Natrag

Književnost

Esej Ivana Ivanovića: Zagonetna smrt princa - pesnika Branka Miljkovića (4)

Svaka je reč vodila grobu

Misteriozna smrt slavnog srpskog i jugoslovenskog pesnika Branka Miljkovića nikada nije razjašnjena. Navodno je izvršio samoubistvo. Godine 1960. Miljković je iz Beograda prešao u Zagreb, gde je, godinu dana kasnije, 12. februara 1961, pod nera svetljenim okolnostima, tragično završio život. Nalazi autopsije nikad nisu objavljeni. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Maksima Miljkovićevog života i stvaranja sadržana je u njegovom stihu: „Ubi me prejaka reč". U ovom, četvrtom velikom eseju Ivana Ivanovića, poslednjeg srpskog pisca-disidenta, autor se bavi svojevrsnom kulturnom i društvenom hronikom toga vremena i okolnostima u kojima je Miljković živeo i stvarao.

Ivan Ivanović

Taj frustrirani došljak osnovao je sredinom 1956. sa prijateljima Božidarom Timotijevićem i Žikom Lazićem književnu grupu neosimbolista, kojoj su se pridružili Dragan Kolundžija, Milovan Danojlić, Kosta Dimitrijević, Petar Pajić i Zvezdan Jović, postao njen vođa, iako se grupi kao prvi čovek nametnuo njen teoretičar Dragan Jeremić.

Književne pokrete ne osnivaju marginalci, nego avangardisti, sa kompleksom više vrednosti, uvereni da pokreću točak istorije. (Kad bolje pogledamo, samo je Branko Miljković tu bio simbolista, svi ostali su bili ili realisti, ili zavičajci, ili epigoni. Šta je bio program grupe to ni sami osnivači nisu znali, sem što su proklamovali da je zabranjeno jesti kiseli kupus, valjda zato što je dominirao u studentskoj menzi.

Kad su uhvatili Dragana Kolundžiju da se ne pridržava ove božje zapovesti, umalo ga nisu izbacili iz grupe, ali su se smilovali na njegovo siromašno stanje i prihvatili da mora da jede u menzi ono što se servira.)

Marinko Arsić Ivkov posebno ističe bipolarnost Brankove političke ličnosti: javno je bio uz komuniste, veličao njihovu vlast, a tajno, po kafanama, tu istu vlast je ogovarao i ismevao. Ne treba sumnjati da je Udba to dobro znala, jer su njeni žbiri sedeli sa piscima po kafanama i obaveštavali šta ovi slobodari u pijanstvu govore. (Videti priču Žike Lazića "Priča se u Maderi", gde je pomenut jedan pukovnik Udbe, koji se javno predstavlja kao doušnik vlasti. Samo što nije štampao vizit kartu, kao Aleksa Žunjić u Nušićevom „Sumnjivom licu", Taj i taj, državni špijun!)

To isto je napisao i crnogorski pesnik u Beogradu Žarko Đurović, u svojim sećanjima na Branka: "...Princ pjesnika bio je neumoljiv u dodvorivanju vlasti. Pred ljudima te fele bio je uviđavan do snishodljivosti. Udarao je, što se ono kaže, u talambase divljenja. To je činio obično kad nije konzumirao alkohol. Čim bi se zagrijao pićem, psovao bi ih na pasje ime. Ujutro bi se budio s pomišlju na posledice. Tada bi ga obuzimala panika. Vraćao se tamo gdje je vrijeđao ljude iz vlasti, raspitujući se da li ima uslova za 'vađenje'. Valjda je u tim kajalačkim stanjima napisao poznatu pjesmu o Titu, vjerujući možda da će ga ona zaštititi od nebrojenih kafanskih ekscesa..."

Branko Miljković se vrlo brzo dizao na pesničkoj lestvici Srbije. Ali i dalje je išao na dva koloseka: kao autor zbirke pesama „Uzalud je budim" sticao je pesničku i boemsku slavu, ali je pažljivo vodio računa da se ne zameri komunističkoj vlasti. Čak nije prezao ni od toga da joj se udvara. Tako je 1957. u NIN-u objavio odlomak iz „rodoljubive" poeme „Crveni trg", a udvoričku pesmu „Tito" u Književnim novinama. (Tanasije Mladenović je kasnije, devedesetih godina, napisao da je Branko napisao odu Titu njegovna nagovor i zbog toga se kajao.) Naredne godine primljen je u Udruženje književnika Srbije.

Branko V. Radičević je na naslovnoj strani ilustrovanog lista Duga, čiji je bio urednik, 9. februara 1958. objavio fotografiju, u boji, Branka Miljkovića i Žike Lazića, uz naslov Susret naše kamere s pesnicima nove generacije.

Godine 1959. godine primljen je u Komunističku partiju.

Sa Blažom Šćepanovićem, 1959. godine, objavio je zajedničku knjigu patriotske poezije „Smrću protiv smrti". Verovatno je u ovaj projekat ušao nošen karijerističkim ambicijama i željom za „uspehom". U to vreme je često pričao kako veruje da će jednog dana postati ambasador.

Kosta Dimitrijević navodi jedan razgovor sa Brankom na tu temu. „Videćeš", rekao je Branko, „ja ću otići toliko daleko da vas, moje sadašnje prijatelje, neću ni poznavati. Pre rata, neki značajni pesnici bili su poslanici i ambasadori. Garantujem ti da ću ja biti od sadašnjih pisaca prvi ambasador svoje zemlje u inostranstvu."

Branko je otišao još dalje: "...Ako dođem na vlast, streljaću te!". Zaprepašćenom Kosti objasnio je zašto: "...E, zašto bih te streljao? Pa, jednostavno zato što si mi prijatelj i kao takav znaš sve moje loše strane...To znaju i moji ostali dragi prijatelji, Žika, Boža, Mića, Dragan, pa ni njih ne bih poštedeo. A zašto? - opet ćeš me pitati. Pa, zato, u vreme kada preuzmem vlast, da bih izbegao ogovaranje svojih najboljih prijatelja, potpisao bih vam odmah smrtne presude. Kao što je činio onaj pametan gad Hitler, a i naš Broz s čistkom prve pariske garniture s Gorkićem na čelu, samo o tome nikom ne govori ako ti je glava još mila i hoćeš da je zadržiš na ramenu. Taj što je sada na vlasti, kojem svi metanišu a ne znaju ni ko je, ni odakle dolazi, nije mutav nego dobro zna šta radi..."

Godine 1960. objavljene su mu dve knjige pesama. Jedna u Zagrebu, "Poreklo nade", druga, "Vatra i ništa" u beogradskoj "Prosveti". Po izlasku "Vatre i ništa", u NIN-u je 22. maja 1960. objavljen Brankov uvodnik u čast Tita ("Njegov rođendan je rođendan sviju nas", egzaltirano je ubeđivao čitaoce, koje u to i nije trebalo ubeđivati).

Za "Vatru i ništa" Branko Miljković je 1960. godine dobio Oktobarsku nagradu Beograda. Za Dan republike, 29. novembar, dobio je poziv za prijem u Dvor. "...Neki mi zameraju što odlazim na prijeme u Dvor. Odgovaram im: Odlazio je i Puškin. I mnogi drugi, pa šta! Posle svakog uspeha, izgubim po kojeg „drugara". Ako se ovako nastavi, ostaću sam..."

To dvojstvo Brankove ličnosti istakao je u svojoj knjizi i Vidosav Petrović iz Niša. On citira šta je Branko rekao jednom prijatelju kad mu je ovaj zamerio što se udvara vlastima. "...Ušao sam u Partiju, volim volim progres. A socijalizam ga nudi, pa makar i kao ideju. Makar i kao utopiju. Ja sam se oduševljavao utopistima, mene zanimaju ideje. Uostalom, ovo što se događa, danas, ipak je nešto drukčije, nešto novo. Ali, to što ti misliš, što očekuješ da se kroz vreme ide džinovskim koracima, i što očekuješ čuda od socijalizma za samo petnaestak godina, to je tvoj problem. Uostalom, ja sam postao pesnik, postigao nešto u ovom vremenu, i to je činjenica, koja nešto govori. Postao sam to uprkos mojim 'prijateljima'. Uprkos svima koji bi da me ruše. Uprkos nikogovićima..."

Na primedbu prijatelja da preteruje, Branko je rekao: "...Naprotiv. Čak sam veoma blag u odnosu na to šta se sa mnom radi. Meni je, sada, teže da stvaram, no kad me niko nije znao. I moj problem je da izdržim sve vas koji nasrćete. Da vas podnesem. Sve vas Salierije - koji me nagrizate, trujete najrazličitijim 'čaršijskim medikamentima'. Nesreća vas Salierija je u tome što me niste očekivali, što ste se našli zatečeni. I što vas je jedan balavac, sa dvadeset i kusur godina, prepišao! Da sam to činio natenane, ne bi vas toliko bolelo, a ja sam istrčao, i vi to doživljavate kao prevaru, to vam teško pada. To ne možete da podnesete. Meni je ovde sve teže. Neizdržljivo. Zato sam i odlučan da odem odavde. Da promenim sredinu. To sam već rekao nekima..."

Treba reći da je Branko je u Beogradu bez posla. I bez stana. Prosto je neverovatno da Beograd ne nagradi svog princa pesnika i ne stvori mu bar minimalne uslove za život. Bilo je dovoljno da Partija da mig. Toliki su pisci dobili sinekure u vidu uredništva u izdavačkim kućama ili časopisima. Prvo zaposlenje je dobio u Zagrebu.

O ovome je Kosti Dimitrijeviću govorio Brankov brat Dragiša: "...Međutim, tačno je, nažalost, pisanje o Brankovoj privrženosti alkoholu. On bi povremeno pio da bi se oslobodio životnih kriza jer njegov put u svet literature nije bio lak, poput izvesnih kolega koji su rešavali stambene i radne probleme vodeći ljubav sa ministarkom za kulturu Stankom Veselinov. I ne samo s njom, postoji o tome dosta izveštaja u policijskim dosijeima...Doduše, i Branko je poznavao Stanku, kao i niz viđenih žena, ali on je imao u sebi odviše časti i dostojanstva da bi na tako nizak način za muškarca dolazio do koristi. Meni je veoma žao što su nekoliko njegovih bliskih prijatelja - umetnika, i to kasnije veoma značajnih čija su imena poznata, bili iskorišćeni u toj prljavoj aferi za koju znamo, a ima ih i još nedostupnih javnosti. Pošto dugo vremena radim na odgovornom mestu u Skupštini grada Beograda, imao sam priliku da po službenoj dužnosti dosta toga saznam..." (aluzija na Matiju Bećkovića).

Čim mu je javio prijatelj Zlatko Tomičić da je dobio posao u Radio-Zagrebu, Branko se ispisao iz Udruženja književnika Srbije i preselio se u Zagreb gde se upisao u Društvo književnika Hrvatske. Sa hrvatskim piscima je tokom jeseni 1960. godine održao niz književnih susreta širom Jugoslavije.

Čak je za svoj odlazak iz Beograda u Zagreb Branko okrivio "salonske pisce", decu predratne buržoazije i "salonske komuniste": "...Sve redakcije i izdavačke kuće zaposeli su sinovi i kćeri predratne buržoazije i okupacijskih slugu, koji su pakosni zbog moje Oktobarske nagrade, a sada se kajem što sam je uopšte i primio. Ta pokvarena beogradska gospoda, ti salonski komunisti, dosta su mi zagorčali život, zato sam ja i pobegao ka gospodinu Krleži, ali se ni njemu neću klanjati..."

Dosta se pričalo o nekakvim Brankovim pamfletima protiv Tita! Naime, kao znalac jezika, Branko je analizirao Titov govor i došao do zaključka da je taj izmešani govor proistekao iz nemačkog i ruskog jezika, što se vidi po izgovoru, što znači da Josip Broz nije Hrvat kako je predstavljen u Jugoslaviji. (Ova teza bila je aktuelna u četničkim krugovima u građanskom ratu, a podgrejana je posle pada komunizma od mnogih autora.

Brankov rad je imao naslov Lingvistička studija jezika kojim se služi Josip Broz. Pored toga, Branko je analizirao i pesme koje su pevane o Titu, pa je napisao studiju Analiza sadržajnosti i muzičke vrednosti pesama koje su posvećene Brozu. Ako je ovo tačno, uopšte ne treba sumnjati da je Udba to znala, pa Brankovu smrt možda treba dovoditi u vezu sa ovom činjenicom. (Samo jedan svedok je tvrdio da je video te spise, ali njime ću se baviti u narednom poglavlju, koje se bavi samom Brankovom smrću.)

Stekao sam utisak da je Branko napustio Beograd jer u njemu nije mogao da nađe sebe. To više nije bio onaj dečak iz Niša, pun ideja i inicijativa, mladi pesnik koji očekuje da osvoji svet. To je bio izgubljeni mladić, u negostoprimivom gradu, neuračunljivi pijanac, koji živi tuđim životom. Beograd je digao Branka Miljkovića, ali ga je i srušio!

U tom gradu on više nije mogao da opstane.

Branko je u Zagreb otišao, koje trbuhom za kruhom, koje da bi pobegao od samog sebe. Verovatno je računao da će da pronađe sebe, da će ponovo da bude dečak iz Niša. To što je u Beogradu dobio titulu kneza pesnika izgleda da mu nije mnogo značilo, jer u isto vreme je proglašen opasnim pijancem koji zarad uspeha u poeziji služi vlasti i peva odu simbolu te vlasti. Mislim da je Branko hteo da bude gospodin, evropejac, što je pokazivao i načinom na koji se odevao. Verovatno mu je postalo jasno da u kalu beogradskog podzemlja, u koji je zagazio a da ne može da se izvuče, to ne može da ostvari. Jednostavno je morao da promeni sredinu, da izlaz potraži u "kulturnom" Zagrebu. Ali desilo mu se ono što u pesmi Grad nagoveštava veliki pesnik Kavafi: Možeš da promeniš grad, ali ne možeš da odeš iz njega.

Da je Branko i u Zagrebu nastavio sa pijančenjem i ispadima, svedoči njegov prijatelj, pisac i slikar Vladimir Bogdanović. U epizodi koja se desila jedne noći u Zagrebu, nekoliko nedelja pred Miljkovićevu smrt, možemo da nađemo sve što je odlikovalo njegovo ponašanje: pijanstvo, "estradno" i "samodestruktivno" prizivanje incidenata, skretanje pažnje na sebe, čak i aluzije na samoubistvo:

"...Jedne večeri, negde u januaru 1961. godine, u Gradskoj kavani zatekoh već pripitog Branka. Bio je sam i nekako odsutan kada sedoh pored njega. Dugo nismo ništa rekli jedan drugome. Odozdo, ka galeriji, penjao se tihi žagor, miris duvanskog dima, kafe i alkohola. Ćutke smo popili nekoliko tura pića. U jednom trenutku Branko je ustao, stao uz nisku ogradu i oslonjen rukama, malo nagnut, gledao dole. Pomislih namah da tamo nekoga traži, ili očekuje, ali se i uplaših da bi onako nagnut, a visok i već dobro podnapit, mogao da izgubi ravnotežu i padne dole. U jednom trenutku Branko je uzviknuo: „Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu?" Pokušah da ga povučem, ali on podiže ruke i nanovo viknu još jače. Sala je, natren, utihnula. Svi gledaju gore u nas. Neko je pozvao miliciju. Uspeh nekako da ga vratim do stola. Seo je i u jednom gutljaju ispraznio čašu. Ubrzo, na galeriju popeše se dva milicionera. Uzeše nam legitimacije i, gurajući nas niz spiralne stepenice, nimalo nežno, izvedoše do kola koja su bila parkirana do samog ulaza."

Odveli su ih u stanicu milicije. Bogdanovića su ostavili u hodniku, a Branka su odveli na saslušanje. Tek negde pred zoru Bogdanoviću su vratili legitimaciju i rekli mu da može da ide: "...Pazi šta radiš i s kim se družiš! Sledeći put nećeš ovako jeftino proći..."

Vladimir Bogdanović više nije video Branka Miljkovića.

A onda je 13. februara 1961. godine osvanula vest o smrti Branka Miljkovića. Ta kratka vest je bila gotovo istovetna u svim novinama, jer je poticala iz istog, službenog, izvora. "...Mladi beogradski književnik Branko Miljković, dobitnik Oktobarske nagrade grada Beograda, tragično je izgubio život. Posle uviđaja organa SUP-a, utvrđeno je da je Miljković izvršio samoubistvo. Istraga je u toku..." Vest je došla iz Zagreba gde je Branko poslednjih meseci živeo.

Brankovi roditelji su odmah otputovali vozom u Zagreb da preuzmu telo svog sina. Čim su videli Brankovo telo, odmah su posumnjali u njegovo samoubistvo. Kosta Dimitrijević je zabeležio njihovu priču.

Brankova majka: "...Oko podne, stigavši tamo, odvezli smo se taksijem do bolnice na Šalati, gde su nam u mrtvačnici pokazali sina. Kad sam videla nagog, mrtvog Branka, nisam mogla verovati očima. Bio je sav u modricama, naročito na leđima tri veće od udaraca, dok na vratu nije bilo nikakve ozlede od omče za vešanje. Znate li kako izgleda čovek skinut s opasača ili konopca? Možete to videti u svakom udžbeniku sudske medicine: oči izbuljene, jezik isplažen, natečen vrat s jasnim oznakama davljenja i to u vidu brazde. Nijednog od tih očiglednih simptoma nije bilo na našem Branku i zato sam u očajanju, poput svake ucveljene majke, izbezumljena povikala: 'On je ubijen! Morate nam odati ubicu mog deteta!'

...Zapretili su mi da ćutim iz političkih razloga. I zato sam namerno, svetu na uvid, uzela sanduk sa staklenim prozorom naspram Brankove glave da svako može da se uveri da je imao neozleđen vrat. Time smo celom svetu ukazali na lažnu zvaničnu verziju koja mu je servirana po naređenju odozgo. Čuvamo i taj kaiš, pogledajte ga, na kome je, pričaju, Branko obešen visio oslonjen kolenom o zemlju. Pa, to je apsurdna tvrdnja, jer je taj kaiš s njegovog opasača tanak i kratak. Tvrdim čak da on nije ni sa pantalona mog sina. Taj kaiš može jedino da posluži kad neko psa izvodi u šetnju. On je možda svojina ubice..."

Iskazu supruge pridružio se i Brankov otac čika-Gliša: "...Jeste, sve je tako kako ona kaže, jer sam bio tamo prisutan. Kada smo u bolnici na Šalati videli Brankovo telo, uočio sam i ja da na njemu, pored ostalih, ima tri veće tamne modrice koje potiču od jakih udaraca, a zatim na Brankovoj ruci nije bilo ni sata, ni prstena. Kao medicinskom radniku odmah mi je bilo jasno da su ga ubili i opljačkali..."

Brankovo telo je već 13. februara preneto u Beograd, vojnim vozilom, u kuću njegovih roditelja. Dan kasnije, Branko Miljković je sahranjen na Novom groblju u Beogradu. Ispratilo ga je oko hiljadu prijatelja, zvaničnika i poštovalaca njegove poezije. Na posmrtnoj listi, parti, koju je potpisala porodica, stajala je petokraka. Oproštajni govor održali su Petar Džadžić i Milivoj Slaviček, a Brankove stihove iz nagrađene zbirke govorio je glumac Stojan Dečermić. Oni što i na sahranama gledaju malo više okolo, zapazili su da pogrebu nije prisustvovao Oskar Davičo, ali ništa nisu rekli o Milici Nikolić. Ostalo je zapisano da je Miodrag Bulatović, sa šeširom na glavi, zadirkivao kolege: "Sad si ti na redu!"

Tanasije Mladenović je u vreme Brankove smrti bio na putu, u Italiji. Čim se vratio, 17. februara je, zajedno sa Brankovim roditeljima, službenim kolima otputovao u Zagreb da bi na licu mesta saznao kako je pesnik stradao. Kao visokom državnom funkcioneru, bila su mu otvorena i ona vrata koja su običnim građanima, pa čak i Brankovim roditeljima, bila zatvorena.

Najpre su posetili Društvo književnika Hrvatske i u razgovoru sa Milivojem Slavičekom, Zvonimirom Golobom, Irenom Vrkljan i Mirkom Božićem, koji su se sa Brankom videli uoči njegove smrti, saznali da u pesnikovom ponašanju nije bilo ničega neobičnog i suicidnog. Potom su, u Slavičekovoj pratnji, obišli mesto u Jandrićevoj ulici na kojem je Branko nađen mrtav. U blizini tog mesta nalazila se jedna od onih periferijskih krčmi u kojoj se noću skupljalo "sumnjivo društvo" pijanaca i kriminalaca i u koju je bilo rizično zalaziti. U njoj i njenoj neposrednoj okolini već se desilo nekoliko ubistava.

Samo drvo na kojem je nađen obešeni pesnik bilo je, i prema Mladenovićevoj tvrdnji i prema mišljenju svih svedoka, toliko tanko da nije moglo da izdrži težinu ljudskog tela. Ispod samog drveta nalazilo se omanje đubrište, na kojem je obešeni pesnik nađen kako jednom nogom kleči na njemu, dok mu je druga noga bila ispružena. Odmah preko puta tog kobnog mesta nalazila se stambena kuća. Mladenović je sa Brankovim roditeljima posetio porodicu koja je tada tamo stanovala. "...Ti ljudi su nam rekli da su te noći, između 11. i 12. februara, čuli veliku galamu, vrisku, zapomaganje, ali da nisu smeli da izađu iz kuće na ulicu. Naglasili su da je i inače u tom kraju opasno hodati noću."

Potom su obišli stan u Bjankinijevoj ulici u kojem je Branko stanovao. Brankova sredovečna gazdarica (ne pominju njeno ime) s uvažavanjem je govorila o njemu. Roditelji su tada iz iznajmljene sobe uzeli sinovljeve stvari i rukopise, među kojima je bila i započeta zbirka pesama.

Na kraju su posetili SUP i inspektora koji je vodio istragu. On je u kancelariju pustio samo Mladenovića, pošto mu je ovaj pokazao funkcionersku legitimaciju. Inspektor je Mladenoviću pokazao zapisnik, u kojem je pisalo da je u pitanju samoubistvo, i fotografiju snimljenu na licu mesta 12. februara ujutru. „Na tankoj grani, moglo bi se reći i grančici, omanjeg i očigledno mladog drveta (ne sećam se koje vrste; vrba, siguran sam, nije bila)", zabeležio je Mladenović, "visio je Branko, s levom nogom kolenom oslonjen potpuno na đubrište ispod stabla, a desna noga mu je bila opružena pored same ivice đubrišta. Na glavi je imao svoj poznati crni šešir; kravata i zimski kaput potpuno u redu, sa opasačem oko vrata. Dobijao se apsolutno utisak da je odnekud donesen mrtav... i tu okačen. Lice bledo i mirno..."

Uz zapisnik bile su priložene izjave nekoliko "prijateljica noći", koje su, prema Mladenovićevoj belešci, „govorile sve najbolje o Branku... i to posebno u pogledu galantnog plaćanja usluga, kao i vraćanja izvesnih manjih pozajmica koje bi mu rado davale". Mladenović pretpostavlja da su ove izjave bile razlog što inspektor nije pustio roditelje u kancelariju. U zapisniku nije bilo izjava svedoka sa lica mesta, niti izjava osoba sa kojima se Branko susretao te kobne noći. U nemaru se otišlo toliko daleko, istakao je Mladenović, da policija nije saslušala nikoga od porodice preko puta čije kuće je pesnik nađen mrtav, iako su baš oni tvrdili da su te noći čuli galamu, vapaje i krike. Nije saslušan još jedan, možda ključni, svedok, Brankova gazdarica, iako je postojala tvrdnja da su kobne noći Branka posetili zagonetni "prijatelji iz Beograda", sa kojima je on otišao iz stana da se nikad ne vrati. Najzad, zapisniku nije bio priložen ni obdukcijski nalaz. "...Pre svega, odmah mi se učinilo da je istraga završena veoma brzo, da ne kažem smandrljana...", zaključio je Mladenović, priznajući da je učinio "ozbiljnu grešku" što nije zahtevao da se istraga nastavi. Kao opravdanje ističe da to nije učinio zato što je verovao u objektivnost "nadležnih organa" i ne pomišljajući da bi oni smeli da rade „protivzakonito", rukovodeći se dnevnom politikom.

(Nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane