Natrag

Pogled iz Moskve

Ruska ekonomija nastavlja da živi po Gajdarovim pravilima, po nalogu MMF-a

Da li će čuti Glazjeva?

Analitičari Banke Amerika predviđaju da se u najskorije vreme svet može suočiti sa ponavljanjem globalne krize iz 1998. godine, koja se, kao što je poznato, za Rusiju tada završila bankrotom (neizvršavanjem plaćanja finansijskih obaveza). Podsećanje na to jedne iritira, a druge čini opreznim. Uostalom, naša ekonomija kao i ranije, živi po pravilima Gajdara i Čubajsa koji su „podizali" privredu zemlje pomoću ograničavanja novčane mase i budžetskih troškova, tvrdi ruski ekspert Ivan Poletajev u autorskom tekstu za portal "Stoletije".

Piše: Ivan Poletajev

Provladini eksperti primećuju da situacija ne deluje toliko loše kao pre 20 godina: ruska ekonomija nije tako ranjiva kao pre, bez obzira na sankcije protiv vodećih ruskih privrednika. Sankcije su dovele do snižavanja obima i restrukturiranja spoljnih dugova, a akumulirane rezerve i visoke cene energenata dozvoljavaju da se osećamo prilično mirno.

Ako je verovati izjavama vladinih službenika, onda je ekonomija zemlje u 2018. ostala stabilna, a po ključnim pokazateljima primećuje se čak i mali rast.

Statistika govori o povećanju prihoda stanovništva, o niskom procentu broja nezaposlenih i maloj inflaciji. U tome nema ničeg iznenađujućeg. Ako kombinujete prihode ultrabogatih koji postaju još bogatiji i najsiromašnijih koji postaju još siromašniji, onda u proseku dobijate solidnu sliku: blagostanje raste, poslovi napreduju. Ali, ako pogledate brojke, onda vidite da nije sve baš tako dobro. Kod najvećih kompanija nefinansijskog sektora, na koje odlazi 35% ukupnog prihoda privrede, već treću godinu zaredom beleži se pad rentabilnosti. To je znak za zabrinutost.

Rusko siromaštvo odlikuje to što ima više od 60% siromašnih - reč je o porodicama sa decom, kako su utvrdili stručnjaci Visoke ekonomske škole. Svaki treći stanovnik Rusije koji, prema zvaničnoj statistici, spada u kategoriju siromašnih je dete uzrasta do 16 godina. Za deset godina broj dece među siromašnim stanovništvom Ruske Federacije se uvećao za 25%.

U zemlji raste dečje siromaštvo, a ono može da ugrozi socijalnu stabilnost. Prema navodima stručnjaka, državne mere podrške - ni stare, ali ni nove, propisane majskom uredbom predsednika - teško da će pomoći da se to ispravi. Jer, za decu takvih programa podrške, kakvi postoje za stare, mi nemamo. Možemo pomenuti regionalne mere pomoći (regionalni dodatak), ali to je suviše malo da bi izvuklo porodice iz siromaštva.

Šta nam govori podatak o siromaštvu dece? To, da u ekonomijama koje se normalno razvijaju, prema mišljenju eksperata, ne može da se dogodi situacija da 40% porodica sa dva deteta rizikuju da uđu u krug siromašnih. Znači da nešto nije kako treba.

Država, koja je izgleda predvidela moguće poteškoće, napisala je strog budžet za sledeće tri godine. Za 2019. godinu Ministarstvo finansija planira da značajno smanji budžetske troškove za mnoga socijalna davanja, između ostalog i za zdravstvo, kulturu i sport.

Po svemu sudeći, čeka nas teška 2019. godina: rast inflacije, pad prihoda, usporavanje ekonomskog rasta. I samo 2020. godine trebalo bi da dođe do predaha.

Iako mnogi specijalisti sumnjaju u predviđenu mogućnost uspostavljanja solidnog ekonomskog rasta 2020. godine i pitaju se kako bi to moglo da se desi. Jer, niko se ne sprema da promeni ekonomski model koji je postavio još pokojni Jegor Gajdar. Pa i činjenica da vlada nastavlja očajničke pokušaje da uštedi novac za Fond nacionalne bezbednosti, povećavajući pritom poreze i takse, navodi na pomisao da država nije osigurana od nove velike ekonomske krize

Za to vreme, predsednik se fokusira na zadatke „daljeg uvećanja prihoda građana, jačanja socijalnih funkcija države, podrške preduzetnicima i razvoja visokih tehnologija u sferi proizvodnje u Rusiji".

Do 1. oktobra 2018. godine, kako je rekao Putin, odredbe njegovog dekreta „O nacionalnim ciljevima i strateškim zadacima razvoja Rusije do 2024. godine" trebalo bi da budu pretvoreni u konkretan program delovanja, koji između ostalog predviđa usaglašen rad federalnog centra i ruskih regiona.

Pitanje je kako to uraditi. Uostalom, ni do sada mnogo onoga što je navedeno u majskim ukazima predsednika iz 2012. godine nije ispunjeno. Već smo imali antikrizne programe koji su dobro podržali bankarski sektor i bogate. Statističke igre su sve više udaljavale vlast od realnosti, a povećanje penzija i naknada pojela je inflacija.

Ekonomisti i stručnjaci koji se bave sastavljanjem plana razvoja zasnovanog na novim predsednikovim uredbama, dele se na one koji predlažu da se ništa ne menja, već da se sačuva stabilnost, i na one koji su za promene i ekonomski rast.

Do sada su prednost odnosili prvi. Njima odgovara „odgovorna kreditna politika", koju sprovodi Centralna banka predvođena Elvirom Nabiulinom i budžetski oprez sa kojim Ministarstvo finansija pristupa sprovođenju planova u uslovima nestabilnosti spoljnopolitičke situacije i cena nafte. Pretpostavka je da bi ovakav pristup trebalo da spreči potrese koje je naša ekonomija doživela 1998. godine.

Od tada do danas, mnogo je urađeno za jačanje države i ekonomije, ali ne narodne, već kapitalističke.

Mi smo toliko duboko upali u dolarsku „kacu", da je veoma teško, ako je uopšte i moguće, izaći iz nje, sada, kada nas na Zapadu, blago govoreći, ne žale.

Naši državni službenici su navikli da rade po preporukama MMF-a, u kojima se direktno gvori o tome šta i kako treba reformisati da bi se „omogućila integracija ruske ekonomije u globalni lanac dodate vrednosti" i da bi se sačuvao budžetski suficit. Ovde je pre svega reč o pojeftinjenju troškova radne snage na račun snižavanja socijalnih davanja, odnosno o jačanju eksploatacije najamnog rada o kojem je svojevremeno pisao Karl Marks.

Prema ovim preporukama MMF-a kod nas su sprovođene reforme sistema zdravstvene zaštite i obrazovanja, koje su lekare i učitelje pretvorile u specijaliste koji svoje usluge pružaju građanima po minimalnom standardu. Prelazak na samoodrživost industrije uticao je na službu socijalne zaštite. Na redu je reforma penzionog sistema koja je takođe usmerena na to da se penzioni novac koiristi za biznis, ili kako kažu - da se radi za ekonomiju, a ljudi i u starosti da do iznemoglosti rade za nezahvalnu državu. Moguće je i ne graditi preduzeća i fabrike, a povećavati poreze i starosnu granicu za odlazak u penziju i na tome graditi razvoj. Sve to odgovara Međunarodnom monetarnom fondu.

Ako nema dovoljno novca za projekte, može se uzeti iz džepova naroda, povećanjem PDV-a i njegovim ugrađivanjem u cenu osnovnih životnih namirnica. Ljudi neće imati kud: mora se kupovati osnovno, meso koje je poskupelo, voće, povrće. Bogati od toga neće propasti, a siromašni...?

Ruska ekonomija nastavlja da stagnira već 10 godina; prema podacima Svetske banke godišnji razvoj je 0,5%, u trenutku kada se ceo svet razvija tempom koji premašuje 3%, dok zemlje poput Kine i Indije beleže ekonomski razvoj od 6-7% godišnje.

Mi, po običaju, štedimo na troškovima, krpimo rupe u budžetu i čekamo kada će BDP početi da raste, prestižući svetske pokazatelje. Ali, to se zbog nečega ne događa, iako mi, naizgled sve radimo pravilno, a gospođa Kristin Lagard, direktorka MMF-a, je nama zadovoljna i ponekad ističe kao dobar primer naše rukovodioce kreditno-finansijskog bloka Elviru Nabiulinu i Antona Siluanova. Situacija može kardinalno da se promeni samo onda kada naša ekonomija bude proizvodila i izvozila profitabilniju robu (onu koja ima veću dodatu vrednost), koja bi se tražila u celom svetu, a ne samo u Rusiji, što bi automatski dovelo do veće potražnje za rubljom.

Zarad pohvala MMF-a, koji je i dalje raspoložen prema nama, bez obzira na sankcije, finansijsko-ekonomsko rukovodstvo zemlje je svaki put propuštalo trenutak za ostvarivanje ciljeva koje je odredio predsednik. Rezultat je bio taj da nam mere tzv. stabilizacije nisu išle u korist, već na štetu i da su počele da uništavaju našu ekonomiju.

Razumni ekonomisti upozoravaju da „glad za novcem" iznuruje ekonomiju, blokira razvoj, što ide na ruku finansijskim spekulantima i strateškim konkurentima Rusije.

Takva politika vodi zemlju u devalvaciju, kako ne bi u potpunosti uništila ekonomiju (to smo već dožveili 1994, 1998, 2008. i 2014). Zar ćemo i peti put stajati na ivici ponora? Ali tada, kako upozoravaju analitičari, nas ne čeka vetar (umerena devalvacija od 10%), već prava bura, koja preti kolapsom rublje. Stabilizacija u vidu stranih investicija u poslednje vreme ne deluje, zbog sankcija pouzdane kompanije ne hrle kod nas. Zar ne bi bilo bolje preći na razvoj: na emitovanje novca na osnovu, od države formiranih, potreba ekonomije, kako to rade sve razvijene zemlje?

O tome stalno piše i govori na forumima savetnik predsednika Sergej Glazjev. On predlaže dovoljno oprezne mere za Rusiju, koje predviđaju postepeno, a ne nagalo, napuštanje politike „Vašingtonskog konsenzusa". Napuštanje dolara kao sredstva plaćanja u odnosima sa drugim zemljama, povlačenje rezervi hartija od vrednosti zemalja NATO, početak upotrebe emisije novca za stimulisanje sopstvene proizvodnje - ovo je samo delić liste preporuka akademika. Sergej Jurjevič ne skriva da zastupa plansku ekonomiju, te da je protivnik kursa koji zastupaju liberali u predsednikovom timu.

Zašto šef države ponovo postavlja Glazjeva za svog savetnika? Akademik Glazjev je jedan od najvećih naučnika-ekonomista koji se bavi fundametnalnom naukom. Njegova teorija o tehnološkim sistemima (koja je već postala opšte mesto ne samo za ekonomiste nego i političare) bila je priznata za naučno otkriće, a teorija svetske ekonomije - priznata je za naučnu hipotezu. Naučnici su, pod rukovodstvom S. J. Glazjeva, uspeli da razrade „Matricu industrijskog civilizacijskog talasa", zasnovanu na istraživanjima istaknutih naučnika svetskog glasa poput N. D. Kondratjeva, J. Šumpetera, G. Menša, E. Toflera i mnogih drugih, koja omogućava da identifikujemo glavne zakonomernosti svetskog ekonomskog razvoja od sredine 19. veka do sredine 21. veka. Glazjev je jedan od malobrojnih autoriteta među ekonomistima koji nam govori istinu u lice, ne prilagođavajući se modernim trendovima u ekonomskoj nauci, ne trudeći se da se dopadne MMF-u.

Sergej Glazjev ne predlaže ništa što nije „očigledno" i što niko ne može da „izračuna". On jasno predstavlja glavne trendove razvoja u narednih 30-40 godina i u svojim preporukama razvija ekonomsku politiku koju su sprovodili E. M. Primakov, J. D. Masljukov i V. V. Geraščenko za prevazilaženje posledica bankrota iz 1998. godine. I taj izbor je daleko od slučajnog: upravo je vlada Primakova zajedno sa rukovodiocem Banke Rusije V. V. Geraščenkom počela da sprovodi dijametralno suprotnu finansijsku politiku, zasićujući rusku ekonomiju novčanom masom. Rezultat toga je bio da je za 3,5 godine novčana masa porasla 3,3 puta, a BDP skoro za četvrtinu, a inflacija se pritom smanjila 5 puta!

Pod kišom nafto-dolara (od 2003. godine počeo je stabilan rast cena nafte, koji je potrajao do jeseni 2008. godine) i pod prilivom inostranog kapitala koji su obezbeđivali visoke stope rasta ruskog BDP-a, pretohodni kurs su skrenuli. Prihodi od naglo povećanih cena nafte pristizali su u Stabilizacioni fond. I, šta je od toga ispalo? Godine 2009. ruska ekonomija se srušila više od bilo koje druge od 20 najvećih svetskih ekonomija - gotovo za 8%, izgubivši pritom više od 200 milijardi dolara svojih zlatnih rezervi. Nafta je tada koštala 50 dolara i više za barel, a ne 10 dolara kao za vreme vlade Primakova.

Zar se sada neće čuti glas Glazjeva? Kao odgovor na ovo pitanje može da posluži neočekivani predlog šefa države da uključi Rusku akademiju nauka u davanje prognoze naučno-tehnološkog i ekonomskog razvoja Rusije. I više od toga, Ruska akademija nauka trebalo bi da postane glavni koordinator njegove realizacije. Pritom će posao naučnika biti izgradnja razvoja u skladu sa odgovorima na izazove koji stoje pred državom: prelazak na digitalnu ekonomiju i personalizovanu medicinu, efikasnu poljoprivredu i energetiku, pitanja bezbednosti.

Za svaku od ovih oblasti biće formirani međuresorski saveti koji će predstavljati svoje projekte i programe bazirane na ciljevima za konkretnu godinu, npr. za razvoj zemlje do 2025.

Od akademika se takođe očekuju globalne prognoze, kako bi se odredili novi izazovi sa kojima će država morati da se bori u budućnosti. Uz to, Akademija će imati mogućnost da predlaže zakone, što do sada nikada nije imala. Analitičari su u tome videli povratak na akademsku nauku, kojoj u poslednje vreme nisu navikli da veruju.

Ako sve bude tako, onda saveti Sergeja Glazjeva, kao dostojnog predstavnika te akademske nauke, mogu postati traženi.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane