohrlili su pre svega mlađi radnici iz Slovenije i Hrvatske. To je olakšalo situaciju na terenu nezaposlenosti, ali je istovremeno pogoršalo i inače lošu demografsku nacionalnu mapu u državi. Natalitet je stalno bio niži u Sloveniji, Hrvatskoj, Vojvodini, a enormno visok na nerazvijenom području, pre svega Kosovu i Metohiji. Slovenci su činili 6% stanovništva Jugoslavije, ali samo 2% oficira JNA. Albanci su činili oko 8% stanovništva Jugoslavije, ali 17% regruta JNA. Sa tendencijom daljeg nastavka nepovoljnih kretanja. Na finansijskom planu to je značilo: sve manji broj stanovnika na razvijenom području (Slovenije, Hrvatske, Vojvodine, uža Srbija) treba da osigurava sredstva za sve veći broj stanovnika na nerazvijenom području: BIH, Makedonija, Crna Gora, Kosmet!

Radničko samoupravljanje, društveno upravljanje, uloga komune, društvena svojina nad sredstvima za proizvodnju, raspodela prema radu, brži razvoj nerazvijenih područja, radi sustizanja razvijenih, ekonomski razvijenih republika u državi Jugoslaviji, garantovano besplatna osnovna zdravstvena zaštita i osnovno obrazovanje...bili su garancija, po shvatanju vrhovnih političkih i društvenih krugova, da smo stvorili beskonfliktno društvo. Sve će u hodu rešavati samoupravni organi...Odjednom: grom iz vedra neba - veliki štrajk rudara u Trbovlju. Miha Marinko, prvi čovek Slovenije, silazi noću u jame i razgovara sa rudarima. Tito pod hitno zove Rankovića i određuje ga „kao radnika, oličenje partijskoga morala..." da odmah ode u Trbovlje, i stiša štrajkače odgovornim rečima. Sa Rankovićem odlazi i Mijalko Todorović, potpredsednik SIV-a, čiji mu resor: privredni sistem...Štrajk je ubrzo obustavljen, nađena su obostrana prihvatljiva rešenja. Ali taj štrajk bio je „atentat" na dogmu o beskonfliktnom društvu! To je sa velikom zabrinutošću i upozorenjem shvaćeno u političkome vrhu Jugoslavije.

Srpsko rukovodstvo zahvaljujući Ekonomskom institutu koji je napravio ozbiljnu analizu dokazivalo je i dokazalo da je u celom posleratnom periodu Srbija bila privredno hendikepirana, od toga da su poljoprivredni proizvodi bili jeftiniji da bi moglo da se prehrani gradsko stanovništvo, bio je obavezan otkup, a sve sirovine uglavnom su proizvođene u Srbiji i po paritetu cena bile su niže u odnosu na prerađivačku industriju koja je bila locirana u Sloveniji i Hrvatskoj. Po tom osnovu je izračunato da je u posleratnom periodu Srbija prelivala mnogo svog dohotka za račun opšte jugoslovenske privredne politike koja je tako vođena, da su profitirale Slovenija i Hrvatska. Neka preduzeća iz Srbije preseljena su u druge republike za vreme Informbiroa.

Na dnevnom redu je bilo da se konačno u Srbiji grade kapitalni objekti i da Jugoslavija Srbiji kompenzira preliveni dohodak u druge republike. Srbija je iz svojih sredstava finansirala kroz doprinos opšteg investicionog fonda i izgradnju železara u Zenici, Celju, Sisku i red je bio da se pomogne izgradnja kapitalnih objekata u Srbiji. Tada se došlo do mišljenja da je opšti investicioni fond leglo nesporazuma među republikama i da bi ga trebalo ukinuti. I to baš u trenutku kada je trebalo iz njega da se finansira izgradnju kapitalnih objekata u Srbiji! Govoreno je da Federacija nema ništa više da investira, već da to ide preko investicione banke i da republike same finansiraju izgradnju. To je bila Kardeljeva ideja i o tome je doneta rezolucija na VIII Kongresu SKJ. To je dovelo do zategnutih odnosa unutar federacije.

Cela 1964. godina prošla je manje više u nesporazumima i sukobima između Srbije na jednoj i Tita i Jugoslavije na drugoj strani. Jedno od Titovih pravila crvene linije kojih se držao bilo je - ako dođe do nesporazuma između Srbije i bilo koje druge republike nikada ne dozvoliti da Srbija bude pobednik?! Eklatantan primer bila je nabavka 195 lokomotiva za ŽTP Beograd. Konkurisali su Švedska, Rusija i Francuska. Francuska je imala najbolju ponudu koju je Tito stopirao kada je sve bilo gotovo da ne bi bilo da je Srbija kupila to od savezničke Francuske u trenutku kada se slavilo 50 godina od Prvog svetskog rata

Ali, Tito je još 1962. godine "okrenuo ćurak naopako", počeo je intenzivno da razmišlja o dubljim reformama. Uglavnom onim koja je posle Brionskoga plenuma „mic-po mic" sprovodio. Njemu i drugima bilo je jasno da za takve promene ne mogu dobiti saglasnost: većine u Centralnom komitetu SKJ, niti u Saveznoj skupštini, pogotovu ne na eventualnom referendumu u kome bi se svaki čovek, jugoslovenski državljanin, izjasnio po principu "jedan čovek-jedan glas".

Postepeno Tito je raznim promenama u državi išao ka tome osnovnome cilju, a kad je ocenio da više nema mestu odlaganja (išli su izbori 1967., rotacija je bila već usvojena Ustavom iz 1963. itd.) vešto je iskombinovao „prepad" o prisluškivanju, upotrebama i zloupotrebama UDB-e...i organizovao je Brionski plenum. Prosto rečeno, najurio je Rankovića i druge. Došlo je do reforme federacije, ustavnih amandmana, kasnije Ustava SFRJ 1974. i konačno do raspada, ali u krvi, SFRJ.

(Nastavak u sledećem broju)

A 1. Pokrajine, izmišljene zbog Srbije

Godine 1961., Miloš Minić, koji je bio predsednik Izvršnog veća Srbije, Slobodan Penezić Krcun, potpredsednik zadužen za unutrašnju politiku i bezbednost i Aleksandar Ranković koji je bio potpredsednik Vlade Federacije sastali su se u Rankovićevom kabinetu. Krcun i Minić su upoznali Rankovića sa činjenicom da Srbija u tom trenutku, kako se stvari razvijaju, ide u neminovni sukob sa pokrajinama. Oni su ga obavestili da pokrajine teže samostalnosti i da to pitanje mora da se reši, jer Srbija ide u sunovrat. U jednom kasnijem razgovoru Vladimir Bakarić rekao je meni lično: "...Mi smo pokrajine izmislili da bi jedna uvek bila u sukobu sa Srbijom da bi mi mogli da arbitriramo..."

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane