Natrag

Evropa

Pred Evropom tri putića

Još se ne očekuje raspad

Tvorevina kao što je Evropska Unija do sada u istoriji nije postojala. To nije imperija, a samim tim Brisel je daleko od toga da bude glavni grad imperije, Unija ne poseduje vojsku, nema vrhovnog vođu, a kultura se ne širi iz glavnog grada prema provinciji. Međutim, EU je još manje republika sa jasnim vezama između građana i države, mada je sastavljena od mnogih samostalnih republika i nekoliko kraljevstva. Unija nije čak ni konfederacija, iako je više od konfederacije suverenih država. Ima zastavu, parlament i zajedničku monetu, mada ih ima još par u „provincijama". Ipak, EU je država sa prošlošću koja se sada nalazi u stadijumu stvaranja. Ovakva kakva je ona je teorijski novitet. Neka vrsta Unije postojala je i u Rimsko doba, Napoleon je radio na tome da je oformi, a i Hitler je imao svoje, mada bolne i bolesne, ideje o „velikoj evropskoj državi". U EU živi pola milijarde ljudi od kojih je većina za Uniju, a manjina je protiv, tvrdi urednik Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Savremena Evropska Unija je eksperiment čije izvedba ne ide uvek glatko. Ni malo glatko, jer kada zemlja kao što je Velika Britanija odluči da neće više zajedno da se krčka u istom loncu sa drugima, onda je vreme da se svi zamisle. Upravo se to sada i događa, odnosno, svi kažu da je vreme da se razmisli i da se pronađu rešenja. U međuvremenu krčkanje se nastavlja i velika većina građana Unije se nada da će čorba biti ukusna. U svom prvom obraćanju Evropskom parlamentu francuski predsednik Emanuel Makron pozvao je na odbranu evropske liberalne demokratije koja nudi zaštitu prava manjina, a napao je one koji su izvukli svoju zemlju (Veliku Britaniju) iz Evropske Unije da bi sledili „avanturističku bajku".

Bez da je imenovao mađarskog premijera Viktora Orbana izjavio je: „Izgleda da postoji izvesan evropski građanski rat: nacionalna samoživost i negativnost izgleda da su potisnuli ono što nas je zbližavalo. Postoji fascinacija sa ne-liberalnošću, a to stalno raste... Svi vidimo autoritarizme oko nas i kažemo da rešenje nije u autoritarnoj demokratiji, već u autoritetu demokratije." On je takođe savetovao da se ne dozvoli ulazak u Evropsku Uniju zemljama Zapadnog Balkana sve dok se one ne reformišu.

Unija je postala više evropska kada je 2003. godine u članstvo primila deset zemalja i to većinski one koje su bile u orbiti Sovjetskog Saveza sve do 1991. Bile su to Češka, Estonija, Kipar, Letonija, Litvanija, Mađarska, Malta, Poljska, Slovenija i Slovačka. Ovim krupnim potezom Unija je sebi stvorila još krupnije probleme koji će doći iz dobrog dela novo-primljenih zemalja.

Najveća prepreka Srbiji, na primer, za prijem u Uniju je iskustvo sa siromašnom Bugarskom, tvrdoglavom Mađarskom i Poljskom i kolebljivom Slovačkom i Češkom. Srbija doprinosi tom podozrenju pre svega ponašanjem svojih političara, ali i dobrog dela naroda. Takođe, nakon prijema Kipra u punopravno članstvo, Brisel se zasitio partnera sa nerešenim granicama. Sve je zvanično počelo Rimskim dogovorom iz 1957. godine, dogovorom koji su potpisale Belgija, Francuska, Italija, Luksemburg, Holandija i Zapadna Nemačka. Stvorena je Evropska ekonomska zajednica, preteća Evropske Unije. Težište je stavljeno na ekonomiju, ali povezanu ekonomiju bogatih zemalja Starog kontinenta. Sjedinjene Države nisu uvek voljene od svih u takvoj Evropi, ali kada bi došlo do nekih razmirica tu je uvek bio Sovjetski Savez da im pomogne da ispeglaju svoje nesuglasice. Pretnja iz Moskve bila je mirotvorac. Po završetku Hladnog rata stvoren je Šengenski prostor, a potom Unija počinje da se širi. Evro je uveden 1990.

Finansijska kriza iz 2008. godine pojela je dobar deo javne podrške Uniji i stvoren je vakum moći u mnogim zemljama unutar te unije. Takođe se proširio jaz podele na urbani i ruralni deo stanovništva. Ojačalo je mišljenje da neki imaju koristi od EU dok drugi samo štetu. Povećana je nezaposlenost među mladima, naročitu na jugu kontinenta koji je ponekad odavao utisak kao da nije bio deo Unije već da je pod protektorijatom bogatijih partnera.

Grčka se nasukala jer nije na vreme shvatila, ili nije htela da shvati, finansijske zamke onih koji su raspolagali novcem. Tada je već bilo kasno za raspravu o temi da li je onaj koji daje novac onome koji ne može da ga vrati isto toliko kriv kao i onaj koji pozajmljuje. Pri tome i jedna i druga strana, svaka na svoj način, trpa dobar deo tog novca u sopstvene džepove. Kradu! Onda su na scenu stupili strani faktori u liku ruskog predsednika Putina, turskog Erdogana i Viktora Orbana iz Mađarske. Rat u Siriji sa dramatičnim posledicama po evropsku bezbednost i to pre svega zahvaljujući milionskim seobama ljudi sa Bliskog istoka ka evropskom bogatom Zapadu. Evropa je morala da primi k znanju da je meka moć oružje bez zuba kada dođe vreme da se suprotstavi Putinovoj Rusiji, isto kao što je irelevantna kada se radi o ratu u Siriji. Amerika je dala do znanje da su izbeglice evropski problem jer one ne mogu da stignu do Sjedinjenih Država već samo do LaManš kanala. Stvari su se u Evropi dosta komplikovale kada je Angela Merkel, muti Angela, 2015. bez ikakvog dogovora sa ostatkom Unije odlučila da široko otvori vrata bliskoistočnim izbeglicama.

Još jedan veliki procep zjapi uzduž i popreko Evrope - kulturološki. Unija danas nema solidnu i jedinstvenu kulturnu bazu za razliku od Amerike jer je više kosmopolitska i taj deo favorizuje EU dok populisti pevaju drugu pesmu oslanjajući se na ruralne i ekonomsko zaostale krajeve. Jednu deceniju pre Bregzita Francuski i Holandski glasači odbili su evropski Ustav i na taj način demonstrirali granice popularne podrške veće evropske integracije. Tada je Žan-Klod Junker, predsednik Evropske komisije, cinično izjavio da „Mi svi znamo šta da uradimo, mi samo ne znamo kako da budemo ponovo izabrani nakon što to uradimo". U prevodu bi to bilo da ipak nisu znali šta da urade.

Ovi i ovakvi evropski izazovi nisu nerešivi, ali način da se oni prevaziđu bio bi da Unija evoluira u republiku s a jasno označenim granicama, vojskom i piramidalnim kapacitetom da balansira ekonomske različitosti koje su dovele do toga da je Nemačka skeptična kada je Grčka u pitanju i Grčka kada se o Nemačkoj radi. Takođe bi Unija mogla da postane konfederacija, a što jeste i bila namera pedesetih godina prošlog veka. To bi bilo jako bolno i nema najava da bi se Evropljani složili s takvim ishodom, mada mnogi političari, najverovatnije jer razmišljaju hladnijim glavama, koketiraju sa jednim od ta dva rešenja. Očigledno je da je nakon 2003. godine, a nakon prijema novih država u Uniju, prva svetska postmoderna supersila konačno sa obe noge dodirnulo tlo i shvatila svoja ograničenja.

Neke od ideja za zajedničku budućnost izlaže i francuski predsednik Makron koji je pred Evropsku Uniju postavio svoja rešenja. On pritiska za veću integraciju, ali postavlja i veoma „dramatično pitanje" - ko je za federaciju, a ko nije? Makron je takođe istakao i „treći put", a što bi bilo nešto između izlaska za koji se odlučila Velika Britanija i više integrisane Unije. Predlaže Evropu koncentričnih krugova sa integrisanim jezgrom i „planetama u orbiti".

U jezgro bi ušle bogate zemlje Zapada, a ostali bi bili „pridruženi članovi". Sasvim je drugo pitanje da li bi sami Francuzi, ili Nemci, hteli da se više integrišu. Takođe bi moglo da se postavi pitanje da li bi neki od evropskih „satelita" vremenom preleteli na drugu stranu, ka Rusiji, na primer. Makronu ideja i dve ili više povezanih Unija najverovatnije nije pala s neba već je snimio aktuelnu situaciju na terenu. Naime, u Istočnoj Evropi EU suočava se sa većom i opasnijom pobunom nego što je to bio Bregzit. „Podela Hladnoga rata je nestala - zauvek", izjavio je tadašnji predsednik Evropske komisije Romano Prodi, pozdravljajući članstvo u EUnovih deset zemalja od kojih su osam prethodno bile iz bivšeg komunističkog Istoka.

Nakon 15 godina mnoge od tih zemalja slede stare puteve. Evropska liberalna demokratija napadnuta je unutar same Unije.

Viktor Orban neće da napusti Evropsku Uniju, on hoće da je izmeni. Po nekim merilima on u tome i uspeva. Našao je imitatore u Poljskoj i navijače u Češkoj, Austriji, pa čak u višem političkom društvu Nemačke. Zapadna Evropa šalje Orbanu poruke u stilu „hoćete da nastavite da primate novac iz evropskih fondova, novac Evropske Unije, ali nećete evropske vrednosti". Orban na to ne reaguje jer zna, makar za sada, da mu Unija ništa ne može.

Orban, inače, u svojim kampanjama udara po Briselu. A, deo neprijateljske trojke čine i muslimanske izbeglice i mađarsko-američki investitor Džordž Soroš. U međuvremenu Mađarska je jedna od zemalja Unije koja dobija najviše novca iz fondova Unije. Tokom 2016. godine Mađarska je dobila 4,5 milijardi evra, što čini četiri odsto njihovog ekonomskog učinka. Istovremeno, Mađarska je Evropskoj Uniji doprinela sa 1,23 milijardi. Evropski novac doprineo je mađarskoj ekonomiji ali je takođe doprineo punjenju džepova Orbanovih saradnika, rođaka i prijatelja. Orbana u Mađarskoj optužuju da je „vođa lopova jer je to jedini način da on nastavi da vlada". Brisel ima vezane ruke kada je istraga o Orbanovoj korupcija u pitanju jer to spada pod nadleštvo mađarskog tužioca, ali kako je njihovo sudstvo uglavnom pod šapom Orbanovog režima, ništa nije moguće uraditi.

Način Orbanovog modusa vladanja počeo je sve više da se dopada evropskim vođama nekih političkih partija. Ipak, Mađarska nije je jedina koja zadaje glavobolju Briselu. To isto radi i Višegradska četvorka. To je jedan neformalni savez koji čine Češka, Mađarska, Poljska i Slovačka i zajedničko im je to da odlučno odbijaju da prihvate izbeglice sa Bliskog istoka. Mada je ta grupa osnovana još 1991. tek je izbeglička kriza od Višegradske četvorke stvorila političku snagu sa uticajem na koji Unija mora da obrati pažnju.

Mic po mic, ta grupa četiri zemlje Centralne Evropa postala je simbol evro-skepticizma. To je navelo neke u EU da predlažu da jezgro Unije zbije svoje redove i nastavi sa integracijom i ostavi ostatak zemalja iza sebe. A debatujući kako da Unija nastavi nakon Bregzita nekoliko scenarija je skicirano pre sastanka u Rimu marta prošle godine na obeležavanje 60 godina Rimskog ugovora. Jedan scenario, „Evropa u raznim brzinama", očigledno je taj scenario izazvao veliki strah unutar Višegradske četvorke da ne bude tretirana kao „drugorazredni članovi". Ta grupacija je uzviknula da bi takav plan vodio do dezintegracije Evropske Unije. Ta ideja o Evropi u raznim brzinama je donekle razvodnjena u novoj Rimskoj deklaraciji, ali ta ideja nikada nije iščezla i to je jasno iz nešto kasnijeg izlaganja svojih ideja Emanuela Makrona. Postoji i strategija nekih od evropskih lidera da privuku zemlje grupe V4 bliže jezgru, a prisutni su i drugi potezi da se građani Istočne Evrope ne osete zapostavljenim. Ipak, kako se to pokazalo tokom prošle godine Višegradska grupa nije homogena. Slovačka, nakon što je predsedavala Unijom u drugoj polovini 2016. spustila je svoju retoriku o imigrantima i prihvatila manji broj azilanata, istina, veoma mali broj. Inače, Slovačka je jedina zemlja unutar evro-zone među članovima Višegradske grupe. Premijer Slovačke Robert Fiko je rekao da je „osnova moje politike je da budemo blizu (EU) jezgra, blizu Francuske i Nemačke. Veoma sam zainteresovan za regionalnu kooperaciju sa Višegradskom četvorkom, ali Slovački životni interes je Evropska Unija".

Rumunija je negirala da će se pridružiti V4. Bugarska želi da uđe u evro-zonu i podvlači svoj multikulturnu pozadinu kao i što ističe da je bugarsko ponašanje prema imigrantima fundamentalno pozitivnije od stavova V4. A austrijski kancelar Sebastijan Kurc sugerirao je da postoji mogućnost da se Austrija pridruži Višegradskoj četvorci. U međuvremenu stvari su se dosta promenile čak i u Italiji.

Na poslednjim izborima promešane su i podeljene karte i igra italijanske politike više nije ona stara. Krajnje desničarska Liga partija koja je zabrinuto zbog nadiranja imigranata osvojila je sever zemlje dok je anti-establišment Pokret pet zvezda (M5S) preuzeo jug gde dominira zabrinutost oko ekonomije. Italijanski izbori predstavili su „tranziciju" iz starog političkog poretka na novi i prestavljali su jasnu poruku. Lider Lige Mateo Salvini opisao je sebe kao „ponosnog populistu". „Italija je sita šampanjac socijalista, izjavio je nakon pobede. Inače, Italijani su generalno i tradicionalno eurofili, ali su istraživanja pokazala da su poprilično razočarani jer su očekivali mnogo više od Evrope, a naročito po pitanju imigracione politike. Postoji osećanje da su napušteni i da su sami u sopstvenoj sudbini nadolaska imigranata. S druge strane, M5S je predložio univerzalna osnovna primanja i smanjenja poreza, dok Liga hoće da pomogne italijanskim biznisima, kao da deportira na hiljade imigranata. Očigledno je da su i sa leve i sa desne strane Italijani glasali za promene i da su glasali za one koji su se ponudili da te promene sprovedu. Međutim, takođe je vidljivo ako se pogledaju mape izbornih rezultata, da je Italija politički podeljena o da su ljudima na severu važne jedne stvari, a na jugu druge. Zašto je to tako može se objasniti i sa samo jednim podatkom: na jugu nezaposlenost je duplo veća nego na severu.

Mnogi smatraju da je Unija bezbedna sve dok u Nemačkoj sve ide glatko. Ide li? Ne, ne ide! Jedno istraživanje u Nemačkoj izašlo je sa rezultatima da dve trećine Nemaca jasno vide i prepoznaju cepanje zemlje po liniji Istok-Zapad. Prošlo je 28 godina od ujedinjena Nemačke i blizu dve trećine Nemaca još vide podelu na one iz bivšeg komunističkog Istoka i one sa Zapada, nešto kao Berlinski zid u glavi. Tvrdi nemački Bild.

Ta podela se potvrdila i na prošlogodišnjim septembarskim izborima gde su dve najveće nemačke političke partije, Socijaldemokrati i Demohrišćani, imale do sada najveće gubitke na nacionalnim izborima. Da bi stvar bila još čudnija oni su svoje glasače izgubili u korist ultra-desničarske partije Alternativa za Nemačku (AfD). Podrška sa platformu AsD „vratite vašu zemlju" bila je naročito jaka u istočnom delu Nemačke, a pre svega zbog ljutnje odluke kancelarke Angele Merkel da otvori vrata za milione uglavnom muslimanskih imigranata 2015. godine. Ujedinjene Nemačke nije značajno afektiralo živote Nemaca na Zapadu, ali jeste i to drastično na Istoku. Ako se uporede primanja po domaćinstvu na Zapadu ona su za 27 odsto veća nego na Istoku, a industriska produktivnost zaostaje 20 posto na Istoku. Takođe se radi i o kulturološkom šoku koji je pogodio Istočne Nemce, a nemačko Ministarstvo za istraživanja oglasilo je novi projekat da bi se ispitalo koliko su nacista nastavili da rade u komunističkoj Nemačkoj u institucijama za edukaciju i istraživanja nakon Drugog svetskog rata. Bilo kako bilo Nemci iz bivše komunističke države pokazuju jasne znake „psihologije žrtava" i nisu u potpunosti shvatili kako funkcioniše društvo liberalne demokratije.

Angela Merkel govori Nemcima da oni žive u „najboljoj Nemačkoj do sada", ali mnogi siromašni u zemlji misle drugačije. Razgovor o nejednakosti može da zvuči kao iznenađenje naročito ako se uzme u obzir da ostatak industrijalizovanog sveta zavidi nemačkim ekonomskim uspesima jer je Nemačka bogata zemlja sa najvećim primanjima po glavi stanovnika među većim zemljama Evropske Unije, daleko ispred Britanije, Francuske i Italije. Nezaposlenost je najniža unutar EU i nedostatak radne snage je najveći ekonomski problem te zemlje. Ali, razlika između bogatih i siromašnih je velika što nije bio slučaj neko vreme nakon Drugog svetskog rata koji je smaknuo staru elitu i ostavio ravnopravnije društvo. Sada nezaposlenost iznosi 5,5 odsto, ali 7,5 miliona Nemaca imaju slabo plaćene poslove, nepuno radno vreme ili mini-poslove (skraćeno radno vreme osmišljeno za studente i majke sa decom da bi upotpunili budžet). U 2012. godini broj zaposlenih na tim i takvim radnim mestima iznosio je 4,1 milion. Deset odsto Nemaca na vrhu imaju bogatstvo u rukama, često produktivno bogatstvo koje raste iz generacije u generaciju. Celih 40 odsto na dnu nemaju baš ništa. Potom, samo 45 odsto Nemaca su vlasnici sopstvenih kuća ili stanova, ostatak živi pod kirijom koje su, naročito nakon 2008. stalno u porastu. Interesantan je podatak da na Istoku Nemačke 24 odsto ljudi ima više od 65 godina života. Istočna Nemačka bi, da je nezavisna, bila najstarija zemlja na svetu.

Svi ti uzorci podataka takođe mogu da objasne uspon političke snage krajnje desnice. Za manji uspeh krajnje levice kriva je sama ta levica koja je svoju političku platformu nejasno iznela upirući se da bude što manje razumljiva. Posleratna Federalna republika građena je oko jakih političkih partija, desne od centra i leve od centra. Hrišćanskodemokratske i Socijaldemokratske. A tu su bili Bavarski-hrišćanski socijalisti. Socijaldemokratska partija je bila je istinski levičarska i veoma antikomunistička i protiv Sovjetskog Saveza, a sa tih pozicija suprotstavljali su se konzervativcima. Sistem je „gurao" prosperitet, sigurnost i stabilnost. Takođe je pojačavao dobre odnose sa Sjedinjenim Državama i evropskim partnerima. Taj je sistem počeo da se truni još pre unifikacije dve Nemačke, a sa krajem Hladnog rata mladi više nisu bili zadovoljni postojećim stanjem, a i porezi su im postali previsoki. Imena kao Adenauer i Brant postala su istorijska relikvija. Gerhartd Šreder, odnosno njegova vlada, prihvatili su neoliberalne principe u partiji koja se prethodno inspirisala na marksizmu. To je dovelo do odvajanje levog krila Socijaldemokratske partije i to je krilo 2007. sa bivšim nemačkim komunistima osnovali novu Levu partiju, Die Linke. Linke je ipak bio isuviše mala partija da bi delovali u celoj Nemačkoj te su samo tu i tamo na izborima povremeno postizali izvesne uspehe. Krajnja desnica, s druge strane, izlazila je sa jasnim milozvučnim porukama koje su bile prijatne ušima razočaranih, ljutih, frustriranih i manje obrazovanih glasača. Zelena partija pokazuje solidne rezultate, ali niko ne očekuje da će napraviti neko veće čudo.

AfD je na poslednjim izborima dobila 13 odsto glasova, a Linke devet i kada se to sabere sa glasovima još nekoliko manjih partija - skoro svaki četvrti nemački glasač glasao je protiv velikih i ustanovljenih partija. Pobeda Bregzita na referendumu Velike Britanije bila je pobuna protiv londonske elite, a neuspeh Hilari Klinton na američkim izborima bio je, ako ništa drugo, pobuna kontinentalne Amerike protiv obalnih elita, kako sa Atlantika tako i sa Pacifika,. Uzevši u obzir da Socijaldemokrati više nisu sigurni ni u glasove svojih „vernika", a da je kancelarka Merkel ispred demo-hrišćana insistirala na primanju izbeglica koje, uglavnom, Nemci ne cene, budućnost nemačke političke stabilnosti ozbiljno je dovedeno u pitanje. AfD Duha više nije moguće vratiti u bocu, Socijalisti su izveli izdaju prihvatanjem neoliberalizma, krajnja levica, Die Linke, guši se u teorijskim raspravama koliko marksista može da stane na vrh igle, Zeleni su preslabi... dovoljno komplikovano da će politički analitičari lutati sa prognozama kao guske u magli.

A 1. Marin Le Pen naređen psihijatrijski pregled

Francuskoj liderki krajnje desnice Marin Le Pen sud je naredio da se „čim pre" podvrgne psihijatrijskom pregledu zato što je decembra 2015. preko tvitera širila „nasilne slike". Ona je postavila fotografije zločina Islamske države, a među njima i odrubljivanje glave američkog novinara Džejmsa Folija. Ona je te sporne fotografije objavila kao odgovor jednom novinaru koji je, po njenim tvrđenjima, podvlačio paralele između njene politike i delovanja džihadista Islamske države.

Njen imunitet u parlamentu je povučen da bi mogla da bude optužena za „podsticanje terorizma, pornografije i ozbiljnih vređanja ljudskog dostojanstva". Psihijatrijski pregled je obavezan kod takve vrste optužbi. Ukoliko bude pronađena krivom može da dobije kaznu do tri godine zatvora i 75.000 evra. Le Pen je izjavila da joj ne pada na pamet da se podvrgne pregledu i podvukla da ne vidi kako će sudija da je na tako nešto natera.

Ona je kasnije izjavila na jednom TV programu da su takve odluke donosili totalitarni režimi da bi svoje političke protivnike „napravili da izgledaju ludi". Njen rival sa levice Žan-Luk Melanšon kritikovao je ideju psihijatrijskog pregleda rekavši da je Le Pen „politički odgovorna za svoja politička delovanja". Dodao je: „Ovo nije način kako bi mi mogli da oslabimo krajnju desnicu". Italijanski ministar unutrašnjih poslova Mateo Salvini je komentarisao odluku francuskog suda: „... Ostao sam bez reči! Solidarišemo se sa njom i sa Francuzima koji vole slobodu!"

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane