Natrag

Tabloid istražuje

Koliko će Srbiju koštati Vučićevo "večno prijateljstvo" sa kineskim državnim kompanijama

Kineski ''put svile'' plaća Srbija

Komesar za proširenje Evropske Unije Johanes Han nedavno je izneo svoje zapažanje kako je kineska "kombinacija kapitalizma i političke diktature" poželjna nekim liderima na Balkanu, te da kineski kapital utire put političkom uticaju. Povod za ovu izjavu svakako je i činjenica da su i režimske parole o "velikim kineskim investicijama u Srbiju", ustvari obično prebacivanje stotina miliona dolara iz jednog u drugi džep kineskih državnih kompanija. To je i razlog zašto kineske banke lako i brzo daju kredite za svaku Vučićevu suludu zamisao. Kako kredit nije poklon, nego zajam koji će morati da bude vraćen, sve govori da kineski prodor u Evropu finansira srpski poreski obveznik. Kineski proboj u ovaj deo sveta je i poslovne, ali i političke prirode. Zato postoje dvostruko snažni razlozi zbog čega oni nastupaju bez ikakvih osećanja prema nama, osim osećanja potrebe da nametnu svoje interese, što oni i čine planom dugoročne dužničke zamke u koju su, preko suludog Vučića, već uhvatili Srbiju.

Milan Malenović

Ove godine navršava se tačno 40 godina od kako je ondašnji predsednik Narodne republike Kine, Deng Sijaoping, krenuo u veliku privrednu i političku reformu Kine koja je od zemlje u kojoj je stanovništvo više bilo gladno nego sito, koja je svoju odbrambenu moć zasnivala na mnogoljudnosti vojske, stvorila privrednog džina u svetskim razmerama sa najmodernijim oružjem. U ovom trenutku Kina pravi istovremeno šest nosača aviona, a njena privreda je jedna od dve najveće svetske, mada ima tvrdnji da su u privrednom smislu Kinezi u mnogo čemu ispred Sjedinjenih Američkih Država.

Kineska privreda svake godine ostvaruje novi suficit, a prema procenama vodećih svetskih ekonomista, Kina u ovom trenutku ima preko 4.000 milijardi evra u svojim trezorima, spremnih da budu investirani bilo gde u svetu. Veliki deo tih para pripada državi ili državnim bankama i preduzećima, ali i ono što je u privatnim rukama sledi državni kapital.

Koliko je za globalnu ekonomiju značajna Kina, vidi se već i iz jednog događaja iz 2015. godine, kada su kineske banke i država u kratkom vremenskom periodu investirali 147 milijardi dolara kako bi sprečili krah svetskih berzi i novu svetsku ekonomsku krizu. SAD su u tom trenutku, zbog enormnog budžetskog deficita, mogle samo da stoje po strani i nemo posmatraju šta se dešava.

Kineske državne kompanije, shvatile su još devedesetih godina da će, završetkom ratova na Balkanu, Srbija biti idealan poligon za njihov prodor na evropsko tržište robe, ljudi i kapitala. U prvoj fazi su, posredstvom ondašnjih vlasti (devedesetih godina), naselili širom Srbije prodavce jeftine kineske robe, sve dok njihovi ozbiljni stručnjaci za širenje ekonomskog i političkog uticaja, nisu odlučili da krenu u velike poduhvate, kupovinom ovdašnjih privrednih subjekata koje mi jeftino prodajemo.

Srbija je iz dva razloga posebno zanimljiva zemlja na takozvanom novom "putu svile": strateški izvanredan položaj, ali i vlast koja ne mari mnogo za primenu zakona dokle god se novac sliva i u njene džepove. Tako današnje srpsko-kineske odnose vide zapadni mediji.

Još na početku svog velikog ekonomskog pohoda na ostatak sveta, kineski državni kapital imao je Srbiju u vidu kao zemlju preko koje vodi najkraći i najbolji put koji do industrijski razvijenih evropskih država.

Hrvatski portal telegram.hr u svom članku od 6. septembra ove godine citirao je američki dnevni list „The New York Times", koji je nedavno objašnjavao zašto Kina toliko rado ulaže u Srbiju: „...Za Kineze je Srbija privlačna zbog visokih državnih subvencija, nižih ekoloških standarda i manjeg pritiska za transparentnost u poslovanju..."

Kod svih svojih investicija, Kina ne vodi računa samo o ekonomskoj opravdanosti, već i o poboljšanju svog imidža u svetu, ali i o sticanju političkog uticaja na duže staze.

Termin "soft power" ("meka snaga") je prema rečima Džozefa Neja, američkog politikologa, koji je uveo ovaj pojam u upotrebu, moć privlačenja jedne države na osnovu njenih političkih vrednosti, kulture i spoljnopolitičkog nastupa. Kada se uzmu u obzir kineski grubi nastupi, nisko poštovanje ljudskih i građanskih prava, sveprisutna cenzura i teško izvozivi jezik i kultura, nije ni čudo što izgradnja „soft powera" komunističkoj jednopartijskoj Kini za rukom polazi uz dosta muke. Ona zato pokušava da se strancima približi enormnim investicijama i to u projekte koje svi vide, a to je najčešće infrastruktura. Sa druge strane, putevi i pruge su ono što, pored velikih vazdušnih pomorskih luka, Kinezima najviše i treba da bi lako, brzo i jeftino izvozili svoju robu u Evropu. Zato te projekte Kinezi grade tako što njihova (kineska) banka daje kredit naručiocu posla (u ovom slučaju državi Srbiji) uz uslov da tim kreditom bude plaćen i projekat i izvođači radova (Kinezi). Tako, Kina gradi sebe i svoj projekat globalnog širenja. Gde god je kineska građevinska industrija nešto gradila u svetu, a posebno na ovom delu Balkana, stvorene su i čitave kineske kolonije sa trgovačkom mrežom, školama i medijima na kineskom jeziku. Poslednja Vučićeva poseta Pekingu, pokazala je u kom smeru sve to ide: kineski univerziteti uveliko spremaju čitavu malu armiju mladih ljudi koji uče srpski jezik i koji će doći u Srbiju da žive, rade, stvaraju porodice, osnivaju kompanije i šire svoju kulturu.

Do početka septembra ove godine ukupne kineske investicije u Srbiju iznosile su 3,2 milijarde evra, od čega su kineske kompanije uložile oko pola milijardi evra u ovdašnja preduzeća, kako tvrdi nemački Radio Dojče Vele („Deutsche Welle"). Ostalo su državne investicije i krediti za ovdašnje infrastrukturne projekte, kao što je Koridor 11. Oko dve milijarde dolara je vredan samo projekat rekonstrukcije i modernizacije pruge Beograd - Budimpešta koja bi, navodno, kasnije bila produžena obnovom pruge Beograd - Solun. Novac potiče od kineskog državnog kredita, a čelične šine će isporučivati Železara Smederevo, koja je takođe pala u ruke kineske državne kompanije.

Prema zamisli savremenih kineskih mudraca, koji rade svoju "globalnu operaciju" u svakom delu sveta, pa ovde i na Balkanu, od Soluna, pruga će se nastavljati, kao i do sada, do Atine, u kojoj Kinezi imaju vlasništvo nad lukom Pirej (kupljeno za samo 368 milina evra, a vredi tri puta toliko!). Sve je do tančina isplanirano u nekom kabinetu u Pekingu. Kako kredit nije poklon, nego zajam koji mora da se vrati, ispada da će kineski prodor u Evropu finansirati srpski poreski obveznik.

Na sastanku grupe „Mehanizam 16 + 1" održanom u novembru prošle godine u Budimpešti, kineski premijer Li Kećijang obećao je dodatnih tri milijarde dolara za razvoj Centralne i Istočne Evrope. Upravo je raspodela ovih sredstava pokazala kako Kina ni u kom slučaju nije spremna da investira samo radi finansijske dobiti, već da i te kako vodi računa o svojim političkim interesima.

Kod poslednje ovakve „vanredne investicije", one iz 2012. godine, vredne 10 milijardi dolara, mala Crna Gora je dobila čak 1,2 milijarde dolara. Reč je o skoro jednoj četvrtini crnogorskog BDP-a i, ukoliko ne bude izuzetno profitabilan (a, ne može biti!), Crnoj Gori se sprema finansijsko "davljenje". Ko može da je spasi? Opet Kinezi! Ali, po koju cenu, to će oni da odrede...

U međuvremenu je režim u Podgorici odlučio da se pridruži NATO paktu u kome bi da igra aktivnu ulogu, pa je od prošlogodišnje tri milijarde dolara dobio samo mrvice. U suštini, sve se svelo na dodatnu finansijsku injekciju za izgradnju autoputa Bar - Boljare, koji se ionako gradi sredstvima iz kineskog državnog kredita. Očigledno da nije moguće istovremeno izvlačenje ispod kineskog šinjela i dobijanje značajnih kineskih sredstava.

U globalnim kineskim privrednim i političkim planovima za blisku budućnost Crna Gora igra sporednu ulogu. Sve je podređeno transferzali Atina - Beograd - Budimpešta gde Kina želi da o našem trošku izgradi najmodernije puteve i prugu i da, zahvaljujući korumpiranom režimu u Beogradu, zaradi još koju milijardu dolara pride, baš onako kako je opisivao „The New York Times".

Uz samu „Žutu transferzalu" od egejske luke do dunavske metropole nalazi se bogato rudno nalazište RTB „Bor" koj je u globalnoj partiji šaha između velikih sila steklo i strateški značaj. Ovaj rudarsko topioničarski gigant, bio je decenijama velika krava muzara koja je davala onoliko sredstava koliko je bilo potrebno da se napuni kasa stranke na vlasti i džepovi kriminalizivane političke vrhuške. Ne treba zaboraviti i na činjenicu da poslednja istraživanja stranih rudarskih kompanija govore da RTB Bor doslovno leži na zlatu.

Naime, nedaleko od upravne zgrade u koju se udobno smestio grobar i dugogodišnji generalni direktor ovog giganta Blagoje Spaskovski kanadska istraživačka kompanija našla je do sada najveće zalihe rude bakra i zlata. Kanađani nisu čak ni dugo istraživali da bi došli do ovog otkrića. Samo što su se raspakovali, a već su naišli na zlatnu žicu!

Još i pre Drugog svetskog rata se znalo da nova nalazišta treba tražiti u tom pravcu, a po nekim starijim, još živim rukovodiocima RTB „Bora" u doba SFRJ područje za istraživanje se drastično smanjilo oko oblasti gde su Kanađani otkrili Eldorado, a pojedini veruju kako je jedna od tajni uspeha Spaskovskog da se toliko dugo održi u fotelji prvog čoveka kompanije bilo to što je imao dosta precizne rezultate ispitivanja izvedenih devedesetih godina, koji su ukazivali na isto ono mesto koje su otkrili Kanađani. Dakle, sve se manje više znalo, ali se ipak odlučilo da se posao poveri stranoj kompaniji. Zašto?

Kopanje na ogromnoj površini ne može da se sprovede bez znanja javnosti, pa su i mogućnosti krađe manje. Iako je Spaskovski pokazao kako uprkos prisustva javnosti može da se ukrade nekoliko miliona evra svake godine, ova vlast se odlučila za daleko sigurniji model "taljenja" sa stranim vlasnicima. A, prihoda će biti toliki da bi njima bio zadovoljan i neki naftom bogati šeik sa Bliskog Istoka.

Naime, kako su preliminarna istraživanja pokazala, nalazište Čukaru Peki ima rezerve od najmanje 14 miliona tona bakra i blizu 300 tona zlata. O kolikim se količinama radi najbolje se vidi stavljanjem u odnos s podatkom da je u proteklih 110 godina postojanja RTB „Bor" proizvedeno oko 3,5 miliona tona bakra i oko 160 tona zlata. Ovo su podaci za „Gornju zonu", dok „Donja" još nije do kraja ni istražena.

Kinezi, odnosno njihova državna kompanija „Zijin Mining", veoma su brzo shvatili koja je idealna kombinacija za maksimalni profit, plus politički uticaj. Odmah su u jednoj „prepadnoj akciji" kupili za 1,4 milijardi dolara kanadsku kompaniju „Nevsun Resources" koja ima prava istraživanja i eksploatacije pronađene rude u Boru. Radi se o kompaniji srednje veličine koja, osim u Srbiji, deluje i u Eritreji, gde je nalazište po bogatstvu slično onom na reci Pek u Srbiji. Osim ovih aktivnih nalazišta „Nevsun" ima licence za dalja istraživanja u Srbiji, Makedoniji i Eritreji.

Istovremeno dok je kupovao kanadsku kompaniju, kineski „Zijin" je ponudio vladi Srbije 1,46 milijardi dolara za 63 odsto vlasništva u RTB „Boru". Od tog novca, međutim, ni dinar neće ući u budžet Srbije. Najveći deo će ići na proširenje i poboljšanje poslovanja „Nevsuna" u ovom regionu. „Velike investicije" u Srbiju su, u stvari prebacivanje stotina miliona dolara iz jednog u drugi džep kineske državne kompanije.

Naravno, nekoliko desetina miliona dolara će preko raznih konsalting i sličnih besmislenih ugovora otići u džepove sadašnjih vlastodržaca. Ni za budućnost oni ne treba da se brinu, jer su raznim ugovorima za sebe obezbedili nastavak plaćanja za „konsalting". Ovo je jasno već po tome što sadašnja vlast nikako da obelodani početni ugovor po kome su Kanađani od 2010. istraživali područje oko Bora.

U svetu je uobičajeno da u ovakvim slučajevima država dobija procenat od eksploatacije pronađene rude, ali se kod nas ne zna ni koliki je procenat dogovoren sa Kanađanima (čiji su ugovor preuzeli Kinezi), niti da li taj novac ide u republički budžet, ili na nečiji privatni račun. To se ni neće saznati dokle god se na uvid ne dobije prvobitni ugovor iz 2010.

Kineski „pokloni" Srbiju veoma skupo koštaju.

Tako je, na primer, potpisan i međudržavni sporazum o gradnji toplovoda od Termoelektrane Obrenovac do Beograda koji će se delom finansirati iz kineskog kredita, a i dobar deo izvođača dolazi iz te zemlje. Ono što vlast u sklopu izveštavanja o ovom poslu ne želi da pomene, jeste da će toplovod velikim delom koristiti kineska fabrika „Mei Ta Europe" u Bariču koju je vlada Srbije 2016. već subvencionisala sa 22,7 miliona evra i poklonom u vidu 34 hektara gradskog građevinskog zemljišta! Zauzvrat su Kinezi u prvoj fazi morali da zaposle najmanje 770 radnika, a isto toliko i u drugoj fazi za koju se ne zna kada će uopšte početi. Prema zvaničnoj informaciji Agencije za privredne registre, „Mai Ta Europe" je u 2017. godini zapošljavala samo 355 radnika! Više im ni ne treba, jer upošljavaju učenike u sklopu dualnog obrazovanja, a za svakog od njih od opštine Obrenovac dobijaju po 10.000 dinara mesečno.

Očigledno je potpuno tačna konstatacija „The New York Times"-a da je Srbija, zbog političke situacije i lopova na vlasti, raj za kineske investicije. Međutim, nije tako svuda gde Kinezi ulažu, a ulažu svuda po Evropi.

Prema procenama agencije „Bloomberg", koja se bavi objavljivanjem i analizom privrednih i ekonomskih pokazatelja, 670 kineskih kompanija, od kojih je 100 u državnom vlasništvu, uložilo je poslednjih desetak godina u Evropu više od 318 milijardi dolara te kupilo oko 360 preduzeća. Tu se nalaze italijanski proizvođač guma, grčka luka, nemačka fabrika robota, švajcarski proizvođač veštačkog đubriva...Kinezi u Evropi već imaju četiri aerodroma i šest pomorskih luka, kao i 13 profesionalnih fudbalskih klubova. Osim toga, planiraju kupovinu jedne luke u Švedskoj, kao i francuske kompanije „Compagnie des Alpes", ali i izgradnju nuklearnih elektrana u Bugarskoj i Rumuniji, a šire i svoje vlasništvo u srpskoj TE "Kostolac". Na nišan su uzeli, tvrdi „Bloomberg", i češkog proizvođača automobila „Škodu", a ponos švedske auto - industrije, "Volvo", već su kupili po ceni od skoro dve milijarde evra

Grčka, Portugalija i Kipar bile su prinuđene na ulazak kineskog kapitala, jer im je preko potreban kako bi se izvukle iz krize. Sa druge strane, najmoćnije privrede Evropske Unije žele da ograniče mogućnosti za kineske investicije. Nemačka priprema zakon koji bi omogućio vladi da interveniše, pa čak i da spreči sporazume sa ulagačima izvan EU, pre svega Kinom i njenim kompanijama koje žele da kupe akcije najvećih nemačkih kompanija koje se odlično kotiraju na frankfurtskoj berzi, ali po ceni ne većoj od 15 do 20 odsto, jer kod kupovine od 25 odsto vlada u Berlinu ima ima pravo da reaguje.

Nemački i francuski mediji prenose zabrinutost vlasti da Kinezi kupovinom paketa akcija pojedinih firmi lakše dolaze do informacija o najnovijim tehnologijama kojima one barataju. Zbog toga će posebnoj kontroli biti izložena preduzeća koja sarađuju sa ministarstvima odbrane zemalja Evropske unije.

Svakome ko posmatra delovanje kineskih kompanija i same države u jugo-istočnoj Evropi, posebno na Balkanu, jasno je da iza toga stoji detaljno razrađen plan.

Primera radi: Bosna i Hercegovina je do sada od Pekinga kao investicije dobila samo pregršt obećanja. Ova zemlja je član grupe „Mehanizam 16 + 1", ali od toga nije imala preterane koristi. Ovo bi moglo da se promeni u skoroj budućnosti, kada Kina kupi jedan ili više kontejnerskih terminala u Zadru. Iz ove luke oni bi lako mogli da stignu u BiH, ali im je trenutno ova država izvan osnovnog puta. Kineske kompanije su, inače, već prisutne u ovom delu Balkana, ali sa hrvatske strane gde zidaju Pelješki most.

„Bloomberg" sa svoje strane tvrdi kako su kineske kompanije na prvom mestu zainteresovane za kontejnerski terminal u riječkoj luci. Ovaj posao, međutim, nema veze sa kineskim prodorom u BiH ili, uopšte na Zapadni Balkan, već služi kao najkraća i najpovoljnija poveznica sa Đerom, mađarskim industrijskim gradom na tromeđi sa Austrijom i Slovačkom, gde će uskoro nići najveći robni terminal za kineske proizvode u ovom delu sveta. Nisu slučajno nemačke i francuske diplomate pokušale da odvrate Viktora Orbana od proširenja saradnje sa Pekingom. Iz Brisela stižu informacije kako je pokušaj ostao bezuspešan.

Ni u politici, a ni u poslu nema ljubavi, već samo interes. Kineski proboj u ovaj deo sveta je i poslovne, ali i političke prirode. Zato postoje dvostruko snažni razlozi zbog čega oni nastupaju bez ikakvih osećanja prema nama, osim osećanja potrebe da nametnu svoje interese. Uopšte ne bi bilo čudno ako bi Vučićeva tiranija, koja je već izgubila kompas (kako je to Johanes Han objasnio), ponovo pokrenula ideju izgradnje kanala Dunav-Morava -Vardar koji se odlično uklapa u „Žutu transferzalu" od Atine do Budimpešte. Kinezi bi nam rado dali kredit od neophodnih oko devet milijardi evra, koliko je potrebno za izvođenje ovog faraonskog projekta, a koji bi Srbija vraćala "dok je sveta i veka". I opet bi srpski poreski obveznik finansirao poslovanje Kineza.

Zašto se Kinezima odjednom "dopao" RTB Bor

Ni u jednom trenutku za vreme trajanja istraživanja nalazišta zlata kod Bora, a ni kada su otkrivene ogromne zalihe na lokalitetu Čukaru Peki, srpska vlast nije zatražila mišljenje neke ozbiljne konsalting kompanije specijalizovane upravo za ovu vrstu posla. Posao vredan milijarde evra odrađen je na osnovu slobodnog mišljenja i procena ljudi koji sa rudarstvom nemaju nikakve veze. Išlo se na varijantu "bolje mi da prodamo sada i uzmemo proviziju, nego da to urade naši naslednici".

Kineski kupac RTB "Bora" obavezao se, između ostalog, da poveća godišnju proizvodnju bakra u Topionici sa dosadašnjih 43.000 tona na 80.000 tona, a da najkasnije za šest godina proizvodnja poraste na između 120.000 i 150.000 tona.

Niko se od zvaničnika nije zapitao, ako je Bor privredna ruina, kao što se pričalo, odakle će Kinezi dovući trostruko više rude od količina koje se sada prerađuju? Jedna ozbiljna konsalting firma bi odmah dala odgovor.

Za razliku od naših, koji su mislili samo na lični profit, Kanađani i Kinezi su veoma stručno pristupili projektu "Bor". Već posle nekoliko dana pregledanja veoma obimne dokumentacije koja prati svaku transakciju veličine one koja je bila kupovina "Nevsuna", predstavnici kineskog "Zijin Mining"-a su našli šta su tražili i potpuno neočekivano, skoro preko noći dali ponudu koja je za oko 60 odsto bila vrednija od druge najviše. Uobičajeno je da se cena postepeno diže tokom pregovora, ali se Kinezima žurilo, jer je jedna vrednost ako se kupi samo RTB "Bor", a sasvim je druga ako u paketu idu i nova nalazišta.

U Ministarstvu rudarstva i energetike Srbije, niko se nije zapitao otkud odjednom takva zainteresovanost kineske kompanije za Bor, ako se već znalo da se ona oko ovog rudnika već godinama premišljala i nikako nije mogla da se odluči da li ga kupuje ili ne.

Kineske kredite otplaćivaćemo generacijama

Kinezi nigde ne kriju da im je Srbija jedan od najvažnijih partnera u Evropi, jer preko nje idu putevi i pruge koji spajaju dve važne tačke: atinsku luku Pirej (preko koje će uskoro krenuti najveći deo uvoza kineske robe u Evropu) i mađarski gradić Đer (gde će biti glavni distributivni terminal za kinesku robu u istočnoj Evropi). Ovo nikako nije dobra vest, kao što na prvi pogled izgleda, jer Srbiju dovodi u polukolonijalni status.

U početku je priliv kineskog kapitala bio dobra stvar, jer je time razbijen monopol zapadnih bankarskih centara (kao što su Međunarodni monetarni fond ili Evropska banka za obnovu i razvoj), koji su dotle diktirali uslove pod kojima će neka zemlja dobijati zajam. U međuvremenu je kineski kapital preuzeo tu ulogu i postao monopolista u jugo-istočnoj Evropi.

Nemački stručnjaci upozoravaju, kako izveštava televizija N-TV, da Srbija i ceo Balkan sve više dospevaju u dužničko ropstvo prema Kinezima, da kineski krediti uopšte nisu jefitni, te da je ono što se od njih dobilo, opet otišlo u kineske džepove!

Srbiji su preko potrebni moderni putevi, ali oni koriste i Kinezima za transport njihove robe. Umesto da se nađe neki kompromis koji bi bio u interesu obe države, potpisani su ugovori koji nimalo nisu povoljni po srpsku stranu.

Kinezi će dati ukupno 900 miliona dolara za izgradnju deonice auto-puta ka Crnoj Gori i BiH i to po kamatnoj stopi između 2 i 2,5 odsto u vreme kada su u svetu kamate izuzetno niske. Evropska centralna banka je do skora imala čak i negativnu kamatnu stopu. Uz to, glavni izvođači radova biće kineske kompanije, dok će srpske biti tek podizvođači. Tako će Srbija otplaćivati kineske kredite u narednih 20 do 30 godina. Taj problem je utoliko ozbiljniji, što je Vučić neodgovorno prihvatio ovo zaduživanje sa "grejs periodom" između pet i sedam godina (kada se plaća samo kamata, a ne i glavnica), pa će neka druga vlada natovariti te obaveze generacijama koje tek dolaze.

Kako je stranim kompanijama u Kini?

Život je sve teži za strane kompanije u Kini, a one koje žele da ostanu moraće da se prilagode, piše ugledni londonski magazin Ekonomist. U poslednje tri decenije brojne multinacionane kompanije odlazile su sa velikim optimizom u Kinu, a nakon izbijanja svetske finansijske krize mnoge kompanije su kinesko tržište videle kao spas od recesije. Sada, međutim, izgleda da doba "zlatne groznice" polako prolazi. Za mnoge strane kompanije stvari su sve teže. Kineski privredni rast usporava, dok sa druge strane troškovi rastu. Talentovane mlade radnike je sve teže pronaći, a troškovi plata lete u nebo. Kineska vlada uvek je zagorčavala život stranim kompanijama, pre svega stranim bankama i brokerskim kućama. Informatičke kompanije kao što su Sisko, IBM i Kvalkom suočene su sa restrikcijama nakon afere Snouden, farmaceutska kompanija Glasko Smit Klajn pod istragom je zbog korupcije, Epl je bio prisiljen na ponižavajuće izvinjenje zbog pružanja neadekvatnih garancija, a Starbaks je optužen od strane kineskih državnih medija za narušavanje tržišne konkurencije.

Zbog sve težih uslova poslovanja neke kompanije već napuštaju kinesko tržište. Kozmetički giganti kao što je Revlon najavljuju potpuno povlačenje. L'Oreal, najveći svetski proizvođač kozmetike, ubrzo nakon toga objavio je da će prestati da prodaje jedan od svojih glavnih brendova, Garnijer. Američki trgovac elektronskom robom "Best baj" i "Media Markt", nemački konkurent, već su napustili kinesko tržište kao i internet kompanija Yahoo.

Ni investitori više ne slave kompanije s velikim investicijama u Kini. Cene njihovih deonica u poslednje dve godine beleže slabije rezultate od drugih. Oni koji ostaju u Kini moraće da prilagode svoje poslovanje kako bi opstali.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane