Natrag

Književnost i politika

Koreni savremenih obračuna sa srpskim "seljaštvom"

Gedža protiv gedža

Naš poznati književnik i književni kritičar Marinko Arsić Ivkov, u svom eseju Ideologija i savremeni srpski roman o selu, specijalno za Magazin Tabloid razotkriva ideološku pozadinu obračuna posleratne komunističke Srbije sa svojom životnom, ekonomskom i kulturnom maticom na selu. Ideološkom linču "seljaštva" kao navodnog izvorišta "reakcije", priključio se i pisac Dobrica Ćosić sa omanom "Koreni", u kome predstavlja "seljaštvo" kao pojam zaostalosti. Ivkov ekskluzivno donosi i činjenice o tome kako je Ćosić 1954. godine za ovaj roman "unapred" dobio NIN-ovu nagradu, mada još nije bio ni napisan do kraja ni odštampan! Koliko je ovaj književni obračun sa srpskim "seljaštvom" bio važan režimu, govori i podatak da Ivo Andrić sa svojim kultnim romanom "Prokleta avlija", te godine nije bio ni u užem izboru za NIN-ovu nagradu! Ivkov u svom eseju donosi suprotan primer i pravi poređenje sa romanom Ivana Ivanovića "Arizani", u kome ovaj poznati pisac-disident slavi selo kao izvorište srpskog duha, ekonomije i porodice.

Marinko Arsić Ivkov

Epoha fašizma, koja je nekoliko godina vladala velikim delom Evrope, pa i Srbijom, pokušala je i u književnosti da selu povrati primat koji je izgubilo. Ali to je trajalo suviše kratko, i bilo je suviše neprirodno, da bi u literaturi ostavilo dubljeg traga.

Komunizam je bio protiv sela i njegovih tradicionalnih vrednosti, kojima je svuda, pa i u književnosti, pretpostavljao život u gradovima i fabrikama, i proleterski moral. Kad su se u takvoj prozi i pojavljivali, seljak je bio proleter u seljačkom odelu, a selo proleterska komuna.

Ako je selo u književnosti 19. veka bilo čuvar nacionalnog bića i patrijahalnog morala, u komunističkoj književnosti, kad već ne u stvarnosti, ono se, sad zaostalo i anahrono, predvođeno naprednim seljacima bezemljašima, preobražava u komunističku utopiju. Pisci su opet postali vaspitači, propagatori i savest, ali u ime Komunističke partije.

A kad je socrealizam iz političkih razloga proteran, u književnosti je zamenjen tzv. estetizmom. U njemu su nestali i sela i gradovi, i seljaci i proleteri. Što dalje od stvarnosti, svakodnevnih tema i prepoznatljivih problema. Dolazak "stvarnosne proze" šezdesetih godina bio je više nego prirodan. Pored predgrađa i ljudi sa socijalnog dna, selo je na velika vrata ušlo u srpsku prozu. Mladi pisci su i na taj način hteli da pokažu da su protivnici estetizma i da žele da pišu o savremenim problemima pojedinca i društva, a ne da beže u apstraktne, politički indiferentne teme. Oni su pokazali da je selo i u eri urbane civilizacije pogodno za iskazivanje svih problema savremenog čoveka - od psihičkih do političkih.

U vreme vladavine komunizma politika je određivala celokupno čovekove ponašanje, pa i umetničko stvaranje. I kad malo pažljivije zagrebemo roman nastao u tom razdoblju, naići ćemo na ideologiju, ili bar na njene tragove. Razlika je samo u tome da li je reč o apologiji komunističke ideologije, ili o njenom osporavanju.

To važi i za romane kojima se bavim u ovom tekstu, jer su nastali u toj epohi i takvom okruženju, iako je životni put njihovih autora potpuno različit, čak oprečan (jedan je pripadao samom vrhu komunističkog režima, drugi je od tog istog režima bio proganjan kao državni neprijatelj), iako je jedan roman nastao u vreme uspona i procvata komunizma, a drugi u vreme njegovih lutanja, "skretanja", i stagnacije. Ono što je autorima zajedničko, jeste da su savremenici i da potiču iz sličnih sredina - "seljačke" Srbije, jedan iz zapadnomoravske, drugi iz južnomoravske.

Na prvi pogled, roman Dobrice Ćosića Koreni i roman Ivana Ivanovića Arizani nemaju ništa zajedničko, jer se radnja prvog događa krajem 19. veka, drugog - u vreme vladavine komunista. Naoko, nema ničega što bi moglo da posluži kao osnov za poređenje, počev od fabule, sadržine i teme, pa do stila. Pažljiviji čitalac će u njima, međutim, otkriti čak neverovatno mnogo paralela.

Bez obzira na vreme koje opisuju i kad se radnja romana događa, pisci uvek pišu iz sopstvenog iskustva, odnosno iz iskustva svoga vremena. To nije samo pitanje teorije književnosti, to je i pitanje biologije. Dakle, i Ćosić i Ivanović pišu s iskustvom komunističke vlasti, vladavine komunističke ideologije (jer su u tom vremenu živeli), i to je u romanima prepoznatljivo. Prvi tu ideologiju prihvata, drugi je osporava. To je ona osnova iz koje će proizići mnogo segmenata za poređenje.

Oba romana, mada je to bez nekog većeg značaja, autori su napisali kad su, uslovno rečeno, bili na književnom početku. Obojica su imala po jedan objavljen roman. Zajedničko im je i to što su doživeli po desetak izdanja i što su poznata i široj čitalačkoj publici.

Središnja tema i Korena i Arizana je propadanje ugledne seoske porodice i propadanje sela.

Imaju još nekih formalnih sličnosti. Počinju tako što se glavni junaci vraćaju kući. Sanda iz vojske, Đorđe iz trgovine i tokom tog povratka uvode čitaoce u svoje intimne i porodične probleme. I završeci su im slični. Sanda stoički tuži nad svojom sudbinom, svestan da je poslednji izdanak porodice koji će ostati u selu i koji će biti sahranjen na seoskom groblju. U Korenima naslednik Adam je preživeo opaku bolest, ali poslednja scena u opusteloj kući je toliko pesimistična da podseća na poslednju scenu Tihog Dona. U oba romana postoji još jedna sličnost. Braća glavnih junaka su "nosioci" dekadencije i rušitelji patrijarhalne kulture. Minda Arizan i Vukašin Katić su postali građani i obojica unose razdor u svoje porodice.

Već u odnosu na središnju temu, Ivanović i Ćosić su antipodi, kao što su antipodi i u odnosu na komunističku ideologiju.

Kroz propadanje Arizana, pisac pokazuje propadanje sela i seljaštva. Kroz propadanje Katića, pisac prikazuje propadanje kulaka, imućnih seljaka. Oni su bolestan deo sela. Prikazani su kao gramzivi zelenaši, eksploatatori siromašnih seljaka, seoska i društvena trulež. Đorđeva bolest samo je simbol te truleži. Suvišna je napomena da je to samo verno prenošenje komunističke doktrine o kulacima u literaturu. Pisci treba da budu inženjeri ljudskih duša.

U Korenima, zdrav deo sela, njegova budućnost, su seoski proleteri, nadničari i sirotinja. Piščeve simpatije su na njihovoj strani.

Ćosić čak i bukvalno poručuje čitaocima kome pripada budućnost: Đorđeva žena Simka zatrudnela je sa nadničarom Tolom, samo da bi produžila Katićevu lozu, jer oni za to nisu sposobni.

U Arizanima je sve oprečno. Najimućniji seljaci nisu ni eksploatatori ni zelenaši, već vredni radnici i štediše. A oni koje Ćosić simpatiše, u Ivanovićevom romanu su "negativci" - neradnici, pijanci, troškadžije. U kakvu nas budućnost oni vode, slikovito je prikazano u poglavljima o seljačkim radnim zadrugama.

Ćosić se u Korenima obračunava s kulacima. Za njega je trgovina varanje, a unajmljivanje nadničara - eksploatacija. Ivanović kroz priču svog junaka Sande Arizana "jeretički" poručuje da bi voleo da svi seljaci budu kulaci. Ćosić simpatiše krađe koje vrše siromašni seljaci, a Ivanović ih osuđuje.

Jedna od temeljnih pretpostavki seoske, patrijarhalne kulture je produženje loze, što podrazumeva i očuvanje imanja. Nju srećemo u oba romana. I Katići i Arizanovići su njome opterećeni. Zato se Sanda, na očevo navaljivanje, ženi usred rata, gotovo preko noći, kako bi obezbedio produženje loze. Katići potomka obezbeđuju na drugi način, uz pomoć nadničara Tole, uz prećutnu saglasnost i Đorđa i Aćima. Kad mu je sin jedinac otišao u Nemačku i tamo se oženio, Sanda je svestan da se loza Arizanovića gasi. Katići, kao "trula" porodica, produžuju lozu, ali to je produženje dano podsmešljivo.

Koreni i jedne i druge porodice su plitki, i Katići i Arizanovići znaju tek za nekoliko generacija svojih predaka. Ćosić naglašava hajdučko poreklo Katića, Ivanović seljačko poreklo Arizanovića (mada bi i njihovi preci mogli biti hajduci, jer su u južnu Srbiju došli iz Hercegovine).

U Korenima sirotinju karakterišu zdravlje i snaga, kulake bolest. I Đorđeva žena Simka je jedra i snažna, pošto potiče iz siromašne porodice. U poređenju s mužem, ona je bila muško, ističe pisac. Autor i nju koristi da bi istakao Đorđevu inferiornost. I Đorđev otac Aćim je zdrav i jak, ali on je potomak sluge. Stekao je bogatstvo, ali je izrodio bolesnog sina.

Arizani propadaju spolja, Katići iznutra. Arizani su zdravi, Đorđe Katić je fizički degenerisan. Politika i jednima i drugima kroji sudbinu. Ali Arizani od nje beže, a Katići se za nju hvataju, hoće da osvoje svet. Arizani, a ni srpsko selo, ne bi propali da nije bilo naopake politike. Ćosić kroz ceo roman povezuje bogatstvo i bolest. Katići su propali zbog toga što su se obogatili, što je sa stanovišta komunističke doktrine prestup i izvor zla.

Dukati su Katićima doneli bolest. Socijalna trulež osnov je telesne i duhovne trulži. Takva pretpostavka je u najmanju ruku problematična, naročito ako umetnički nije dobro motivisana. A to se upravo dešava u Korenima. Katići su se obogatili u jednoj jedinoj generaciji. Nisu se ni zgrejali na ovom svetu, a već su postali dekadentni, zreli za propast. Verovatno samo zbog toga da bi pisac lakše mogao da se obračuna s kulacima. U dobrim romanima trulež se u bogataške porodice uvlači generacijama, ili bar sporo i neprimetno (Tomas Man, Krleža, Jakov Ignjatović), kod Ćosića stiže kao preki sud. Takav pristup temi otkriva razlog umetničke slabosti Korena - ideološku pozadinu. Sam Ćosić je nakon izlaska romana rekao: Koreni su moja želja da pokažem da je seljaštvo "anahronizam u civilizaciji ovog savremenog potencijala" (NIN, 13. februar 1955). Odnos autora Arizana prema seljacima je potpuno suprotan.

Raspad porodice Aćima Katića deluje kao izvršenje neke više socijalne pravde. Propast Arizana posledica je socijalne nepravde.

Dodatno zlo Katićima je doneo još jedan nezdrav običaj buržoaskog društva - višepartijski sistem. To je dovelo do cepanja i razaranja porodice. Otac Aćim je bio ugledan član jedne, a sin Vukašin, školarac, druge stranke. Čak je i ženu uzeo iz porodice koja je pripadala stranci protiv koje je Aćim ratovao. Da je sistem jednopartijski, ovakvih uzroka cepanja ne bi bilo. U Arizanima jednopartijski, komunistički sistem je uzrok svađa i nesporazuma u porodici. Preko mobilizacije, otkupa, seljačkih radnih zadruga, pa sve do sistematskog uništavanja sela, on je zajašio na Arizanoviće. Iako oni beže od politike, jednog od njih ona je ščepala dok je i doslovno od nje bežao. Tako je Minda, Sandin brat, postao "školarac", građanin, policajac i komunista, protivnik kulaštva i sopstvene porodice.

Kad je reč o odnosu selo - grad, seljak - građanin, onda su ova dva antipodna pisca na istoj talasnoj dužini. Grad je nosilac drugačijeg načina života, drugačije civilizacije, koja je u sukobu sa patrijarhalnom, "zaostalom" seoskom civilizacijom. Prelazak svakog člana porodice u grad znači poraz, korak ka propasti. I Vukašin Katić i Minda Arizan ne samo da nipodaštavaju selo i patrijarhalni moral kojem su do juče pripadali, nego su postali beskrupulozni i gramzivi, otimaju što više od svoje porodice i nose u grad. U Ivanovićevom romanu ta iskvarenost je povezana sa komunističkim (ne)moralom i politikom upropašćavanja sela. Kod Ćosića, uzrok tome je višepartijski sistem, koji je sa stanovišta komunističke ideologije, štetan.

Zanimljiva je još jedna sličnost u Korenima i Arizanima. I Katići i Arizanovići su u zavadi sa seoskim popovima. Ali Arizani poštuju i veru i pravoslavnu tradiciju. Crkveni praznici su za Arizane, kao i za sve seljake, "orijentir" u vremenu, i oni se ponašaju prema njihovim kanonima. Ćosić je i tu antipod autoru Arizana. On izvrgava podsmehu i najsvetiji seljački praznik - Božić, praznik mirenja i sa sobom, i sa svojim bližnjima, čak i sa neprijateljima. Vukašin stiže u Prerovo na Badnje veče s namerom da pocepa sopstvenu porodicu i da, i njoj i sebi, pokvari najsvetiji praznik. (Ćosićev komunistički ateizam je radikalan i u njegovom prethodnom romanu, Daleko je sunce, gde je isto "na udaru" najsvetiji hrišćanski praznik. Srbi na Božić ubijaju Srbe, što je čak i za ratno vreme nerealno, a umetnički nemotivisano.) I ovde je ideologija uzela svoj danak.

Da je Ćosić Korene pisao pod uticajem ideologije i dnevne politike vidi se i iz same teme. U vreme kad je roman pisan, ranih pedesetih godina, teme su bile skoro isključivo ili ratne, "partizanske", ili akcijaške, "obnova i izgradnja zemlje". Ćosić je prvi krenuo u istoriju. To je bio deo tadašnje kulturne politike. Režim je znao da prikazivanje komunista i proletera kao pozitivaca, a građana i seljaka kao negativaca u umetnosti neće moći dugo da prolazi. Trebalo je biti uverljiviji. Trebalo je prikazati genezu truleži starog sistema, kako bi dolazak komunista ispao istorijski neminovan, kao pobeda zdravog dela tela nad bolesnim. Otud Koreni.

I otud prva NIN-ova nagrada ovom romanu. Nagrada je dodeljena neregularno, izneveravanjem tek donetog pravilnika o dodeli ovog priznanja! U NIN-u je objavljeno da je ustanovljena nagrada za roman, da će je isključivo dobijati romani izišli u tekućoj godini: "...Žiri donosi odluku svakog poslednjeg četvrtka u godini, a rezultat se objavljuje u prvom januarskom broju NIN-a..."

Saopštenje žirija o dodeli NIN-ove nagrade za 1954. godinu objavljeno je, međutim, tek 13. februara 1955. Zašto? Odgovor je prost. Koreni, kojima je nagrada, pre svega iz političkih razloga, unapred dodeljena, još dok su bili u rukopisu, nezavršeni, kasnili su sa izlaskom iz štampe i pojavili su se tek u januaru 1955! ("Prokleta avlija" Ive Andrića, koja je izišla na vreme, 1954. godine, nije uzeta ni u uži izbor!)

A kakva je bila sudbina njima antipodnog romana, Arizana? Oni ne da nisu dobili NIN-ovu ili neku drugu nagradu, nego izdavači desetak godina nisu smeli da ih objave! I ovde su razlozi ideološke, političke prirode. Ivanović u romanu ismeva komunizam, relativizuje građanski rat i lišava ga "pozitivne" i "negativne" strane, a i kao čovek je bio svrstan u neprijatelje komunizma. A i kad su objavljeni, Arizani su bili gotovo prećutani od kritike. Srećom, što je u našoj sredini retkost, nagradili su ga čitaoci. To je roman koji se i dan danas traži u knjižarama, koji je doživeo deset izdanja i koji je obezbedio mesto u srpskoj književnosti i koji je, uprkos oficijelnoj književnoj kritici, dobio priznanja i književnih stručnjaka.

Uticaj ideologije očigledan je i na planu forme i stila u oba romana. Pošto je početkom pedesetih socrealizam politički odbačen kao oficijelni pravac u književnosti, režim je od svojih umetnika zahtevao da postanu modernisti. To se dogodilo i u slikarstvu, i u muzici, i u literaturi. Tako je i autor Korena postao modernista, iako se školovao na sovjetskim socrealističkim piscima i ruskim klasicima. Modernizam je u Korenima ubio Ćosića kao pisca. Njegov "modernizam" je karikatura savremenih strujanja u zapadnoj literaturi. On podražava nešto što ne poznaje i čemu nije dorastao. Otud ta nategnuta fragmentarnost, ukrštanje vremenskih planova, menjanje pripovedačkih opcija. I što je najgore, otud toliko nesuvislosti. ("Vetar je u kanijama pa ni on ne zločini"; "Čeona kost se odvalila i korica mozga zebe i boli; po njoj se vuče četkica sna, dlakava, oštra..."; "... njene ruke svađale su se sa posuđem..."; "...u njemu šiknu grč i usiljeno nasmeja kožu više brade."; itd.)

Ovakvih primera u Korenima može da se nađe na stotine. Ima ih po nekoliko na svakoj stranici. Krupne i neprimerene reči, besmislice, jaka poređenja mimo svakog opravdanja i zdrave pameti, posledica su želje da se po svaku cenu bude moderan, nov. To je dalo krupan doprinos rđavom stilu Korena.

Arizani su napisani sedamdesetih godina, u vreme socijalnog, ekonomskog, umetničkog poleta u totalitarnoj Srbiji. To su buntovničke godine. Kada se verovalo da vlast može ako ne da se sruši, a ono da se promeni. To je vreme "crnog talasa" u umetnosti, "stvarnosne proze" u književnosti. Teme, forma, jezik, stil te proze bio je sušta suprotnost dotadašnjoj prozi "estetizma", koji je zvanična politika podržavala kao "neangažovan" i politički bezopasan. U svakom književnom delu tih godina moglo je da se otkrije sa koje je strane barikada njegov autor. Arizani, kao i Ivanovićev prethodni roman, Crveni kralj, otkrivali su na svakoj stranici političko, ideološko opredeljenje njihovog autora. Dakle, tematski, to je proza politički provokativna, angažovana u pozitivnom smislu, proza koja otvara probleme i podstiče na sumnje i preispitivanja. Njen jezik je jezik periferijske ulice ili seoskog sokaka, sočan, živ, drzak. Žargon, dijalekt, provincijalizmi proterali su uštogljeni književni jezik, kojim se izražavala književnost sa druge strane barikade. Junaci pripadaju društveno izopštenom sloju, stradalnicima, žrtvama režima. Na planu forme, ta proza je obično monološka, jer dozvoljava piscu da na usta junaka izrekne mnoge oštre reči na račun aktualne vlasti. Sve ovo karakteriše i Arizane.

Ćosić, dakle, u Korenima, rečeno malo slobodnije, izvršava "petogodišnji plan" i direktivu Partije. Ivanovićevi Arizani su i tematski i na planu forme pobuna protiv oficijelne, partijske književnosti.

Umetnost ne trpi stege, ona je najindividualnija čovekova delatnost. Kao i svi pobunjenici, Ivanović nije imao stege koje je imao autor Korena. Zbog toga su Arizani umetnički jači roman.

Napisani u formi ispovesti glavnog junaka, zahvaljujući "njegovom" sočnom, iskvarenom jeziku, dobili su, protivno Korenima, jedan značenjski sloj više. I u vezi s ambicijama oba pisca da propadanju porodica daju opštije značenje, autor Arizana je umetnički uverljiviji. Ćosić takve poruke često saopštava kroz prilično neuspele, nategnute i izveštačene dijaloge Đorđa i Tole. Ivanovićeva rešenja su uverljivija, raznovrsnija, uspelija. Dovoljno je pomenuti njegove umetnički uspele "dijaloge" sa magarcem, petlom, konjem. Poruka tih dijaloga nije jednoslojna, kakve su poruke Đorđevih i Tolinih dijaloga.

Na kraju ovog zaključka treba istaći još jednu, možda najvažniju, "suprotnost" ova dva romana. Propadanje porodice Arizanović je daleko bolje motivisano od propadanja Katića. Propast prvih događa se postepeno, uverljivo, prirodno. Sanda beži od politike i vlasti, ali ga ona, kao onaj hajduk iz narodne priče, ne pušta. Ta politika je oličena je u malim ljudima, od kojih je pisac stvorio slikovite karaktere, tako da se osnovna poruka nikad ne pretvara u "tezu", u nešto što smeta romanu. Ćosić je sebi postavio teži zadatak: propadanje kulačke porodice predstaviti istovremeno i kao izvršenje socijalne pravde i kao biološku degeneraciju. Za tako nešto potrebno je i mnogo više rada, i mnogo više dara, i mnogo manje ideologije.

Glosa

U književnosti 19. veka selo je nosilac moralnih vrednosti. Kao patrijahalna sredina, ono je vaspitač i čuvar pojedinca, porodice i nacije. Pokvarenost dolazi iz spoljnog sveta - iz gradova i iz tuđine. Pisac 19. veka je sebe još uvek video kao prosvetitelja i kao "savest nacije", pa je u selu, seoskom moralu i kulturi video čuvare nacionalnog identiteta. Dvadeseti vek je drugačiji - građansko društvo, evropska kultura, gradski život i problemi koje on donosi ulaze i u srpsku prozu na velika vrata. Seljaci dolaze u gradove, postaju građani, opanke zamenjuju cipelama - to je jedna od najtipičnijih tema srpske proze ranog dvadesetog veka.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane