Natrag

Ekonomija

Grčka dužnička "vatra" i pljačkaško potapanje Srbije (2)

Slom na periferiji evrozone

Da li je grčka drama završena? Da li je „kriza prošla" - kako se to često u dnevnoj štampi ističe? Konačno, da li je Grčka dobila slobodu da samostalno upravlja svojim ekonomskim, društvenim i razvojnim pitanjima? Kakvo je „zdravstveno finansijsko" stanje grčkog društva i privrede posle devet godina iscrpljujuće bitke za opstanak, u evrozoni"? Postavljajući ova pitanja, naš ugledni ekonomista prof. dr Slobodan Komazec u svom istraživanju upozorava da je iskustvo Grčke veoma poučno za sve države (poput Srbije) koje krenu „putem bez povratka" u dugove i ucene svetskih kreditora, i što više gase (dugovima) „grčku vatru" ona se sve više razbuktava.

Prof. dr Slobodan Komazec

Evrozona kao „srce" Evropske unije doživljava do sada najdublju krizu. Sve je veći jaz između bogatog severa i siromašnog i prezaduženog juga. Finansijska kriza u Grčkoj, Portugalu, Italiji, Španiji, Kipru, Sloveniji ispoljava se kao kriza javnog sektora (budžetska kriza i javnog duga), ali i kriza razvoja i visoke nezaposlenosti. Grčka se najčešće ističe kao primer u kojem je kriza ovog sistema prvi put pokazala svoju dubinu i složenost. Međutim, grčki scenario nije izolovan slučaj. I druge članice evrozone su u dubokoj krizi. Ovo se odnosi na ekstremno visok javni dug i budžetski deficit - koji prelazi nekoliko puta „dozvoljenu" visinu od 3 posto po Mastrihtu, ali i vrlo trom rast ili pravu incesiju (imploziju) rasta - s pravim karakteristikama krize realne ekonomije.

U cilju „spasavanja" Grčke od bankrota države članice EU su dovele do pojave dužničke „klackalice". Naime, odobravanjem novih kredita Grčkoj od strane ECB, MMF i EU pod dosta nepovoljnim uslovima (kamata, rokovi) u situaciji kada je pristup Grčkoj na finansijska tržišta bio gotovo onemogućen, dolazi do procesa kumulisanja duga. Zaduženost Grčke u godini izbijanja finansijske krize (2008) iznosila je 90 milijardi evra ili 106% bruto domaćeg proizvoda, dok je dug krajem 2017. dostigao alarmantan iznos od 327 milijardi evra ili 180 posto bruto domaćeg proizvoda.

Lideri EU na samitu 7. maja 2010.godine uz zaštitu članica evrozone od prelivanja krize iz Grčke (i pomoćo Grčkoj da prevlada finansijsku krizu) imali su i zadatak da umire finansijska tržišta na kojima je već zavladala panika zbog ogromnog evropskog javnog duga. Kriza u Grčkoj otkrila je i slabosti EU u celini.

Grčkoj je 2010. odobreno 110 milijardi evra (od strane MMFD i EU) kredita , a zatim u 2012. godini 130 milijardi uz otpis duga od 107 milijardi evra. Istovremeno je odobreno (EIB) 850 miliona evra i novih 28 milijardi od MMF. Tako je dug narastao na 380 milijardi. Grčka će iz postojećeg duga platiti samo kamatu do 2020. godine gotovo 13 milijardi evra. To je samo deo profita koji poverioci - kreditori izvlače iz posrnule i prezadužene Grčke.

Pored kamate tu je i zarada od povoljnijeg kursa kupljenih obveznica ECB po nižim cenama (do 30%) uz isplate obveznica po punoj nominalnoj vrednosti. Dakle, Grčka je ugrožena dugovima, ali je primorana da plaća kamate na kredite i cenu spekulacija na tržištu kapitala (poznati finansijski i politički rizici). Ogroman priliveni kapital u „spasavanju Grčke" iz duboke dužničke krize ni cent nije stigao grčkom narodu". Spasavani su američki hedž fondovi, francuske i nemačle banke i britanska osiguravajuča društva. Grčkom vlada „trojka" (MMF, EU i ECB) , kao i drugim državama u dužničkoj krizi. Ona štiti interese krupnog finansijskog kapitala, a ne država članica EU. „Pomoć" posrnulim privredama uvlači ih u dužničku zamku, uz veliki odliv profita u banke kreditora. Aktiviranje domaćih faktora razvoja i oživljavanje privrede i investicija je potpuno izostalo.

Čiji je to kapital koji duguje i Grčka i Portugal i drugi dužnici? Videli smo da se radi o plasmanu banaka i osiguravajućih društava u ove zemlje iz Nemačke, Francuske, V.Britanije, SAD. „Spasavajući" banke i Grčku i Portugal od bankrota u stvari se spasavaju svoje banke i i kapital iz ovih država.

Grčka je u 2012. dobila 143 milijarde evra „pomoći" od EU , ali uz dalje drastične mere štednje. Bez „stezanja kaiša" nema daljeg korišćenja novih kredita. EU, MMF i Centralna banka EU traže da Grčka smanji broj zaposlenih u javnom sektoru, ukine niz državnih službi, beneficija i poreskih olakšica. PDV se podiže na 23% uz rast poreza na nekretnine , putarine, cigarete, automobile i dr. Smanjuju se plate zaposlenih u javnom sektoru. Stav je bio da se u 2011. uštedi 6,4 milijardi evra, a do 2015. godine 22 milijarde, dakle ukupno 30 milijardi. Deficit budžeta bi se time smanjio sa 22,1% na 7,5%, a u 2018.godini 3,5 odsto suficita budžeta. Na „spasilačkoj sednici" grupe država evrozone odobreno je Grčkoj novih 159 milijardi evra za spas od bankrotstva. Problem ostaje i dalje jer će novac dat kao „pomoć" državama u krizi najvećim delom se odliti glavnim krivcima za ovu krizu - bankarima i berzanskim maherima (špekulantima). Najveći problem Grčke su banke iz Nemačke (98 milijardi evra), Francuske (92 milijarde), Italije i V.Britanije. U 2012. godini javni rashodi Grčke po finansiranju duga dostižu 170 milijardi evra, od toga samo 21 milijarda pokriva neto troškove države, dok 149 milijardi odlazi poveriocima.

Kredit se daje na duži rok otplate od 15 godina, a za neke aranžmane i 30 godina, uz grejs period od 10 godina. Kamata se snižava sa 5,5% na 3,5 %. Po toj osnovi Grčkoj ostaje svega 26 milijardi evra na raspolaganju.

Evropska centralna banka je prihvatila da se brine o likvidnosti grčkih banaka do 2020.godine. Koliko uz sve navedeno treba godina Grčkoj da stane na noge preko privrednog rasta . Grčkoj ostaje da sređuje domaće probleme, budžetsku potrošnju, javni dug i deficit pre svega.

Što evropska „trojka" više pomaže grčkom bolesniku njegovo stanje se sve više pogoršava. Grčka upravo gubi svoj suverenitet i utire put drugim zemljama Juga, kojima je namenjena ista sudbina. Grčka mora da prihvati „pravila igre" Brisela da bi dobila 11 milijardi evra za isplate penzija i plata i plaćanje kamate.

Često se postavlja pitanje - da li će EU isključiti Grčku iz članstva u evro zoni, da li je kriza u Grčkoj uzdrmala evro? Kriza jeste uzdrmala evro, ali ga ne ugrožava do njegovog nestanka. Grčka ekonomija čini svega 31 odsto bruto domaćeg proizvoda EU.

Nemačka je samo od početka krize zaradila 175 milijardi evra iz razlike u kamati po kojoj uzima pozajmice ECB (1% ili čak negativno) i kamate po kojoj kasnije daje zajam Grčkoj (6,5-7%).

Nemačke banke od početka krize plasirale su u ove države (Grčku, Irsku, Portugaliju, Španiju) preko 704 milijardi evra. Ove banke i banke Francuske uzimale su iz prezaduženih država preko 300 milijardi evra profita. ECB kupuje grčke obveznice javnog duga na sekundarnom tržištu umanjene za 25% od nominalne, a zatim traže otpis duga 50%, a to znači da može da izvuče dobit od 100% u odnosu na iznos dat pri kupovini duga. Operacija "spasavanja Grčke" samo je pogoršala njen položaj, doveli do produžene agonije, uništavanja naroda i slabljenja države. Dolazi do ogromnog smanjenja plata, penzija i javnih troškova. Grčka je doživela „slobodan ekonomski pad".

Novo "rešenje" za prezaduženu Grčku je takozvani "selektivni stečaj", bez čega se ova država ne može izvući iz dužničle krize. Na "kriznoj sednici" ministara ekonomije evrozone u Briselu promovisan je "selektivni stečaj". Radi se ustvari o "rekonstrukciji" duga . Dug Grčke od 380 milijardi bi se smanjio za 30% (100 milijardi evra), a ostatak bi se otplaćivao u roku od 30 godina, po stopi od 3,5% godišnje. Tako bi Grčka privreda "stala na noge" , jer bi uz mnogo niže kamate od komercijalno ugovorenih, vraćala 250 milijardi u dugom roku. Garant grčkih državnih obveznica bila bi Evropska centralna banka. Grčkoj će trebati u periodu 2015-2020. godine novih 78 milijardi evra „pomoći".

Postoji i varijanta da Grčka po damping ceni od 50% otkupi sopstveni dug (uz pomoć „evropskih finansijera"), no to se ponovo svodi na restrukturisanje duga i prikriveni bankrot države. Ovo drugo rešenje je manje verovatno.

Kreditne agencije su protiv rekonstrukcije duga Grčke upućujući evrozoni upozorenje da bilo kakvo preoblikovanje rokova i uslova otplate spoljnog duga treba smatrati bankrotom. Istovremeno, ove agencije obaraju kreditni rejting Grčke na nivo „smeća" (CC, iza čega se nalazi samo D, dakle bankrot).

Slučaj Grčke (koja je napravila grešku u žurbi da prihvata evro, a ni tada nije bila spremna za to) je javna opomena svima koji žele da zažmure nad velikim organizovanim nasiljem koje se sprovodi u globalizovanom svetu".

U ovim državama dolazi i do rušenju sistema obrazovanja, zdravstvene i socijalne zaštite i celokupne državne uprave. Država je sada bliže haosu nego što je bila na početku krize. Dug Grčke se ne može kontrolisati , kao uostalom svaki dug koji pređe visinu bruto domaćeg proizvoda . Nastaje poznata faza automatskog i autonomnog rasta duga. Bruto proizvod Grčke se smanjuje s visokim ngativnim stopama od 6-7% godišnje. Spirala krize i propadanja se godinama ubrzava. Krah i bankrotstvo u ovakvom sistemu su neminovni. Mondijalistička ekonomija preko EU i preko globalizacije-vodi potpunoj i bezgraničnoj kontroli država od strane banaka o „bankstera" u razvijenoj i nekontrolisanoj spekulativnoj ekonomiji ogromnih spekulativnih profita i pljačkanja siromašnih i zaduženih država.

Kriza u evrozoni i monetarni intervencionizam virtuelnim novcem

Evrozona proživljava velike egzistencijalne izazove. Finansijska kriza potresa gotovo sve države „periferije". Ali ni nekoliko velikih nije pošteđeno. Grčka, Portugalija , Kipar i Irska nalaze se u zategnutoj finansijskoj omči i realnoj mogućnosti sloma ekonomije , uz proglašenje „rekonstrukcije" duga , što je eufemizam za finansijski bankrot države. Odakle npr. Grčkoj 52 milijarde evra godišnjih obaveza po dospelim dugovima?

Grčka se ne može izvući iz ogromnog duga klasičnim receptom devalvacijom, jer članica ima evro i evrozone. Sve čalnice evrozone prihvatanjem evra gube svoj monetarni suverenitet i moć da pozajmljuju kod svoje centralne banke jevtino (ili beskamatno), čime su postale talac spekulativnih finansijskih tržišta. Od 17 članica evrozone sa velikim finansijskim problemima susreće se 12 članica, mada ni kod glavnih stubova ove zone ne postoje ispunjeni uslovi iz Mastrihta. Kamatne stope sada gotovo na minimumu se moraju postepeno povećavati u borbi protiv narastajuće inflacije , što dalje ugrožava investicije i privredni rast. Uzajamno delovanje krizno-inflatornih faktora se pojačava, što dovodi do produžavanja krize.

Spasavanje evrozone virtuelnim novcem

Ministri finansija u cilju spasavanja evrozone , a ne samo Grčke , odobrili su paket finansijske pomoći od 750 miljardi evra za slučaj da i drugim državama ove zone treba svež novac da bi isplivale iz krize (u kojoj se stvarno , već nalaze). Države članice evrozone u tome osiguravaju 500 milijardi solidarno, a MMF odobrava dodatnih 250 milijardi evra. To znači da se evro brani po svaku cenu, nasuprot pesimistima koji najavljuju kraj zajedničke monete. Braneći evro i evrozonu kao „srce sistema" u osnovi se brani Evropska unija u celini. Proračun je pokazao kada bi se grčka kriza otvoreno prelila i zahvatila Španiju, Portugal, Italiju, Irsku, trebalo bi za njihov oporavak i spasavanje ekonomija novih preko 400 milijardi evra. Stoga je i formiran Fond za stabilizaciju od 440 milijardi evra. Španiji bi trebalo za otklanjanje eventualne krize grčkog tipa preko 200 milijardi. Za sve potencijalne krizne države planira se čak 1.000 milijardi evra.

Radi se o upumpavanju ogromne mase virtuelnog (bankarskog novca, bez realnog pokrića) novca u krvotok oboleo od leukemije. Jer, nastaje sve veći jaz između monetarne mase i realne privrede. Masa novca odlazi zglavnom u spekulativne transakcije. Balon virtuelnog novca se sve više naduvava, a realna privreda tone u krizu (videti naš prilog u Magazinu Tabloid o emisiji novca centralnih banaka).

Već se javljaju tvrdnje od strane članica Evropske centralne banke (Nout Velinks) da „vlade evrozone treba da se pripremi da udvostruče sredstva formiranog Stabilizacionog fonda za spasavanje ugroženih članica evrozone sa 750 milijardi na 1.500 milijardi evra. Odakle namaknuti ovako ogromna sredstva? Hoće li budžeti otići u veće deficite, uz rast javnih dugova, odnosno da li će se posegnuti za dodatnom emisijom evra od strane Evropske centralne banke (u slučaju velikog otpora u davanju Grčkoj i drugim državama u krizi iz budžetskih sredstava).

Evropska unija i evro zona brane sebe od mogućeg „urušavanja unutar sebe". U tom pravcu ide i predlog za osnivanje Evropskog monetarnog sistema(nasuprot MMF) koji bi brinuo i uskakao u rešavanju problema zemalja članica, ali i kao kontrolor fiskalne politike zemalja članica koje je i dalje vode samostalno.

„Evro je mrtav, ma šta Nemačka uradila" - tvrde britanski mediji, a posebno ističu prednost što Velika Britanija nije ušla u evrozonu. Ona želi jaku i stabilnu evrozonu zbog svoje ogromne trgovine s njom, ali ne želi da učestvuje u kriznom fondu od 750 milijardi evra za njeno finansijsko spasavanje. Izlazak nekih država iz evrozone donedavno je bio nezamisliv, a sada se često ističe Grčka, Portugal, Irska, Kipar, Slovenija, kao mogući kandidati za to. Napuštanjem Grčke ili „proterivanje" iz evrozone niko ne može biti siguran da to ne bi dovelo do masovnog pritiska na banke u Španiji, Italiji, Francuskoj, Portugaliji, Belgiji. Finansijska lavina sigurno bi srušila evro, ali i EU. Ne verujem da bi neka država donela odluku o izlasku iz evrozone.

Predlaže se i stvaranje „nove zone čvrstog evra" koju bi formirale Nemačka, Francuska Austrija i zemlje Beneluksa. Jer, ogroman finansijski paket od 750 milijardi evra nije rasterao strah od evropskog ekonomskog kolapsa. Mehanizam upravljanja krizom nije izgrađen, nema novih mera za velike i bolne reforme u Evropskoj uniji. Potezima u toku krize samo se širi panika i strah na finansijskom tržištu. Najnovije „otkriće" je mogućnost postojanja EU sa „dve brzine" , što ne znači ništa drugo osim raspada EU na dva bloka države.

Rešavanje razarajuće dužničke krize samo rigoroznom štednjom i svođenjem budžetskog deficita ispod 3% BDP, dovode do produbljivanja krize i pada vlada niza država koje su provodile ovaj koncept (Od 17 država evrozone vlade u 12 država su zbog rigoroznih mera štednje podnele ostavku - upravo zbog velikog otpora javnosti). Stalni rast dugova i deficita budžeta , pad standarda , socijalni potresi i nemiri u nizu država - postavili su zahtev za dubljim reformama u gotovo svim državama članicama.

Stoga je, za sada, inflacija na niskom i programiranom nivou oko 2%. Međutim, sledeća faza će se karakterisati rastom inflacije, uvoznim ograničenjima, širenjem protekcionizma(otvorenog ili skrivenog oblika), rast kamatnih stopa i novi pritisci na finansijskim tržištima. Glavni makroekonomski indikatori se time pogoršavaju, a kriza zaoštrava.

Kriza evrozone i produžavanje recesije i društvenih suprotnosti

Kriza u zoni evra se ne smanjuje, produžavaju se recesioni pritisci i društvene suprotnosti (praćene suprotnostima između rada i kapitala i između samih država - članica). Narastaju svi elementi kazino kapitalizma , uz eskalaciju društvene krize. Da bi se to sprečilo i suprotnosti ublažile uveden je supervizor banaka (za 200 najvećih od ukupno 6.000) u okviru evrozone.

Evropskom stabilizacionom fondu je omogućeno da vrši direktnu dokapitalizaciju banaka. Evropska centralna banka sada može da otkupljuje državne obveznice najugroženijih država evrozone (rok otkupa je od jedne do tri godine). Međutim, rejting pojedinih država članica evrozone je veoma različit i stalno se obara, a time i uslovi zaduživanja na finansijskom tržištu.

Dakle, recesija se produžava , stopa privrednog rasta je niska i u perspektivi se snižava, a obaranje rejtinga niza država vodi do poskupljenja pozajmica za pokriće budžetskog deficita. Budžetski deficit će se povećavati, uz rast javnog duga i kamatnog opterećenja , ali sada i inflacije i nezaposlenosti. Stvaranje fiskalne unije i bankarske unije iz napred navedenih razloga nije moguće . Bez njih ni monetarna unija se ne može održati. Evropska unija nastavlja i dalje s politikom obuzdavanja budžetskog deficita, uz oštru budžetsku disciplinu (štednju). Borba protiv niske produktivnosti rada i „visoke" cene rada rešava se „sečom primanja zaposlenih" (Mario Dragi, ECB). Potpuna bezidejnost i nesnalaženje čelnika evrozone došla je do punog izražaja kod nove dužničke krize koja je teško uzdrmala EU i evrozonu.

Koji je to „greh" Grčke da bi bila surovo kažnjena

Bio je to surfovi i beskompromisni obračun sa Grčkom, kao primer drugima sa sličnim idejama i rešenjima - koja su protivna neoliberalnom dogmatizmu i pljačkaškom kapitalizmu. Ubedljiva pobeda Sirize (2015) i očekivanja nacije da se provedu predizborna obećanja Ciprasa sadržana u četrdeset tačaka , što je značilo potpuni zaokret u odnosu na dotadašnju neoliberalnu politiku i sistem. To je bio i novi ekonomski i državni sistem. Šta je to Siriza nagovestila kao ciljeve u svom programu? Samo da navedem osnovne:

1) Revizija javnog duga i njegova rekonstrukcija (otpis i odlaganje otplata) uz novu kamatnu politiku,

2) Odlaganje otplata dok privreda ne oživi i krene u uspon, uz porast zaposlenosti,

3) Izmena uloge Evropske centralne banke i njeno uključivanje u finansijske države i programe javnih investicija,

4) Preraspodela bruto proizvoda i nacionalnog dohotka za veću socijalnu pravdu,

5) Uvođenuje poreza na finansijske transakcije ,

6) Zabrana finansijskih derivata,

7) Sprečavanje bekstva (uz kontrolu) kapitala,

8) Protiv tajnih klauzula banaka,

9) Nacionalizacija i stvaranje nacionalnog bankarstva ,

10) Bez daljeg povećanja PDV i širenja njegove osnove.

Dakle, radi se o poništavanju vladajućeg finansijskog haosa, jer je uprava u finansijama i osnovni uzrok krize i destruktivnog delovanja niza delova takvog sistema.

(nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane