Natrag

Razaranje

Druga strana jubileja: 600 godina manastira Resava i skandali oko njegove obnove

Trideset godina bespravnih radova

Koji su se sve jubileji proslavili u manastiru Resava ovog leta. Ko je i kako pre trideset godina započeo bespravne radove na "obnovi" manastira. Kakva se Resavska škola neguje u Republičkom zavodu za urnisanje spomenika kulture. Ko se sve i kako ugradio u bespravne radove. Koji su sve zakoni prekršeni uz blagoslov Ministarstva kulture. Kako se prave dilovi između konzervatora, ko i kako prima završene radove. Zbog čega se radi rekonzervacija umesto restauracije manastira, koliko će se još godina baktati arhitekta Todorović prčkajući na trpezariji u Resavi, zbog čega postoji opasnost od urušavanja kompletnog manastira. Na sva ova pitanja odgovore je potražio Stanislav Živkov, istraživač Magazina Tabloid

Stanislav Živkov

U davna vremena kada su knjige bile retkost, a štamparije nisu bile izmišljene postojala su mesta gde su se knjige prepisivale. Jedno od tih mesta je bilo i Resavska škola u manastiru Manasiji. Resavska škola se održala u slengu, pa tako simbolično koristi za radnje kao što su prepisivanje, kopiranje, ponavljanje, varanje ili falsifikovanje tuđeg rada ili ideje, u celosti ili delovima, bez ulaganja posebnog truda ili razumevanja, pre čemu se ukazuje na neoriginalnost, bezvrednost, pa čak i štetnost tako dobijenih rezultata, pošto se podrazumeva da je kopija lošija od originala. Ipak pokazalo se da je u poslednjih dvadeset pet godina najistaknutije sedište Konzervatorske Resavske škole svakako Republički Zavod za urnisanje spomenika kulture, gde najmanje toliko traje bezgranično prepisivanje jednog te istog predloga radova na navodnoj zaštiti spomenika kulture koji je i sam zapravo mesto nastanka prave Resavske škole, a reč je o manastiru Resava, šire poznatom pod imenom Manasija gde je upravo svečano proslavljena šestogodišnjica osnivanja a sama proslava je istovremeno predstavljala i svojevrsnu varijantu opela kako za sam manastir tako i za kompletnu službu zaštite spomenika kulture zahvaljujući čijem štetočinstvu i diletantizmu je čitav kompleks u skandaloznom stanjuiako je država za poslednjih nekoliko godina, izdvojila 80 miliona dinara,

Podsećanja radi, Manastir Manasija (Resava) jedan je od najznačajnijih spomenika srpske srednjovekovne kulture i najznačajnija građevina koja pripada takozvanoj moravskoj školi...

Manastir je podigao despot Stefan Lazarević, poznat i kao Visoki Stefan. Gradnja je trajala između 1407. i 1418. godine. Nešto kasnije dograđena je i priprata. Odmah posle osnivanja, Manasija je postala kulturni centar despotovine. Njena resavska škola bila je prepisivačka radionica i bila je izvor pisanih dela i prevoda i posle pada despotovine, kroz ceo 15. i 16. vek. Od prvobitnog manastirskog kompleksa danas su sačuvani glavna crkva posvećena Svetoj Trojici, velike trpezarije ili takozvana resavska škola, tvrđava sa 11 kula, od kojih je najveća donžon kula poznatija kao "Despotova kula", kao i spoljni odbrambeni pojas. U toku viševekovne turske okupacije, manastir je više puta pustošen i razaran. Sa crkve je skinut olovni krov, pa je više od jednog veka crkvena građevina prokišnjavala i veliki deo fresaka je nepovratno propao.

Jedno vreme Turci su zapadni deo crkve, takozvanu pripratu koristili kao barutanu, te je prilikom jedne eksplozije u 18. veku teško oštećena. Današnja priprata je većim delom sagrađena prilikom kasnije obnove u 19. veku oponašajući izgled prvobitne. I pored svih tih stradanja, u priprati je očuvan vredan pod od raznobojnih kamenih ploča, sličan krupnom mozaiku.

Iako teško oštećen, živopis Manasije spada u red najvećih domena srednjovekovnog slikarstva. Od očuvanih fresaka najzanimljivija je kritorska kompozicija na zapadnom zidu glavnog dela crkve, na kojoj despot Stefan drži u jednoj ruci povelju, a u drugoj model manastira. Na toj fresci je on u vladarskim odorama sa vladarskim insignijama.

Ako se izuzme rad na obnovi priprate u 19. veku, prvi radovi na obnovi manastira Resava vršeni su tridesetih godina dvadesetog veka i to sa katastrofalnim rezultatima, jer je preduzimač koji je angažovan na obnovi tvrđave obnovio Despotovu i još četiri kule tako što im je srušio kruništa na vrhu, poravnao zidove i sve još zalio betonom. Neke od ovih kula, nažalost, ni do danas nisu obnovljene.

U teškim vremenima nakon Drugog svetskog rata najnužnije radove na obnovi manastira izveo je Slobodan Nenadović koji je sanirao najugroženije delove tvrđave i manastirsku crkvu. Izbačen je šut iz Despotove kule, uređena je unutrašnjost sa drvenim galerijama i postavljen je krov kako bi se sve zaštitilo od kiše i snega. Delimično su obnovljeni konaci i sanirana je fasada crkve, čiji su se kameni blokovi doslovce raspadali. Istovremeno je utvrđeno da su zidovi priprate sačuvani u gotovo punoj visini, a restaurisan je i dragoceni pod u njoj. Takođe je postavljen novi krov na čitavoj crkvi, a prilikom uklanjanja starog krova ispod njega je pronađeno i uklonjeno više od 40 kubika ptičjeg izmeta koji je kroz oštećen krov spirala voda i oštećivala freske. Pronađen je i uklonjen veliki broj osinjaka koji su bili ispod krova. Iz manastirske porte izbačeni su svinjci i kočine a u petougaonoj kuli nešto kasnije je uređen klozet za posetioce.

Radovi na manastirskom kompleksu nastavljeni su 1962. godine pod uzornim vođstvom arhitekte Ivana Kostića, koji je potpuno obnovio tri kule tvrđave i na osnovu pronađenih fragmenata delimično obnovio prozore na samoj crkvi. Izvršena je i nova rekonstrukcija krova na crkvi, koji je napokon dobio svoj prvobitni oblik. Po projektu Ivana Kostića takođe su na mestu starih u dva navrata sagrađeni novi manastirski konaci. Međutim, Ivanu Kostiću nije bilo suđeno da nastavi rad na obnovi crkve. Naime, 1986. godine, za vreme dok je Ivan Kostić zbog problema sa srcem bio u bolnici na bolovanju, navodno zbog urgentnosti radova, kolege iz arhitektonskog odseka Republičkog zavoda su mu samovoljno uzimale jedan po jedan objekat na kojima je do tada radio. Pošto je Gordana Simić insistirala da ona radi Manasiju, jer je Kostić teško bolestan, Na vest da će mu uzeti rad na njegovom životnom delu, kompleksu manastira Resava, Ivan Kostić je, iako teško bolestan, prekinuo bolovanje prekinuo lečenje, napustio bolnicu i otišao u Republički zavod za urnisanje spomenika kulture kako bi pokušao da zadrži rad na tom projektu - obnovi manastira Resava.

Nažalost, od pretrpljenog stresa i poniženja koja je tada doživeo u samom Zavodu, Ivan Kostić je u svojoj kancelariji samom Zavodu drugog dana na poslu preminuo od infarkta nad crtežima Manasije što ni najmanje nije zasmetalo Gordani Simić da preuzme radove.

Međutim vrlo brzo se pokazalo da je Simićki veoma naporan rad na čitavom manastirskom kompleksu, jer je ona samu sebe proglasila stručnjakom isključivo za obnovu raznih tvrđava i bedema, pa su zato radovi kasnije podeljeni i obnovom crkve nastavio je da se bavi arh. Dragoljub Todorović. Simićeva je nastavila sa obnovom manastirskih utvrđenja, ali tako da danas na svemu onome što je ona konzervirala treba ponovno raditi praktično sve ispočetka. Tako je, recimo, u periodu od 1991. do 1995. godine izvedena sanacija svih fasada Despotove kule. Pošto Simićeva nije u početku bila sigurna šta zapravo hoće, fasada prema dvorištu je obnavljana čak dva puta, jer je prvobitno obnovljen samo zid sa dva odbrambena balkona-mašikule, dok su preostala tri, u skladu sa zavodskom politikom da na objektima treba da se vidi slojevita i teška istorija srpskog naroda, samo konzervirana.

Nakon toga su obnovljene preostale tri fasade sa svim mašikulama, da bi na kraju ponovno bila podizana ogromna skela samo da bi se na dvorišnoj fasadi obnovile preostale tri mašikule, što je, naravno, izazvalo nepotrebne troškove, jer je i to u skladu sa zavodskom politikom otezanja radova. Uostalom, zašto se posao koji je moguće završiti u jednoj građevinskoj sezoni ne bi razvukao na nekoliko godina. Simićeva je potom nastavila da obnavlja druge kule utvrđenja, ali posao ni do danas nije završen. Ipak Simićeva je pokazala zavidan nivo "snalaženja" prilikom radova pa je, kako bi radovi trajali što duže I bili što skuplji, doslovce rušila nestabilne delove zidova, tako dobijen kamen je navodno bacala, kako bi mogla da u ime zavoda naruči I kupi novi isti takav kamen da od njega gradi nove I ljepše stare zidove a zapravo se radilo o jednom te istom kamenu. Koliko je "temeljno" planiran rad na obnovi manastirskog utvrđenja može se videti iz činjenice da su tokom radova na obnovi bedema i kula, svaki put skele postavljane na prošireni postament zidova, koji je bio i ostao nekonzerviran i još potpuno zarastao u korov i žbunje. Čitav manastirski kompleks sa veće daljine danas je gotovo nesaglediv, jer je njegova najbliža okolina u potpunosti zarasla.

Malo je poznato da se ispred monumentalnih manastirskih bedema nalazio spoljni pojas utvrđenja koji do danas samo delimično konzerviran a delom je potpuno zarastao u šipražje i šumu koje iz dana u dan svojim korenjem razaraju stare nekonzervirane zidove. Urbanističkim uređenjem kompleksa čak je dozvoljeno da se prilazni put provede kroz suvi rov utvrđenja, pri čemu je srušen jedan deo zidova. Čitav manastirski kompleks je urbanistički degradiran gradnjom dve ogromne zgradurine tačno ispred glavnog ulaza u manastirski kompleks. Štaviše, oko zgrada je postavljena žičana ograda i natpis "privatan posed". Manastirsko podgrađe prema reci Resavi podseća na prašumu, jer je potpuno zaraslo. Danas žbunje i manje, pa čak i veće drveće, slobodno rastu na svim mogućim mestima na samim bedemima i kulama zahvaljujući krajnje nesolidno obavljenim radovima na konzervaciji kojima je rukovodila Gordana Simić.

O tome koliko su nesolidno ovi radovi obavljeni svedoči i činjenica da podjednako travuljine i žbunja raste iz zidova kule poravnate 1930. godine, kao iz onih na kojima je Gordana Simić vršila konzervaciju. Očigledno je da spojnice između kamenih blokova nikada nisu bile temeljno očišćene vodom pod pritiskom niti je iz njih bio ispran nataložen humus, već su radovi obavljeni ofrlje tako da biljke i biljčice neometano rastu i korenjem razaraju zidove, ali time doprinose pitoresknosti manastirskog kompleksa pošto se razrasli zeleniš u slapovima spušta niz "konzervirane" bedeme. Ista je stvar i sa zidovima stare manastirske trpezarije iz kojih, iako su u nekoliko navrata vršeni konzervatorski radovi i dalje raste razno žbunje i drveće doprinoseći slikovitosti ruševine u centru manastirske porte.

Danas ni crkva nije u mnogo boljem stanju. Nakon najnužnijih radova na obnovi o kojima je već bilo reči, poslednjih godina obnovom crkve bavi se arh. Dragoljub Todorović. Danas crkva izgleda užasno. Još od pedesetih godina u nekoliko navrata vršena je zamena propalih blokova peščara kojima su građene fasade crkve, tako da su danas fasade crkve mestičave, jer najčešće nije vršena zamena kompletnih površina već samo pojedinih blokova, koji sada svojom daleko svetlijom bojom odudaraju od patiniranih partija originalne fasade. Do danas uopšte nije konzerviran gornji deo prvobitne zapadne fasade crkve, koji je vidljiv iznad kasnije dograđene priprate i koji se danas doslovce kruni i raspada.

U vreme dok je rukovodio radovima, Ivan Kostić je otpočeo sa prikupljanjem fragmenata skulptura i reljefa sa vrata i prozora crkve koji su bili razvučeni po čitavoj manastirskoj porti, a i van nje, i izvršena je delimična rekonstrukcija nekih od prozora. Nakon smrti Ivana Kostića na ovome se više nije radilo i dragoceni fragmenti moravske plastike čekaju da se neko smilostivi i obradi ih kako bi se napokon mogla temeljno obaviti rekonstrukcija plastike. Poslednjih godina izvršena je obnova priprate crkve. Naime, tokom ranijih radova ustanovljeno je da su bočni zidovi originalne priprate sačuvani gotovo u prvobitnoj visini dok je zapadni zid obnovljen u 19. veku. Tokom poslednjih radova u šutu je pronađena jedna jedina arkada potkrovnog venca priprate što je pokazivalo da se na nekoj visini nalazio arkadni friz, ali se nije moglo utvrditi mesto gde se friz zapravo nalazio. I pored toga, kako bi se opet pokazala istorijska slojevitost spomenika, napamet je izvršena rekonstrukcija malog dela arkadnog venca na zapadnoj fasadi priprate, deo zida iznad toga je izidan opekom i omalterisan tako da čitava fasada danas izgleda kao karikatura, jer su na njenim krajevima venci na različitim visinama, a čitav donji zid je obložen kamenim pločama kako bi se scenografski ujednačio sa originalnim bočnim zidovima, a čitav ansambl upotpunjuje omalterisani zabat fasade.

Manastirska porta je priča za sebe i totalna arheološka nepoznanica, jer do sada nikada nisu vršena sistematska arheološka istraživanja čitave porte, a obnovljeni konaci su sagrađeni na raznim nivoima a da teren na kome su građeni nije ispitan i snižen na prvobitni nivo. Stara manastirska trpezarija je delimično arheološki ispitana krajem pedesetih godina, a od tada se ništa više nije radilo tako da danas čitava ruševna zgrada izgleda utonulo jer je zasuta kasnijim nanosima zemlje.

S obzirom na to da se niveleta terena u porti poslednjih godina zbog raznoraznih radova parcijalno menjala, a da nije ustanovljena prvobitna, na istočnom delu crkve nivo terena je toliko spušten u odnosu na prvobitni da se u crkvu ulazi preko stepenica sklepanih od čeličnih profila i fosni, tako da taj ansambl podseća na ulaz u kokošinjac. Iz istih razloga već niz godina se u planovima rada Zavoda stalno traže sredstva za prepravke postojećih ili izradu novih pešačkih staza po čitavoj porti kao I za ko zna koje po redu prekopavanje višekratno prekopane manastirske porte!

Inače, poslednjih godina naša javnost imala je izuzetnu priliku da prati prepucavanje između arheologa-nekrofila i antropologa-nekrofila oko toga čije su zapravo kosti pronađene u navodno već istraženoj grobnici u naosu crkve. Ovaj put kopano je znatno dublje i ispod srednjovekovne opeke pronađen je kostur koji je izazvao pravu pometnju u arheološkim krugovima, jer se analizom DNK ispostavilo da su u grobu čak delovi dva skeleta: odsečena glava Vuka Lazarevića, mlađeg sina kneza Lazara, i telo bez glave koje do sada nije identifikovano.

Očigledno je da jedna od uobičajenih obmana u vezi sa svetim moštima prvi put nije prošla kod vernog naroda koji ovaj put nije naseo na nekrofilnu praksu kostiju u mikseru.

Inače ceo ovaj posao u Republičkom zavodu vodi pomoćnica direktora Ivana Ranković jer je direktorka zavoda Mirjana Andrić plaćena da ćuti, pa zato, kao i ostali umešani, dobija svoj redovni bonus od 30% na platu. Ona se ne meša i samo putuje, slika prirodu i cveće i postavlja na Instagram. Kad su joj rekli da nema smisla da za Instagram pravi selfi u kupatilu u crvenom kombinezonu, uklonila je tu sliku. Šteta, ta slika je dobila najviše lajkova! Zbog toga što su konzervatorski radovi izvedeni fušerski, sada izvođač za pare Ministarstva kulture radi na popravkama svojih otpalih spojnica, a to se u planu rada Zavoda zove „rekonzervacija". Dragoljub Todorović radi već decenijama u Manasiji, koja takođe dobija svake godine pare od Ministarstva kulture. Isto nema projekta, nego se rade samo nastavci radova, odnosno radi se samo južni zid, samo deo objekta, samo deo konzervacije...

Nigde kraja na vidiku, rok se ne pominje, a treba uvek još para. Ako ih neko pita pa kada će biti završeno, odgovor je uvek isti: nema dovoljno finansijskih sredstava za završetak... Opet zanimljivost da se decenijama radi sa istim izvođačem Sretenom Jovićem i njegovim sinom Milanom, odosno Zidarskom zadrugom Balkan. Kako su dospeli u ovu šemu? Svake godine se u Republičkom zavodu za urnisanje spomenika pravi javna jebavka tako da ima samo jedna ponuda, od Sretena Jovića. A cena je ponovo kako-se-mi-dogovorimo! Pa ko je taj Sreten Jović? Isplivao je na površinu, kada se, prilikom sadašnjih radova na tvrđavi Golubac, pokazalo da moraju da se ruše svi zidovi koji su ozidani za vreme tih konzervatorskih intervencija Republičkog zavoda koje su u periodu od 1984. do 1987, koje su izvodili arhitekti Gordana Simić i Dragoljub Todorović i kada su ozidani šuplji zidovi na Palati, na kuli uz Palatu i bedemi uz Dunav.

Dakle, to je onaj isti izvođač koji je pre trideset godina radio na tvrđavi Golubac, kada su zidani šuplji zidovi. Lepo se ozida jedno i drugo lice zida, a unutra utrpa šut i kamen bez maltera, a ispostavlja se račun i naplaćuje kao pravi zid u malteru!

Pošto su zidovi debljine tri metra, šupljina je ogromna, pa je procena da je tada ukradeno oko dva šlepera cementa. Terenski nadzor nad tim radovima je vršio Dragoljub Todorović. Kada su napustili Golubac 1988. godine, svi đuture - Gordana Simić, Dragoljub Todorović i Sreten Jović - prešli su u Manasiju, gde upravo ove godine proslavljaju 30 godina uspešne uvezane saradnje. A sve ovo je moguće zahvaljujući činjenici da se svi radovi u režiji Republičkog Zavoda za urnisanje spomenika kulture izvode bespravno i protizakonito! Naime zakonom je predviđeno vađenje građevinske dozvole za sve građevinske radove, odnosno dobijanje saglasnosti za sitnije radove na sanaciji a ta dokumenta izdaje Ministarstvo građevine. E, pošto nema projekta na osnovu koga bi trebalo vaditi ove dokumente, automatski nema ni stručnog nadzora, nego umesto toga konzervatorski nadzor vrši isti onaj koji je radio projekat, odnosno konzervatorski elaborate kako arhitekte Zavoda najčešće nazivaju svoje uratke. Na taj način sa izvođačem mogu da dogovore šta, kako i koliko hoće.

Kada se prčkanje završi "rukovodilac radova", odnosno nepostojeća kategorija koju zakon ne poznaje, lepo pozove neke od svojih kolega iz Zavoda sa kojima se najbolje slaže i onda dotični lepo izvrše prijem radova a usput nešto čalabrcnu i cugnu kako bi proslavili svoje nepočinstvo. Naravno "rukovodilac radova" će im se na sličan način revanširati na "njihovim objektima" Na ovaj način niko ne ulazi u kvalitet radova, kvantitet radova, količine materijala, plaćanje itd. Ukratko rečeno na najvažnijim spomenicima kulture se radi apsolutno mimo zakona: bez projekta, bez odgovornog projektanta, bez građevinske dozvole ili Rešenja ministarstva građevina o odobravanju izvođenja radova, bez stručnog nadzora, bez gradilišne dokumentacije i bez zakonskog prijema radova a utrošena sredstva se pravdaju samo jednim Izveštajem Ministarstvu kulture gde nekome očito sve ovo veoma odgovara!

Kada se prave tenderi prema liku nekog izvođača, onda je neminovno produženje rokova i povećanje cene. Tako se i Manasija radi decenijama, a kako izgleda, može se uveriti svaki posetilac. Tvrđava Manasija, koja se radi već skoro 30 godina i nema nikakav celoviti projekat, već se svake godine radi nekakav elaborat „za nastavak radova", pa nema ni kraja ni konca radovima, dnevnicama, letovanjima i druženjima sa uvek istim izvođačem! Evo primera: jedne godine Ministarstvo je dodelilo 5.500.000 dinara i to za nastavak konzervatorskih radova na bedemu i izradu projekta prezentacije trpezarije Manasija a nikome nije zasmetala činjenica da arhitekti Zavoda dobijaju platu i da za nju nešto trebaju i da urade, recimo da projektuju radove na rekonstrukciji.

Čuvena trpezarija skoro svake godine dobija pare za projekat rekonstrukcije ili konzervacije i prezentacije, a celovitog projekta nigde nema jer će se i dalje sve raditi kao divlja gradnja bez građevinske dozvole ili rešenja Ministartva pa će tako ove godine arhitekta bez profesionalnog morala Todorović voditi samo konzervaciju jugoistočnog ugla trpezarije...

A, u kakvom je stanju Manasija danas, posle gotovo tridesetogodišnjeg rada Simićke i Todorovića, može da vidi svaki posetilac. Utvrđenje započeto da se rekonstruiše pa nezavršeno, velika trpezarija započeta pa ostavljena, crkva kao da ima boginje, asfaltni put prolazi kroz suvi rov tvrđave. Nesrećna trpezarija je istražena i već 10 godina čeka da Todorović uradi projekat. Dok se čeka projekat rekonstrukcije, rešio je da uradi projekat konzervacije!

Zbrka sa Manasijom je kulminirala sa odlukom Stručnog saveta Republičkog zavoda za urnisanje spomenika, u kome je član upravo Dragoljub Todorović, koji je 2017. godine odlučio da se više ne rekonstruišu manasijske kule, već da se samo konzerviraju!

Posle trideset godina trošenja para za rekonstrukciju, sada se pravi zaokret i samo se konzerviraju zidovi kula. Posetioci će biti zadivljeni frankenštajnom od utvrđenja, koje će jednog dana, verovatno za oko 30 godina, biti završeno, ukoliko se u međuvremenu samo od sebe ne uruši, jer niko ne zna da li su Todorović i Simićka gradili pune zidove ili prazne.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane