Natrag

Tabloid istražuje

Vučić promoviše još jednog gulikožu u Srbiju

Dolazak kriminalnog lanca

Lanac diskonta „Lidl" na Zapadnom Balkanu je prisutan od 2006. godine, a uskoro bi mogao da stigne i u Srbiju. To je po broju prodavnica najveća svetska kompanija te vrste sa godišnjim obrtom od preko 74 milijarde evra. Koncern, međutim, bije loš glas da je sklon varanju kupaca i maltretiranju radnika. Zbog svog načina poslovanja više puta je osuđivan pred nemačkim sudovima, a jedan postupak u vezi krađe patenta još uvek je aktuelan. Takav koncern dolazi u siromašnu Srbiju, da podavi radnike i proda građanima, za velike pare, robu kojoj je istekao rok, lošeg kvaliteta...

Igor Milanović

Nemačka kompanija „Lidl", sa sedištem u Nekarsulmu, po broju filijala najveći je diskaunter na svetu. Po aktuelnim podacima, on je prisutan u 28 zemalja i ima preko 10.200 prodavnica i peko 170.000 zaposlenih u prodaji i proizvodnji. Najviše ih je u Nemačkoj (3.200 prodavnica i više od 70.000 zaposlenih), a na drugom mestu je Francuska sa 1.500 filijala. „Lidl" je na Zapadni Balkan stigao 2006. godine kada je otvorio prve prodavnice u Hrvatskoj (danas ih ima 90). Sestrinski lanac prodavnica je „Kaufland" koji vodi hipermakete. Vlasnik oba lanca je „Schwarz Beteiligungs-GmbH" čiji je osnivač i faktički vlasnik Diter Švarc, koji ima 79 godina i preko 39 milijardi evra.

Sve je počelo 1930. kada je Diterov otac Jozef Švarc postao suvlasnik veletrgovine južnim voćem „Lidl & Co", koja se tada preimenovala u „Lidl & Schwarz KG" i postepeno prerasla u veletrgovinu svim namirnicama. Krajem Drugog svetskog rata kompanija je potpuno uništena, a obnova je trajala punih 10 godina. Do uspona dolazi 1973. kada Diter Švarc otvara svoj prvi diskont u Ludvigshafenu. Pošto njegovo prezime (schwarz na nemačkom znači crno) asocira na crnu berzu, Diter je od slikara Ludviga Lidla za 1.000 maraka otkupio pravo da prodavnici da naziv „Lidl" kako bi je povezao sa tradicijom veletrgovine u kojoj je njegov otac bio direktor i suvlasnik. Posle očeve smrti 1977. Diter je preuzeo i „Lidl & Schwarz KG", a te godine je imao već 30 prodavnica.

Ekspanzija „Lidl"-a počinje 1988. kada se otvaraju prve filijale u Francuskoj. Diter Švarc se iz posla zvanično povukao 1999. godine, ali je on i dalje siva eminencija kompanije i bez njegovog odobrenja ništa ne sme da se uradi.

Još od kako je kupovinom prava na prezime od jednog umetnika (kako bi zaobišao osnivače kompanije) pokazao da je spreman na sve da bi postigao cilj, Diter Švarc je nastavio sa „konstruktivnim" pristupom zakonima i važećim pravilima. Njegov mladalački san je bio da studira, ali ga je strogi i konzervativni otac naterao da završi samo trgovačku školu i da se odmah posveti porodičnom poslu. To je ostavilo traga na psihi današnjeg vlasnika kompanije koji se ponaša u stilu prosvećenog apsolutiste iz 19. veka i ne dozvoljava nikakve diskusije o svojim odlukama, čak ni sada, kada je formalno u penziji.

„Lidl" je u prošlosti često bio meta kritičara, najčešće u vezi uslova rada koji su nametani zaposlenima. U socijal-demokratski orijentisanoj Nemačkoj, u kojoj se političari i javnost zalažu za što veća prava radnika, neke stvari u ovoj kompaniji bodu oči.

Sindikati, na prvom mestu „Verdi", optuživali su poslovodstvo kompanije da sistematski sprečava sindikalno organizovanje zaposlenih. „Verdi" je 2004. objavio „Crnu knjigu" u kojoj je prikazao veliki broj nezakonitosti u postupanju prema radnicima, a u julu 2006. je izašla i knjiga „Crna knjiga Lidla u Evropi" sa osvrtom na ponašanje kompanije na celom Starom Kontinentu.

Alternativnu negativnu nagradu koja se dodeljuje najlošijim kompanijama, „Big Brother Awards", „Lidl" je dobio 2004. u kategoriji „Uslovi rada". Posle toga je krenula čitava kampanja protiv ovog trgovinskog lanca, koju je na početku vodila antiglobalistička mreža „Attac", ali joj se kasnije pridružila i levičarska parlamentarna stranka PDS. Konačno je 2008. u magazinu „Die Zeit" izašao članak o lošim platama, uslovima rada i higijeni jednog od dostavljača „Lidl"-a. Tek tada se rukovodstvo kompanije trglo i objavilo javno saopštenje, a dve godine kasnije je odredilo i interni minimalac od, tadašnjih, 10 maraka na sat, što je bilo više od zakonom propisanog. U međuvremenu on za zaposlene u prodavnicama koncerna u Nemačkoj iznosi 12 evra.

Da bi mogao da poveća zaradu zaposlenih, a da istovremeno ne smanjuje sopstvene prihode, Diter Švarc je pribegao varanju kupaca. „Lidl" je glasio za diskont, odnosno prodavnicu u kojoj se roba prodaje izuzetno jeftino. Po ugledu na stariji „Aldi" i ovaj lanac je štedeo na svemu nepotrebnom, posebno na troškovima marketinga, tako da je ono malo reklama koje su objavljivane sadržalo samo proizvode sa neverovatno niskim cenama. To je, međutim, bila prevara, kako je utvrdio u presudi od 30. juna 2005. Viši zemaljski sud u Štutgartu (broj predmeta Az. 2 U 7/05).

Kako je utvrđeno pomenutom pravnosnažnom presudom, "Lidl" je reklamirao artikle koje je prodavao po izuzetno niskim cenama, ali ih je iznosio u toliko malim količinama u regale, da bi oni već posle dva sata bili rasprodati, a kupci bi onda posegli za skupljim proizvodima (u Nemačkoj se to naziva "Mamac" i takvo poslovanje je zabranjeno). U jednom sličnom slučaju je 2011. Vrhovni sud Nemačke takođe osudio "Lidl".

Ni ovo nije bilo dovoljno da se rukovodstvo koncerna dozove pameti kako bi prestalo da vara mušterije.

Nemački javni servis ARD je 20. novembra 2013. objavio reportažu o prodaji zlatnih novčića preko interneta. Par ovih novčića je "Lidl" prodavao za 2.500 evra, iako je vrednost materijala (zlata) u njima iznosila samo 520 evra. Kompanija se branila kako su zlatnici bili namenjeni kolekcionarima, a ne investitorima, ali ih je odmah posle ovoga povukla iz prodaje.

Treba, dakle, biti izuzetno oprezan pri kupovini proizvoda u ovom diskontu. To pokazuje i slučaj mašine za proizvodnju biljnog mleka.

Patent za ovaj aparat (u originalu: "ChufaMix - Veggie Drinks Maker") ima španska firma „Andoni Monforte", a "Lidl" je 2017. počeo sa prodajom plagijata. Španski original ima kvalitetno izrađene delove koji se proizvode u Evropi, tako da košta 40 evra, dok "Lidl" prodaje bofl napravljen u Aziji i to po ceni od 5 evra. Sudski postupak je još uvek u toku.

U Nemaačkoj su radnici izborili satnicu od 12 evra, ali zato oni u Bangladešu zarađuju manje od 10 evro-centi na sat. Toliko dobijaju radnice koje proizvode "Lidl"-ovu marku odeće "Livergy". Uprkos televizijskoj reportaži koja pokazuje uslove rada u ovoj azijskoj fabrici, rukovodstvo diskauntera se ogradilo tvrdnjom da su svi proizvodi koje prodaje proizvedeni pod "fair" uslovima (međunarodna oznaka koja označava ne samo da radnici imaju pristojne uslove rada, već i da se poštuju određeni ekološki standardi).

Nasuprot tome, nemačka organizacija "Stiftung Warentest" (koja decenijama kontroliše kvalitet proizvoda) je 2014. zaključila da je "Lidl"-ov sok od pomorandže daleko od "fair" proizvoda, jer je plantaža odakle dolaze pomorandže dobila ocenu "nedovoljan" po pitanju uslova rada i ekologije.

Međunarodna ekološka organizacija "Greenpeace" je veoma kratko sarađivala sa ovim trgovinskim lancem, koji je pokušao da uz pomoć donacija izdejstvuje da se njegovi proizvodi ne označavaju kao neekološki zbog visokog procenta pesticida.

Nedeljnik "Stern" je u seriji tekstova otkrio kako poslovodstvo "Lidl"-a špijunira zaposlene. Posebni kontrolori su čak beležili i koliko dugo se pojedini radnici zadržavaju u toaletu, ali i sa kim su u ljubavnoj vezi. Kamere su bile svuda postavljane po prodavnicama i beležile su čak i PIN kodove koje su kupci ukucavali prilikom plaćanja kreditnom karticom. Poslovodstvo je zbog toga aprila 2008. smanjilo broj kamera, ali su one ubrzo vraćene na staro brojno stanje. Kompanija je zbog ovih prekršaja morala da plati ukupno 1,462 miliona evra kazni.

Međutim, već sledeće, 2009, godine, otkriveno je da je poslovodstvo pedantno zapisivalo i od kojih bolesti boluju zaposleni, kada su odlazili kod lekara, kada uzimali bolovanje i koje su lekove pili. Pošto je menadžment priznao vođenje „bolesničkih kartona", ali je tvrdilo da je sa tim prestalo krajem 2008, kazna je bila skoro simbolična: 36.000 evra.

„Lidl" nije svuda imao uspeha u poslovanju.

Žitelji baltičkih zemalja su bili veoma odani starim trgovinskim lancima, da je „Lidl" morao 2006. da odustane od otvaranja novih prodavnica (ekspanzija je nastavljena 2014.), U Norveškoj je kompanija doživela fijasko i sve svoje filijale je 2008. prodala konkurentskoj firmi. Ulazak na češko tržište 2003. započelo je skandalom u vezi seče šuma sa retkim drvećem stavljenim pod zaštitu države.

Izbegava javne nastupe

Diter Švarc je rođen 24. septembra 1939. u Hajlbronu čiji je danas počasni građanin. On se 1999. zvanično povukao iz poslova i svoje vlasništvo nad „Švarc Grupom" (kako se koncern najčešće naziva) preneo na po nemačkom poreskom zakonu neprofitno preduzeće „Dieter-Schwarz-Stiftung GmbH" koje ima 99,9 odsto vlasništva nad „Schwarz Beteiligungs-GmbH", vlasnikom „Lidl"-a i „Kauflanda". Ostalih 0,1 odsto kapitala drži „Schwarz Unternehmenstreuhand KG" koji, međutim, ima 100 odsto upravljačkih prava.

Švarc je veoma povučen i skoro se uopšte ne pojavljuje u medijima. Neki novinari ga zbog toga upoređuju sa narko-baronima. Oženjen je od 1963. Franciskom Švarc (rođenom Vajpert), sa kojom ima dve odrasle ćerke.Njegovo privatno bogatstvo je procenjeno na oko 39,5 milijardi evra i smatra se najbogatijim Nemcem. Pošto izbegava javne nastupe (nikada nije dao ni jedan jedini intervju) postoji veoma malo njegovih fotografija.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane